Pošto sam i dalje bio u pogodnom raspoloženju, pročitao sam svih šest na Engleskom jeziku objavljenih tomova belgijsko-francuskog serijala Lady S. i mada nikom ne može biti zamereno ako pomisli da je u pitanju meka (ili tvrđa) erotika, na ime tog sugestivnog naslova, istina je da je u pitanju još jedan od onih klasičnih evropskih špijunskih trilera, ovog puta iz pera jednog od najuglednijih majstora ovog zanata.
Jean Van Hamme je jedan od rodonačelnika modernog evropskog, ili makar franko-belgijskog stripa, čovek sa velikim brojem instant-prepoznatljivih naslova u svojoj biografiji. Što je još bitnije, radi se o instant-prepoznatljivim stripovima za različite generacije čitalaca. Van Hamme je rođen u Briselu još 1939. godine i mada je studirao poslovnu administraciju i radio kao novinar, svoj je poziv pronašao u pisanju fikcije. Njegov prvi publikovani strip-scenario izašao je još 1968. godine i radilo se o erotskom stripu Epoxy, a Van Hamme je, osokoljen uspehom nastavio da piše i od 1976. godine je batalio druge poslove i posvetio se samo pisanju, što romana, što filmskih, što stripovskih scenarija.
Thorgal, na našim prostorima veoma cenjeni vikinški pustolovni strip koji je Van Hamme radio sa poljskim crtačem Grzegorzom Rosińskim predstavljao je veliki prodor za oba autora na franko-belgijskoj sceni krajem sedamdesetih godina i tokom narednih deceija će ovaj dvojac uraditi čak 29 albuma pre nego što Van Hamme preda scenarističke dužnosti drugima, da bi i Rosiński poslednji album nacrtao 2018. godine, nakon čega su izašla još tri toma sa novim autorskim timom.
Osamdesetih godina se Van Hamme udružio sa crtačem Williamom Vanceom, polovinom dvojca iza veoma uspešnog špijunsko-akcionog serijala Bruno Brazil (koji je pisao Greg) i proizveo još uspešniji i jako uticajni špijunski strip XIII. Donekle inspirisan prvim Ludlumovim romanom o agentu Bornu, XIII je imao osamnaest albuma u originalnom serijalu, i još devetnaest u nastavcima i spinofovima donoseći i adaptacije za televiziju ali i srazmerno uspešnu videoigru sa početka ovog veka.
Van Hamme je paralelno sa trinaesticom oživeo i svog starog junaka iz ranih, neuspešnih romana, Larga Wincha (inače, jelte, Jugoslovena po poreklu) i kreirao još jedan veoma uspešni špijunski serijal sa dvadesetdva albuma, filmskom adaptacijom, video igrom i televizijskom serijom u svom legatu. Ugledni scenarista je bio odabran i da nastavi popularni serijal Blake & Mortimer nakon smrti Edgara P. Jacobsa devedesetih godina prošlog veka i tu je napisao četiri albuma.
Sve u svemu, Lady S. je naslov što dolazi nakon nekih stripova koji su u dobroj meri obeležili istoriju žanrovskog stripa u Evropi, naročito političkog trilera i kao prvi Van Hammeov rad u ovom modusu koji je začet nakon završetka hladnog rata, u pitanju je vrlo interesantno prilagođavanje scenariste-veterana na post-istorijski globalni ambijent.
Za crtača Lady S. odabran je Parižanin Philippe Aymond, jedan u trenutku započinjanja ove kolaboracije već iskusan umetnik sa deset godina objavljivanja stripova za Dargaud u saradnji Pierreom Christinom. Aymondov realistični, detaljni, upečatljivi stil je morao biti prijemčiv za Van Hammea, naviklog da radi sa crtačima partikularnog senzibiliteta i njihova saradnja na Lady S. je došla prirodno. Aymondu svakako treba odati i posebno priznanje za to kako je naprosto neverovatnu količinu teksta uspeo da uglavi na svoje table a da strip na kraju ne ispadne samo roman sa ilustracijama. Van Hamme je ovde u svom najrazuzdanijem, najraspisanijem modu i Lady S. ima ogromnu ali OGROMNU količinu dijaloga. Ovo je politički triler koji nikud ne žuri i odvaja popriličan deo svojih stranica da postavi situaciju pre nego što krene u akciona razrešenja, rađen sa old school uverenjem da publika voli zaplete utemeljene na real world konceptima i nadmudrivanja između služni različitih zemalja koja, na kraju, za cilj zapravo i nemaju primarno bezbednost slobodnog, jelte, sveta nego dostizanje dominantnog položaja u odnosu na konkurentske obaveštajne grupacije.
