Sa dobre dve godine zakašnjenja pročitao sam kompletan Imageov serijal Coffin Bound, a što nije bilo preteško jer je ovaj strip imao samo osam brojeva, spakovanih još 2020. godine u dve lepe, uredne kolekcije. Mogu samo da kažem da sam budala što sam čekao dve godine, ali, eto, ponekada budala ima priliku da ispravi svoju grešku i samog sebe iznenadi i oduševi.
Dan Watters, britanski scenarista ovog stripa meni je uleteo na radar prošle godine kada sam pričao o prvom tomu njegovog aktuelnog Image serijala Home Sick Pilots. Home Sick Pilots je pristojan strip sa svojom kombinacijom horora, panka i kaiđu-fantastike, ali imao sam i izvesne rezerve u pogledu toga kako je koji pojedinačni element ovog koncepta realizovan u priči. No, autentičnost priče o mladim kalifornijskim pankerima i izvrstan crtež Caspara Wijngaarda su me svakako pridobili. Da sam tad znao koliko je prethodni Wattersov rad za Image, Coffin Bound, dobar, verovatno bih i Home Sick Pilots gledao sa strožom dispozicijom. Pošto je, jelte, Coffin Bound MNOGO dobar i radi se o još jednom od onih stripova za koje mogu sa dosta entuzijazma da kažem kako predstavljaju plod što je izrastao iz semena ranih Vertigo stripova iz devedesetih godina prošlog veka. Drugim rečima, za razliku od Home Sick Pilots koji je značajno bliži savremenom svetonazoru američkih stripova za odrasliju publiku – u tome da u dobroj meri usvaja jezik, strukturu i pripovedačke tehnike moderne televizijske serije* – Coffin Bound je strip sa VELIKIM S, pripovest i vizuelni spektakl koji bi samo sa mnogo teškoća i uz dosta gubljenja svojih esencijalnih karakteristika mogao da se prevede na film ili televiziju. Ovo je atmosferična, onirička, fantazmagorična priča uključena na visokonaponski vod egzistencijalne filozofije i duboko uronjena u ikonografiju magazinske fotografije, klasičnog američkog filma, visoke mode, stripovskog horora iz njegove najpsihodeličnije faze…
*a, sasvim moguće, i u nadi da će jednom i biti pretvoren TV seriju gde leže prave pare i karijerni uspesi
Naravno, Watters kao mastermajnd celog projekta je u ovaj strip doneo veliki deo interesovanja za onostrano i mračno-filozofske eksploracije koje su ljudi hvalili na njegovom radu za DC na serijalu Lucifer, ali Watters je za ovaj projekat na raspolaganju imao i neke vrhunske saradnike. U prvom redu je svakako grčka crtačica DaNi, bivša studentkinja vajarstva na Atinskoj školi lepih umetnosti i vrsna strip-autorka koja je do sada ubeležila radove kako za britanski 2000AD tako i za masu američkih izdavača: IDW, AWA, DC, Titan, Black CrownVault, BOOM!… Pretpostavljam da naprosto nije još našla vremena da uradi nešto za Marvel ili Dark Horse ali kvalitet njenog crteža i, važnije, dubina njenog razmišljanja pre nego što će crtež biti ovaploćen na hartiji koju demonstrira na ovom stripu, prosto ištu da ova žena bude prepoznata kao jedan od najboljih vizuelnih umetnika što trenutno rade u američkom stripu.
Kolore je radio iskusni Brad Simpson, dajući DaNinom energičnom radu snažnu dimenziju atmosfere i intenziteta, a indijski majstor leteringa, Aditya Bidikar je sa ovim stripom pružio neke od svojih najboljih radova i podsetio zašto je on neko koga zovete kada vam je potrebno da stvari budu istovremeno i čitljive ali i da pruže mnogo atmosfere i karaktera. Konačno, strip je zaokružen generalnim dizajnom Emme Price i mada ću se po ko zna koji put papagajski ponoviti – Image Comics ovakvim paketom demonstrira zašto i po čemu se razlikuje od drugih izdavača. Ovo je strip čiji je svaki sloj i detalj dobio pažnju i ništa nije rađeno na brzinu – u potpunoj suprotnosti sa tradicionalnim shvatanjem strip-medijuma kao jeftine, brzo proizvođenje junk-food popkulturne ponude koja se izbacuje svakog meseca, o njoj se ne razmišlja mnogo i zaboravlja se posle određenog vremena.
