Sa filmom The Batman Matta Reevesa koji sam upravo pogledao putem HBO Max servisa i, po mišljenju mog kuma, sebe lišio pravog bioskopskog iskustva koje bi, pretpostavka je, u značajnoj meri uticalo na moje mišljenje o filmu, dakle sa tim filmom Warner još jednom pokazuje da nema stvarne planove, već da smelo improvizuje u hodu. Što ne mora da bude loša stvar, naravno, ali je značajno ukazati na nju s obzirom na metodični, disciplinovani, štaviše šematski pristup konkurencije. DC Extended Universe, kako se naziva Warnerova filmska produkcija naslova rađenih po DC-jevim superherojskim stripovima je manje „extended universe“ a više grupa univerzuma koji jedni sa drugima zapravo nemaju mnogo veze a kamoli kontakta.
Za razliku od Marvel Cinematic Universea koji već uveliko profitira od krosovera između različitih filmova, uvlačeći silom Diznijeve monetarne gravitacije čak i Sonyjeve filmove i protagoniste u svoj sada vrlo manifestno proklamovani multiverzum (jutros sam iz autobusa gledao reklame za novog Doktora Strejndža koji ima multiverzum već u naslovu), Warnerovi filmovi se – za razliku od televizijskih produkcija po DC stripovima koje su se dosta uspešno dohvatile ovog koncepta – ne događaju u „multiverzumu“ već u sasvim odvojenim ontološkim realnostima koje povezuje samo strip-poreklo, ali se istorije svetova, ali i ton i estetika među njima dramatično razlikuju.
Nije da Warner nije pokušao da uđe u integrativni proces – Snyderovi filmovi i Whedonovo preuzimanje Justice League krosovera u letu jesu bili napor da se stvari uvedu u uredan deljeni kontinuitet, ali ovo nije proizvelo željene efekte, pa je dalje nastavio svako svojim putem. Tako smo dobili Wonder Woman 1984 sa jedne strane, The Suicide Squad sa druge, Jokera sa treće a sada i The Batman i mada se za Wonder Woman i The Suicide Squad može argumentovati da dele isti univerzum, druga dva filma sa njima nemaju direktne veze – niti jedan sa drugim, iako se radi o, teoretski, dvojici najljućih oponenata u DC-jevom sveukupnom imaginarijumu.
I dok ovakav pristup može da deluje suludo u kontrastu sa Diznijevim pokoravanjem sveta pod Marvelovim barjakom (ili, hm, obrnuto?), on istovremeno i oslobađa autore da rade sasvim različite filmove koji će istraživati superherojski gradivni materijal na različite načine, posmatrajući ga iz različitih uglova i sa različitim ambicijama. Ovo ne mora uvek da proizvede dobre filmove, ali za razliku od Marvelove uniformisane, sada pomalo i represivne „formule“ koja počinje da štancuje naoko identične filmove, Warner može da se pohvali da ima i komedije poput Shazama, i akcionu satiru poput The Suicide Squad, i klasičnu superherojsku sapunjaru kao Wonder Woman 1984, ali i mračni policijski procedural sa odjecima brutalnog gangsterskog filma sedamdesetih godina prošlog veka, kao što je The Batman.
U retrospektivi, svakako je bilo za očekivati da će The Batman, novi ribut za Mračnog Viteza, otići natrag na pozicije na kojima je na filmu istorijski bio najuspešniji. Nakon perioda u kome je Ben Affleck igrao sredovečnijeg, pomalo melanholičnog Betmena, sa aurom autoriteta i jakim kapacitetom za planiranje, smeštenog rame uz rame sa superherojima praktično božanskih moći, i nakon što je Affleck odlučio da ipak odustane od pisanja i režiranja solo-filma o Betmenu, verovatno i sam anticipirajući da bi to bio epski brodolom, a valjda mu je dovoljan bio blam sa Daredevilom sa početka veka, Reevesov The Batman je ne baš reset ali očigledno bacanje udica pravo u najtamniji deo ribnjaka gde je Warner u ovom stoleću već uspešno pecao sa Nolanovom Dark Knight trilogijom.
No, The Batman je, ugodno, mnogo svedeniji po konceptu od onog u šta su Nolanovi filmovi do kraja izrasli i mada u solidnoj meri imitira ton i postupke Nolanovih filmova, pa čak i neke elemente zapleta, on istovremeno sa sebe stresa dobar deo superherojskog baroka. Ima argumenata i da se tvrdi da ovo uopšte nije superherojski film i da je Betmen koga gledamo u The Batmanu mnogo više „ekscentrik u kostimu“ a mnogo manje herojski, ili čak antiherojski prototip kakav su nam servirali Nolanovi filmovi.
