Pročitao sam Amazing Spider-man Beyond, sagu koja je u regularnom tekućem magazinu Amazing Spider-man išla od broja 75 do broja 93, naguravši, sa nekoliko specijalnih dodatnih brojeva, više od dvadeset epizoda narativa i, evo sam sebi zvučim kao pokvarena ploča, ali, sedim, vrtim glavom i pitam se jesam li zaista too old for this shit? Nije što je Marvel prilično raspusno protraćio solidnu količinu dobre volje izgrađene tokom proteklih nekoliko godina, kako uspešnim projektima vezanim za Spajdermena u drugim medijima, tako i stripom koji je makar imao jednu veliku ambicioznu priču. Više sam iznenađen i uvređen da je nakon čitave decenije gde je Spajdermen bio dokazano bolji i popularniji kada ga je pisao po jedan scenarista (uz eventualne asistencije) sa jasnom vizijom, izdavač ovde ponovo zaključio da je bolje da serijal piše um košnice i da će izlaženje po jedne epizode svake nedelje u dovoljnoj meri održavati tenziju da publika ne stigne da se zapita zašto, zaboga, troši novac i vreme na ovo. „The bad old days are back“ je možda i previše melodramatičan zaključak da se izvuče nakon finala ove priče koje se, u trenutku dok ovo kucam, u prodaji pojavilo pre nešto više od 48 sati, ali ima neke zloslutne pravilnosti u tome kako je ova priča pisana, koje je likove koristila i gde nas je na kraju ostavila, a koja asocira na, zaista, neke od najmanje voljenih perioda ovog voljenog stripa.
Za čitaoca koji se pita šta mu je taj Beyond i zašto bi trebalo da ga je briga, reći ćemo da je u pitanju naredna faza centralnog narativa o Spajdermenu, kreirana nakon odlaska Nicka Spencera iz Marvela. Pred kraj prošle godine sam pisao dosta opširno o Spencerovom trogodišnjem radu na Amazing Spider-man, secirao dobre i loše strane ovog serijala pod njegovom kreativnom kontrolom (ili makar, ograničenom kontrolom) i pokušao da izađem na kraj sa činjenicom da je ovo bio strip koji je doneo i neke od najboljih momenata za Spajdermena u poslednjih desetak godina, ali i neke od najmanje potrebnih, a bolno komplikovanih napora da se isprave krive drine kontinuteta i naš omiljeni junak na kraju serijala ostavi na čistijoj i možda časnijoj poziciji. Spencerov rad jeste patio od preterane raspisanosti i inflacije spektakla sa često nedovoljno efektnim isplatama, ali, kako sam i tada rekao, makar je imao jasnu viziju i ambiciju da izgura neke važne elemente vezane za generalnu biografiju ovog junaka i kreira novi, mrvicu uredniji status kvo.
Spencer je onda iz Marvela zapalio bez pozdrava, prihvatajući ponudu Substacka da za njih radi ekskluzivno (verujemo da se ta ponuda pisala sa mnogo ništica) a Marvel je, verovatno i sam zatečen njegovim naglim odlaskom, skoro pa neočekivano nastavio da izdaje Amazing Spider-man sa istom numeracijom iako se kreativni tim promenio. Ovo je relativno retka pojava u današnjem Marvelu koji započinje numeraciju od jedinice svaki put kada promeni scenaristu, a pogotovo jer je od broja 75 ovaj magazin pisao tim scenarista, smenjujući se svakih par brojeva, kako bi se postigao nedeljni tempo i na neki način dobila potrebna energija za DOGAĐAJ koji označava još jednu važnu etapu u životu ne samo titularnog protagoniste već i ansambla koji smo uz njega zavoleli.
