Pročitao sam vrlo sveže novo izdanje kultnog argentinskog stripa Vida del Che, odnosno Life of Che kako je prevedeno na Engleski, odnosno samo Che, kako je izašao na jezicima naših naroda i narodnosti pre skoro deceniju i po u publikaciji koga drugog do pouzdane Fibre. U pitanju je rad nekih od najznačajnijih autora u istoriji argentinskog stripa o kojima sam prošle godine pisao u nekoliko navrata, a Life of Che, kako ćemo ovaj strip zvati jer sam ga u ovoj verziji čitao na Engleskom, je na neki način prelomni momenat u njihovim karijerama i strip koji će obeležiti njihove živote, u jednom od slučajeva i na sasvim fatalan način.
Ernesto „Che“ guevara je bez sumnje jedno od najprepoznatljivijih lica dvadesetog veka, ne najmanje i zato što je posle njegove smrti sa nepunih četrdeset godina njegov lik postao prvo lozinka za prepoznavanje među levičarima i pripadnicima raznih antiautoritarnih kontrakulturnih pokreta na zapadu a onda se proširio i u mejnstrim putem žestoke komodifkacije i pretvaranja revolucionarnog simbola u puki brend. Naravno da je korporacijama ali i sitnim zanatlijama ovo bio samo prirodan impuls: Cheov portret sa nemirnom kosom, šmekerskom bradom, očima zagledanim u daljinu i beretkom na glavi koji je fotografisao kubanski fotograf Alberto Korda je onako savršena slika kakvu možete da zamislite kada pričate o licu revolucije što obećava novi život, novu STVARNOST za potlačene, orobljene, uvređene i zaboravljene, a s obzirom da se radi o čoveku iz trećeg sveta obeleženom stigmom, jelte, komunizma, niko vam se nikada neće pojaviti da na sudu traži zabranu, odštetu ili makar svoj procenat zarade od korišćenja lica mrtvog čoveka da prodajete majice, rančeve, prišivače, šolje, podloge za miša, i, u Kusturicinom slučaju, sok od maline. Che je i danas neko koga ljudi intuitivno doživljavaju kao simbol pravednog, pravilno usmerenog bunta, ustajanja protiv tiranije i imperijalizma i ne treba ni previše da nas iznenađuje da neretko u njegove obožavaoce spadaju i oni koji zapravo podržavaju imperijalističke strukture i strategije, samo ako su usmerene protiv tog zlog, demonizovanog zapada.
Naravno, u latinskoj Americi Guevara je praktično ikona, što, s obzirom na njenu istoriju komunizma i borbe protiv fašističkih i imperijalističkih snaga – koja još uvek traje – nije preveliko iznenađenje. Pre nekih 18 godina (!!!!) Walter Sales, brazilski režiser je učinio ono što je Kusturica želeo pa nije uspeo, i snimio biografski film baziran na samom Čeovom tekstu, odnosno memoarskim zapisima pod nazivom Dnevnik motocikliste. Ova knjiga je i inače u stalnoj prodaji u našim knjižarama i dovoljno je da je prelistate da shvatite zašto se radi o tako primamljivom tekstu. Mladi Ernesto ju je napisao putujući sa prijateljem Albertom Granadom po državama Južne Amerike, prvo motorom, kasnije autostopom i drugim načinima, u jednom praktično obrednom, tragalačkom činu svesnog izlaganja sebe stvarnom svetu i društvenim, jelte protivrečnostima. Citat koji često ide uz ovaj dnevnik je da je ovo bliže Džeku Keruaku nego Karlu Marksu i mada Guevara nije nameravao da ovo ikada objavi, njegovi naslednici su polovinom devedesetih godina radili sa izdavačima na prvom izdanju a knjiga je kasnije publikovana na mnogo jezika. Che u njoj još uvek nije onaj Che koji je automatskom puškom i neustrašivim ratovanjem protiv kapitalista vodio revoluciju na Kubi, ali jeste mladi student medicine koji želi pre diplomiranja da obiđe svoj kontinent, upozna se sa ljudima, stekne malo stvarnog životnog iskustva radeći sa ljudima obolelim od lepre u koloniji u Peruu.
Dakle, delom mladalačka pustolovina, delom inicijantsko putovanje, ova Čeova turneja po Južnoj Americi prisutna je i u stripu Life of Che, ali najviše kao reminiscencija na mladića iz koga će izrasti odrasli muškarac sa ambicijom – i snagom – da ruši nenarodne režime i pomaže potlačenima da sami ustanu i izbore se za pravednije društvo.
