Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto se vreme prolepšalo, impuls da se sluša muzika dobrog raspoloženja nekako prirodno dođe. Ne zato što STVARNO ima razloga da budemo dobro raspoloženi, razumemo se, već čisto u samoodbrani. Utoliko, nakon slušanja i odbacivanja nekoliko vrlo dobrih i vrlo cerebralnih albuma avangardnijeg usmerenja, za današnji džez obrok odlučio sam se za prilično lake note. Ne i trivijalne, kao što će se čuti. Seattle Sleepless Sounds je solo album sijetlskog gitariste imena kome bi i Kurt Vonegat lako nakrivio šešir u respektu: Yusuf Kilgore i, ako volite kafanski, ciganski džez sa daškom ili, bogami, solidnim zadahom prijatne nostalgije, a istovremeno volite latinoameričku plesnu muziku pa onda i post-disko fank sa sve sintisajzeria i neonskim osvetljenjem, ovo je ploča za vas.
Kilgore je muzičar iz Sijetla koji je studirao na Univerzitetu Indijana i tamo diplomirao baveći se folklorom i etnomuzikologijom, a što svakako ide ruku pod ruku sa njegovim interesovanjima vezanim za žanrove u okviru kojih piše i nastupa. Ovo je zanimljiva niska folklornih i tradicionalih izraza, od ciganskog džeza, preko salse, fanka, latin džeza, brazilskog čoroa pa sve do severnoameričkog blugrasa, i Kilgore, sa svojom akademskom naobrazbom i interesovanjima za različite „etničke“ stilove, može da se pohvali da je nastupao po evropskim kafeima, ali i da je podučavao gitari srednjoškolsku omladinu u sijetlskoj školi Waldorf. Njegov glavni projekat u poslednjim godinama je kvintet Swing Soiree, bend koga lider bez mnogo uvijanja naziva orkestrom „za svadbe i posebne prilike“, a gde sa njim sviraju i neki ugledni američki muzičari mlađe i srednje generacije sa deljenim interesovanjima u domenu etničke, klasične i džez muzike.
No, album Seattle Sleepless Sounds snimljen je bez ijednog od njih u postavi. Pored Kilgorea koji je ovde odsvirao gitare, pominju se još samo dvojica saksofonista koji sa njim radosno sparinguju, tako da ostaje da pretpostavimo da je i bas linije odsvirao on a da su ritmičke matrice programirane i, ako jesu, to je urađeno vrlo organski i materijal, makar ovaj „etnički“, ni na koji način ne odaje utisak da je u pitanju „elektronska“ muzika. Protiv koje, valjda je to jasno, ja ne da nemam ništa nego je rado i opširno slušam, nego samo hoću da naglasim, ako ste jazz puritanac, Seattle Sleepless Sounds u svojih prvih nekoliko kompozicija zvuči apsolutno autentično i sa zaista ubedljivom količinom dobrog raspoloženja koje donosi pred slušaoca.
Jedan od saksofonista kojui ovde svira je tenorista Aleksej Nikolajev i u pitanju je „pravi“, jelte, Rus, danas nastanjen u Sijetlu, ali sa svojom originalnom diplomom iz saksofona i aranžiranja zarađenom u Rusiji početkom devedesetih. Nikolajev se kasnije preselio u Irsku i tamo učio kod Davea Liebmana, pa od 2003. godine predaje u Americi na raznim koledžima, ali i svira sa mnogo muzičara i u gomili džez i fank postava od kojih je možda najpoznatiji Doctor Funk Band.
Drugi saksofonista koji svira na samo jednoj kompoziciji je altoista Marc Fendel, takođe lokalni, vrlo zaposleni muzičar i predavač na Seattle Drum School of Music i čovek poznat po svojim zastrašujuće dugačkim hajking sesijama u jednoj od kojih je prepešačio više od četiri hiljade kilometara od Meksika do Kanade!!! Fendel ima i Youtube kanal Music Education For All gde, jelte, besplatno nudi poduku za svakog koga interesuju džez, fank i slične teme.
Elem, Seattle Sleepless Sounds je album „noćne“ muzike, utoliko što Kilgore kaže da „noć izoluje dušu i podstiče muzu“, ali i utoliko što je u pitanju kolekcija kompozicija koje svakako na razne načine imaju dodira sa noćnim, jelte, životom.