Na prvom mestu, naravno, ovo je izrazito „gritty“ film. Glavni junak i glavni antagonist izražavaju se, redom, hrapavim šapatom i polomljenm kadencama nekontrolisanih amplituda i ako je Nolan, poglavito u trećem filmu servirao glavnog junaka čije je zdravlje bilo pod znakom pitanja, Bruce Wayne Roberta Pattinsona je neko kome je očigledno loše. Iako je tek dve godine u superherojskom poslu, on je sasvim očigledno na rubu da se uruši pod PTSP-om. Opsednut superherojskim „radom“, za koji i sam vidi da ne donosi nikakve merljive rezultate dok stopa kriminala u Gotamu raste, on sve svoje vreme troši na planiranje, istraživanje i ulične akcije, u potpunosti zapostavljajući bilo kakve socijalne obaveze koje bi njegov civilni alter ego, na ime svog društvenog statusa trebalo da poštuje. Bilo je dosta uznemirenja po internetu što je za ulogu Betmena odabran pretty boy Robert Pattinson, ali on veoma dobro paše skoro do karikature zaoštrenoj gritty matrici ovog filma. Ispijen, neuredan, čupav, maltene stalno umazan ajlajnerom koji nosi da bi kulje izgledao kad stavi masku, Pattinson daje jednu ubedljivu sliku nezdrave opsesije čoveka koga je ubistvo roditelja pretvorilo u borca za pravdu koji je tom borbom sebe osudio na serijska razočaranja i emotivne lomove.
Ovo, dakle, nije ni visokotehnološki techbro Betmen kakvog je glumio Affleck, niti povratak bonvivanskoj auri Georgey Clooneyja, kao što film nema lunaparkovsku atmosferu Burtonovih i Schumacherovih filmova niti snyderovski sivo-plavi, „realistični“ mizanscen. Reeves film počinje upečatljivim kadrom posmatranja scene kroz sočiva dvogleda i ova sužena, a na detalj usredsređena vizija praktično najavljuje celokupnu atmosferu filma. Gotam siti ovog filma je naglašeno mračan – svega par scena se dešava po danu a i one su srazmerno tamne – a kadrovi suženi, teskobni, često sa scenama koje su snimane bez rezova ili pokreta kamere, dok se na nekoj udaljenoj poziciji od sočiva događa nešto jedva razaznatljivo ali uglavnom loše.
Time je ulazak u psihologiju glavnog junaka efektno postignut i Pattinson zaista nema potrebu da išta glumata pa su i njegov Betmen i Bruce Wayne vrlo ubedljivi kada stoje i ćute, eventualno procede po koju neophodnu reč. Štaviše, u par scena gde je potrebno pokazati da ipak postoji potisnuta emocija, to deluje i malo preglumljeno i ovaj Betmen je najupečatljiviji kada se njegova figura zaista pretapa u pozadinsku tamu, tako da ne znate gde prestaje čovek a gde počinje senka. On za sebe, uostalom, eksplicitno kaže „ja sam senka“.
Ova vrsta melodramatičnog, kvazi-noir monologiranja tokom filma deluje dosta nezgrapno i cheesy ali njena funkcija je i ta da Betmena pokazuje kao osobu te sužene vizure, usredsređenu na „borbu“ ali čije ciljeve, pa ni ishode, ne vide ni ostali građani Gotama pa ni publika filma. On je i Betmen koji je daleko od savršenstva „zrelog“ Mračnog viteza, sa ciljanim scenama u kojima ga vidimo kako pokušava atraktivne, „filmske“ stantove, sa prilično blamantnim reuzltatima, uključujući jedno nezgodno prizemljenje posle skoka sa zgrade, ali i brojne tuče gde on ne demonstrira naročito veliku borilačku ekspertizu ili taktiku već pobeđuje pre svega na ime oklopljenog kostima kome bejzbol palice pa ni meci zapravo ne mogu mnogo da naškode. Kad u igru ulete sačmarice, naš junak se nalazi na korak od sramnog poraza.