Lady S. je u originalnom izdanju za belgijski Dupuis do sada stigla do četrnaestog albuma, izlazeći od 2004. do 2019. godine, dok je na engleskom Cinebook između 2008. i 2014. objavio šest. Čisto konfuzije radi, ovih šest Cinebookovih albuma obuhvata prvih sedam tomova originala tako što je prvi, Here’s to Suzie zapravo dupli program, sa prva dva belgijska toma integrisana u jedan narativ. Ovo ima izvesnog smisla jer je prva polovina te priče zapravo „origin story“ za našu protagonistkinju i u „meso“ političkog trilera se ulazi tek nakon što je čitalac podučen tome ko je Lady S. i odakle ona u vrlo unikatnoj poziciji sa koje se upliće u vratolomne pustolovine diljem evropskog kontinenta.
S obzirom da je Van Hamme slavu stekao na ime tvrdih, snalažljivih muških protagonista u Trinaestici i Largou Winchu (dobro, i Thorgalu), sledeći uzore poput Jamesa Bonda ili Jasona Bournea i dajući im poseban spin, odluka da u ovom serijalu u glavnoj ulozi bude žena je sigurno došla i kao svojevrsni izazov koji je scenarista postavio pred sebe. Takođe, postavljanje zapleta u period nakon pada Sovjetskog saveza je jasan signal da Van Hamme ovde nije imao nikakvu nameru da se vozi na autopilotu. Štaviše, reklo bi se da je posthladnoratovski kontekst predstavljao i svojevrsnu inspiraciju. Glavna junakinja je, nimalo slučajno, sovjetsko dete, ali estonskog porekla, čiji su roditelji, ugledni naučnici, stradali u nesigurnom periodu nakon što je SSSR rasformiran a ruske službe su, gubeći pomalo i kontrolu, ali svakako horizont očekivanja koji su imale, radile neke vrlo loše stvari.
Shania, kako je protagonistkinji originalno ime, ima vrlo napet put od postsovjetske Rusije do demokratskog zapada, posut pozajmljenim identitetima i karijerom krađe dragulja od bogatih old money likova sa kojima će se snalažljiva, ali beskrupulozna devojka upoznati. Van Hamme ovde sasvim otvoreno ide na jedan stereotip „istočnog“ karaktera koji postoji na zapadu, ali zatim radi mnogo i detaljno na tome da nam obezbedi trodimenzionalnu osobu sa pravim ljudskim emocijama i, na kraju dana, poštovanja dostojnim etičkim standardima. „Pravi“ zaplet stripa nastaje kada vidimo da se Shania pretvara u Suzan, mlado ali plemenito siroče sa Novog Zelanda koje postaje usvojena ćerka uglednog američkog diplomate Jamesa Fitzroyja.
Ovaj Van Hammeov politički triler zapravo stavlja možda i iznenađujuće veliki akcenat na emocije i unutrašnji život aktera. Diplomate, kriminalni bosovi, pa čak i pripadnici službi nisu prikazani kao bezosećajni automati kojima je uvek i samo na umu profesionalni zadatak i ovo je verovatno posledica postavljanja priče u „ženski“ rakurs. Sama Shaniouchka/ Suzan nikako nije imuna na emocije, kako prema svom očuhu (koga, zove „daddy“ u Engleskom prevodu, a što, nažalost, meni koji sam bespomoćno degenerisan decenijama konzumiranja pornografskog sadržaja, uvek deluje kinki), tako i prema nekolicini muškaraca koji figurišu u prelomnim momentima njenog života. Pogotovo je zanimljiva epizoda na jednom od prvih njenih zadataka gde se između nje i sina ruskog mafijaškog bosa rađa sasvim neočekivana, stvarna romansa.
