Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove nedelje slušamo nešto moderno a veoma klasično. Može?
U pitanju je debi album švedskog kvinteta The Ambassadors – Volume One a koji je izašao pre par dana i u pitanju je vrlo svež materijal, snimljen 26. februara u Malmeu, sa kompozicijama koje su većinom stare po više decenija, pola veka pa i čitav vek. Ponekada čovek samo želi da se opusti uz stare melodije svirane sa ljubavlju i bez dekonstruktivnih namera, zar ne?
The Ambassadors sebe u promotivnom blurbu nazivaju „all-star“ grupom švedskog džeza i pošto ja zaista slabo znam novije švedske muzičare, moram da im verujem na reč. Ono što je nesumnjivo je da je u pitanju ansambl ne samo talentovanih osoba već i već iskusnih muzičara od kojih neki i sami već podučavau druge, a koji demonstriraju veliku ljubav ka klasičnog džezu, ma šta za vas klasični džez značio.
Trubač (i na par pesama pevač) Bjorn Ingelstam koji danas živi u Parizu je, kaže se na njegovom sajtu, sebe uspostavio, uprkos mladosti (rođen je 1990. godine), kao ime sa težinom na evropskoj džez sceni, i kada vidite da je učio kod, recimo, Reggiea Workmana, a da je nastupao sa dosta uglednih muzičara po Evropi i po Americi ovo je sasvim fer izjava. Ingelstam je u mladosti živeo u Švedskoj i Danskoj a ljubav prema afroameričkim muzičkim stilovima pokupio je od oca, tromboniste. Od 2013. godine živeo je, učio i nastupao u Njujorku i možda je i fer reći da se u muzici na ovom albumu čuje dosta njujorškog uticaja, kako klasičnog (Ingelstam je uostalom, nastupao u Birdlandu), tako i onog postmodernog, iz Knitting Factoryja.
Njegov kolega, saksofonista Fredrik Lindborg je, takođe zahvaljujući ocu kao dete slušao Parkera, Hollidayjevu, Rollinsa, kaže od momenta kada su ga kao novorođenče doneli iz bolnice, pa je još od srednje škole išao na kurseve koji su se bavili džezom, posle studirao u Gotenburgu, imao tribjut bend posvećen Parkeru… jasno je već. Iako i Lindborg i Ingelstam obojica imaju različite bendove i projekte sa kojima sviraju i nastupaju, sa The Ambassadors se čuje koliko i jedan i drugi sa puno ljubavi omažiraju klasičan američki zvuk. Lindborg na svom sajtu insistira da švedski džez još od pedesetih ima svoj identitet, sa kombinacijom „američke vatre“ i „švedske melanholije“ i Volume One ovu melanholičnu notu svakako ume da udene u kompozicije koje su većinski američke.
Ali ne kompletno. One for Alfred je, recimo, autorska pesma i ovo je izvanredan komad razigranog hardbopa sa kompleksnom ali neprestano plesnom pratnjom i nekim izvrsnim solažama. Ovde izrazitu ulogu ima pijanista Sven Erik Lundeqvist koji je odličan u pratnji a onda i sjajan u soliranju, no fakat je da čitav kvintet blista na ovoj pesmi, sa duvačima koji imaju razrađen harmonski program da kroz njega sviraju teme i solaže i izvrsno raspoloženom ritam sekcijom. Kao i Luindeqvist, i bubnjar Olle Dernevik je džez učio u Malmeu i pričamo o raskošnom udaraču sa puno smisla za gruv ali i jednom nestašnom, pa ipak disciplinovanom crtom koja mu omogućava brojne ukrase i „komentare“ na ritam a bez toga da ostalim muzičarima ikako izmakne tepih ispod nogu. Kontrbasista Simon Petersson je još jedan diplomac sa visoke škole u Malmeu i iskusan swing i bebop muzičar koji ovde obezbeđuje gruv za ostatak benda.
Jesam li pomenuo da je Ingelstam i pevač? I to kakav! Prva pesma koju na ovom albumu peva je They Say it’s Spring, koju slušaoci najbolje znaju iz verzije što ju je pre više od pola veka pevala Blossom Dearie i mada trubač svakako nema uporedivo setni, slatki glas ove pevačice, njegova je izvedba svejedno izuzetno lepa i na neki način slično naivna, čista i sigurna. Bend ovu kompoziciju svira kao opuštenu, plesnu bebop baladu i ovo je vrlo sveden i lep aranžman.
