Kako me je na osnovu nedavnog čitanja Justice League Infinity uhvatila želja da čitam još malo J.M. DeMatteisa, malčice sam se osvrnuo oko sebe i setio se da je 2016. godine IDW objavio kolekciju svih šest epizoda stripa The Last One, a koji je DeMatteis radio sa ilustratorom po imenu Dan Sweetman pre ravno trideset godina. Ovo je strip koji, da ja znam, nema elektronsko izdanje. Amazon nudi ili IDW-ovu kolekciju u tvrdom povezu od pre šest godina, ili meko koričenu kolekciju koji je izdao BOOM! Studios 2009. godine, dok se čitalac koji želi autentično iskustvo može upustiti u dugačku sesiju ronjenja po sajtovima za sekondhend prodaju stripova (i drugih, jelte, stvari), gde će pronaći i originalne sveske izašle 1993. godine. Ovo je malo i šteta jer se, a to sam potvrdio i ovim svežim čitanjem, radi ne samo o jednom lepom stripu iz pera jednog važnog scenariste i ambicioznog ilustratora već i o primeru kako su „stripovi za odrasle“ u američkom mejnstrimu izgledali dok Vertigo još nije postao samo niz serijala koji su po svemu izgledali kao savremeni stripovi o superherojima, samo bez superheroja.
Hoću reći, The Last One je bio deo prvog talasa „originalnih“ Vertigo stripova. Ovaj imprint DC-a, namenjen odraslijoj publici jeste prvo krenuo prebacivanjem nekoliko „standardnih“ DC stripova u novu liniju (Sandman, Hellblazer, Swamp Thing, Doom Patrol, Animal Man i Shade, The Changing Man) ali je odmah potom i lansirao pregršt originalnih mini i tekućih serijala. Danas se ovo čita kao spisak zaista legendarnih naslova (The Extremist, Kid Eternity, Blac Orchid, Scarab itd. itd. itd.) i, ukusi i individualni kvaliteti raznih serijala na stranu, Vertigo je uprkos tematskoj ili čak stilskoj neujednačenosti prilično snažno nametnuo jedan jasan i intenzivan preovlađujući ton. Scenaristi i crtači oslobođeni stega superherojskog stripa u sebi su nalazili možda do tada i potiskivane kreativne impulse i poluzaboravljene ambicije da kreiraju „pravu“ umetnost i Vertigo je na jedan neosporan način legitimisao ideju stripa za odrasle koji nije podrazumevao samo seks, psovke i prikaz konzumiranja narkotika*. Ovo je imalo odjeka i u superherojskom mejnstrimu i na kraju krajeva ne treba zaboraviti da je, recimo, baš Marvel, nakon najgorih ekscesa u svojim stripovima gde je marketinško odeljenje diktiralo kako će se odvijati priče i time oteralo celu firmu u bankrot, između ostalog doveo ljude poput Davida Macka i Briana Bendisa, pa kasnije i Darka Macana i Danijela Žeželja koji su usred radova glavnog toka pravili iznenađujuće „umetničke“ stripove.
*a čega je svega tu, da se razumemo, itekako bilo
Vertigo je, čini se, bio ne samo inicijativa i napor od strane izuzetne urednice Karen Berger, već i prirodno priznavanje da publika koja čita stripove stari i pokazuje interesovanje i za drugačije senzibilitete, ali da i sami autori stare i žele medijum u kome će moći da se bave drugačijim temama, da istražuju simbolizam, složenije naučno/ fantastične koncepte, ljudsku spiritualnost… Utoliko, kada je Vertigo evoluirao do te neke svoje „srednje“ faze sa stripovima poput Preacher, 100 Bullets, Y: The Last Man i slično, fer je reći da se izgubio jedan sloj plemenite umetničke ambicije. Istina je da su ovi stripovi u tehničkom smislu bili bolji od rane Vertigo ponude, ali su kristalizovali identitet „Vertigo stripa“ u nečemu što je, danas to vidimo, svedeno na „crtanu“ televizijsku seriju i, kako je život ovog imprinta sve više zamirao, postajalo je i jasnije da su ovakvi stripovi sve više zapravo pič za buduće televizijske serije radije nego zaokružena, samostalna umetnička dela.
