Pročitao sam pre par nedelja završeni šestodelni Marvelov serijal The Thing, sa podnaslovom The Next Big Thing i, pa… ovo je bio prilično neuobičajen momenat u novijoj Marvelovoj produkciji, svakako podsećanje da Kuća ideja voli da povremeno eksperimentiše sa svojim stripovima nudeći ih na izradu autorima koji nisu nužno stripadžije, ali mogu doneti sveže, interesantne poglede na stare likove, postavke, odnose…
Naravno, sveži pogledi nisu garancija da će strip biti dobar. Uz rizik da zazvučim matoro i konzervativno, ponekada zaista ima razloga što se određeni likovi tretiraju na određeni način i njihovo izmeštanje iz udobnog, razrađenog ležišta ne mora da donese katarzičnu transformaciju već, možda, i neugodnu, konfuznu mutaciju. The Next Big Thing je malo jedno a bogami i malo ovo drugo, sa reakcijama čitalaca i kritičara koje su bile prilično oprečne. Jedno je sigurno, Marvel je sa ovim stripom pustio autorima na volju i čekao da vidi šta će da ispadne. Da li je zaista ispala „The Next Big Thing“? Čitajte dalje da saznate!
Veliki deo interesovanja koje je ovaj miniserijal izazvao kada je prošle godine najavljen i počeo da izlazi u Novembru bio je na ime toga što je za scenaristu postavljen Walter Mosley. Mosley je ugledno ime američke kriminalističke proze i autor solidne količine bestselera, poglavito serije romana u kojima glavnu ulogu ima Ezekiel „Easy“ Rawlins, afroamerički privatni detektiv koji u nekih četrnaest knjiga između 1990. i 2016. godine rešava masu slučajeva što se događaju u Kaliforniji polovinom prošlog veka. Mosley je kalifornijsko dete kombinovanog nasleđa, sa majkom koja je bila ruska Jevrejka i ocem afričkog porekla rođenim u Luizijani. Rođen 1952. godine, pisanjem je počeo da se bavi relativno kasno, tamo negde u drugoj polovini osamdesetih ali je izgradio respektabilnu karijeru kao autor čitanih krimića, pa onda pokupio i silne nagrade, priznanja i počasne doktorate. Mosley je, sa nekoliko romana koji su mu transformisani u televizijske radove i sopstvenim pisanjem za film i TV, svakako danas institucija američke proze i popularne kulture u širem smislu i to da ga je Marvel navabio da sa skoro sedamdeset godina za njih uradi strip nije mala stvar.
Naravno da je za očekivati bilo da će Mosley odabrati neki od klasičnih propertija i, na kraju krajeva, njegova jedina dosadašnja saradnja sa Marvelom bio je rad na knjizi Maximum Fantastic Four iz 2005. godine, a koja je bila pre svega posvećena crtežu Jacka Kirbyja na ključnom Marvelovom serijalu začetom šezdesetih godina prošlog veka.
Otud i nije nikakvo iznenađenje da je za svoj strip-prvenac u Marvelu Mosley odabrao jednog od članova Fantastic Four, i to baš Benjamina Grimma poznatog kao The Thing, pilota i avioinženjera transformisanog uticajem kosmičke radijacije u hodajuću hrpu kamenja i već više od šezdeset godina miljenika publike. The Thing je nekako i najprirodniji izbor za strip koji će težiti da oživi ekstravagantnu, psihodeličnu estetiku Srebrnog doba američkog stripa – iako su sami Fantastic Four uredno prisutni u savremenoj Marvelovoj produkciji, reklo bi se da je višestruki neuspeh filmova sa ovom postavom značajno umanjio apetite izdavača da se MNOGO cima oko ovog stripa pa iako Dan Slott vredno radi na tekućem serijalu, sami članovi tima se ne pojavljuju prečesto niti igraju značajne uloge u raznim krosoverima i sezonskim događajima poslednjih godina.
No, The Thing je svakako neko za koga je uvek lako naći vremena. Njegov briljantni grafički dizajn – samo jedan od primera Kirbyjevog genija – i kombinacija velike fizičke snage, mekog srca i načina izražavanja primerenijem uličnom fajteru iz starih noar filmova nego čoveku koji je vozio raketu što je njegove najbolje prijatelje nosila u svemir, sve su ovo aduti na strani starog momka sa plavim očima i narandžastom, kamenitom kožom. No, u Mosleyjevoj interpretaciji se svakako da primetiti i izvesna količina rasnog kodiranja Bena Grimma i iako The Thing u ovom stripu neće „direktno“ igrati Afroamerikanca, sasvim je očigledno da ga scenario postavlja u poziciju „drugog“ u američkom društvu, pa i nekoga čiji se postupci interpretiraju uz predrasudu, a policija i establišment će reagovati brže nego što bi to radili u slučaju nekog drugog člana tima Fantastične četvorke.
The Next Big Thing nam je reklamiran kao praktično povratak srebrnodobnim estetskim načelima, tonu i propovedanju i za crtača je ovde odabran odlični Tom Reilly a za koloristu superiorni Jordie Bellaire. Uz njih je tu Joe Sabino na leteringu i strip većinu vremena osvaja izuzetno atraktivim vizuelnim slojem. Bellaire je, naprosto, mađioničar, pogotovo kada mu se kaže da strip treba da zrači nestašnom Silver-age psihodelijom i uz Reillyjeve maštovite rezove, kadriranja i dinamičan lejaut, The Next Big Thing uverljivo postiže „wacky“ atmosferu koju danas publika često automatski pripisuje Srebrnom dobu.
