Yakuza Apocalypse (aka Gokudō Daisensō) iz 2015. godine je istovremeno i najbolji i najgori film sa kojim možete početi da istražujete opus plodnog japanskog režisrra Takashija Miikea. Kako se radi o jednom od srazmerno retkih filmova iz poslednje decenije koje Miike nije snimio uzimajući za predložak postojeći manga ili anime materijal, može se argumentovati da se radi o filmu koji je na neki način bliži njegovom srcu, no, naravno, ovaj film je od početka do kraja bizarna, apsurdistička horor-akciona komedija koja deluje, da citiram moju ženu, kao da su je svi pravili na esidu i ko Miikea poznaje prevashodno po ozbiljnijim radovima iz njegove klasične faze, tipa Audition, Gozu, Izo ili Visitor Q možda će se i zapanjiti da pod stare dane on proizvodi ovakve burgije.
No, istina je da je Miike UVEK imao naklonosti ka parodičnom i komičnom, uzimajući često nominalno ozbiljne žanrovske predloške, tj. filmove o jakuzama ili trijadama i zatim u njih injektirajući poveliku količinu sprdnje u jasnoj demonstraciji da ovog autora nikada zaista nije zanimalo proizvođenje „običnog“ žanrovskog materijala. Nedavno sam pisao o nešto novijem Miikeovom filmu, First Love i mada je u pitanju i ovde rad koji meša krimić i komediju, može se argumentovati da je First Love bio pravljen i sa zapadnom publikom na umu i da su njegova skokovita narativna struktura i akcenat na pitoresknim, pamtljivim krimi-likovima po senzibilitetu svakako dovoljno bliski toj Tarantinovštini koju Miikeu lepe i kad treba i kad ne treba.
U kontrastu sa tim, Yakuza Apocalypse je rad napravljen tako da uzme neke od najizdržljivijih tropa savremenijeg jakuza-filma a zatim ih izmeša sa bizarnom pričom koja se do kraja izmeće u otvoreno sprdalačko lutkarsko pozorište sa borilačkim veštinama. Gotovo da se može reći da Yakuza Apocalypse i nema stvarni zaplet ili radnju, koliko da je u pitanju kombinacija bizarnih premisa koja služi kao opravdanje za nekoliko scena koje mešaju karate filmove i kaiđu spektakle, završavajući se u „apokalipsi“ koja je na ravni sa onim što smo videli na kraju prvog Dead or Alive. A znate već kakva je to ravan. Ravan čistog bunila.
Scenarista ovog filma, Yoshitaka Yamaguchi ima u svom CV-ju više filmova i serija koje je režirao nego što je napisao. Samurai Cat, njegov scenaristički i režiserski hit imao je i film i televizijsku seriju i mislim da već njegov naslov objašnjava o kakvom se autoru radi. Miike je, naravno, scenario za koji ne mogu da zamislim da je imao više od desetak strana dočekao u letu i od njega napravio gotovo dvosatnu borilačku, fantastičku ekstravagancu. Za koju, da naglasim, morate imati afinitete i strpljenje. Nije, priznajmo to odmah, nezamislivo, da gledalac koji je filmu bio privučen Miikeovom reputacijom beskompromisnog autora koji radi brzo i ne pita za dozvolu, dodatno osokoljen podatkom da ovo nije adaptacija postojećeg materijala već „pravi“ film, bude ozbiljno isfrustriran već posle pola sata. A to je tek malo više od prve četvrtine filma.
S druge strane, izdrži li taj gledalac do samog kraja, može se reći da je dobio ozbiljan trening za gledanje ostatka Miikeovog opusa, unatrag i unapred. Yakuza Apocalypse sa jedne strane predstavlja demonstraciju Miikeovog briljantnog režijskog rukopisa, sa scenama koje su upečatljive, memorabilne i spektakularne na jedan kul način, a zatim sa pripovedanjem koje je ekonomično i naglašeno „filmsko“, dajući nam informacije u hodu, kroz akciju, ali onda predstavlja i demonstraciju njegove apsolutne neželje da dočeka gledaoca na pola puta. Mnoge scene u ovom filmu postoje samo zato što izgledaju kul, mnogi likovi su bizarni, egzotično dizajnirani, mnoge situacije su fantazmagorične i sasvim neobjašnjene i već negde na pola filma je jasno da premisa sa kojom se krenulo zapravo ima vrlo malo zajedničkog sa mestom na kome se film završava.