I, naravno da neću nikom išta zamerati – Preacher je meni svakako jedan od najdražih stripova svih vremena – ali hoću malo lamentirati da su stripovi poput The Last One danas na neki način zaboravljeni, kao da predstavljaju neuspelu evolutivnu granu, slepu ulicu u koju su se strip-autori zaleteli pre nego što je postalo jasno da stripovi za odrasle treba da izgledaju isto kao stripovi za, jelte, neodrasle, samo bez spandeks-kostima. A što je, ako je uopšte potrebno da kažem – sasvim pogrešna lekcija da se nauči iz istorije američkog stripa. Superherojski strip – a to je i Vertigo obilato pokazao – ima identičan kapacitet da bude „za odrasle“, dakle zreo po temama i ambiciozan po obradi, kao i nesuperherojski strip, a prva godina Vertiga je pokazala i kako superherojski autori mogu da rade kada im se daju odrešene ruke.
O DeMatteisu sam već pisao – u pitanju je roker i bivši muzički novinar koji je iz tog posla izašao kada je napisao negativan prikaz jednog od albuma Grateful Dead i posvetio se radu na stripovima. Kako je malo zakasnio da bude deo generacije scenarista koji su sedamdesetih uvodili mnogo elemenata socijalnog komentara u superherojske stripove (iako je samo godinu dana mlađi od Gerryja Conwayja i tri od Rogera Sterna), uklopio se vrlo dobro u ono što se u pogotovo Marvelu radilo osamdesetih, pišući rame uz rame sa Sternom i Peterom Davidom i ostavljajući dubokog traga na, konkretno, Spajdermenu. Tamo je i 1985. godine napisao kultni Greenberg the Vampire, kao deo Marvelovog napora da se kreira linija ozbiljnijih grafičkih romana (a od kojih je dobar deo bio samo nešto ozbiljnije pisan ili samo po formi duži strip o standardnim superherojima kao što su bili X-Men, Daredevil, Captain Marvel, Spajdermen, i, uh Dazzler). Sa ovim stripom, o kome iz pera samog DeMatteisa imate vrlo lepo ispisan istorijat na ovom mestu, autor je pokazao da razmišlja daleko izvan klasičnog superherojskog formata.
I u tom smislu, The Last One je bio onoliko autentičan rad iz prvog talasa originalnih Vertigo stripova koliko je to moguće zamisliti. Ovo je umetnički ambiciozan, spiritualnosti okrenut serijal od šest brojeva o biću koje sebe ne naziva anđelom iako bismo mu mi možda intuitivno nadenuli takvu titulu, a koje živi u komuni otpadnika i problematičnih likova sakupljenih sa ulica američkih prljavih metropola, nacrtan od strane Dana Sweetmana, kalifornijskog ilustratora i slikara koji danas najviše radi storibordove za holivudske produkcije – od Braveheart preko Alice Through the Looking Glass to Teenage Mutant Ninja Turles – ali koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih radio mesečni strip-serijal Beautiful Stories for Ugly Children za Piranha Press sa scenaristom Daveom Louapreom. Iako je ovo bio na mnogo načina prilično prevratnički rad, Sweetman i Louapre su verovatno bili ispred svog vremena i nisu ostvarili mejnstrim-uspeh pa je scenarista po završetku serijala odmah prešao da radi za Holivud a crtač se još kratko zadržao u strip-industriji, napravivši The Last One za Vertigo i samo još jedan one-shot za istog izdavača naredne godine (Vertigo Visions: Dr. Occult).
Sweetmanov stil, naravno, nije primeren „normalnom“ stripu, on je, kao i jedan memorabilan deo drugih crtača u američkom stripu u periodu između kasnih osamdesetih i ranih dvehiljaditih godina imao vrlo otvoren pristup sekvencijalnom pripovedanju, sa kombinovanjem tehnika i veličanstveno neujednačenim stilskim vrednostima. Pomenuo sam gore Davida Macka i Danijela Žeželja a svakako možemo da nađemo još poznatih primera, od Davida McKeana pa do, jelte, Bena Templesmitha koji se pojavio na kraju ovog perioda i na neki ga način zatvorio.
Ne kažem, naravno, da bi svaki strip trebalo da izgleda kao da ste slikaru dali odrešene ruke i pristup majstorskoj radionici punoj alata, materijala i rashodovanih sprava, daleko bilo, ali Sweetman je idealan ilustrator za priču koju je DeMatteios napisao između ostalog i jer je ovo jedan old school strip u kome ima mnogo teksta a kontemplativni ton zahteva slike koje često nisu ispunjene radnjom i akcijom već pre svega atmosferom, poezijom i „osećanjima“.