Ovo je svakako najsvežiji, najzanimljiviji sloj filma. Takođe, Betmenov odnos sa policijskim poručnikom Gordonom je kreiran sa dosta pristojne hemije i funkcioniše najpre jer je sam film formatiran kao gritty ’70s copsploatacija. U realističnijem, ali i „superherojskijem“ prosedeu bi saradnja između Gordona i Batmana delovala neuverljivo, pogotovo što, kako film odmiče, stvari sve više izmiču kontroli i niko više ne poštuje nikakve propise policijskog posla. Da je ovaj film režirao Snyder, Gordon bi i sam bio u pritvoru sa lisicama na rukama već negde oko polovine. Jeffrey Wright je sa Westworld demonstrirao izvrstan kapacitet da glumi sredovečne, mrzovoljne muškarce i uloga Gordona mu veoma prija, pogotovo što na drugoj strani ima gomilu pitoresknih krimi-likova koje glume John Turturro ili Colin Farrell. Scene u kojima kriminalci imaju prostora da se razmahnu i pokažu svoje nimalo zanemarljive harizme su bez sumnje najzabavnije u filmu koji se izrazito trudi da bude ozbiljan i mučan i ovde se dobija druga, razuzdanija strana ’70s post-Godfather produkcije.
Manje sam zadovoljan likom Catwoman odnosno Seline Kyle koju igra Zoe Kravitz. Kravitzova izgleda dobro u akciji, ali je njena uloga praktično na silu upisana u film ne bi li se malčice razblažio toksični testosteronski oblak u kome se sve odvija i razvoj njenog odnosa sa Batmanom je isforsiran, a njegov prelazak u romansu potpuno nezarađen. Andy Serkis kao Alfred je simpatičan izbor kojim se još jednom potvrđuje da je Serkis ključno ime za visoku holivudsku produkciju poslednje dve decenije. Na kraju krajeva, Serkis je mocapovao maltene sve majmune u Reevesovim Planetama majmuna i bilo je samo pitanje koju će ulogu dobti u ovom filmu. Njegov Alfred je svakako pomalo melodramatičan, ali, da budemo fer, kako živi sa hronično izgorelim, ćudljivim viđilante osvetnikom u opresivnoj gotskoj kućerini koja deluje bolesno hladna sve vreme – ne možemo mu zameriti.
Paul Dano koji igra Riddlera je možda imao najlakši zadatak jer mu je uloga da deluje stereotipno „psihopatski“ i on to odrađuje bez greške ali i bez ikakve druge dimenzije u karakteru. Riddler je u Reevesovom filmu, u skladu sa „grittyzacijom“ svega mnogo manje kempi negativac visokog IQ-a koji voli dobru zagonetku a mnogo više kombinacija antagonista iz Seven i Saw koji operiše u eri društvenih mreža.
I zaplet stoga deluje kao apdejt poslednjeg Nolanovog filma za novu eru u kojoj su se revolucionarne ambicije koje je imao Bane u Dark Knight Rises potpuno degenerisale u čisti internet nihilizam. Sama tehnologija vođenja priče je zanimljiva, naravno, jer Reeves koristi oprobanu šemu u kojoj dovitljivi ubica koji radi „po ključu“, istražitelje hrani zagonetkama i sugestijama tako da dobije ne samo osećaj intelektualne superiornosti što je uvek korak ispred njih već i postigne da mu oni praktično asistiraju u nekim od zločina. Ovo je uglavnom korektno vođena priča, a Reeves i koscenarista Peter Craig su se, vrlo plemenito, oteli impulsu utovarivanja „lorea“ u scenario i mada se slučaj na kome Betmen i Gordon rade raspliće tako da se umešaju mnogi važni gradski zvaničnici ali i pokojna porodica Brucea Waynea, sve što ovde saznajemo je direktno vezano za sam slučaj i emotivne uloge koje likovi imaju u pogledu njegovog rešavanja, bez razvodnjavanja i suplementalnih informacija koje bi služile za potrebe budućih nastavaka. A što, u filmu dugačkom skoro tri sata, nije mala stvar.
Problem je svakako što film traje tri sata dobrim delom na ime jednog na momente vrlo manirističkog građenja atmosfere. Antonionijevski disciplinovani kadrovi koji su na početku usredsređivali gledaoca i privikavali ga na tempo pripovedanja prema kraju postaju uobičajeni a zatim i naprosto dosadni, a Reevesova režija akcije nakon scena u kojima se mrak i neprozirnost koriste kao efektne alatke da publika sama oseti dezorijentisanost i strah (tuča u klubu gde jedino osvetljenje dolazi iz cevi oružja koje puca nasumice je solidan set pis), naprosto bude pešadijska. Dok s jedne strane svakako treba ceniti to da film ne odlazi celim putem do superherojskog CGI spektakla na tragu Justice League ili Dawn of Justice, sa druge kada akcije ima, ona nije posebno efektna. Tu su neki kaskaderi, tu se ljudi udaraju i padaju i to je to. Jedna scena automobilske potere završava se izvrsnim kadrom gde naš junak poražava očekivanja i neočekivano trijumfuje ali njoj prethodi jedno pet minuta relativno nezanimljive jurnjave kolima koja treba da nas asocira na Friedkinovu Francusku vezu ali uspeva samo da nas podseti koliko je Friedkin to ekonomičnije i efektnije režirao.