Istorijski, moram da kažem da kad god Spajdermena piše konzorcijum, to nisu najbolji stripovi u njegovom životu. Krajem prve decenije ovog veka je Brand New Day označio novu, svežu etapu u Spajdermen stripovima, tempo od tri epizode mesečno i svojevrsni povratak korenima i mada je tim koji se tada smenjivao bio sastavljen od izvrsnih scenarista, činjenica da je svaki od njih imao neke svoje vizije kuda sve to treba da ide, da ne pominjem sopstveni glas kojim je strip pisan dala nam je u konačnom ishodu neujednačene stripove koji bi svi zapravo profitirali od toga da su imali sopstvene magazine i urednije pripovedanje. Ovaj je pristup posle par godina napušten i magazin je dat u ruke jednom od članova ovog tima, Danu Slottu, koji je pisao vrlo solidnog Spajdermena sledećih nekoliko godina.
Beyond je, dakle, sličan poduhvat samo trinaestak godina kasnije, ponovo sa ekipom vrlo dobrih scenarista ali ovog puta i nešto čvršće mapiranom pričom. Utoliko, ovo jeste imalo potencijala da bude bolji rad jer je „Beyond Board“, pretpostavka je, sledio osnovni zaplet za priču koji je osmislila Kelly Thompson i zajednički se dogovorio o tome koji su glavni događaji što treba da nas odvedu od početka do spektakularnog kraja. Reći ću i da sam tokom prvih nekoliko epizoda imao napad optimizma i pomislio „možda ovo na kraju i ne bude tako loše“, samo da bi se do kraja Beyond smandrljao u ponor recidivizma devedesetih i završio se na najgore moguće načine.
Pominjem devedesete i, zbilja, jedan od glavnih elemenata ovog zapleta je da je Spajdermen veliki deo njegovog vremena zapravo Ben Reilly, jedan od najlošije iskorišćenih likova u istoriji ovog stripa. Reilly, naravno, nije tehnički nastao u devedesetima i zapravo je produkt originalne klon-sage sa početka sedamdesetih godina prošlog veka ali on tada nije imao ni ime niti je bilo planova za njegov nekakav dalji život. Devedesetih je, sa kreacijom „velike“ klon-sage, stripa koji se potpuno oteo kontroli i Marvel prvo poveo stazom ogromnog marketinškog hajpa i dobre prodaje a onda strmeknuo put bankrota (mada su doprineli i drugi faktori, naravno), Ben Reilly, klon Petera Parkera, postao prisutan i delatan lik u ovom stripu, prvo služio kao „pravi“ Spajdermen, kasnije imao interesantnu sopstvenu biografiju kao Scarlet Spider i na kraju, kada niko više nije znao šta da radi sa njim, žrtvovan u zamenu za još malo melodrame koja je u tom momentu već delovala otužno.
Priznajem da spadam u apologete Bena Reillyja i da sam jedan od onih čitalaca koji smatraju da je njegov koncept uvek imao potencijal što ga Marvel na kraju nije dovoljno iskoristio (o trećem kloniranom „bratu“, Kaineu, bolje da ne počinjem, iznerviraću se i bićemo ovde do jutra). Samog Spajdermena uvek je morio sindrom samozvanca, a Reilly, sa svim sećanjima Petera Parkera, ali hronično svestan da su ta sećanja o žrtvama i heroizmu zapravo vlasništvo nekog drugog, a da on u najboljem slučaju LIČI na tog drugog i ima njegove moći, je uvek bio interesantna varijacija na taj sindrom samozvanca i Reillyjeva životna priča, zasnovana na potrazi za sopstvenim identitetom i svojom intrinzičnom vrednošću nekako nikada nije dobila propisno ispisivanje. Poslednji put kada ga je Dan Slot koristio u minidogađaju Clone Conspiracy bila je u pitanju tipično slottovski raspojasana vodviljska orgija kloniranja na sve strane u kojoj je Reilly izgubio skoro svo dostojanstvo što su mu drugi scenaristi na mišiće gradili kroz razne serijale, transformisan u novog Šakala, i pretvoren ne u konfliktnog heroja već u zbunjenog i malo tragičnog negativca.
