Moj HBO pohod po blokbasterima iz poslednjih nekoliko meseci nastavljen je gledanjem filma Space Jam: A New Legacy odnosno Svemirski basket: Novo nasleđe, konceptualnim ako već ne narativnim nastavkom originalnog Space Jam iz *gulp* 1996. godine. Morao sam, priznajem, da dvaput proverim godinu izlaska prvog filma jer mi je prosto bilo neverovatno da je prošlo punih četvrt veka od TE igrano-animirane ekstravagance. Kad čovek malo premota u glavi i shvati da će sledeće godine biti pune tri decenije otkada se Michael Jordan prvi put penzionisao i igranje vrhunske košarke zamenio danas ikonično-komičnim igranjem osrednjeg golfa, malo mu se, jelte, sloši.
No, Space Jam je nesumnjivo zato bio tako dobro pogođen fenomen. U vreme premijere filma Jordan je već godinu i po dana ponovo igrao za Chicago Bulls i pokazivao da mu „penzija“ nije umanjila kapacitete, a film koji je na neki način – potpuno fiktivan, naravno – prikazivao njegovo inicijantsko putovanje od ipak sobom nezadovoljnog penzionera do povratka tronu i kruni apsolutnog gospodara igre pod obručima imao je baš tu meru Looney Tunes nadrealizma da dostatno zamaskira činjenicu da je bio u pitanju masivni kapitalistički product placement na delu. Uostalom, Looney Tunes i NBA su se pokazali kao kompatibilni svetovi već i time da su u pitanju legitimni delovi moderne američke mitologije sa likovima većim od života i metapričom što spaja odvojene „epizode“ praktično spontano i bez autorske namere.
No, Space Jam: A New Legacy, koji je premijeru doživeo prošlog leta se, naravno, pojavio u drastično drugačijim okolnostima. Da stavimo na stranu to da smo svi četvrt veka stariji i da je u toku ta proverbijalna jednom-u-stotinu-godina pandemija koja prevrednuje sve vrednosti pa svaki film koji se događa u savremenom trenutku a nema nikakve reference na nju deluje u startu kao priča iz alternativnog univerzuma, Space Jam: A New Legacy nastao je i pojavio se u trenutku koji je koincidirao sa prodorom koncepta „metaverzuma“ u kulturu glavnog toka. Naravno, ova reč znači mnogo toga za mnogo različitih ljudi – filozofima jedno, publici drugo a korporacijama, pogotovo onim iz medijske sfere najpre mogućnost da slobodno i što žustrije mešaju likove, mesta i koncepte iz različitih delova svog kataloga, forsirajući ideju da je na neki način sve prirodno povezano i moleći se bogu Mamonu iz sve snage da potrošači prepoznaju moć sinergije i zavitlaju svoje kreditne kartice prema ekranu.
Možda je ovo, da budemo fer i samo instinkt samoodbrane na delu. Dizni je izrastao u crnu rupu kapitala koja snagom svog gravitacionog polja guta čitave imperije, po jednom krilu onda prodire Amazon a po drugom Microsoft, dok su tik uz njih i Epic Games, Sony, Tencent… Tendencija ukrupnjavanja „content creatora“ je zastrašujuća i tek će se videti kakve će zaista posledice ostaviti po biznis koji se ipak na kraju dana oslanja na kreativnost a ne na puki proizvodni proces, ali nije, dakle, neko iznenađenje da je posle Marvel/ Disney demonstracije potentnosti povezanih svetova u poslednjoj sezoni sitkoma u koji se društvo na planeti Zemlji pretvorilo, stidljivi pokušaji kreiranja „povezaih filmskih univerzuma“ eksplodirali u kolopletu buzzwordova i ideja za koje ni 80% onih koji ih koriste ne zna šta znače. Virtualna realnost, kriptovalute i kriptoSVE, NFT-ovi, METAVERZUM, ovo su sve načini ne da se ZAISTA zaradi već da se privuče preduzetnički kapital što tumara po divljini i traži novi viralni uspeh koji će bez mnogo rada i, ako je moguče preko noći omogućiti monstruoznu, da izvinete, oplodnju.
Utoliko, Space Jam: A New Legacy biva malo opterećen tim očiglednim naporom da se napravi film kojim će Warner Bros. autoritativno zapišati granice svoje, masivne naravno, teritorije. A nije da već slične poduhvate nisu imali sa Spielbergovom ekranizacijom Ready Player One. Originalni je Space Jam, u retrospektivi, imao gotovo naivno-plemenitu ideju u svojoj srži: šta ako spojimao Michaela Jordana i Duška Dugouška i pokažemo da su OBOJICA bića nadrealizma i neverovatnosti? Space Jam: A New Legacy je umesto toga često kao nekakav katalog Warnerovih propertija u kome su kompleksne i decenijske sage poput Matriksa i Harija Potera svedene na pančlajnove koji se događaju u bekgraundu.