Ali Miike je TAKO zavodljiv. Njegov film stiže od nule do sto gotovo bez ikakvog ubrzanja i prvi kadar u kome ćemo videti katanu kako zaseca u ljudsko telo i izaziva vodoskok krvi je ujedno i prvi kadar u filmu, već u tridesetosmoj sekundi predstave. Ekstremno kul i opasni šef jedne od tokijskih jakuza porodica ide ulicom sa kišobranom kad na njega navale pripadnici protivničke bande. Genyo Kamiura (koga uz beznaporni mangaški šarm igra Lily Franky) ne dopušta da ga uhvate nespremnog i ne samo što masakrira napadače već onda upada u sedište bande, istrpi nekoliko pištoljskih hitaca direktno u telo i onda presudi katanom suparničkom bosu, pokazujući jednom za svagda zašto ga u njegovom kraju ovoliko poštuju.
Ovo je tako tipično miikeovski početak, sa mešavinom grindhouse akcijanja, perfektnog kadriranja i glume i nije zameriti gledaocu koji će na kraju sedeti i pitati se kako smo od TOGA došli do čoveka u kostimu žabe koji preti da uništi planetu u završnici filma. Yakuza Apocalypse, naravno, uživa u svojoj žanrovskoj nedoslednosti i zapravo predstavlja i kritiku jakuza-lajfstajla dok se intenzivno sprda sa opštim mestima žanra.
Prepoznajmo, na primer, da je zaplet u kome imate EKSTREMNO kul jakuza-bosa i mlađeg, napaljenog jakuza-siledžiju koji ga idolizuje i spreman je da žrtvuje sve u životu za njega, bilo da ga zaštiti ili da ga osveti, da je ovakav zaplet Miike već mnogo puta obrađivao, veoma često na parodičan način, dajući ovom odnosu neretko i satirično-homoerotske tonove. Ichi The Killer, Gozu i naravno Full Metal Yakuza svi na ovaj ili onaj način koriste ovaj predložak, a Yakuza Apocalypse ga posmatra iz vampirskog ugla.
Apokalipsa iz naslova se, pritom, odnosi na činjenicu da glavni junak filma, Akira Kageyama, mladi i perspektivni jakuza-vojnik koji će za svog šefa ići glavom tamo gde drugi ne bi ni tuđom nogom, nakon dobijanja vampirskih „moći“ pravi nekontrolisani niz poteza u kome vampirizam počinje da širi kroz tokijsku četvrt u kojoj njegova banda čuva mir a vlasnici lokalnih biznisa plaćaju zaštitu da im niko ne bi pravio sranje po lokalima. Problem je što se uz vampirizam širi i „jakuza“ mentalitet i gomila novokonvertovanih civila koji su dobili glad za krvlju i nadljudsku snagu, istovremeno sebe počinju da smatraju jakuzama.
Film ima duboko satiričnu dimenziju sa kojom, da bude jasno, zapravo ne uradi tako mnogo. Srednji čin filma u kome posmatramo kako se socijalni i ekonomski krajolik ove četvrti menja na ime porasta broja osoba koje su do juče bile prodavci u bakalnici, policajci ili srednjoškolke a danas sebe smatraju jakuzama, idu unaokolo, kurče se i izazivaju „prave“ jakuze na fajtove je naprosto nerazrađen. Miike uzima jednu klasičnu premisu – šta biva kada omiljeni, legendarni šef bande koji je održavao mir u kraju i civili su ga poštovali više nije tu a njegovi naslednici nisu dorasli njegovom legatu – a onda je otera u apsolutni apsurd. Kritika koja nesumnjivo postoji je puštena da izranja spontano iz haosa kroz koji Miike provodi protagoniste, pokazujući da je „gokudo“ način života jedna šarena laža i da parazitiranje na društvenom proizvodu sve što jakuze zaista rade, kreirajući usput isto onoliko problema koliko navodno rešavaju. Vampirska metafora ovde je iskorišćena da pokaže da jakuze doslovno sisaju krv zajednicama kojim tvrde da su zaštitnici a jedna posebno bizarna scena se tiče jakuza kapetanice, koju igra Reiko Takashima, koja shvata da, ako su svi civili sada jakuze, to potpuno uništava ekonomsku osnovu na kojoj jakuze preživljavaju, i odlučuje da zasadi nove civile u plodnu zemlju, kako bi brzo porasli i bili eksploatisani.
Ovo ni izdaleka nije najbizarnija scena u filmu koji već na početku pokazuje svojevrsnu „radionicu“ za ostarele jakuze koji pokušavaju da se priviknu na ideju civilnog života i gde, vezani lancima u podrumu lokalnog restorančića, heklaju i moraju da trpe ne samo provokacije već i bolne nasrtaje na sopstveno telo, ako žele da „polože“ ispit i konvertuju se u „normalne“ građane.
