E, pa, ako smo prošle nedelje voskresli, sad je red da se spremimo za Međunarodni praznik rada i podsetimo se zašto su neki krvarili da bi mi danas sedeli i imali luksuz da se žalimo kako nam nije BAŠ SVE u životu potaman. Metal je muzika koja treba i da edukuje, pa, evo, edukujmo se:
Blek metal za predjelo! Abducia Mortem su jedan od onih bendova koji vole da započnu album dvoipominutnim introm pa ko izdrži, izdržao je. Srećom, ono što sledi na albumu Mater Suspiriorum, pretpostavljam prvom za meksički duo, je zanimljivo i raznovrsno, u sasvim dovoljnoj meri da kompenzuje intro koji, da se razumemo, nije loš, samo TRAJE. Blek metal koji Abducia Mortem sviraju je maštovito napisan i dobro aranžiran, sa dovoljnim količinama death metal filozofije ubačenim u miks da se muzika fino oplemeni, pa su pesme raznovrsne, melodične, atmosferične, a da imaju neophodnu količinu propisne krljačine da meni sve to lepo sedne. Ovo je i miskovano prilično pametno, pa zvuk, iako „gust“, nije i natrpan. Lep album benda o kome ne znam apsolutno ništa ali ga preporučujem za pažljivo slušanje:
https://abduciamortem.bandcamp.com/album/mater-suspiriorum
Grimtone ima novi, četvrti album, Polaris, i ovo je mračan, abrazivan blek metal po prepoznatljivoj švedskoj matrici. Što znači da uz jake distorzije i vrištanje idu i lepe, slatke melodije i jedna hladna, mračna atmosfera. Grimtone su više projekat nego bend u ovoj fazi pa vokale odrađuju jedan Norvežanin i jedan Amerikanac, ali ovo i doprinosi raznovrsnosti muzike u ponudi i bend sasvim fino postiže taj himnični, a istovremeno ospkurni kvalitet koji je očigledno (ne)sveti gral njihove muzike. Lepo:
https://grimtone.bandcamp.com/album/polaris
https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/polaris
Poljaci Teufelsberg na svom prvom albumu, Ordre du Diable prezentiraju vrlo klasičan, old school zvuk. Za ljubitelje sirovog blek metala kojima je današnja ponuda ovakve muzike uglavnom dosadna i monotona jer je prave gomile amatera, Teufelsberg će doći kao melem na ranu sa svojim korektnim sviračkim i kompozitorskim sposobnostima a koje ne kompromituju klasičan pristup, prepoznatljive aranžmanske ideje i zaista sirovu ali i dalje funkcionalnu produkciju. Šest pesama, odličan paket:
https://teufelsbergbm.bandcamp.com/album/ordre-du-diable
Drugi album finskog Serpentfyre, nazvan Baptism of Shadows, nudi koljački old school blek metal. Kažem „old school“ a mislim „second wave zvuk“ jer je Baptism of Shadows kao ispao iz devedesetih sa svojim sirovim nabadanjem, ali disciplinovanim aranžmanima i temama koje su epske i melodične a onda ih smene šemekerski speed metal rifovi. Nostalgično, brzo, vrištavo i ubedljivo:
https://serpentfyre.bandcamp.com/album/baptism-of-shadows
Danski Ligfaerd zakivaju surovo, ali sa smislom na svom četvrtom albumu, Salvator Mundi. Ovo je blek metal grajnderske eksplozivnosti, zlih i maštovitih gitarskih tema, te jednog prirodnog zvuka. Ligfaerd bi, da su manje melodični u temama zvučali i kao deathgrind sastav na ime vrlo disciplinovane svirke u visokom tempu, ali uz tu black metal otmenost u temama stvarno se izdvajaju između kolega svih žanrova. Sirovija, grublja produkcija meni ovde zapravo jako prija, sa bubnjem koji je vrlo očigledno svirao živ čovek i bez kompjuterskog peglanja. Meni je ovo jako zabavno:
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/salvator-mundi
Mađari Witchthrone zvuče vrloo moderno ali maštovito, i istovremeno karakterno na EP-ju This Place Is Hell I Call It Home. Njihov blek metal ima u sebi dovoljno „post“ elemenata da obratite pažnju čak i ako normalno ne slušate blek metal, a opet mu se ne može naći mana u smislu da je izdao pošteni satanistički put pravovernih, er, satanista i blek metalaca. Ovde ima čak devet pesama (mada nisu sve jednake po statusu) pa je moglo da se vodi i kao album, ali generalno odlično je:
https://witchthronecvlt.bandcamp.com/album/this-place-is-hell-i-call-it-home-ep
Spill Your Guts su, moram da priznam, odlični na albumu The Wrath It Takes. Iako bend nije ZAISTA iz Kine, već su u pitanju stranci u Kini koji tamo sviraju zajedno (Rusi, Kanađani itd.), album ima na neki način kinesku neposrednost i vitalnost u svojoj kombinaciji hardkor treša i blek metala. Ovo je dakle i pankerska i metalska ploča, sa napucanom produkcijom i MNOGO energije. Ako volite muziku koja je napisana za SUROVE šutke, Spill Your Guts imaju vaš broj:
https://spillyourguts.bandcamp.com/album/the-wrath-it-takes
A iako Šveđani Grafvitnir nominalno sviraju melodični blek metal, njihov osmi album, Tunes of Sitra Ahra tu melodičnost isporučuje sa maksimumom oštrine i toksičnosti. Ovo je žestoka, ubitačna ploča sa zvukom koji je rezak ali ne prekomprimovan (bas gitara se, za promenu, lepo čuje) i svirkom koja je srčana, iz sve snage i ponese čoveka. Lepo:
https://grafvitnir.bandcamp.com/album/tunes-of-sitra-ahra
Feral Light su duo iz Mineapolisa sa zanimljivim zvukom u kome se blek metal, blackened rock’n’roll i crustcore spajaju na prilično spontan, prirodan način. Novi album, Psychic Contortions, četvrti po redu za ovaj projekat zvuči vrlo udobno i razrađeno, sa muzikom koja slobodno bira u koju će stranu da ode i nikada ne pogreši, i miksom koji je sirov i bučan ali opet na jedan smislen način. Feral Light bez ikakve sumnje imaju originalnu estetiku i ovaj album, izašao za I, Voidhanger, predstavlja intriigantan, zanimljiv materijal za radoznalog slušaoca:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/psychic-contortions
Filadelfijski Devil Master nastavlja sa svojim melanžom blek metala i hardkor panka i na drugom albumu, Ecstasies of Never Ending Night. Ovo je sada vrlo sigurno zaokružen muzički program sa pesmama koje su i epske i melodične a opet krasterski svedene i neposredne. Bend izdaje za Relapse pa se kvalitet produkcije podrazumeva a kompozicije su i srazmerno dugačke, nudeći vredne razrade naoko jednostavnih ideja. Prijatna ploča:
https://devilmaster.bandcamp.com/album/ecstasies-of-never-ending-night
Jedan od najkultnijih švedskih blek metal bendova, na neki način amblem čitave scene, Watain, je izdao svoj novi album, The Agony & Ecstasy Of Watain, tek, evo, sedmi za skoro tri i po dcenije postojanja. No, zato pričamo o ploči koja zvuči sveže, neistrošeno, autentično besno. Watain su uvek bili bend karakterisan tim besom, na momente zastrašujuće destruktivnim ali, u najboljim trenucima, kanalisanim na estetski impresivne načine. To uključuje, da se razumemo, i rastanak od gitariste Seta Teitana koji je koketirao sa nacizmom u nekim, jelte, zabeleženim javnim momentima. Enivej, novi album svakako ima dosta tih impresivnih momenata i mada pričamo o energičnoij, žestokoj ploči, ona nikako nije svedena na puku agresiju. Watain umeju da variraju ton i atmosferu pa se ovaj album odlikue i lepom raznovrsnošću ponude, a opet zaokruženim zvukom. Sve u svemu, solidno:
https://watainsom.bandcamp.com/album/the-agony-ecstasy-of-watain
Nemci Drudensang posle skoro decenije rada izbacuju prvi album i, pa, to je pokolj. Tuiflsrijtt ima onu epsku, himničnu dimenziju koju narod voli kod blek metala, ali je svirka ubitačna, sa sirovim, prijatno jeftinim zvukom i izvođačkom strašću kakva se ne može odglumiti. Kombinacija ultra-sirovih gitara, rafalnih bubnjeva i melodičnih tema funkcioniše savršeno i ovo je blek metal ploča koju treba puštati ljudima što pitaju zašto je blek metal tako popularan. Prvo će biti šokirani, možda i zgađeni, a onda opčinjeni.