Coffin Bound je, naprotiv, strip prepoznat u svom savremenom identitetu secišta popkulturnih svetova koje sebi može da priušti samo medijum srazmerno niske proizvodne cene i srazmerno visoke kreativne kontrole koju autori imaju nad finalnim produktom. U Coffin Bound se prepoznaje mnogo toga iz univerzuma filma, književnosti, visoke mode, animacije itd. a da je opet ovo na sasvim drugoj strani od aktuelnog istorijskog trenutka u kome se prihvata da je popkulturni artefakt „kompletan“ i spreman za konzumaciju kad citira već postojeći popkulturni fenomen. Coffin Bound je transformativno, brutalno umetničko delo koje elemente postojeće popularne kulture koristi ponekad kritički, ponekad ironički, ponekad samo se diveći njihovoj lepoti, ali se ne iscrpljuje u njihovom nejmčekovanju.
Najsmešnije od svega je što sam ovim stripom zaista oduševljen uprkos tome što je on po mnogim elementima imao potencijal da bude nečitljivo, pretenciozno smeće koje bismo koristili kao primer kako ne treba raditi stripove i šta sve može da pođe po zlu kada autori utripuju da su umetnici i nemaju osnovno poštovanje za neka pravila medijuma u kome rade.
Hoću reći, ovo je strip u kome su likovi praktično skupovi koncepata a ne baš nekakvi uverljivi živi ljudi sa čijim bismo se emocijama lako identifikovali. Ovo je strip u kome svi likovi do jednog govore u filozofskim, poetskim parabolama, postavljajući svaki čas retorička pitanja sa kadencom koje se ni Sokrat ne bi postideo i na njih odgovarajući egzistencijalističkim uvidima što kao da ih je Wattersu u pero diktirao sam Kjerkegor. Kjerkegor je i najcitiraniji od mislilaca čije se misli koriste na uvodnim stranama za svaku od osam epizoda a strip nimalo stidljivo, nakon prve priče koja se bavi pokušajima mlade žene da pobegne od sigurne smrti, u drugom poglavlju prati potragu druge mlade žene za dokazom da bog postoji. Da ni ne pominjem da prve četiri epizode i druge četiri epizode imaju sasvim različite protagoniste i da nas narativ nakon prvog poglavlja ostavlja sa mnogo pitanja vezanih za sudbinu protagonistkinje za koju smo se, možda i ne očekujući, snažno vezali, samo da bi drugo poglavlje sve to nadalje ignorisalo i bavilo se zapletom u kome figurišu sporedni likovi iz prvog poglavlja.
Ali, Coffin Bound svakako nije „običan“ dramski ili običan stripovski narativ u kome nam se predstavljaju plauzibilne situacije iz života i likovi sa kojima treba da se saživimo. Suprotno od toga, likovi su ovde velikim delom ikonički, pogotovo u prvoj priči gde pomenuta mlada žena što beži od ubice-po-ugovoru koga joj je na grbaču nakačio sumanuti bivši dečko, po vokaciji pesnik, po profesiji menadžer striptiz bara u gradu usred američke pustinje, gde dakle pomenuta mlada žena izgleda kao da je ispala iz filma koji su zajednički režirali Quentin Tarantino, David Lynch i Oliver Stone, sva u crnom ajlajneru, mrežastom topu, crnom brushalteru, pirsinzima, sa pištoljem koji se raspadne kada iz njega treba da se puca pa ona izgovara pucnjeve radije nego da ih ispaljuje. Izzy, kako je ženi ime, je žena sa PROŠLOŠĆU i koja odlučuje, da je ne samo za nju nego i za sve koje poznaje bolje da sebe potpuno izbriše sa lica Zemlje. Njena (anti)herojska potraga, kroz ovaj road movie u stripu, dakle, nije prosti čin samouništenja već retroaktivnog poništenja svega što je na bilo koji način u njenom životu ostavilo traga na ovom svetu.
U toj potrazi asistira joj lešinar – humanoidna, skeletalna figura sa glavom ptice zatvorenom u kavez – čudovište od kog ona beži zove se Eartheater (i zaista jede zemlju), a njen menadžer je neurotični, fobični nrd opsednut time da nekako smanji površinu preko koje interaguje sa svetom jer se na njoj skupljaju mikrobi.