Utoliko, Beyond je imao solidan potencijal da bude priča o iskupljenju, stavljajući Reillyja rame uz rame sa Peterom Parkerom, kreirajući interesantnu tenziju ali i uzajamno poštovanje između dva „brata“, a onda uklanjajući Petera iz središta priče tokom velikog broja epizoda i prateći Reillyjeve pokušaje da bude dostojan legata Spajdermena ali i da zbilja izgradi sopstveni identitet, prepozna u sebi imanentnu dobrotu i herojstvo koje idu uz suštinu Petera Parkera, čija je on savršena kopija.
Dodatno, Beyond je građen oko ideje da u svom novom pokušaju da bude heroj, Reilly sarađuje sa korporacijom Beyond koja ulaže u njegovu opremu, obuku, psihoterapiju, trudeći se da ozbiljne kompanijske resurse iskoristi u kreiranju ne samo dobrog imidža Spajdermena već jednog evoluirajućeg arsenala sposobnosti, tehnologije i protokola što će ga transformisati u superheroja koji nije samo marginalac koji uleće glavom tamo gde drugi neće ni nogom već prepoznatljivi, cenjeni simbol Njujorka.
Naravno da od početka znamo da ništa u čemu učestvuje korporacijski kapital u superherojskim stripovima neće moći da se dobro završi – ove stripove, istina je, izdaju neki od najvećih medijskih koncerna na svetu, ali i dalje ih pišu levičari i liberali kojima je otuđena, odljuđena korporacijska kultura simbol svega lošeg u zapadnim društvima, pa je jasno da Beyond zapravo nisu benevolentni visokotehnološki entitet kome je na srcu dobrobit svojih zaposlenih i bezbednost građana Njujorka, te da je eksperiment sa korporacijskim Spajdermenom osuđen na teške devijacije od originalnog projektnog dokumenta.
I ovde, kako rekoh, svakako ima dobrih momenata, sa Reillyjem i njegovom devojkom Janine Godbe za koje čitalac iskreno navija. Oboje su kroz dosadašnje stripove prošli neke užasne momente i Beyond ih humanizuje dajući im meru protagonizma i ranjivosti koje ih čine prijemčivim. Da je ova priča bila deo nekog samostalnog Scarlet Spider serijala ili nečeg sličnog, bio bi ovo bolji strip.
Nažalost, priča ovde mora da bude postavljena na tenziji između Petera i Bena. Scenaristi kontrastiraju Bena koji ima naprednu opremu i logističku podršku velike firme (te preteću menadžerku nad glavom) i Petera koji je ponovo sveden na street-level heroja što, u jednoj zajedničkoj akciji bude teško povređen i provodi veliki deo ovog narativa u komi i na rehabilitaciji. Predvidivo, sve na kraju vodi do velikog finala u kome, u direktnom odjeku klon-sage stare skoro pedeset godina dva Spajdermena moraju pesnicama da nasrnu jedan na drugog i razreše večno pitanje o tome ko je „autentični“ Spajdermen – onaj kome se herojstvo desilo slučlajno ili onaj ko pokušava da ga osvoji jer zna da mora da dokaže da ga je dostojan.
Naravno, ovo je lažna dilema i kako su nam pametniji stripovi u istoriji Spajdermena pokazali (više puta), herojstvo Petera Parkera/ Spajdermena, nije vezano za supermoći već za poseban psihološki sklop oblikovan vaspitanjem dobijenim od usvojiteljske porodice i traumama za koje je Peter sebe oduvek smatrao delimično odgovornim. Jedna vrlo judeohrišćanska krivica ali i vera u vrednost ispravnog postupanja samog po sebi je uvek bila u temelju heroizma Petera Parkera i Ben Reilly je, u dobrim stripovima koji su se odnosili na njega, imao uvide u to da on nosi identični psihološki sklop, bez obzira što ga je dobio „veštački“, a onda i u to da njegov lični heroizam čine dela a ne nasleđena psihologija.