https://folterrecords.bandcamp.com/album/tuiflsrijtt-2
Saudijski Al-Namrood imaju novog pevača za svoj osmi album, Worship the Degenerate i Artiya’il se perfektno uklapa u njihovu kombinaciju folklornog i tradicionalnog zvuka sa beskompromisno abrazivnim blek metalom. Al-Namrood su na ovoj ploči UBITAČNI, sa pesmama koje prefektno koriste bliskoistočne teme u tvrdoj metal svirci, postižući istovremeno i vrhunsku agresivnost i jedan neodoljivo zarazan gruv. Da kažemo to ovako: kada biste otišli na neku svadbu u Novi Pazar i sačekali da se gosti baš pošteno omalterišu pa pustili ovaj album, garantujem da bi bar 70% njih spontano zaplesalo na Protector of the Herd koja album otvara. A onda bi već bilo kasno i mračne sile bi zavladale. Worship the Degenerate je, ako to već nije jasno, ploča kao pravljena za mene i ako imam ijednu zamerku, ona ide na, naravno, vrlo brikvolovan master od koga me doslovno bole uši. No, za neku muziku vredi i prokrvariti a Al-Namrood prave baš takvu muziku. Krvoločnu i vrednu. Lektira, madrfakrs:
https://shaytanproductions.bandcamp.com/album/worship-the-degenerate
Pređimo laganim korakom na stoner rock, doom metal, psihodeliju, hard rock i sludge metal. Sardinijski Arkon sa svojim prvim EP-jem, Hypericum nudi vrlo simpatičan stoner rok otpevan na Sardinijskom jeziku za poseban element karakternosti. Muzika je dopadljiva ako ne naročito maštovita, a EP donekle problematizuje malčice anemičan zvuk. No, ovo je sa druge strane prijatno dinamičan snimak koji možete odvrnuti glasno pa to može da kompenzuje tu vrstu problema. Kada to učinite, ovo je ugodan post-sabatovski stoner rok za publiku koja voli.
https://arkonband.bandcamp.com/album/hypericum
Gotenburški Thick su svoj pretpostavljam prvi album Audio Obesity snimali između 2014. i 2020. godine i čuje se tu jedan ne toliko svaštarski pristup koliko to da je ovo kolekcija pesama od kojih svaka stoji sama za sebe kao neka vrsta dnevničkog zapisa određenog trenutaka u životima ove ekipe. A pričamo o vrlo prijatnom, karakternom hard roku/ stoner roku koji voli spontanu, prirodnu svirku, bluzersku osnovu i sabatovske rifove, kvalitetan, ekspanzivan miks, generalno ’70s vajb. Izuzetno lepo napisana, odsvirana i producirana ploča sa blagim psihodeličnim prelivom (tj. dairama):
https://thickswe.bandcamp.com/album/audio-obesity
Belgijanci Apex Ten snimili su živi album, Chem Trails na koncertu Februara ove godine i vrlo lepo su se predstavili. Apex Ten svu svoju muziku improvizuju od nule i ovaj album odlično hvata tu energiju spontanosti koja ne odlazi u puko svaštarenje ali ni u sviranje sigurnih, oprobanih heavy psych fora. Umesto toga četiri kompozicije na ovom albumu su pažljivo, odgovorno izdžemovane, sa puno efekata, atmosfere i, da, heavy svirke. Lepo:
https://apexten.bandcamp.com/album/chem-trails-live-2
Singapurski Dozethrone na svom devetom albumu (za dve godine!), The Mask of Red Death, pokazuju da je dovoljno da imate jednu bariton gitaru jednu bas gitaru i sešn bubnjara pa da spravite prijatan, ako već ne naročito ambiciozan sludge-doom. Tri pesme na ovom albumu su sve vrlo dugačke – najkraća je duža od 13 minuta – i bez pevanja ili ikakvih specijalno maštovitih ideja u aranžmanina. Dozethrone ređaju mrveće, snažne stonerske rifove, začine tu i tamo ponekom lepom solažom i to je to. Ne deluje kao mnogo, ali bend ima zdrav zvuk i uspeva da čoveka uvuče u svoju repetitivnost na najbolji moguć način. Plaćate koliko želite:
https://dozethrone.bandcamp.com/album/the-mask-of-red-death
Hashtronaut iz Denvera na svom debi EP-ju, Tidal Waves of Ashen Sky donosi četiri pesme baš onakvog stoner rok zvuka kakav očekujete od benda sa ovakvim imenom. Ovo je, da bude jasno, prijatan, gruvi, melodičan i psihodeličan stoner rok, sa produkcijom koja je masna, snažna, sa možda i prebudženim masterom za moj ukus (činele su samo brljotina na površini snimka), ali radi posao. Hashtronaut su tripozni i plesni na pravi način i vredi im posvetiti malo pažnje i vremena:
https://wearehashtronauts.bandcamp.com/album/tidal-waves-of-ashen-sky
Naši stari znanci, segedinski The Space Huns imaju novi EP i Swirling Waves, Moons and Tides je još jedan paket izvrsne panonske heavy psihodelije kakvu smo poslednjih godina iz Mađarske naučili da očekujemo. Četiri lepe, momački izdžemovane pesme, solidan zvuk, jedan spontan, prirodan gruv u muzici, cena koju sami određujete – nema greške na ovom izdanju:
https://thespacehuns.bandcamp.com/album/swirling-waves-moons-and-tides
Ealdor Bealu su iz Ajdahoa i njihov psihodelični heavy, progresivni rok je na albumu Psychic Forms spakovan u pet dugačkih pesama sa mnogo fino pravljene atmosfere i jednim opuštenim tempom. Ealdor Bealu ne insistiraju na težini i volumenu sve vreme i zapravo njihove pesme su utoliko efektnije što kreću iz jednog uzdržanijeg rakursa, sa postepenim građenjem volumena. Solidno to zvuči iako je mastering dosta glasan, i album postiže svoju hipnotičku ambiciju bez promašaja:
https://ealdorbealu.bandcamp.com/album/psychic-forms-2
Weed Walker su mičigenski čevterac koji se vrlo očigledno loži na kanabis i Black Sabbath. Što mu za neke ljude na kraju izađe na isto. Elem, istoimeni debi-EP ima četiri pesme prljavog, napušenog stoner roka snimljenog jeftino, ali napisanog solidno, sa sasvim očiglednom strašću i posvećenošću koje bend uliva u izvedbe. Nije skupo, glamurozno ni grandiozno ali je autentično a plaćate koliko hoćete:
https://weedwalker.bandcamp.com/album/weed-walker-ep