I mada je sve to moglo da bude nesnosno nategnuto i pretenciozno, Watters i saradnici uspevaju da im komplikovane simbolike i bizarni elementi zapleta koji bi objašnjavanjem izgubili draž savršeno profunkcionišu. Bez obzira na fantazmagoričnost sveta u kome se priča odvija – striptizete u pomenutom baru, recimo, sa sebe tokom nastupa prstima deru sopstvenu kožu – ne samo da poetske i filozofske konceptualizacije imaju vrlo zadovoljavajući ritam gde se pitanja i odgovori sudaraju u vazduhu ispred čitaoca i podstiču kontemplaciju radije nego da budu puke estetske figure ili, gore, jezički trikovi, već i likovi, bez obzira na apsolutno naglašenu artificijelnost sa kojom se izražavaju (i ponašaju) uspevaju da zažive jednim uverljivim životom. Naravno, taj život deluje kao predstava, a likovi kao da su oglumljeni ali lepota Coffin Bound i jeste u tome da se ne bavi „realnim“ životom posmatranim iz bezinteresne fenomenološke pozicije već, naprotiv, na njega gleda iz jednog subjektivističkog rakursa gde ne samo da svako sebi dodeljuje glavnu ulogu već i druge ljude posmatra kao „likove“ sa pripadajućim tipskim karakterizacijama.
Pritom, Coffin Bound je iznenađujuće duhovit, ne samo u tekstu već i u crtežu i leteringu, sa izuzetno dobro odmerenim momentima humora i parodije izmešanim sa svom tom visokokonceptualnom filozofijom i body horror pančlajnima u kojima, recimo, protagonistkinja sebi iskopa oči da bih ih zamenila očima bivšeg ljubavnika, proroka, kako bi bolje videla budućnost…
Prvi tom Coffin Bound, nazvan Happy Ashes završava se dramatičnom, fascinantnom scenom u kojoj Izzy gleda u cev sopstvenog pištolja i mada je prelazak na drugo poglavlje, Dear God, u kome ne dobijamo nikakvo razrešenje ovog klimaksa po definiciji frustrirajući, njegov zaplet, priča, likovi i koncepti su svejedno toliko dobri da čitaocu to na kraju uopšte ne smeta. U ovom drugom poglavlju mlada devojka, Taqa, koja je u prvom bila tek sporedni lik, ima svoju potragu za bogom, na koju je šalje lokalni sveštenik i ovo je, za razliku od prvog poglavlja, koje je mnogo više pustinjski, on the road narativ, urbanija priča koja se bavi zavisnošću od opioida, policijskom brutalnošću, lutanjem mladeži kroz društvo koje kao da će se raspasti pre nego što ona doraste da se nešto pita.
Ili… ili se ovaj narativ uopšte ne bavi ovim stvarima i koristi ih samo kao ironične citate u zapletu koji se zaista bavi potragom za bogom, spasenjem što samo vera može da ga donese. Izjednačavanje boga sa heroinom je sasvim očigledno humoristički način da se iskoristi Marksova opaska da je religija opijum za narod, ali ovaj strip nije marksistička kritika organizovane religije – čak iako je glavni pop predstavljen kao prevrtljivi pravoslavni grifter – koliko je prepoznavanje diskusije koju je u evropskoj filozofiji izazvala Kjerkegorova misao o veri i Sartrovih, Levinasovih i Hajdegerovih rasprava o njegovom delu. Naravno, sve provučeno kroz jednu linčovsko-pankersku matricu. Ovaj je drugi tom u grafikom smislu još smeliji i i istovremeno impresivniji od prvog, sa energičnom destrukcijom forme i formalne discipline – čak i doslovno, jedan od likova ima moć da uništava titlove koji su i sami toga svesni – i veoma brutalnom međuigrom kolora, tuša i generalnog dizajna.
Coffin Bound je izvrstan primer za to da je strip „umetnost“ u onom „starom“ smislu, gde je u pitanju medijum koji provocira i šokira svojim estetskim sadržajem, a ne tek u jasno omeđenu formu utočen „sadržaj“. Čak i, da budemo jasni, da ne „razumete“ zaista simbolike sa kojima se ovde barata, likovni sloj ovog stripa je vrednost za sebe sa realizacijama Wattersovih koncepata koje daleko nadilaze puko izvođenje radova kakvo se često po inerciji pripisuje crtačima, koloristima i letererima u savremenom američkom stripu. Naprotiv, ovde je grafički element stripa ono „pravo“ njegovo značenje, sa tekstom koji ga samo uokviruje.
Kao takav, kako već rekoh, Coffin Bound podseća na prvi talas Vertigo radova, baštineći isti artistički senzibilitet, ali i tri decenije sazrevanja medijuma u zanatskom i izražajnom smislu. Iako je Dan Watters trenutno okupiran radom na prilično uspešnom Home Sick Pilots, nadam se da će naći vremena da se vrati univerzumu Coffin Bound jer mada ovih osam epizoda daju dva samostalna narativa, potencijala za još toliko toga tu itekako ima. Nadajmo se najboljem, a u međuvremenu oobavezno pročitajte ove dve kolekcije.