Zapleti u pvih prvih sedam epizoda vrte se oko Shanijinog nevoljkog ali neizbežnog sarađivanja sa organizacijom CATRIG a koja je neka vrsta nezvanične mreže penzionisanih obaveštajaca i kontraobaveštajaca iz raznih evropskih službi što, bez papirnog traga i vidljivih budžeta sarađuje sa ovim službama. Njihovi terenski agenti su često osobe sa nezgodnim prošlostima i profesijama, koje bi ih dovele u problem sa zakonom ako bi neko obnarodovao sve podatke, pa je tako i Shania prinuđena da radi za CATRIG jer će u suprotnom ne samo biti suočena sa u najmanju ruku deportacijom u Rusiju – gde bi je čekao zatvor za sve što je tamo uradila pre bekstva – već i sa razaranjem karijere svog očuha koji je toliko toga za nju učinio.
No, makar su zadaci na koje Suzan/ Shania biva poslata u suštini usmereni na pravu stvar. Van Hamme se ovde dotiče i arapskog terorizma i ruskog pokušaja da destablizuju zapadnu Evropu kidnapovanjem kompletne ekipe dobitnika Nobelove nagrade za tekuću godinu, i mada su negativci ovde uobičajeni za zapadnu špijunsku fikciju, strip svakako osvežava to da zapadne službe nisu prikazane ni kao nepogrešive ni kao nepogrešivo obdarene vrlinom. Pogotovo se prema kraju dugačkog prvog zapleta koji obuhvata svih prvih sedam epizoda, pokazuje nivo nepoverenja između službi, paranoje koja je sastavni deo ovog posla i potpuno distorzira pogled na realnost, pa i oportunizma, gde se ishodi misija „boduju“ od strane šefova u službama manje na osnovu doprinosa javnom dobru, više na osnovu merenja čiji je kontra/ obaveštajni kurac na kraju ispao veći.
Ovo je, naravno, nešto u čemu Van Hamme pliva kao riba u vodi i priče koje je ovde ispleo uspevaju da budu ugodno komplikovane, sa preokretima koje čitalac ne očekuje a koji u dobroj trilerskoj tradiciji samo još više podižu tenziju i uloge.
No, ovo je i akcioni strip i mada Shania nije Modesty Blaise, kombinacija borbe, bežanja i jurnjave u krešendima ovih priča izgleda izvrsno zahvaljujući Philippeu Aymondu. Aymond je, da bude jasno, generalno odličan crtač i mada, kako rekoh, Van Hamme ovde zatrpava table ogromnim oblačićima sa tekstom, grafički uvek na programu imamo dinamizovan lejaut i panele kojima je posvećeno puno pažnje. Aymond ne dopušta da dugačke dijaloške scene budu samo procesija glava koje, jelte, govore, i njegov rad sa osvetljenjem i senkama, pomeranje „kamere“ i igranje sa veličinama i rasporedom panela obezbeđuju da čitalac nikada ne oseti kako ga obuzima malodušnost kada okrene stranicu i vidi milion slova na tabli. A onda kada krene akcija, dobijamo premijum kvalitet u kome se kadriranje, ljudska anatomija i uglovi kamere udružuju za kreiranje energičnog, snažnog akcionog programa u kome je uvek sasvim jasno šta se dešava i ko tu koga i zašto. Na poslednja dva albuma Aymondu na kolorima asistira Sebastien Gerard i oni su još atraktivniji.
Da li je Lady S. „feministički“ politički triler koji ste čekali čitavog života? Ne, naravno, zaboga, pa čitali ste valjda Modesty Blaise, a ako niste, šta uopšte radite ovde, potražite Modesty Blaise koja je, da ne bude zabune, sasvim očigledno izvršila izvestan uticaj i na ovaj strip. I mada Lady S. nije „feministički“ ni koliko Modesty Blaise, ovo jeste osvežavajuće „ženski“ intoniran triler ne samo na ime emocija i zaljubljivanja, ne samo na ime erotskog sadržaja, već i na ime toga da razrešenja komplikovanih situacija u kojima se protagonistkinja nalazi često zahtevaju više mašte i svesti o tome kuda se sve može pobeći a manje grube fizičke sile. To, a i SAD u ovom stripu imaju predsednicu. Molim lepo.
Lady S. je u svom engleskom prevodu zaokružio prvu veliku priču o Shaniji i njenom ansamblu i može se čitati kao jedna kvalitetna i smislena celina. Dok se neko ne iscima da prevede i novije albume na neki jezik koji poznajemo, ove postojeće je moguće kupiti na Amazonu i, ako volite kvalitetan Eurotriler iz pera veterana ovog žanra, mislim da ne možete pogrešiti.