Autori koji su pisali Beyond su ovoga verovatno svesni ali ključni element zapleta u finalu je da Ben, posredstvom Beyondovih mahinacija, gubi dobar deo svojih sećanja i upada u paniku vezanu za brisanje svog, i inače krhkog identiteta. Iako bi ovo možda bio zanimljiv zaplet za neki drugi špijunski/ naučnofantastični triler, u Beyond sve vodi već izlizanom i predvidivom finalu u kome će Peter i Ben morati da se sukobe, sve peneći jedan na drugog besni zbog toga što koncept i identitet Spajdermena ne mogu da nazovu samo svojim.
Ovo je problematično na više nivoa. Jedan od njih je svakako da u recentnim godinama Peter Parker ne samo da nema problem sa tim da postoje drugi Spajdermeni – kako u drugim univerzumima, tako i u njegovom univerzumu – već njihovo postojanje smatra svojim uspehom i svojevrsnim legatom. Ovo je odmak od samačke, klasične, izolacionističke psihologije Spajdermena i predstavlja jedan autentični rast i razvoj njegovog lika, nastao kroz individualni ali na kraju združeni rad Dana Slotta, Briana Bendisa, Nicka Spencera, Saladina Ahmeda i drugih scenarista koji su pisali razne Spajdermen serijale godinama i u pitanju je primer kako lik praktično sam od sebe evoluira tako da ni jedan scenarista ne može da kaže da je baš on „smislio“ tu promenu.
Drugi nivo je što je Beyond prosto nezadovoljavajući strip baziran na sada već zamorno pravilnom žrtvovanju protagoniste „dramatičnom“ i „tragičnom“ zapletu i raspletu. Ben Reilly, reći ću, zavređuje bolje priče od ovih u koje ga stavljaju, posebno kada mu se na početku Beyond da protagonizam, asertivnost, pažljivo odmerena psihologija u kojoj on vodi opipljiv rat sa svojim unutarnjim nesigurnostima i pokušava da bude dostojan kostima i brenda koje nosi. Nažalost, finale ovog stripa mu potpuno oduzima ne samo protagonizam i asertivnost nego i bazičnu ljudskost i ovo je još jedna od onnih priča u kojima scenario viktimizuje glavnog junaka, briše svu psihološku gradnju koju je napravio u prvom delu, da bi ga sveo na nevoljnog negativca što dela iz sebičnih pobuda samoodržanja, potpuno ignorišući sav rast i razvoj što ga je Reilly imao u početku.
Naravno, i držanje Petera Parkera u drugom redu, sa sve njegovom strinom i devojkom (well, devojkama, imajući u vidu koliko je Black Cat ovde prominentan sporedni lik), insistiranje na njegovoj slabosti i ranjivosti je jednako nezadovoljavajuće, pogotovo što strip veštački rasteže ove koncepte, puštajući Petera da jednog časa bude požrtvovani heroj što u sebi nalazi rezerve snage koje nije ni znao da ima, a onda ga u sledećem ponovo svodeći na „realističnu“ žrtvu povreda. Mislim da je malo i šokantno da posle osamdeset godina istorije superherojskog stripa, urednici i scenaristi i dalje ne shvataju da je lišavanje protagoniste asertivnosti, postavljanje glavnog lika u poziciju gde mu se stvari dešavaju umesto da ih on radi – pa makar i ishodi bili loši – naprosto pogrešan način da se pišu narativi bazirani na likovima koji su po definiciji delatni i razlikuju se od „običnih“ ljudi upravo tom svojom delatnom dimenzijom.
Strip onda ima i filer epizode koje su skoro potpuno besmislene, kao što je recimo jedna horor priča u bolnici u kojoj Peter leži a gde Mary Jane Watson mora da se suoči sa… pa… bolničarem koji kao da je ispao iz nekog Lavkraftovog košmara. Šta? ŠTA?
Makar su neki spinofovi, sa Heroes for Hire, Black Cat i Prowlerom zabavni, ali oni nisu presudni za razumevanje glavnog narativa.