Nizozemski Celestial Season svira već tridesetak godina a Mysterium I je njihov sedmi album i mada je bend u novijim fazama migrirao od čistog doom metala ka gruverskijem stoner roku, ovaj album je zapravo klasična doom ploča kao napravljena 1992. godine, sa death vokalima, sporim ali rasviranim pesmama koje vole melodije i promene ritma, violine i recitacije. Nije ovo moj najomiljeniji doom metal, ali Celestial Season znaju šta rade i ovo bi trebalo da se dopadne svakome ko voli taj neki rani ’90s Paradise Lost/ My Dying Bride/ Moonspell:
https://celestialseason.bandcamp.com/album/mysterium-i
Samarithan iz Španije je projekat trojice braće Fernandez koji kombinovano sviraju u nekoliko različitih bendova, nastao sa naletom pandemije i, pretpostaviću dovoljno vremena da se realizuje ideja koju je familija dugo imala. Brat Alberto je odgovoran za svu muziku a braća Carlos i Guillermo pevaju i album Tales of Doom je fina, zabavna kolekcija old school doom/ epic doom pesama koje prizivaju Candelmass, Solitude Aeturnus i slične uzore. Braća Fernandez imaju osećaj za ovakvu svirku i napravili su nekoliko bona fide hitova u ovom stilu, pakujući ih u ne naročito skupu ali funkcionalnu produkciju koja, što je značajno, ne nasrće na uši ispeglanim, prepucanim masterom. Old school heavy metalci i doom metalci apsolutno da poslušaju ovo šarmantno, nostalgično izdanje:
https://samarithan.bandcamp.com/album/tales-of-doom
Karate Steve su dva lika iz Bostona koja sviraju nekakvu vrstu sludge metala, recimo. Album No Way Out But Through ne nudi odgovor na pitanje koji je od njih Steve a koji Karate, ali donosi deset nadrkanih, solidno produciranih pesama nervoznog a opet kvalitetno napisanog metala. Ima ovde lepog aranžmanskog rada, dinamike, sve u svemu prave, autentične energije:
https://karatesteve.bandcamp.com/album/no-way-out-but-through
Pyreship iz Hjustona su, pak, moderna kombinacija sludge metala i post metala, sa mešovitim, muškim i ženskim vokalima i mada ja nešto nisam otkinuo na njihov novi album, Light is a Barrier, on svakako ima supstance. U ponudi je pet podugačkih, ambiciozno napisanih pesama koje treba da imaju i gruv ali i mašte da potraju i do devet i po minuta i Pyreship ovo uglavnom postižu. Nije to rđavo:
https://pyreship.bandcamp.com/album/light-is-a-barrier
Ne znam zašto Utter Silence iz Wuppertala svoj EP The Terror nazivaju „albumom“ kad ima samo dve pesme plus intro, ali na kraju krajeva, ben sebe naziva „potpunom tišinom“ a onda udara iz sve snage u gitare i bubnjeve… Misterije, jedna za drugom. No, važnije od tih misterija je da je ovo šarmantan malo blackened doom metal koji se ne iscrpljuje samo u jako sporoj svirci već energični mid-tempo rad kombinuje sa lepim, epskim melodijama. Konceptualno, pesme imaju zanimljive teme koje se dobro uklapaju uz odabrani muzički izraz pa ću reći da su Utter Silence svakako zreli da snime taj album, svirajući i producirajući ovaj materijal uz puno sigurnosti i kompetencije. Plus te ajronmejdnovske solaže, preslatko:
https://uttersilence.bandcamp.com/album/the-terror
Iako su Out Of The Earth iz Velike Britanije, njihova dva člana su Grci pa je drugi album ovog projekta, II, neka vrsta srećnog spoja prljavog britanskog heavy psycha i upeglanijeg grčkog stoner roka. Thanos Vlacshos i Marios Papapavlou ovde pričaju i o adikciji i o Đavolu i o generalnoj mučnini, ali sve to kroz pesme koje su šarmantno ukorenjene u bluzu i sadrže puno psihodeličnog džemovanja i maštovitog korišćenja multitrekovanja da obezbede tripozne, dezorijentišuće a opet tople, prijemčive ambijente. Poslušati sa apetitom:
https://outoftheearth.bandcamp.com/album/ii
Der Neue Planet su iz Kelna pa je sasvim očekivano da je muzika na albumu Area Fifty-Fun kombinacija progresivnog roka, krautroka, te psihodeličnog stonera. Kod Der Neue Planet nema pevanja i ovo je striktno instrumentalna, dobro isproducirana svirka koja se oslanja na kvalitetne aranžmane, čvrst gruv i maštovit gitarski rad, sa dosta efekata ali i osećaja za lepe, snolike teme. Fino:
https://derneueplanet.bandcamp.com/album/area-fifty-fun
Tenebra iz Bolonje imaju vrlo simpatičan album atmosferičnog stoner roka nazvan Moongazer. Tenebra su utemeljeni u klasičnom ’70s zvuku sa pevačicom koja ima prijatan, bluzerski promukli, hrapavi glas nalik na Janis, jelte, Joplin a bend ispod nje poliva ugodno faziranim gitarama i sigurnim gruvom. Tenebra se ne iživljavaju u produkciji i album ima vrlo lepo zaokružen a opet prirodan miks, gde instrumenti imaju prostora da dišu i prikažu malo dinamike, a pesme su u familijarnom, prepoznatljivom old school stilu, ali to ne smeta već, naprotiv, slušaoca lepo uljuljka:
https://tenebra666.bandcamp.com/album/moongazer
Earl Of Hell iz Edinburga sviraju šarmantan fuzz rock. EP Get Smoked je, u skladu sa naslovom i naslovnm stranom, pankerska, jako nafazirana kolekcija prljavih, nestašnih rokenrol pesama koje perfektno cure jedna u drugu i serviraju zadovoljavajuće raznovrsnu paletu, dobro ne baš emocija, ali rokerskih raspoloženja. Emocije su manje-više iste i uglavnom su negativne, ali ne dajete bendu ime Earl Of Hell zato što želite da širite ljubav i simpatiju među ljudima. Ciljna grupa u publici će uživati u ovim razuzdanim gitarskim eskapadama i generalno kvalitetnom zvuku benda – na kraju krajeva kad tokom solaža nema ritam-gitare, znate da imate posla sa ljudima na svom mestu. Obavezno:
https://earlofhell.bandcamp.com/album/get-smoked
Za klasičan stoner rok ove nedelje su zaduženi Norvežani Siberian Tusk čiji album Reapers By Trade donosi sve što je potrebno za pun užitak. U četrdeset minuta i solidnih deset pesama Siberian Tusk pakuju i masivne rifčine i dobar, bluzerski gruv, i melodično ali energično pevanje ali i taman dovoljno nadgradnje osnovnih formula da ploča ne zvuči kao da ju je sklapao algoritam. Siberian Tusk, drugim rečima, sviraju unutar dobro poznate i opisane tradicije, ali imaju sopstvene i vitalne ideje, pa njihova muzika ne zvuči generički već samo prijatno familijarno. Meni vrlo lepo:
https://siberiantusk.bandcamp.com/album/reapers-by-trade
Ubrzavamo ulaskom u treš zonu: thrash metal, hardcore thrash, grindcore, death metal. Lankaširski trešeri Solitary imaju živi album, XXV Live at Bloodstock i ovo je solidnih jedanaest pesama od kojih su, doduše, poslednje tri remiksi i remasteri postojećih studijskih komada. Dobro, to je bonus, a osam živih kompozicija zvuči vrlo solidno. Solitary nisu neki veliki filozofi i njihov thrash metal je oštar, agresivan i zasnovan na brzoj, napadačkoj svirci, sa pesmama koje su napravljene od samih krešenda, bez „atmosfere“ i sličnih trikova. Živi zvuk je solidan i miksovan prilično pristojno pa se u ovome lepo uživa:
https://solitary94.bandcamp.com/album/xxv-live-at-bloodstock
Kanadski Reversed zvuči zabavno na snimku sa dve pesme pod nazivom Promo 2022. Iako promotivni snimak, ovo se prodaje za tri i po dolara (i to američka!) ali vredi jer je u pitanju prljav, agresivan old school black/ death metal sa svom paklenom energijom ranog speed zvuka ali sa nešto kompleksnijim aranžmanima. Produkcija podzemna, adekvatna, ceo materijal vrlo prijatan. Ima i kaseta.
https://reverseddeath.bandcamp.com/album/promo-2022
https://bentwindowrecords.bandcamp.com/album/demo-2022
Čileanski Spinal debituju albumom El Ascenso de los Solares i ovo je zao, napaljen thrash metal koji zvuči kao one opasne satanističke ploče koje smo voleli osamdesetih, mada je bend zapravo socijalno i politički angažovan. Muzika zbilja uspeva da na idealne načine spoji uticaje metala i panka u kombinaciji koja je eksplozivna, energična i zabavna. Možda je produkcija za NIJANSU previše čista, ali energija i strast sa kojom bend svira to više nego kompenzuje:
Kako i stara skandinavska poslovica kaže, nema blackened thrash punka dok ga ne zasvira Finac. Wömit Angel je potvrđuju IZ SVE SNAGE na albumu Sadopunk Finland. Ovo je devet neodoljivih pesama odsviranih disciplinovanije i produciranih kvalitetnije nego što biste očekivali, ali bez kompromisa u anarhiji koja nosi svaki molekul ove muzike:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/sadopunk-finland
Nemački izdavač Witches Brew je osnovan pre dvadeset godina da bi promovisao malo poznate a dobre bendove. Tako je sada došao red i na češki Faüst koji se od milion drugih bendova sa istim imenom razlikuju time da su stavili umlaut na u. I to se broji. Elem, debi album, nazvan Tinnitus Inquisition nudi zapravo iznenađujuće uredan i raznovrstan thrash metal. S obzirom na naziv benda, albuma i na dizajn omota, očekivao sam anarhičniju, prljaviju muziku, ali Faüst su bend koji prave speed metal himne uspeva da spakuje u složenije aranžmane nego što očekujete na početku i isproducira vrlo pristojno. Osam lakih komada u malo manje od pola sata muzike je prava mera za ovakvu trešinu i Faüst su, u mom tefteru, zaradili dosta pozitivnih poena:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/tinnitus-inquisition
Kalifornijski Doomsday su takođe jedan od milion bendova sa tim imenom i u pitanju je srazmerno mlada ekipa sa nekoliko demo snimaka iza sebe. Najnoviji, Riff City Promo ima pet pesama (od kojih je jedna obrada teksaških Iron Age, posvećena njihovom preminulom gitaristi Wadeu), i ovo je vrlo korektan thrashcore, sa dobrom produkcijom i karakternim zvukom. Pevač ima dobar glas i nastup, bend je usviran i zvuči kao dobro podmazana ratna mašina, a energija koja se ovde isporučuje ne dolazi isključivo od brzine. Ubedljivo:
https://doomsdaycahc.bandcamp.com/album/riff-city-promo
Alternative Fakten su nemački melodični pank bend sa zabavnim albumom Fliesentisch prepunim kraktih, brzih, energičnih pesama. Alternative Fakten sviraju odlično i pišu upečatljive, ekonomične kompozicije koje se, zbog svoje kratkoće, svakako na kraju prilično očekivano slepe u jednu celinu ali, opet, ovo je kratka ploča i to ne smeta. Odlično produciran, ovaj album je sa svojim pank-ska-hardkor blendom i pevanjem na Nemačkom obavezna lektira za svakog ko voli, recimo, Hladno Pivo, Debelog Precjednika ili, naravno, Toy Dolls:
https://alternativefakten.bandcamp.com/album/fliesentisch
Kad smo već kod panka, Apollyon iz Portlanda samo malo „metališu“ svoj pank rok povremenim ubacivanjem duplog bas bubnja i drugim začinima koji povuku na black ili speed metal. Inače je album Broke Till Payday zdrav, štrokav rokenrol sa energičnim pesmama, nekim dobrim rifovima i tematikom generalnog luzeraja i frustracije. Apollyon, da bude jasno, umeju da napišu dobar pank komad (On the Lam je odlična!!!) i imaju solidnu produkciju pa se ovo sluša sa guštom:
https://apollyonme.bandcamp.com/album/broke-till-payday
Slavenkust su tri Poljaka koja od 2020. godine drmaju brutalan d-beat crustgrind i njihov eponimni prvi album je, pa, brutalan i zabavan. Ako volite rifove kao ispale direktno iz Discharge kataloga, prebačene u nizak štim, odsvirane uz visok nivo veštine, pa posoljene rafalnim blastbitovima, Slavenkust isporučuju za sve pare. Pesme nisu ni toliko kratke, sa očiglednom ambicijom da se forma malo oplemeni promenama tempa i atmosferičnijim pasažima, a vrlo dobra produkcija zaokružuje ovo lepo izdanje:
https://slavenkust.bandcamp.com/album/s-t
Kad smo već kod Poljaka i d-beata, Scrüda iz Gdanjska na svom prvom albumu, Barbarian state of the mind kombinuju d-beat crustcore sa malo speed metal elemenata za jednu vrlo klasično intoniranu mešavinu. Nema ovde naročito mnogo svežih ideja, ali ta vernost old school pristupu je svakako i važan element šarma ovog materijala. Sa kratkim pesmama i solidnom produkcijom, rekao bih da Scrüda tačno znaju šta hoće i znaju kako da to postignu.