Ne i nužno isključivo noćnim. Prvi deo albuma, koji je izrazitije usmeren ka „etničkoj“ muzici ili makar onome kako je mi zamišljamo kada je neko pomene je svakako bliži „muzici za svadbe i posebne prilike“ kakvu svira njegov matični kvintet. Naravno, svadbe se produžuju do kasno u noć i Edinburgh Spring, koja album otvara je komad ciganskog džeza sa direktnom linijom sve unazad do Djanga i Kilgoreovim razigravanjem prstiju kako u pratnji tako i u zabavnom soliranju. Nikolajev se sjajno uklapa sa njim, dajući klasičnu a opet karakternu solažu i ovo je pesma koju možete pustiti bukvalno svakome od tri do sto tri godine i biti prilično sigurni da će uživati.
Album nastavlja u dobrom raspoloženju sa California Avenue koja je par koraka bliža severnoameričkom „klasičnom“ džez izrazu, sa dvočetvrtinskim ritmom i saksofonom koji priča praktično čitav narativ, dok iza njega ide uredna ali nikako svedena pratnja. Copacabana Cool je već komad šarmantne bosa nove, sa Kilgoreom koji pušta Nikolajeva da odradi najveći deo pripreme pre nego što upadne sa maestralnim soliranjem na gitari. Izvrstan plesni ritam i Kilgoreov osećaj za meru i ukus kako u aranžiranju teme tako i u soliranju koje je vatrometno ali ne i razmetljivo daju ovoj pesmi vrlo prijatnu formu.
Rico Clave je još jedan komad vrlo zalatinjenog džeza i ovde Nikolajev i Kilgore nastavljaju sa plesnim ritmom i prijatnim temama. Naredna, Shona Sunrise, kao najkraća na albumu nudi jednu vrlo simpatičnu latin-džez skicu sa blagim zanošenjem u afričkom smeru i najavljuje promenu stilskog ključa za ostatak albuma. Liquid Glass, naime, koja iza nje sledi i na kojoj slušamo alt saksofon Marca Fendela je pesma najbliža električnom fanku osamdesetih godina, sa produkcijskim tretmanom koji deluje vrlo „retro“ ali je primeren toj „noćnoj“ atmosferi koja se želi postići. Nestašna bas gitara, „komercijalni“ ukrasi na saksofonu i naglašeno korišćenje sintisajzera preko kompulzivnog elektronskog ritma su program kome će se svaki pravi ’80s džanki poradovati.
Soul Dog Sun God, koja iza nje sledi je tematski još svedenija, sa džeziranim lupom na električnom klaviru preko fank udaraljki i ženskim vokalom koji izvodi arabeske bez reči. Kilgore ovde svoju električnu gitaru malo prigušuje nudeći nam seckanu, ukusno izmoduliranu fanki pratnju, posle koje stiže i propisna solaža, a sintisajzeri u par sjajnih momenata sviraju kičaste i neodoljive orijentalne teme.
Imam utisak da bi Kilgore mogao da snimi čitav album ovih električnih fank sanjarija i da bi to bilo vrlo solidno slušanje za neku narednu Nedelju (ili neki drugi dan). Čovek proizvodi i dosta royalty free muzike za široke narodne mase pa je jasno da mu i ove svedenije, impresionističke kompozicije leže. Album zatvara vrlo sanjiva ’Lit, najsporiji fank komad na ploči, ponovo sa fanki gitarom i ženskim vokalima bez reči, te gruverskim ali i vrlo džezerski intoniranim soliranjem na električnoj gitari samo malo oprljenoj korus efektima.
Seattle Sleepless Sounds je na kraju album vrlo iznenađujuće stilske širine ali i vrlo prijatne muzike u celini. Ovo je, zapravo, moglo da bude i duže ili, idealno, da nude podeljeno na dva albuma gde bi prvi sadržao „etničke“ kompozicije a drugi valjao električni fank, no, kao katalog Kilgoreovih interesovanja i demonstracija njegovih kvaliteta, imamo posla sa impresivnim a opet skromnim i svedenim materijalom. Kilgore je i pobornik creative commons licence pa je muzika, iako plaćate da je kupite, slobodna za reinterpretiranje, remiksovanje i druge transformativne radnje, te je to još jedan razlog da se čoveku ukaže malo pažnje. Poslušajte, nećete se razočarati:
https://yusufkilgore.bandcamp.com/album/seattle-sleepless-sounds