Aranžmani su i generalno vrlo dobri. Stranger in Paradise Roberta Wrighta i Cheta Forresta sa kojom album počinje je i sama transformisana u romantični ali energični bebop, a Indian Summer Victora Herberta – stara više od sto godina u ovom trenutku – je vrlo njujorška, vrlo „downtown“ atmosferična pesma sa dominantnim duvačima ali ponovo sjajnim Dernevikom na dinamički vrlo odmerenim bubnjevima. Uvek me, moram da priznam, pridobiju bubnjari koji demonstriraju ovakav osećaj za pesmu, prateći ne samo akcente i fraze već i boju i teksturu ostatka ansambla odmerenim, lepim potezima.
One for CT je još jedna Ingelstamova kompozicija i ovo je brz, energičan hardbop, sa zabavnim, evokativnim soliranjem na trubi i vrlo lepim, legato sviranjem tenoriste Lindborga. U manje od tri minuta, bend projuri kroz efikasne solaže, vrati se lepoj glavnoj temi i kreira izuzetan komad moderne klasike.
Naredni originalni komad, Svempa’s Delight karakteriše razigrani, nestašni ritam i ponovo veoma lepa, klasična tema koja zvuči kao nešto što ste mogli čuti u nekom njujorškom klubu četrdesetih ili pedesetih ili uloviti na nekoj od Blue Note ploča iz tog perioda. Svempa je, inače, nadimak pijaniste Svena Erika Lundeqvista koji svira na ovom albumu i on i je i započinje pokrećući ostatak benda u plesni, radosni gruv.
Sledeća kompozicija, da se nadovežemo, nije originalno izašla BAŠ za Blue Note ali jeste amblematična za ono vreme. Pričamo o Tadd’s Delight, kompoziciji legendarnog pijaniste Tadda Damerona koji je svirao i sa Davisom i sa Coltraneom i sa Terryjem i sa Dorhamom, i sa Brownom, overivši maltene sve najvažnije njujorške muzičare svog vremena, a koju najbolje znamo sa kultnog Milesovog albuma ‘Round About Midnight (na kome Dameron nije svirao). The Ambassadors ovu kompoziciju izvode izuzetno i ona daje prostor i za lepu, ritmički disciplinovanu solažu kontrabasiste Peterssona. Uopšte, bend se veoma drži zvuka i svetonazora iz vremena pre free jazz revolucije šezdesetih tako da je ovde sve u ritmu, taktu i gruvu, pa se album definitivno može puštati i sasvim normalnom slušaocu.
I jasno je da ovakav album ne može da prođe bez Gillespieja, pa je sledeća na redu njegova Manteca, koju Petersson i Dernevik počinju prepoznatljivim uvodom sa kontrabas rifom i latinskim ritmom, svirajući samo malo brže od verzije koju znamo. Duvači ovde imaju zapravo prilično zastrašujući posao jer je Gillespie u vreme ove kompozicije već duboko zagazio u latinicu i treba naprosto biti na visini zadatka, no uz odličnu podlogu koju pruža ritam-sekcija, Ingelstamovo soliranje je slobodno i raspoloženo, bez ambicije da se hvata u koštac sa Gillespiejevim kasnijim varijacijama na solažu u ovoj kompoziciji, ali sa odličnom međuigrom sa saksofonom koji onda preuzima mesto pod reflektorom i svojim legato soliranjem daje lep kontrapunkt razaračkoj a nikad preglasnoj ritam-sekciji.
Album zatvara nežna, sanjiva balada, odsvirana na trubi sa, dakako, prigušnikom, napisana pre skoro punih sto godina. I’ll See You in My Dreams je komponovao Isham Jones a stihove je napisao Nemac-koji-je-sreću-našao-pod-suncem-Kalifornije, Gus Kahn i ovde Ingelstam pored izvrsnog trubačkog programa nudi i još malo svog simpatičnog pevanja. Ne pre nego što se ostali ne izređaju na solažama, naravno, pa pesmu do finala dovod njegovo topli, vrlo klasični vokal, sa lepom, tako američkom dikcijom i frazama.
Volume One u naslovu albuma sugeriše da bi u dogledno vreme mogli da čujemo i Volume Two i, moram reći da sam vrlo zainteresovan za ovaj scenario. The Ambassadors ne rade nikakav programski transformativni posao ovde i njihova ambicija je očigledno da kreiraju muziku kakvu su voleli da slušaju kada su bili klinci i dok su tesali svoj muzički karakter, ali veoma malo bendova mogu da se setim koji u trećoj deceniji dvadesetprvog veka mogu sa ovoliko autentičnosti da odsviraju ovaj materijal. Ovde je SVE na mestu, od romantične atmosfere, preko svedenog ali promišljenog soliranja, pokretačkog, eksplozivnog ritma koji nikada ne gura bend izvan takta, ubedljivog pevanja, pa sve do produkcije koja je topla i živa i nosi sa sobom jednu neočekivano ubedljivu patinu. Izuzetna ploča za slušanje vikendom:
https://bjorningelstam.bandcamp.com/album/the-ambassadors-volume-one