Scenarista ovog stripa, Héctor Germán Oesterheld je jedan od ključnih argentinskih strip-kreatora i intelektualaca pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Kao autor priče za uticajni serijal El Eternauta, o kome sam prilično opširno pisao ovde, Oesterheld je izazvao pravu revoluciju ne samo u Argentini već i diljem latinske Amerike, kreirajući naučnofantastični narativ o vanzemaljskoj invaziji što je sa čitalaštvom širom kontinenta rezonirao stvarnije nego mnogi „realistični“ stripovi koji su im se nudili. Oesterheld je sa ovim stripom na površinu izneo mnoge traume ovog kontinenta, vezane i za politiku i za sukob socijalističkih i imperijalističkih ideologija i za ratovanja i za stradanja pa iako je tokom šezdesetih bio srazmerno cenjen, istovremeno je došao i na prilično crnu, jelte, listu vojne diktature koja je vladala državom od 1966. do 1973. godine. Njegov rad na rimejku Eternauta sa kraja šezdesetih spojiće ga sa crtačem Albertom Brecciom koga smatraju jednim od najvažnijih ako ne i najvažnijim strip-crtačem čitavog kontinenta i mada je ovaj strip imao svoje probleme (takođe dokumentovane u gorelinkovanom tekstu), nema nikakve sumnje da su autori u njega ušli sa nula kompromisa na pameti.
Tako da će kada Oesterheld bude odlučio da radi biografiju Che Guevare 1969. godine, Breccia biti prirodan izbor za saradnika. Ili je barem Oesterheld tako mislio.
Publikovanje stripa o marksističkom revolucionaru jedva nešto više od godine nakon njegove smrti u Boliviji, u rukama vojske koja je imala izdašnu podršku od strane CIA (i, kasnije se tvrdilo, nacističkog zločinca Klausa Barbieja koga smo prošle godine potkačili ovde), a usred Argentine pod vojnom upravom je bio nesumnjivo kontroverzan potez. Jorge Alvarez, urednik koji je pokrenuo ovu inicijativu je znao da se kocka ali je i UMEO da se kocka, pa je ovaj biografski rad bio prodavan kao deo serijala stripova koji bi se bavili „velikim američkim ličnostima“, obuhvatajući i Severnu i Južnu Ameriku. Naravno, Alvarez je ovde igrao poker sa otvorenim kartama, planirajući biografije Fidela Castroa i Augusta Sandina, prominentnih levičarskih vođa, paralelno sa biografijom Johna Kennedyja, da se vlasi, jelte, ne sete. Oesterheld je, kažu, dobio i pare od američke ambasade da sedne i napiše scenario za Kenedijevu biografiju ali on ne samo da nikada nije napisao ovaj strip nego je kasnije rekao da nikada nije imao ni nameru, svesno zavlačeći Amerikance.
Znamo da je Oesterheld na kraju stradao zbog svojih levičarskih stremljenja i revolucionarnih ambicija, tokom naredne vojne diktature u Argentini krajem sedamdesetih, no već i izlazak stripa Life of Che je bio dovoljan da podigne velike talase. Publikovan usred Januara, kada počinju raspusti na južnoj hemisferi i studenti odlaze nazad u svoja rodna mesta u provinciji, Life of Che se svejedno rasprodao gotovo odmah, a režim je reagovao agresivno, upadom u prostorije izdavača i zaplenom svih materijala, kako bi se sprečilo dalje objavljivanje ovog stripa. Konsekventno, kasniji reprinti, uključujući ovaj najnoviji Fantagraphicsov, rađeni su sa kopija.
Alberto Breccia tvrdi da on nije imao nikakve revolucionarne primisli sa ovim stripom i da je to za njega bio posao kao i svaki drugi. Ovde je on radio sa svojim sinom, Enriqueom, o kome sam takođe dosta pisao u tekstu o Alvaru Mayoru. Otac i sin su decenijama imali prilično nategnut odnos pun različitih protivrečnosti a ovaj strip, koji je obojicu stavio u opasnost od koje se moralo i bežati iz zemlje na određeno vreme sigurno nije doprineo smanjivanju tih tenzija.