Naravno, ovo je samo delimično tačno. Stripovi koje su Kirby, Stan lee i kolege u Marvelu pravili šezdesetih godina prošlog veka su zapravo imali ambiciju da budu ozbiljne, dramatične priče a melodrama i cheesy ton su naprosto bili nasleđe palpa i jeftinih stripova na kojima su oni izrasli. The Next Big Thing nema ZAISTA Silver Age ukus, za moj groš, i on je zapravo kombinacija (mahom vizuelne) komedije, psihodeličnog, natprirodnog horora i noar krimića. I ta kombinacija, pa… ne funkcioniše uvek jednako dobro.
Mosley ovde pravi dosta upitnih odluka već od samog početka i ako je The Thing istorijski upamćen kao frustrirani muškarac zarobljen u telu čudovišta, što je ljubav uspeo da nađe sa slepom ženom kojoj su, jelte, njegov duh i ličnost važniji od grotesknog izgleda, scenario ovog stripa će Bena Grimma proterati maltene doslovno kroz pakao da bi testirao je li ova jednostavna simbolika i danas potentna. Problem je što i čitalac malko prođe kroz pakao ovom prilikom.
Ne da je The Next Big Thing sad nešto nečitljiv strip, ali Mosley ga prilično rano izvede sa šina, Grimma posvađa sa njegovom devojkom, nakon čega ovaj počne da koristi dejting aplikacije i krene da izlazi sa uspešnom modnom kreatorkom. To da strip nimalo prikriveno pokazuje da njih dvoje odmah odrade i seks je verovatno pokazatelj koliko malo Marvel zapravo haje za Fantastičnu četvorku i njen imidž u trećoj deceniji dvadesetog veka. Ne da sam ja sad neki puritanac, jelte, ali tonalna transformacija u hard boiled pulp ovom stripu zapravo ne donosi previše benefita i deluje kao da Mosley samo testira granice. Pomalo neugodni seksualni sadržaj pomoliće se i nešto kasnije u stripu kada jedan od ubernegativaca Grimmovoj novoj devojci preti da će, kada postane njegova robinja, iskusiti slast kakvu niko od njene vrste nije još iskusio, a uz slast i bol. I, mislim, implicitne seksualne pretnje jesu bile deo pre-sixties palpa i stripova ali diferencija specifika superherojskog stripa od početka šezdesetih nadalje je bila upravo u tome da su autori MNOGO uvijenije rukovali seksom i nasiljem a što je stripovima dalo osobeni ton i etos. Ova vrsta dijaloških bombi je nekako frenkmilerovski šokantna a bez pravog razloga.
Elem, glavni problem sa ovim stripom je što ima bizarno nabacanu naraciju i zaplet. Čak ne ni komplikovan zaplet, jer do kraja bude jasno šta se dešavalo i, važnije, zašto se to dešavalo, ali dobrim delom ovog serijala utisak je da se stvari događaju jer su u tom trenutku pale Mosleyju na pamet i da će već neki budući Mosley naći način da ih poveže u konzistentnu pripovest. Da ne grešim dušu, taj budući Mosley do šeste epizode uistinu poveže konce naracije i podari nam zaključak koji funkcioniše i kao metafora za sazrevanje muškarca što je pokušao da se izdivlja samo da bi shvatio da je izabranica njegovog srca moćnija žena i osoba nego što je bio svestan, i pronašao u sebi još dublju ljubav prema njoj, ali tokom serijala ima mnogo mesta na kojima je legitimno zapitati se zašto, dođavola, ovo čitamo. Pripovedanje ume da bude prilično konfuzno, sa stvarima koje se događaju jer to tako valjda treba a ne slede internu logiku stripa i The Next Big Thing je prepun set pisova koji bi mogli biti kompleto izbačeni iz narativa a da strip ništa ne izgubi.
Ipak, kako rekosmo, finale uspe da nekako poveže razbarušene niti narativa i podari nam koliko-toliko uredan zaključak, a Reillyjev crtež i Bellaireov kolor su konzistentno sjajni i odrađuju najveći deo najtežeg posla. Ovo je strip čija je psihodelija ugodno „retro“ sa doticanjem mnogih klasičnih motiva, uključujući plavu oblast na mesecu, neke bizarne Silver Age negativce itd, i grafička oprema ove pripovesti uspeva da vas povremeno opčini pa onda zaboravite da je Ben Grimm imao snošaj sa nečim što nije baš, jelte, ljudski…
Ne moraju svi eksperimenti da se završe bezpogovornim uspehom. The Next Big Thing svakako to nije, ali meni je drago da se Marvel sa ovim kockao – mada sa jako malim ulozima, naravno – i da je doveo jednog uglednog autora koji vrlo očigledno voli properti sa kojim su mu dali da radi i potrudio se da ubrizga veliki deo svog osobenog stvaralačkog svetonazora u strip. Nije to baš skroz profunkcionisalo, ali dobili smo dosta vrlo lepog crteža pa na kraju i obećanje da se Ben Grimm vraća u Junu stripom u kome će, čini se, deliti svetlost reflektora sa Hulkom, a što je uvek dopadljiva kombinacija. Živi bili pa videli, a do tada, Amazon ovaj serijal ima na prodaju na ovom mestu.