Ovo su makar očigledno satirični momenti, ali film onda u njih ubacuje pojavljivanje japanskog folklornog kapa-demona (pored onija i tengua, kappa je, kažu, najpoznatiji varijetet joakaija u Japanu) i ima čitav podzaplet sa lovcima na vampire od kojih je jedan puritanski sveštenik kao ispao iz Đanga, koji bez razloga priča na Engleskom i nosi sa sobom posebno anti-vampirsko oružje, a drugi je Indonežanin Yayan Ruhian koga znamo iz oba dela indonežanskog borilačkog hita The Raid i koji ovde nosi naočari, ranac na leđima i ODVALJUJE vampire od batina.
A onda je tu i Kaeru-kun, „najopasniji terorista na svetu“, bizarna pojava u plišanom žabljem kostimu (ispod kog ima, heh, videćete sami) koji predstavlja najavu apokalipse i „pravog“ bosa koga jakuze i vampiri zajednički u filmu moraju da poraze. Igra ga iskusni kaskader i borac, Masanori Mimoto koga sam nedavno pominjao na ime filma Hydra, i mada mu nikada ne vidimo lice, vidimo mu pupak. Ne bez posledica.
Čoveku se od svega toga malo zavrti u glavu jer Yakuza Apocalypse zbilja deluje kao da je ovde nekoliko filmova slepljeno jedan za drugi. Šloki vampirski horor, kaiđu kataklizma, borilački film, svi se oni bore za minutažu dok Miike paralelno priča priču o mladom jakuza-momku Akiri Kageyami (igra ga televizijska faca Hayato Ichihara) koji hoće i da osveti šefa i da zaštiti devojku u koju je zaljubljen (takođe televizijski zaposlena Riko Narumi), a da istovremeno pokaže i ostatke šefove bande sa nekim pitoresknim likovima (Sho Aoyagi i Kiyohiko Shibukawa čija harizma je komotno mogla da iznese čitav zaseban film). Posledica je da Kageyama, iako ključan za zaplet – onoliko koliko zapleta zapravo ima – u filmu dobija srazmerno malo minutaže i dobar deo vremena provodi ne radeći ništa značajno, spremajući se da zablista u bizarnom i spektakularnom finalu.
I Miike, bez sumnje, isporučuje. Film, ako vam ne smeta to da zapravo nema dovoljno razumljiv kontekst, nudi neke od najzabavnijih akcionih scena koje je režiser uradio u poslednje vreme nudeći perfektan melanž zapadnjačkog shaky cam rada iz blizine, istočnoazijskih koreografija i tripično japanskih demonstracija snage i muževnosti. Film se, da bude jasno, završava praktično parodijom japanske fetišizacije testosterona, stavljajući prvu rečenicu izgovorenu na početku – „U moje vreme je biti muškarac značilo biti jakuza“ – i kasniju tvrdnju da jakuze karakteriše ne snaga već izdržljivost, u bizaran, ali jasan kontekst. Pre ove scene, naravno, dobijamo gomilu njegovog majstorstva gde se tuče dešavaju tako blizu i tako uverljivo da se sve vreme plašite da će kamerman popiti po pičci, uz tipično snažne, razorne udarce rukama i nogama na pola puta između karate-dođoa i klasične ulične tuče.
Yakuza Apocalypse je film koji ima potencijal da vam razdesi sve što mislite da znate o filmu, japanskoj kinematografiji, pa čak i Miikeu već time da je u pitanju produkcija koju izrazito nije briga da li ćete film shvatiti, u njemu naći dublje slojeve značenja ili, čak da li ćete se zabaviti. Veoma labav narativ koji ide tamo gde je Miikeu zanimljivo a ne tamo gde bi ta neka dramaturgija sad nešto kao smatrala služi samo i isključivo da režiser snimi neke dobre scene sa nekim kul likovima i ubaci uzgrednu opasku vezanu za društvenu kritiku, ali tražiti u Yakuza Apocalypse dubinu, zaokruženost i, uh, poruku, je bez sumnje jalov posao. Utoliko, ako vam je ovo prvi Miikeov film, imate jedinstenu priliku da ga vidite na njegovom najrazobručenijem setingu, gde se stvari dešavaju jer su kul ili smešne, a ne jer to ima smisla u širem kontekstu, i to može da bude opaka navlaka, jer Miike koji juri bez stajanja unapred nema stvarnog takmaca na planeti. Ali može da bude i odbojno jer primisao da je kod Miikea i sve ostalo u opusu puki stil bez supstance ovaj film sigurno neće odbiti. Gledajte, dakle, na svoj rizik.