Kada danas čitate Life of Che, teško je ne zapitati se kako su ZAISTA mladi ljudi reagovali čitajući ga. Oesterheld je ovom radu dao podnaslov „impresionistička biografija“ jer se radi o slikama koje su često zaista impresionističke rekonstrukcije fotografija ili tekstualnih scena. Jako crno-beli kontrast podseća ne samo na stare fotografije već i na drvoreze za koje Breccia mlađi kaže da jesu bili deo njegovog arsenala u ono vreme. Otac i sin su ovo radili zajednički, krećući se od dokumentarističkog do oniričkog, a sve je presecano velikim količinama Oesterheldovog teksta koji život revolucionara prepričava skokovito, neretko metodom slobodne asocijacije, koristeći poetske slike i metriku, prelazeći često iz trećeg u prvo lice i natrag, praveći vrlo svestan napor da se zamagli granica do koje čitamo Oesterhelda a od koje počinje sam Che.
I naravno, radi se o fascinantnoj biografiji jer je Che vodio fascinantan život, sa prikazom rata i ubijanja koji deluju ubedljivo i STVARNO, jednim optimističkim prikazom Kube nakon što će momak školovan za lekara postati ministar finansija, ali onda i prikazom kubanske krize koja nedvosmisleno smešta SSSR u ulogu još samo jedne imperijalističke sile koja koristi male zemlje i narode za svoje ciljeve.
Ovo je svakako i dragocen latinoamerički pogled na antagonizme „kapitalističkog“ zapada i „komunističkog“ istoka koji nije bio potpuno egzotičan u ono vreme – i razni evropski intelektualci su ukazivali da su SAD i SSSR imperijalistički konstrukti bez obzira na nominalno suprotne predznake, Baudrillard idući u fine detalje svojim analiziranjem koncepta političke ekonomije – ali koji kao da se danas, tridesetak godina posle (ras)pada Sovjetskog saveza malo zaboravio, sa Rusima koji su se, čini se uspešno, rešili stigme autoritarnog komunizma i za mnoge danas predstavljaju svetlu alternativu Pax Americana mračnjaštvu. Oesterheldov scenario je utoliko osvežavajuće podsećanje da mali UVEK najebu od velikih i da u najboljem slučaju valja birati, jelte, mesto, u koje/ kome ćete biti jebani.
Za Chea je nakon odbacivanja mirnog, civilnog života uvaženog funkcionera na Kubi, ovo na kraju bila Bolivija. Pokušaj podizanja revolucije u Africi suočio ga je još jednom sa apatijom i odsustvom revolucionarne iskre među prostim narodom koju je već tokom vožnje motorom po Južnoj Americi uočio i koja ga je iritirala. Ovaj strip otud pokazuje da revolucije, koliko god da ih je Marks smatrao istorijskom neminovnošću, zapravo ovise o inicijativi i energiji male grupe ljudi kadre da pokrenu društvene procese koji bi, možda, zauvek ostali u domenu teorije, ali i da „mali ljudi“ za koje se revolucionari bore, često nisu deo te borbe u meri većoj nego što je prosta istorijska inercija. Oesterheldov scenario dosta osuđujuće prikazuje običan svet koji se ne uključuje u borbu i koji, na kraju, sasvim očekivano, zarad sitnog ćara prodaje vrlog revolucionara neprijatelju, ali ovo je, sada kad imamo više od pola veka iskustva naprosto jedna datost i podsećanje da ljudi koji imaju samo jedan život neretko ne žele ništa više sem da u njemu trpe nešto manje bola i poniženja nego što ih svakodnevno trpe. Revolucije, društveni prevrati i skokovi u nove sisteme za mnoge ostaju apstraktni koncepti čak i kada se u realnosti dese i, ako je naš postpetooktobarski proces klizanja natrag u devedesete ikakav primer – ovo je pravilnost sa kojom treba računati ako ikada planirate, jelte, revoluciju.
Fantagraphicsovo novo izdanje, od petnaestog Marta ove godine ima lep kvalitet slike i odlične eseje na kraju pa ga preporučujem sa velikim zadovoljstvom. U našim okvirima, Fibra je ovaj grafički roman, objavljen još 2008. godine rasprodala, ali evo linka do sajta izdavača jer ćete tu moći da gotovo polovinu stripa pročitate besplatno na našem jeziku, pa da onda shvatite da vam ovo treba i otisnete se u potragu za sekondhend nabavkom. Prijatno.