Ideološki, pak, The Batman kao da ne pravi značajan iskorak od Nolanovih filmova a što je možda i poenta. Ovaj Betmen nije „surveilance state“ agent uporediv sa onim Dark Knight filmova, ali to je možda i samo jer je mlađi i još uvek nedovoljno sazreo. Uostalom, Pattinsonov Betmen koristi sočiva koja snimaju i imaju automatsko prepoznavanje lica i on je na neki način year one (ili makar year two) verzija onoga što će nam dati Nolan, samo bez smaranja sa Ligom ubica i drugim egzotičnim konceptima.
Ovaj Betmen sam prikuplja svoje informacije i utisak je da gedžete koje koristi i auto koji vozi sam budži u radionici, ali ovaj Betmen, uprkos proklamovanoj ideji da se bori protiv urbanog kriminala koji truje ulice Gotama, u tome uopšte nije uspešan. U jednoj jedinoj sceni gde štiti uličnog prolaznika od napada siledžija (koji igraju varijaciju na „the knockout game“, urbani mit čiji je efekat bila veća represija prema froameričkim zajednicama u SAD pre desetak godina), žrtva je prepadnuta od Betmena isto koliko i počinioci, a do kraja filma Betmen ne samo da shvata da je gašenje pojedinačnih vatrica sasvim jalov posao već se i zatiče u situaciji da zapravo radi protiv „kriminalca“ koji je na nišan uzeo ekstremno korumpirane javne službenike i dela kao „stvarni“ viđilante aktivista „iz naroda“, sa legitimnom agendom, mada diskutabilnim pristupom rešenju problema korupcije i sprege kriminala sa javnim službama.
Da Betmen do kraja filma zapravo štiti establišment nije neko preterano iznenađenje jer on je jedan od superheroja koji najprirodnije stoje uz status kvo. Da film eksplicitno pokazuje da Betmen neće uspeti da zaštiti građane i samo će simbolički pomoći da se spase novoizabrana gradonačelnica (Afroamerikanka, naravno) je možda i najjasnije kritički usmeren komentar koji film ima spram Betmena i superheroja generalno. Sa druge strane, kako film umesto baneovske vojske koja fizički zauzima Gotam i sprovodi „narodnu“ pravdu, naspram Betmena i establišmenta stavlja qanonovske konspiratologe i 8chanovske lone wolf aktiviste čija se zgađenost korupcijom u društvu izvitoperuje u ideološki nihilizam i na kraju ovaploćuje u terorističkim akcijama protiv civilnog stanovništva je pokušaj da se pokaže da SA DRUGE STRANE stoji nešto možda još gore. U ovom smislu, establišment koji Betmen štiti je, na kraju krajeva sistem za koji svi vide da ne radi, ali koji makar ima teorijsku osnovu da radi, dok su naspram njemu nezreli, društveno izopšteni nihilisti koji samo žele da vide da sve izgori. Drugim rečima, sa jedne strane, kao, Biden, sa druge, kao, Trump, pa vi, rođaci, birajte. Uzaludnost Betmenovog posla je svakako od svih dosadašnjih filmova ovde najplastičnije prikazana i The Batman na ime ove, možda i ne sasvim namerno dosledne analize besmislenosti superherojskog rada ovog tipa zaslužuje da se pogleda.
S druge strane, pitanje je, naravno, koliko će ko imati apetita da sedi tri sata u mraku, gleda spore scene sporih, bezemotivnih dijaloga i napreže se da razazna retka krešenda akcije da bi došao do poente koju ionako prave SVI koji ne vole superherojski strip i smatraju premisu naprosto neuverljivom. Matt Reeves demonstrira pristojnu viziju i doslednost u pogledu tona filma, pravi zanimljiv procedural i ima nekoliko upečatljivih scena sa dobrim glumcima, a najosetljiviji element u kastu, sam Pattinson je više nego na visini zadatka, i vizuelno, ali i muzički (Michael Giacchino u vrlo zadovoljavajućem džonvilijamsovskom pastišu) film ima mišiće, no film je istovremeno i vrlo zagledan u svoj pupak, ima višak likova i filozofije u odnosu na relativno jednostavnu poentu koju pravi i mada je ona svakako vredna da bude napravljena, spori tempo i neprozirnost slike ne mogu je učiniti dubljom nego što ona jeste.