A što, da budemo fer, na neki način i pristaje Looney Tunes pristupu. Inspirisani Diznijevim crtanim filmovima iz dvadesetih godina prošlog veka, originalni Looney Tunes su do kraja četrdesetih godina, pod Warnerom, za sebe kreirali distinktan identitet sa visokim kvalitetom animacije, nadrealističkim imaginarijumom primerenim animaciji tog doba ali i jednim anarhičnim, pa donekle i antiautoritarnim čitanjem klasičnih zapleta u kojima su likovi poput Duška Dugouška, Ptice trkačice, Tweetieja, Brzog Gonzalesa itd. bili nosioci prkosa ali i vrline malih ljudi i pripadnika manjina suočenih sa predstavnicima agresivne društvene većine a kasnije i sve više establišmenta oličenog u velikim kompanijama. Utoliko, pozivanje na druge artefakte popularne kulture, njihovo sažimanje i korišćenje u parodičnom ključu pripada Looney Tunes senzibilitetu i naravno da je vrlo pogodno za današnji istorijski trenutak u kome se veliki deo poplularne kulture sveo na citiranje postojeće popularne kulture, da li kroz DIY prečice kao što su gifovi i memi na internetu, da li kroz masivne inter-kompanijske krosovere u, na primer, igri Fortnite.
Space Jam: A New Legacy ipak nije samo procesija parodija na poznate filmove (i, bogami, kratkih inserata iz VRLO starih filmova, kao što je, recimo, Kazablanka, pa onda nešto novijih kao što je Mad Max Fury Road) i on, kao i prethodnik, mora da ima uokvirujuću priču za svoje šašave, jelte, melodije. U glavnoj ulozi je, naravno, LeBron James, vladar moderne NBA košarke i trenutni krilni centar LA Lakersa, sa bogatom istorijom MVP titula i ocenama da je u pitanju možda najbolji igrač svih vremena. Možda, kažu neki, bolji i od samog Jordana.
LeBron James u ovom filmu je, naravno, fiktivni LeBron James, sa fiktivnom porodicom koja ako malo zažmirite podseća na njegovu pravu porodicu, i sa centralnim zapletom koji je zapravo manje centriran na njega koliko na njegovog (filmskog) sina, Dominika. Dominik je dvanaestogodišnjak koga otac, po prirodi stvari, kao i starijeg brata, sprema za karijeru u košarci, ali koji zapravo više voli videoigre i vreme provodi dizajnirajući i programirajući sopstvenu košarkašku igru, nadajući se karijeri game developera. LeBron James, koga u jednoj od prvih scena vidimo kako kao klinac krajem devedesetih godina mora da odustane odigranja starog, originalnog Game Boyja kako bi se potpuno usredsredio na treniranje i postao najbolji igrać svih vremena, je onda prikazan kao pomalo i strogi otac koji „igrice“ smatra gubljenjem vremena a svog sina, malčice i protiv njegove volje uteruje u treniranje basketa.
Katalizator promene biće u ovom slučaju, ljubomorni algoritam Al-G Rhythm, veštačka inteligencija zapravo, koja živi u Warnerovom „serververzumu“ i koja, pa… nije zapravo jasno šta Al-G Rhythm želi da uradi sa Jamesovima osim što se gadno naljuti kada LeBron odbije da učestvuje u igrano-animiranom filmu koji je algoritam smislio kao naredni prirodni filmski hit za Warner, uz obrazloženje da kad sportisti pokušavaju da glume, to bude propast, ali njegov plan na kraju podrazumeva uvlačenje i oca i sina u virtualnu realnost, umiljavanje sinu time što će mu se obećati da može da programira koliko god hoće jer je za to vrlo talentovan, a onda objašnjenje ocu da, ako želi svog sina natrag, mora da igra basket protiv Rhythmovog izabranog tima – i pobedi.
Ova bajkovita postavka je IZUZETNO zakomplikovana već standardnim holivudskim nadgradnjama zapleta jer valjda mogućnost da otac nikada više ne vidi sina ne deluje kao dovoljno strašna za gledaoce, pa dok košarkaški meč konačno ne započne, Al-G Rhythm u ovu virtualnu realnost uvlači masu „normalnih“ ljudi iz stvarnog sveta i preti da će oni zauvek ostati u njegovom serververzumu ako LeBron i njegov tim izgube. Ne treba ni napominjati, Jamesova supruga i ostala deca su među njima.