https://scruda.bandcamp.com/album/barbarian-state-of-the-mind
I Ribbons iz Solt Lejk Sitija su u D-beat metrici, ali njihov hardkor pank je za nijansicu melodičniji. Ali baš nijansicu. Ovo je sirov, energičan hardkor sa vrištećim ženskim vokalom i distorziranim gitarama koje sipaju dezirijentišuće rifove i minisolaže preko standardne podloge i album Primitive Emotion ima jedan prijatan, familijaran, opojan zvuk. Meni se dopalo:
https://ribbonsknots.bandcamp.com/album/primitive-emotion
Još d-beata stiže iz Italije sa demom nazvanim Demo++2022 sastava Overcharge. Overcharge se užasno lože na švedski Avskum pa ih i obrađuju na ovom snimku ali i njihov autorski materijal je gotovo identičan. Ništa originalno ali uvek prijatno. Kako i sam bend kaže: „Hate Fascism / Drink Hard / Love RNR“.
https://overcharge.bandcamp.com/album/demo-2022
Sinner’s Table iz Hadson Velija u Njujorku sebe vide kao krosover bend mada je istina da je njihov metalizirani hardcore nešto bliži ’90s moshcore zvuku, sa svojim siledžijskim stavom i čestim promenama ritma. No, demo nazvan 2022 Demo je u suštini solidan ako volite takav stil. Ovo ima dobar zvuk, pesme koje dosta traju i imaju vremena da naprave atmosferu, ima gruv i plesni ritam, metalizirane rifove i generalno je, rekoh, prilično solidno. Dve pesme, plaćate koliko hoćete, korektno:
https://sinnerstable.bandcamp.com/album/2022-demo
Zato su Bro Jogan (kapirate?) zabavan fastcore sa četiri pesme u pet minuta na EP-ju Strong Men. Nije ovo najbolji hardkor treš koji ćete ikada čuti, ali je brz, zajeban i zabavan. Plus solidno snimljen. Kud ćete više?
https://dmtrecordings.bandcamp.com/album/strong-men
Insane Order iz Francuske sebe opisuju kao death metal i hardcore bend pa to onda u proseku daje grindcore. Takav je i album Overraped, sa pesmama od minut-minut i po, načelno brzim tempom i grubim vokalima. Insane Order znaju da sviraju i mada su pesme jednostavne, one su uverljivo izudarane i producirane prihvatljivo dobro pa je Overraped sasvim korektna ponuda za dvadeset-dvadesetpet minuta znoja i šutiranja:
https://insaneorder.bandcamp.com/album/overraped
Nizozemski Ancestral Sin su metalizirani hardcore bend još sa kraja osamdesetih pa novi album, a ujedno i njihov prvi za trideset godina, Social Hate Speech ima ugodno old school crossover zvuk. Ako ste osamdesetih voleli Ratos De Porao, Social Hate Speech ima sličnu energiju sa šesnaest kratkih, brzih pesama disciplinovanog thrashcorea i kul semplova iz filmova. Brz tempo, lepi rifovi, napaljen pevač, sve što treba:
https://ancestralsin.bandcamp.com/album/social-hate-speech-4
Grindcore majstori iz DC-ja, No/Mas su dobacili do prvog albuma i Consume / Deny / Repent je očekivano sjajna ploča sa petnaest kratkih, ekonomičnih pesama odsviranih sa vrhunskim nivoom discipline i utegnutosti. No/Mas su sada jedna dobro nauljena i dobro producirana mašina čiji grindcore ima i tu agresivnu, abrazivnu oštricu putem koje nam je bend ušao pod kožu sa prethodnim izdanjima, ali i jednu dimenziju komunikativnosti potrebnu da ovo ipak sluša širi krug publike. Brutalno brikvolovan master je jedina stvar koju žalim u vezi sa ovim inače u svakom pogledu razbijački sjajnim albumom:
https://nomasgrind.bandcamp.com/album/consume-deny-repent
Viogression su BAŠ popričekali da se zvezde zgodno podese pa je između njihovog drugog albuma i trećeg koji je upravo izašao, prošlo trideset godina. Bend je početkom devedesetih stekao ugled svojim pogledom na tadašnji thrash i death metal i novi album, 3rd Stage of Decay zapravo prilično šarmantno sažima ono što su članovi benda radili i u ono vreme ali i u međuvremenu sa različitim projektima. Otud je 3rd Stage of Decay simpatična ploča sa kombinovanjem old school death metala, thrash metala, ali i nešto melodeath elemenata u jednu atmosferičnu i prijemčivu celinu. Viogression pored svega drugog nikada ne ispuštaju iz vida da je dobar rif osnova njihove muzike i da može da odradi MNOGO posla pa album počiva na jakim rifčinama, solidnom zvuku i kvalitetnoj svirci, bez nasilničkog eksprimentisanja i sa aranžmanima koji deluju prirodno i spontano. Fino, gruverski i čukački, kako i treba da bude:
https://darkunitedmedia.bandcamp.com/album/3rd-stage-of-decay
Split album italijanskih Bedsore sa japanskim Mortal Incarnation je, naravno, najprirodnija moguća stvar za kultnog izdavača iz Pensilvanije, 20 Buck Spin. Oba benda daju po jednu pesmu dužu od petnaest minuta i ovo je ozbiljan, studiozan rad u graničnim oblastima death metala. Bedsore imaju svoj zvuk koji u black i death osnovu ubacuje progresivni rok i puno kinematskog šmeka, dok Mortal Incarnation rade u nešto tradicionalnijem death metal ključu ali i sami sa vrlo progresivnim pogledom na arnažiranje. Lepo:
https://listen.20buckspin.com/album/split
Sa imenom kao što je Chelicerae Growth Pathogen ova ruska postava NARAVNO svira brutalni death metal sa posebno bolesnom dispozicijom. Ali dobar. Prvi EP, Irreversible Change of the Core ima odlično spravljene dve pesme death metala koji je raznovrstan i dinamičan. Uticaji Suffocation su više nego primetni i u songrajtingu i u samom zvuku pa sam ja sa velikim zadovoljstvom poslušao ovo debi izdanje pristojne produkcije i kvalitetne svirke:
https://lordofthesickrecordings.bandcamp.com/album/irreversible-change-of-the-core
Iako Beyond The Structure sebe taguju i kao deathcore sastav, imau deathkoraški logo i naslovnu stranu albuma, činjenica da imaju stranicu na Metal Archivesu je dovoljan naučni dokaz da oni to ne mogu biti. Kako god bilo, njihov drugi album, Scrutiny je interesantna i raznovrsna kombinacija tehničkog death metala i deathcorea, sa pesmama koje idu posvuda i to uglavnom na neočekivane načine, ali se drže death metal težine i tjeskobe. Dobra produkcija za ovaj estonski sastav i album pun ugodnog gitarkog rada i zabavnih promena ritma:
https://beyondthestructure.bandcamp.com/album/scrutiny-lp-2022
Kolumbijski Funeral Vomit na istoimenom EP-ju sviraju primitivan, kavernozni death metal koji možda ne bi bio toliko upečatljiv da bend nema jednu tako autentičnu iskrenost u svirci da je nemoguće ne voleti ih. Mislim, već to ime benda je genijalno a kada čujete muziku koja zvuči kao da se u 1990. godini okliznula na sopstvenu povraćku pa pala kroz vreme u 2022. bićete razneženi!