Kažem „old school“ mada bi neko oštriji od mene rekao i da je u pitanju staromodan pristup. DeMatteis je ovde raspisan, šarmantno i, srećom, ne i nekontrolisano opširan, sa tekstom koji u skladu sa standardima američkog mejnstrim stripa iz sedamdesetih i osamdesetih, često pruža verbalne opise scena i likova. Danas bi se ovo smatralo posve prevaziđenim i insistiralo bi se da crtež vodi računa o ovim elementima, dok bi tekst bio korišćen, recimo, da prikaže unutrašnji život protagoniste, ali DeMatteis ovde daje jedan ol-inkluziv tretman. Njegov protagonist dobija i monumentalnu, impresivnu figuru koju Sweetman postavlja u androginu masu stare, gojazne osobe, ali i veoma poetičan tekstualni opis koji nam tu masu i androginost postavlja u kontekst da ih zaista i osetimo. Ima neke lepote u ovakvom pristupu pisanju posebno kada to radi neko poput DeMatteisa, sa pažljivo odmerenim brojem reči po tabli da se strip ne preoptereti slovima, ali i sa naprosto lepo napisanim dijalozima, filozofskim monolozima i deksripijama. DeMatteis je, naprosto, vrlo dobar pisac.
Strukturalno, The Last One nema mnogo „akcije“ i ovo je strip u kome se zapravo vrlo dobro vidi DeMatteisova naklonjenost istočnjačkim filozofijama i spiritualnim učenjima (DeMatteis spada u sledbenike indijskog gurua Meher Babe), a bez nametljivih, didaktičkih ili, nedajbože regrutno-intoniranih poduka o božanskom. Ovo je priča o, kako joj i naslov kaže, poslednjem „detetu“ nečega što strip naziva originalnim bogom, koji, dakle, nije imao ni ime niti utemeljen sistem verovanja, o nečemu što bismo, kako rekoh, mi zvali anđelom, a što je ostalo da živi na Zemlji, među ljudima i kada su sva njegova (rodno neutralna) braća i sestre otišla da budu deo zaboravljene istorije kosmosa. Protagonist vrlo jasno stavlja čitaocu (i drugi likovima) do znanja da on pripada formi postojanja koja prethodi ne samo jeziku već i razdvojenosti tog postojanja na individualne identitete ili koncepte, pa da je svaka priča o tom primordijalnom stanju po definiciji laž (i nasilje) jer jezik naprosto ne može da ga zaista pojmi i opiše.
Kako god, Myrwann je androgini, drevni šetač Zemljom koji oko sebe okuplja neuspele pripadnike društva, depresivne, bolesne, adikte, socijalne otpadnike i pruža im pomoć i neku vrstu psihosocijalne (i spiritualne) podrške u svojoj kući. Kroz šest epizoda stripa dobijamo iznenađujuće raznoliko pripovedanu priču koja pokazuje ne samo kompleksnost njegovih odnosa sa ljudima sa kojima sada živi – a koji su u odnosu na njega kao vinske mušice što žive jedan dan i nestanu da budu zaboravljene u večnosti – već i epizode iz njegovih prethodnih stoleća i prethodnih identiteta. Ovo uključuje i život u indijskoj provinciji i susret sa Krišnom, ali i sjajnu epizodu koja se događa u Holivudu dvadesetih godina dvadesetog veka.
Danas bi ovakav strip išao mnogo više na psihologiju i direktne paralele između prošlih vremena i sadašnjeg trenutka, ali DeMatteisa pre svega zanima „nesavršenost savršenog“, humanizacija bića koje je, praktično, komad samog Boga, davanje portreta sveca koji ne samo da nije idealizovana figura sa slike, već je vrlo kompleksna, i konfliktna figura koja često pada u depresiju, sumnju, ulazi u jake emotivne epizode iako zna da će na kraju biti povređena, negde je pred kraj i neskriveno ogorčena i cinična.
I ovo je, čak i za ateističkog čitaoca jedan bogat, moćno višeslojan materijal koji se bavi prirodom življenja i umiranja, konceptom ljubavi prema bližnjima, ali i sasvim zrelim, gorkoslatkim pogledom na starenje i umiranje, koji nije lišen spoznaje o tome da se kraj načelno odvija u samoći i da je najbolje što možemo da učinimo da se mentalno pripremimo da u toj samoći budemo dostojanstveni.
The Last One je, konceptualno, svakako bio u riziku da bude samo serija mudrijaških spiritualnih aforizama presecanih „verite“ elementima ranog Vertiga, sa likovima koji su zlostavljani ili, kako strip, za današnje standarde nabusito, kaže, jedan od njih „ima AIDS“. Ali u pitanju je zapravo ambiciozna, blago pretenciozna ali umetnički na kraju prilično srećno izvožena meditacija o humanosti na pozadini božanskog, koja podseća da su uz svo mračnjaštvo koje se u to vreme uvuklo u američki strip, rane devedesete bile zapravo optimističkije vreme. Amazon vam kolekcije nudi ovde i ovde.