Dopunski greh je, naravno, što ovaj strip priča jednim „srednjim“ glasom gde svi scenaristi u svojim epizodama, pošto su one, za razliku od Brand New Day, deo kontinuirane priče, moraju da imitiraju jedni druge i rezultat je neubedljiv, tehnički korektan mišmeš dijaloga i pripovedanja koji nikada ne dostigne nikakav karakter ili vitalnost. Beyond je, nažalost, jedan ogledni primer za to kako superherojski stripovi mogu da budu tek priče pravljene „u fabrici“, gde su doprinosi pojedinaca, za koje ne sumnjam da su radili ko crvići, izblendirani u bezukusnu, bezkarakternu pulpu i gde praktično nemate nikakav osećaj kada scenario pređe sa Zeba Wellsa na Kelly Thompson, sa nje na Codyja Ziglara, pa onda na Saladina Ahmeda, pa onda i crtač Patrick Gleason uzme da napiše nekoliko epizoda.
Naravno, iz perspektive izdavača, ovo je verovatno i poželjno – strip je izlazio nedeljnim tempom, priča je bila nabijena preokretima i OMG momentima a koncept kloniranja – koji je, mislim da je to pola veka kasnije fer reći, kamen oko vrata Spajdermenu – je ponovo iskorišćen da šokira i raspameti čitaoca. Crtež je svakako bio dobar i Gleason je ovde ponovo zablistao ali i Mark Bagley je ubacio nekoliko karakteristično kvalitetnih epizoda, pa je tu bila i Sara Pichelli, Michael Dowling, Carlos Gomez, Paco Medina, Jorge Fornes itd, ali sa Beyond Spajdermen je ponovo prišao preblizu ciničnog statusa „produkta“, spoja elemenata uredno navedenih na bullet pointovima neke prezentacije kojom je ceo ovaj koncept objašnjavan na kolegijumima i kreativnost i imaginacija inače pojedinačno odličnih članova kreativnog tima su ovde ispucane na izlizane koncepte i nepromišljeno, šok-taktikama vođeno korišćenje tih koncepata i likova koji zaslužuju bolje.
Da budem iskren, tamo negde posle polovine Beyond sam sebi govorio da samo treba da stisnem zube i da će ovo brzo proći pa da će u Aprilu, kada Amazing Spider-man opet krene od broja jedan, sa Wellsom kao glavnim scenaristom, stvari biti bolje, ali finale Beyond mi ne uliva mnogo poverenja. Kriptična osoba koja se pojavljuje na poslednjoj tabli, tik nakon što Peter i Mary Jane odluče da ponovo žive zajedno, obećava još jalovog spekatkla a malo karakternog rada, a ono što će dalje biti sa Benom Reillyjem kome je Marvel smislio NOVI superherojski identitet me gotovo aktivno vređa. Reilly je imao potencijal da bude interesantna psihološka studija herojstva i „civilnog“ identiteta, uticaja sredine ali i autentične životne filozofije na ponašanje pojedinca sa moćima, ali Marvel insistira da ga koristi samo kao monetu za potkusurivanje već decenijama. Na ovom mestu ne mogu a da glasno ne zažalim što je Spencerov Back to Basics pristup sa početka njegovog rada na ASM 2018. godine tako lako i agresivno napušten za račun, evo vidimo, pustog spektakla koji ponavlja neke od najgorih prestupa devedesetih. Beyond, naravno, nije sam za sebe TAKO loš strip kakva je bila klon-saga devedesetih – ako ništa drugo, trajao je kraće – ali on potvrđuje da u Marvelu ima vrlo malo kreativne svesti o tome kuda dalje sa Spajdermenom. Prava tragedija je, naravno, da je skoro svuda drugde sem u Amazing Spider-man, Spajdermen u odličnom zdravlju i da su priče u drugim stripovima, ali i filmovima i video igrama bolje od ovog što nam nudi njegov glavni serijal. Pa, eto… izdržaće valjda Spajdermen i ovo. Serijal na Amazonu možete naći ovde.