https://funeralvomit.bandcamp.com/album/funeral-vomit
Slično sirovi i primitivno šarmantni su italijanski Necrotombs. Mislim već to ime je, haha, sjajno, a album Collectible Human Bodies i sam zvuči kao restl veselih devedesetih, sa pesmama poput, citiram, Pile of Carcasses ili Multiple Bones Fractures. Zakivački, sirovo, zabavno:
https://darkunitedmedia.bandcamp.com/album/collectible-human-bodies
Za nešto skuplje produciran i samo malo dostojanstveniji death metal tu su švedski Circle Of Chaos čiji se treći album zove Forlorn Reign i nudi i dalje prilično jednostavan death metal sa zapaljivim rifovima i jakim karakterom. Album ima čak dvanaest pesama i u nekima od njih ćete čuti čak i klasične melodije ali je ovo generalno vratoloman, agresivni, mošerski death metal. Rogove u vis i navalite:
https://satanath.bandcamp.com/album/sat346-circle-of-chaos-forlorn-reign-2022
Apocalyptic Remnants su dva lika u Australiji koji snimaju muziku, pretpostaviću, kod kuće, ali u toj kategoriji kućnih metal bendova, oni su u priličnom vrhu. Album No Way Out, njihov drugi ove godine inspirisan je prozom autora R.C. Lyons koji, koliko umem da kažem ima do sada napisan samo jedan horor roman, ali dobro, muzika je dopadljiv death/ thrash metal kome pomalo „kompjuterska“ produkcija ne smeta previše. Apocalyptic Remnants imaju finu hemiju i iako ne pucaju od originalnosti, ovo je eminentno slušljivo i mošabilno:
https://apocalypticremnants.bandcamp.com/album/no-way-out
Pathogenesis iz Severne Karoline imaju novi EP, Greasy Exudate i njihov pomalo haotični, ambiciozni deathgrind je ovde spakovan u čak sedam pesama koje i nisu nešto mikroskopski minijaturne. Bend voli simpatične death melodije ali i anarhični grajnderski izraz i, uz dosta sirovu produkciju, nudi jedno autentično i uglavnom zabavno iskustvo:
https://pathogenesis.bandcamp.com/album/greasy-exudate
Nemački Grave Intentions su na svom prvom, istoimenom EP-ju svakako premelodični, ili ajde, prekomunikativni za moj ukus i ovo je death metal koji malčice, al dovoljno, povuče na metalcore, no uvršćujem ih u ovaj pregled jer pevačica Jana Gödeke ima solidan vokal koji je milina čuti. Ako volite ovakvu sortu death metala, još bolje, pošto su Grave Intentions kvalitetni.
https://graveintentionsmetal.bandcamp.com/album/grave-intentions-ep
Bonginator je jednočlani death metal bend izvesnog Erica Thorstenna iz Masačusetsa i mada mu je muzika na EP-ju The 1986 Doink City Massacre u službi šaljivog diskursa vezanog za, jelte, kanabis, ovo je zapravo dosta dobro. Uzimajući za osnovu primitivni ali zarazni death metal po formulama Cannibal Corpse (Thorstenn vokalno i dosta vuče na Corpsegrindera), Bonginator spretno dodaje elemente stonerske izmaglice i meša surove rifove sa atmosferičnim pasažima, postižući u konačnici originalan i zabavan spoj:
https://bonginator.bandcamp.com/album/the-1986-doink-city-massacre
BrainBath su iz Glazgova i okoline i njihov death metal je, u skladu sa imenom, vrlo old school, utemeljen u ’80s VHS horor filmovima i muzički nimalo progresivan. Ali ako volite death zvuk iz kasnih osamdesetih i vrlo ranih dvedesetih, ova jednostavna muzika, kao ispuzala iz nekog podruma, bi mogla biti baš po vašem ukusu. EP isto nazvan BrainBath ima šest pesama i zvuči vrlo autentično:
https://brainbathdm.bandcamp.com/album/brainbath
Prošle godine sam sasvim korektno ocenio drugi album britanskog jednočlanog deathgrind projekta Nest Of Scum a Graham Matthias nije u međuvremenu postao lošiji muzičar niti kompozitor. Otud je novo izdanje, III Chewing The Scenery i samo vrlo korektno, sa kvalitetnom produkcijom i primereno hororičnim pesmama. Nema tu prevelike originalnosti, nikada je nije ni bilo, ali autor veli da mu je sa svakim izdanjem namera da naparvi „heaviest“ muziku koju može i ovaj minialbum se svakako kvalifikuje, svojim ubedljivim, energičnim deathgrind pucanjem:
https://nestofscum.bandcamp.com/album/iii-chewing-the-scenery
Paul Speckmann je čovek iza legendarnih bendova kao što su Master i Abomination koji su u dobroj meri definisali estetiku i zvuk death metala kao distinktnog podžanra. Prvi album projekta Speckmann Project je zapravo bio odbačeni miks prvog albuma Master, i izašao je 1991. godine a sada, više od tri decenije kasnije, dobijamo drugi Speckmann Project album, nazvan Fiends Of Emptiness. Speckmann, originalno iz Čikaga, koji danas operiše sa bazom u Češkoj, je za ovaj album udružio snage sa kultnim švedskim death metalcem sa kojim je već dosta sarađivao i Rogga Johansson je napisao svu muziku za Fiends of Emptiness dok je Speckmann napisao tekstove i ovo je perfektna kombinacija. Johansson bez greške emulira klasični, sirovi death metal stil kojim je Speckmann praktično definisao mnoge od elemenata ovog podžanra, kreirajući pregršt pankerskih, zaraznih komada koji su zatim odsvirani dinamično i ubedljivo i prodducirani sirovo. Zabavna, prijatna ploča:
https://emanzipation.bandcamp.com/album/fiends-of-emptiness
Dischordia iz Oklahome sa svojim trećim albumom, Triptych doseže neku vrstu apeksa svog rada, upisujući se među cenjene tech-death izvođače sa te neke opskurnije strane spektra. Ne znam da li je „dissonant death metal“ sada „zvanična“ etiketa koju ćemo lepiti bendovima u rasponu od Wormed, preko Gorguts i Ulcerate do Portal, ali Dischordia svakako rade u sličnom ključu, sa muzikom koja ne deluje toliko kao da je komponovana, koliko kao da je u pitanju neka divlja sila iz druge dimenzije što muzičare vuče za sobom. Da bude jasno, Dischordia su dobri muzičari, sa sve instancama korišćenja klavira ili flaute u svojim kompozicijama, i njihova muzika je zahtevna ali i nudi puno nagrada posvećenom i pažljivom slušaocu. Album je pritom i vrlo lepo produciran sa jako dinamičnim masterom koji je milina čuti. Dischordia su avangardni na jedan vrlo prijatan način za moj ukus pa iz sve snage navijam da ovo slušate:
https://dischordiaband.bandcamp.com/album/triptych-technical-brutal-dissonant-death-metal
Vāmācāra iz Njemačke sebe opisuju kao „’70s rock with blastbeats“ a što je skoro pa sto posto tačno. Debi album, Cosmic Fires: The Enlightenment Reversed je u suštini death metal ploča za publiku koju interesuje psihodelični potencijal ekstremnog metala, pa između tipično agresivnog tempa i džombastih ritmova Vāmācāra vrlo umešno umeću te ’70s psihodelične elemente. Uz produkciju koja je zaista bliža psihodeličnom roku nego death metalu i čestim upadima azijskih harmonija u svirku, Vāmācāra nude intrigantan, pa i vrlo zabavan program death metala koji se uspešno otresa generičkih rifova i uživa u prirodnoj, a beskompromisnoj fuziji sa „stranim“ muzičkim tradicijama. Obavezno slušanje:
https://vamacara.bandcamp.com/album/cosmic-fires-the-enlightenment-reversed
No, što se tiče death metala, ove nedelje mi je nekako najtoplije prijao debi album peruanskih Spectral Souls nazvan Towards Extinction. Već prva pesma, No More God For Me postavlja stvari na svoje mesto sa rifaškom, energičnom old school osnovom, hrapavim vokalima, ali onda i melodičnim, malo razmetljivim solažama. Fina kombinacija koju bend kompetentno provlači kroz jedanaest pesama nudeći kompozicije koje su neposredne i zakivačke, ali da istovremeno imaju i sasvim dovoljno aranžmanske ambicije i gitarskih egzibicija da zadovolje i ljude što metal ne mogu da slušaju ako u njemu nema virtuoznosti. Old school death metal je često lišen bilo kakvih pretenzija na glamur, čak i na komunikativnost pa su Spectral Souls lep izuzetak, a album je i odlično prpduciran. Sa vrlo negativnom emocijom u prvom planu (pesme se zovu i No Hope Humanity, Fuck the World, Misanthropy ili Major Depressive Disorder) i prvorazrednim rifaškim radom, Peruanci apsolutno dominiraju ove nedelje i ako volite death metal, Towards Extinction se ne propušta a cena je samo koliko sami date:
https://spectralsouls.bandcamp.com/album/towards-extinction
U poslednjoj smo sekciji sa heavy metalom, power metalom i kojekakvim nadžanrovskim kerefekama. I odmah, Beastial Piglord ima novi alum i Speak Big And Carry A Soft Stick je još jedna ugodno eklektična ploča kros-žanrovskih eksperimenata i avangarde nastale spontano, kroz pokušaje da se između metala i različitih drugih muzičkih pristupa nađe zajednički jezik. Već izvesno vreme ovaj autor iz Severne Karoline snima albume izuzetno visokog kvaliteta unutar ovog svetonazora pa je i Speak Big And Carry A Soft Stick pun čudesnih ideja i uvrnutih rešenja. Verovatno sam negde već rekao da je Beastial Piglord kao da su The Residents odrasli na metalu a onda otkrili jamajkanski dub reaggae a ako nisam, ta je deskripcija veoma pogodna za ovaj album. Plaćate koliko hoćete pa poslušajte, a onda platite, vredi:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/speak-big-and-carry-a-soft-stick
Gotenburžani Starbound imaju prvi EP, The Voyage i ovaj trio koji svira od 2019. godine je posle nekoliko singlova spravio kolekciju novih pesama u vrlo melodičnom, vrlo nakićenom power metal stilu. Da se razumemo, to što Starbound rade je malo i premelodično i prekićeno za moj lični ukus, ali imaju ove pesme šarma. Ako išta „objektivno“ mogu da zamerim to je odsustvo dinamike iz snimka, sa izrazito ravnim bubnjem, recimo, ali nije da TO nije već power metal standard. Ono što je važno je da Starbound pišu vrlo korektne naučnofantatične pesme i da ih izvode veoma ubedljivo, sa himničnim refrenima, epskim sintisajzerima i zdravim gitarskim radom. Pevač Stefan Jacobsen je svakako na visini zadatka i kogod voli raspevan, raskošan saundtrak za space-operu, treba da ovo posluša:
https://starboundsweden.bandcamp.com/album/the-voyage
Ne znam ko je i šta je švedski Wittring ali mi je EP ovog projekta, Benknäckarvisor bio simpatičan na ime svoje kombinacije industrial metala, folka, malo vikinškog/ blek metala itd. Ima tu puno elemenata ubačenih u blender i Wittring pomalo i svaštari u aranžmanima ali je energija koja se isporučuje autentična i dražesna:
https://wittring.bandcamp.com/album/benkn-ckarvisor
Grčki Disharmony su sve samo ne disharmonični na svom trećem albumu, Gods Made of Flesh. Ovo je sada fina kombinacija power metala sa malo melodičnog death pristupa i mada to svakako nije koktel nužno po mom ukusu, valja reći kad je nešto dobro. A dobro je. Disharmony pišu lepe pesme, odlično ih izvode i imaju produkciju koja je premalo dinamična za moj ukus ali adekvatna muzičkom stilu koji provlače. Atraktivno:
https://disharmony.bandcamp.com/album/gods-made-of-flesh
Jester Ghost su Italijani a From Hell and Back je njihov (prvi?) demo i ovo je vrlo upečatljiv, uspešno realizovan power metal pun melodije i epske atmosfere, koji pokazuje da vam za ovakve stvari ne trebaju skupi studiji i upeglana, od života očišćena produkcija. From Hell and Back zvuči sirovije, kako demoi generalno i zvuče, a opet veoma zrelo, sigurno i ubedljivo i ako volite energičan, brz power metal, ovo je za vas:
https://jesterghost.bandcamp.com/album/from-hell-and-back
Švedski Neptune osnovani su još 1980. godine i u trenutnoj postavi su i dalje tri člana koja su tu svirala u osamdesetima. Impresivno, pogotovo što je novi EP, The Rebirth, pun zabavnog, melodičnog, energičnog heavy metala klasičnog usmerenja. Epski napisano i odsvirano sa očiglednim zadovoljstvom:
Njemački jednočlani Hounds of Thyra ima novi EP, Legends of Kattegat i mada autor, Jiri Borek kaže da je ovo muzika nastala tokom sive zime i teških vremena, istina je da je ovo ne samo kompetentan nego i vrlo prijemčiv hevi metal nešto modernijeg zvuka. Pesme su melodične a melanholična atmosfera u njima nije na uštrb dobrih rifova i solaža. Borek voli i snažan ritam a njegovo pevanje je ubedljivo i upečatljivo. Fino:
https://houndsofthyra.bandcamp.com/album/legends-of-kattegat
Legendarni britanski gitarista Robin Trower nikada nije svirao BAŠ metal, ali jeste u pitanju veteran pravovernog roka i težeg roka koji sa punih 76 godina ima vrlo solidan novi album. No More Worlds to Conquer, kako se album zove, je na neki način i manifestna izjava sa Trowerom koji bez napora ali sa vrhunskim fokusom prolazi kroz razne faze svoje karijere, nudeći nam hard rok, hard bluz, melodičnije i sentimentalnije momente koji su i dalje krajnje dostojanstveni, meditativni i zreli kako u izvođačkom tako i u emotivnom smislu. Trower se jeste proslavio kao gitarista sastava Procol Harum, ali je u kasnijih pet decenija svoju muzičku filozofiju dalje rafinirao do zaista finog izraza koji na ovom albumu beznaporno blista:
https://rtnmwtc.bandcamp.com/album/no-more-worlds-to-conquer
Kad smo već kod vrlo old school muzičara, sa krštenicom iz 1940-ih, Ted Nugent je poslednjih godina poznatiji po svojim glasno izgovorenim politički nekorektnim i desničarskim stavovima nego po tome da je ipak u pitanju jedan od utemeljujućih likova američkog hevi metala, ali, evo, Detroit Muscle, njegov osamnaesti album (ako računamo i žive ploče, a računamo ih jer su mu to neki od najboljih radova) je vrlo korektna ploča. Ovo je razigran, raspevan rokenrol u zaista klasičnoj tradiciji uzimanja osnove koju su postavili crni muzičari i zatim je ukrštajući sa malo „yokel“ šmeka. Nugent je, naravno, iz Detroita a ne sa farme, ali njegov konzervativni izraz voli da se udvara i provincijskoj populaciji i on to VEOMA kompetentno radi. Naravno da postoji određena tenzija u tome da uzimate afroameričku tradiciju da promovišete kolonizatorske vrednosti, ali opet nije Nugent ni prvi ni jedini koji to radi – rokenrol kakav danas poznajemo je praktično tako i nastao – i makar je ovaj album veoma dobro napisan, odsviran i produciran. Nugent je uvek bio veoma dobar gitarista i aranžer i Detroit Muscle je prosto visokokvalitetan rok album čiji blago provokativno-patriotski sadržaj ne može da umanji tu činjenicu:
Stigao je novi album kanadskih Skull Fist i, u skladu sa pedigreom benda, Paid in Full je klasičan, vrlo ’80s heavy metal sa blagim zanošenjem u speed metal smeru, ali ne tako da se rastera „normalnija“ publika. Dakle, Skull Fist sviraju kvaliteto, pa i malo virtuozno a pesme su melodične, sa komponovanim solažama i himničnim refrenima. Istini za volju, to je sve i premelodično za moj ukus, ali bend svira u proseku dovoljno brzo dovoljan deo vremena i ima solidnu produkciju pa ne mogu da se kao nešto MNOGO žalim. Ima ovde nekoliko sjajnih rifčina i album lep procuri:
Taman kad sam se zapitao kada ćemo dobiti nova izdanja prestižne nemačke heavy metal firme Pure Steel records, oni su izbacili novi album kalifornijskih Space Vacation. White Hot Reflection je već peta dugosvirajuća ploča za sanfranciskansku momčad pa dobijamo vrlo upeglan zvuk, jasno zaokružen identitet benda, stručno spravljene pesme. Space Vacation vole energičan, a melodičan heavy metal sa blagim speed zanošenjima i ovo je opet možda premelodično za neki moj ukus, ali kvalitet kompozicija i šarmantno razmetljiva a opet disciplinovana svirka, sve u lepom miksu čine album užitkom za slušanje. Space Vacation su na tačno idealnoj poziciji da budu bliski i tradicionalnijoj publici i ljudima koje interesuje ekstremniji metal izraz pa zaslužuju preslušavanje od jako širokog fronta publike:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/white-hot-reflection
Inače, uskoro izlazi novi album Riot City i NEUMERENO sam spreman za TO slavlje. Al dok ne izađe, moram da priznam da je debi australijskih Livewire sasvim adekvatna zamena. Livewire su malčice trešerskije orijentisani, ali ovo je prljav, ulični hevi metal u srcu, samo odsviran kvalitetno i sa dobrim zvukom instrumenata. Album Under Attack! je kolekcija šmekerskih, himničnih metal hitova sa puno srca i pravilnim odnosima melodičnog, cheesy materijala i napaljenog vrištanja, sve odsvirano u visokom tempu i ako na ovo nimalo ne trznete, za vas verovatno nema više nade. Pa još tah hypercheesy omot! Odlično!!!!!!1 Jedina stvar koja vas može usporiti ukupovini je ta povisoka cena od čak dvadeset (!!!!) australijskih dolara za daunloud, što je preko trinaest Evra, ali da vredi – vredi.
https://livewire.bandcamp.com/album/under-attack
Album nedelje dolazi iz – Beograda. Pre nekoliko nedelja sam ekstremno nahvalio, sa dobrim razlogom, novi album domaćeg thrash metal giganta, Kobold, a Elio Rigonat i njegova ekipa su nas sada poradovali živim albumom Forging An Empire [Live At Amerikana]. Ovo je snimljeno, dakako, u dansing Sali Doma Omladine koju iz nekog razloga i dalje zovemo Amerikana (umesto da joj damo ime, po, recimo, bratu Siju i odemo gde treba u fullu), dvanaestog Marta, u okviru festivala Empire i, evo, da budem sasvim jasan, u pitanju je FENOMENALAN album. Kobold su bili jako dobri na poslednjem studijskom albumu, demonstrirajući izuzetno zreo pristup thrash metalu, ali pokazati svu tu zrelost i izgrađen zanat uživo je posebno dostignuće. Album ima petnaest razbijačkih pesama sa zvukom koji je ugodno sirov a opet odlično miksovan tako da se čuju svi instrumenti, uključujući razne efekte na gitari, ali i sintisajzere i violinu koji upadaju kada je potrebno da se proširi power-trio savršenstvo što ga bend isporučuje. Kobold su, da još jednom podvučem, SVETSKA klasa i ovaj album je OBAVEZNA lektira.
https://koboldserbia.bandcamp.com/album/forging-an-empire-live-at-amerikana
https://eliorigonat.bandcamp.com/album/forging-an-empire-live-at-amerikana