Space Jam: A New Legacy je, dakle, delom Tron – ali Tron je u vlasništvu Diznija pa je ovo samo, jelte, „citaton needed“ referenca, u kojoj korišćenje Dona Cheadlea da odigra Al-G Rhythma, koga najveći deo publike zna po ulozi War Machinea u Marvelovim filmovima u dovoljnoj meri deluje kao drzak inter-metaverzalni mig. Cheadle je odličan kao pasivno agresivni, manipulativni a ipak kul psihopatski algoritam i kako i LeBron primećuje – algoritam je crn. U filmu koji afroameričku kulturu prikazuje u najsterilisanijim, najopštijim mestima – do mere da u sceni rep-borbe za „naše“ repuje veoma belo prase – ovo je otprilike najdalje što priča odlazi u smeru „say it loud“ iskaza.
I da bude jasno, ja bih svakako voleo film u kome je košarka formatirana manje kao mitološki sukob superheroja a barem malo više kao i dalje socijalni katalizator koji mnogim mladim Afroamerikancima predstavlja jedini put iz siromaštva do nekakvog pristojnog života, a što je svakako moglo da bude upleteno u priču sa ovako bajkovitom postavkom. Looney Tunes likovi koji se u filmu pojavljuju apsolutno daju podlogu za jače socijalne iskaze već svojim poreklom i istorijama i šteta je što smo dobili jednu izrazito bezmirisnu korporacijsku tvorevinu koja se centrira oko ideje da LeBron jeste veliki košarkaš ali nije nužno i dobar otac, kao i oko (lažnog) antagonizma između uloge košarke i videoigara u životima mladih Afroamerikanaca.
LeBron je, naravno, LIKČINA i mada naravno ne može da parira Cheadleu čisto glumačkim alatom, on svakako ume da stoji ispred kamere i zapravo je šteta što mu režija Malcolma D. Leeja ne daje više prilika da demonstrira svoju harizmu i šarm. Kontrastiran sa šašavim Looney Tunes likovima, LeBron je često previše ozbiljan i smrknut.
Srećom, film ima dugačku animiranu sekvencu prikupljanja tima u kojoj Duško Dugouško i LeBron lete između svetova u ukradenom letećem tanjiru Marvina Marsovca i ovo je rađeno u klasičnom 2D stilu animacije (ili barem u CGI tehnologiji koja imitira ručno crtanu animaciju) i ovde animirani LeBron prirodno sedi uz sumanute likove koje volimo iz Warener Bros. istorije. Scenaristi su pokazali i hvalevrednu uzdržanost, fokusirajući se na relativno mali tim likova sa zaista klasičnim korenima pa čak i matori ljudi poput mene dobro znaju sve članove LeBronove ekipe frikova i otpadnika koja u završnici filma treba da se suoči sa Rhythmovim timom digitalizovanih a onda ojačanih NBA igrača i WNBA igračica.
I ovaj meč je, svakako, vizuelni tur d fors. LeBronovi „toonovi“ su za ovu priliku prebačeni u impresivni 3D, sa krznom Duška Dugouška koje nikada nije uzgledalo ovako bogato a košarka koja se igra treba u dugačkom centralnom set-pisu filma da spoji i estetiku videoigara ali i nadrealizam klasičnog Looney Tunes haosa i ovo je, zapravo izvrsno vođeno. Malcolm D. Lee kome bazično pripovedanje nije najjača strana, pak prilično autoritativno režira jednu psihodeličnu smešu pravila, akcije i komedije sa sve napetim krajevima četvrtina i beat the buzzer poenima, vodeći priču kroz emocionalno predvidivi ali ubedljivi set krešenda, praveći još referenci na poznate propertije i ubacujući i jedan sjajan bait-and-switch (što bi mi ovde rekli „moša“) geg vezan za Michaela Jordana. Iako znamo kako će se utakmica završiti, čista radost posmatranja klasičnih Looney Tunes likova kako uprkos apsolutnoj anarhiji kojom se vode, dela kao tim greje srce i donosi osmeh na lice.
Space Jam: A New Legacy je, dakle, film prilično skromne narativne ljušture sa izlizanom pričom i ljudskim likovima koji su korektni ali deluju naprosto artificijelno suočeni sa sumanutim „toon“ likovima. Energija koju donose Looney Tunes likovi i scene u kojima su oni pušteni s lanca podseća na moć što se krije u hrabrijim čitanjima njihovih istorija – kao što je, recimo, bio izvrsni Zemeckisov Zeka Rodžer – ali ovaj film to naprosto nije. Opet, kvalitet animacije i sigurnost režije u scenama koje se fokusiraju na toonse su izuzetni i znače da vreme uloženo na gledanje ovog filma smatram ipak dobro potrošenim.
