Pročitao sam U4 01 – Jules, francuski grafički roman koji su radili neki iskusni autori, a koji je, iako pruža u nekom smislu zaokružen narativ, samo deo većeg narativa. Naime, U4, kao (nad)naslov celog propertija, ukazuje da se ovde radi o seriji od četiri ravnopravna grafička romana a koji su na neki način uvod za peti finalni, gde se, pretpostavka je, dobija razrešenje. Ja sam inače užasno stara i ogorčena osoba pa kad čujem da je izašla knjiga koja je tek prvi deo planirane tetra- ili pentalogije, odmah se hvatam za pištolj, no, stripovi su, možda, MALO primereniji toj serijalizaciji. Taj tantrički pristup pripovedanju gde je sve što čitate zapravo samo tizer za nekakva šokantna finalna otkrića što nisu još ni napisana svakako ima svoj rezon i neću reći da ne razumem ideju o bildovanju uzbuđenja najavama nečega što će tek doći, ali sa druge strane, ja sam i čovek koji stalno razmišlja o svojoj smrtnosti pa se uvek pitam hoću li dočekati taj literarno-sladostrasni kraj. Ali možda važnije, mislim da je uvek ključno pitanje je li ono što čitate u ovom trenutku PO SEBI vredno čitanja. Ima li ono dovoljno sopstvenih literarnih kvaliteta – dobar rad sa likovima, zadovoljavajuće narativne lukove, lep, uostalom, stil – da ga pročitate i kažete da ste imali jedno dobro umetničko iskustvo a ako ikad dočekate to finale, to će biti lep bonus.
Ne kažem da je ovaj moj filozofski stav legitimniji od nekog drugog u kome, možda, smatrate da se delo ne može pravilno oceniti pa ni pravilno iskusiti ako nemate čitav kontekst i da se čitalac mora zadovoljiti prevashodno tim obećanjem buduće isplate koja će unatrag rekontekstualizovati sve što ste već pročitali i otkriti njegove intrinzične vrednosti itd. itd. itd. samo kažem šta je meni bliže i prirodnije. Utoliko, U4 01 – Jules, kao uvodni deo moram da ocenjujem prevashodno na osnovu njegovih imanentnih kvaliteta, uzimajući ipak u obzir da je ovo tek prva priča u jednom krupnijem narativu.
Kada sam rekao da je stripovima možda primerenija ta serijalizacija narativa, to je uglavnom jer sam ja izdrilovan na to da se stripovi završavaju šokantnom poslednjom stranicom i obećanjem „nastavak u sledećem broju“ iako, naravno, MNOGI stripovi nemaju takvu formu. Evropski albumski strip franko-belgijske provinijencije, recimo, naprotiv, običava da u svojim serijalima u svakom albumu ima jedan zaokružen narativni luk i ne završava se nužno klifhengerima iako se nastavci očekuju. Sad, sa U4 cela ova filozofija možda manje vredi jer je u pitanju strip-adaptacija proznog bestselera koji je bio neka vrsta eksperimenta započetog polovinom prošle decenije. Naime, U4 je u početku bio kvartet romana koje su napisali četvoro autora (Carole Trébor, Florence Hinckel, Vincent Villeminot, Yves Grevet) a koji su svi izašli 2015. godine, manje-više u isto vreme, pričajući priču što se događa u istom svetu, sa glavnim likovima svakog od romana koji sreću jedni druge i kreću se u smeru jedinstvenog finalnog razrešenja.
Ovo je, hajde da kažemo, u najmanju ruku interesantna ideja čak i uz sve moje rezerve o započinjanju pisanja sa ambicijom kreiranja serijala, franšize itd. Uostalom, stripovi – američki makar – to rade sve vreme pa ako je nešto dobro za, šta ja znam, X-men, što ne bi bilo i za francuski žanrovski roman?
Naravo da U4 romane nisam čitao, ali iz stripa i informacija na internetu mogu da zaključim da je u pitanju, jelte, young adult proza sa za mene sasvim privlačnim žanrovskim osnovama. Ne sad nešto originalna – U4 prikazuje svet u kome je novi i jako opasni virus pobio najveći deo stanovništva planete ali se ispostavilo da su tinejdžeri na njega imuni pa sada oni moraju da kako znaju i umeju organizuju postapokaliptično društvo – ali za mene svakako prijemčiva. Preokret je u tome da svaki od četiri romana izašla u prvom naletu može da se tretira kao „prvi“, odnosno da je U4 programski konstruisan da se romani čitaju bilo kojim redom da bi se nakon pročitane četiri knjige upoznali svi glavni likovi, pohvatale niti zapleta i ušlo u finalni roman, Contagion, a koji su četvoro spisateljica & spisatelja napisali zajedno. Opet, da na stranu stavim svoje predrasude vezane za to pišu li autori kompatiblnim stilovima – i ako pišu je li taj metastil uopšte literarno zanimljiv – i je li zaplet dizajniran od strane komiteta prihvatljiv za probirljivog čitaoca, ovo je prilično zanimljiv književni eksperiment.
Mali je problem što je u stripu ovaj eksperiment u startu miniran činjenicom da, makar u ovom Engleskom prevodu koji nam je obezbedio Europe Comics, adaptirajući Dupuisovo originalno strip-izdanje iz prošle godine, radoznali čitalac u ovom trenutku ima na raspolaganju samo Jules, dakle, „prvi“ tom koji ne treba shvatati kao prvi ni po kom osnovu, jer je ravnopravan sa ostala tri – a koji još nisu izašli. Ne da je to neki VELIKI problem, kako rekosmo, ove stripove možete čitati bilo kojim redosledom jer se događaju u isto vreme i kada ih završite, pripremljeni ste za finalni tom (koji se ovde zove Khronos), ali ako je ideja bila da različiti čitaoci čitaju različite tomove i onda putem, jelte, proverbijalnih društvenih mreža diskutuju o ovom svetu i pričama u njemu i kreiraju posebnu vrstu diskursa i uzbuđenja, pa… to se neće desiti s obzirom da u ovom momentu svi mogu da čitaju samo Julesa.
No, sve je to beznačajno i u istorijskoj perspektivi – ostali albumi treba da izađu kasnije ove godine – ali i u fenomenološkoj. Nama, ili barem meni je bitno samo je li Jules sam za sebe dobar strip i, eventualno, da li u dovoljnoj meri razgoreva glad za čitanjem narednih nastavaka.
U4 01 – Jules su pisali Pierre-Paul Renders i Denis Lapière – dakle „teškaši“ francuske scene. Renders je diplomirani filozof i ugledni filmmejker koji sa Lapièreom već odavno uspešno sarađuje na stripovima a Lapière je jedan od najzaposlenijih francuskih scenarista poslednjih par decenija. Crtač je španski ilustrator Adrián Huelva kome je ovo prvi put da radi na stripu i to se donekle i vidi.
Daleko od toga da je U4 01 – Jules loše nacrtan ili nejasno pripovedan, ali ovo je i pomalo iznenađujuće neatraktivan strip sa klasičnim „francuskim“ stilom koji podrazumeva blago karikirane likove, jasne linije i čist lejaut ali sa za mene iznenađujuće malo energije u crtežu. Donekle je ovo i do kolora što ga je radio Amparo Crespo a koji je veoma umiren, na momente možda i pomalo beživotan. S obzirom da je u pitanju strip koji ima i saspens i akciju kao svoje značajne elemente, Huelva i Crespo možda propuštaju priliku da mu daju više dinamike koja bi odgovarala priči.
Ta je priča, kako rekosmo, postapokaliptična ali po tonu prilično prizemljena i svedena. Jules, glavni junak, na početku stripa kontemplira o propasti sveta u porodičnom stanu, svestan da izlasci da se nađu hrana i baterije moraju postajati sve rizičniji kako u svetu ima sve manje odraslih osoba – a one koje su preostale idu unaokolo sa oružjem i u skafanderima, pod upravom nekakve vanredne vlasti – i lamentirajući nad umrlim roditeljima i bratom, adiktom koji i usred apokalipse samo traži način da se, jelte, uradi, pa nek ide život.
Ubrzo, međutim, Jules pronalazi dete još mlađe od sebe, devojčicu o kojoj počinje da se stara, a onda naleće i na grupu organizovanijih tinejdžera koje uglavnom zna iz škole, a koji u jednoj pariskoj zgradi prave neku vrstu utvrđenja i pribežišta. Ova ekipa je interesantna, sa vrlo različitim karakterima, lepo odmerenim žensko-muškim udelima, harizmatičnim vođom koji pritom, za promenu, izgleda NIJE psihopata i Jules se sa svojom štićenicom lepo uklapa u novu zajednicu, učestvujući u ratovanju sa rivalskim grupama, ali i odlazeći do vojnog objekta u blizini gde se povremeno deli pomoć.
U4 01 – Jules je, dakle, delom Gospodar muva, delom Rat dugmića, pa delom verovatno i Igre gladi, ali za sada je ovo strip u kome nema prenaglašavanja žanrovskih elemeata ili eksploatacijskih tonova. Likovi moraju da se bore pa i da ubijaju, ali ovo je tretirano sa dužnim poštovanjem i ne pretvara se u puki akcioni sadržaj iako zaplet nudi uobičajene misije i set pisove. Jules kao lik je možda malo prebukvalno pisan ali on svakako ima prijemčiv karakterni luk, sa sazrevanjem koje deluje i prirodno i zarađeno s obzirom na okolnosti. Njegovi odnosi sa drugim likovima takođe imaju rezona i čitalac će se u njih investirati.
Naravno, problem je što u ostalim albumima iz ovog serijala uglavnom nećemo videti dalji razvoj Julesovih odnosa sa ovim partikularnim likovima a i on će biti sveden na sporedni lik, ali dobro, možda ti albumi budu sami po sebi dovoljno zanimljivi. No stoji da investicija u likove, njihov razvoj i priče ovde možda i neće biti isplaćena do poslednjeg, petog toma, a možda ni tada s obzirom da on treba da spoji četvoro glavnih likova i dovede ih do razrešenja.
To razrešenje… može da bude intrigantno. Jules je gejmer sa istorijom igranja popularne onlajn igre i iako je i sam svestan da je igra, jelte, jedno, a stvarni svet drugo, zaplet u kome se jedan od legendarnih igrača ove igre zariče da je u stanju da se vrati unatrag kroz vreme i spreči pandemiju je makar intrigantan.
No, moraćemo da dočekamo peti album, Khronos, da bismo saznali šta je od svega toga istina a šta tinejdžerski urbani mit. Do tada, reći ću da me U4 01 – Jules nije oborio s nogu, ali da jeste u pitanju umereno interesantan naučnofantastični narativ koji, istina je, ide sporo i ne stigne bogznagde do kraja, ali lepo radi sa likovima i poseje seme interesovanja za ostale stripove u serijalu. Čitaćemo, hoću da kažem, kad budu izlazili, a za sada prvi tom možete kupiti ovde.
