Jedna od najzanimljivijih dimenzija činjenice da superherojske stripove po zakonu smeju da prave i izvan dva velika korporativna izdavača (Marvel i DC) koji su u vlasništvu dva mamutska medijska koncerna (Disney i Warner Bros. Discovery) je to da tu postoji veliki potencijal za sveža, orginalna, ili makar dekonstruktivna čitanja premisa i motiva koji su sada već deo ne samo američke već i globalne kulture glavnog toka.
Ovim hoću da kažem da se superherojski strip prilično konsolidovao poslednje dve decenije i da suštinski ovde igru zaista vode Marvel i DC. Za razliku od zlatnog doba superherojskig stripa kada je izdavača koji su imali svoje kostimirane junake (pa i deljene univerzume među njima) bilo u izobilju, pa čak i za razliku od devedesetih godina prošlog veka kada smo poslednji put videli zbilja uspešna i velika lansiranja novih izdavačkih kompanija sa superherojskom osnovom (orginalni Image, i originalni Valiant Comics koji je, preciznosti radi, krenuo sa publikovanjem 1989. godine), danas se novi izdavači samo izuzetno odlučuju na ovakve poteze. Poslednji put je to urađeno u okviru Lion Forgeove inicijative Catalyst Prime od pre nešto više od pola decenije, a koja je porodila i neke dobre i zanimljive stripove, ali je do danas zamrla. Ostali izdavači, uključujući Image, uglavnom rade individualne serijale, češće miniserijale, koji se superherojskim temama bave iz izmeštene pozicije, kritikujući ih (The Boys, recimo), parodirajući ih (praktično sve što radi Ahoy Comics) ili ih nekako dekonstruišući.
Jedan od najnovijih američkih izdavača, AWA, je svoj rad pre neku godinu i započeo praktično pokušajem da utemelji „ozbiljan“ žanrovski, deljeni univerzum gde će superherojski tropi biti premazani slojem plauzibilnije naučnofantastične spekulativne fikcije i uvezani sa očiglednije analiziranim političkim i socijalnim temama. Ovo je, moram da primetim, meni bilo dosta slabo bez obzira na ugled autora što su radili na ovim stripovima, ali to očigledno nije obeshrabrilo AWA koji su sa prošle godine započetim miniserijalom Knighted prilično gromoglasno najavili da ovo otvara novo poglavlje u „shared universe“ matrici gde će se superherojske paradigme dekonstruisati i postaviti u kontekst 21. veka. „Batman sreće The Other Guys“, smislio je neko u AWA-inom marketingu, spojlujući tako najveći deo zapleta ovog miniserijala, no ako ništa drugo, ja sam obratio pažnju zbog toga što je arhitekta ove inicijative, ili makar scenarista ovog miniserijala, Greg Hurwitz.
Hurwitz zapravo nikada nije spadao u moje omiljene scenarista kada je radio za Marvel, ali jeste bio deo tog talasa proznih – uglavnom žanrovskih – autora koje je Marvel regrutovao u prvoj deceniji ovog veka i koji su u njihove stripove doneli jednu primetnu literarnost. U Hurwitzovom slučaju literarnost nije nužno porodila dobre stripove, Punisher i Moon Knight su mu bili tek podnošljivi, Foolkiller, mislim, ni toliko, ali se kod njega osećala jedna ozbiljna strast i činilo se da čovek ima portencijala. Više od decenije kasnije, i nakon dosta uspešnog apgrejdovanja svoje karijere žanrovskog romanopisca do nivoa scenariste za televiziju po sopstvenoj knjizi, ali i za bioskop, Hurwitz je kroz Knighted realizovao neku vrstu dečačkog sna. Kako i sam kaže u pogovoru za prvi broj ovog miniserijala, njegov najomiljeniji superheroj u detinjstvu bio je Spajdermen jer je njegov civilni alter ego, Peter Parker, jako rezonirao sa mladim nrdovima u koje je Hurwitz, kao i svi mi, spadao. Ali je njegova fantazija o tom kakav bi superheroj sam bio išla više prema Betmenu jer je on bio kul i, pored toga što je imao ogromno nasleđeno bogatstvo, činio se kao dostižan. Betmen nije imao kvazinaučni izgovor za posedovanje supermoći već samo željeznu volju na ime koje je od sebe napravio nešto više od prosečne ljudske jedinke.
Knighted, utoliko spaja ova dva motiva na jedan blago dekonstruktivan, ali i blago satiričan način i daje nam praktično What if… scenario u kome blago šeprtljasti i socijalno ne preterano snalažljivi civilni službenik u policiji, Bob, čiji je privatni život prilično sumoran, bizarnom igrom slučaja postaje The Knight, lokalni superheroj poznat po svom upečatljivom kostimu, skupim gedžetima, cheesy proklamacijama dok ga slikaju nakon poražavanja grupa uličnih kriminalaca.
Ovaj strip je nacrtao Mark Texeira koji, iako po vokaciji slikar, ima iza sebe ogroman staž rada u superherojskim stripu, uključujući za Marvel, DC i Image. Texeirino pripovedanje je dinamično, puno energije i dobrog kadriranja i kada mu Hurwitzov scenario dozvoli da naraciju radi grafički, bez mnogo mešanja teksta u posao, Knighted ume da izgleda odlično. Prva tabla ovog stripa na kojoj vidimo kako glavni junak usred večere u restoranu vadi prsten i prosi svoju devojku (sa kojom živi) a ova ga glatko odbije je remek-delo strip naracije.
No, Hurwitz je velikim delom ovaj strip zamislio kao spajdermenovski formatiran narativ u kome popriličan broj tabli otpada na prikaz socijalnog života protagoniste, njegove odnose sa kolegama ili sestrama i njihovim porodicama, i mada je to uvek korektno nacrtano, fakat je da Knighted nema onaj napadački karkter i šarm koji sugeriše naslovnom stranom tog prvog broja a koja je urađena kao jasna aluzija na Millerov Dark Knight Returns. Ovo je dobar deo vremena u grafičkom smislu jedan umireniji strip, a što treba da sugeriše i da je u pitanju „realističnija“ priča.
Osim što ona to zapravo nije i možda je crtež trebalo da bude razuzdaniji da nam intuitivnije sugeriše svet u kome su stotine miliona ljudi umrle od nove, nepoznate infekcije, a koja je među približno pet procenata stanovništva izazvala permanentne fiziološke promene od kojih se neke legitimno mogu nazvati supermoćima. Društvo, već potreseno pandemijom, za sada nije sigurno šta da radi sa ovim „five percenterima“ i pojavljuju se aktivistički pokreti bazirani na, jelte, ekskluzivističkim idejama genetske čistote koji po ulicama napadaju ionako zbunjene ljude sa novim svojstvima…
Kao što se vidi, Hurwitz ovde, kao i drugi AWA shared universe autori dosta pozajmljuje od Marvela i five percenteri se tokom stripa vrlo jasno iskristališu kao metafora za manjinski identitet, sa sve brendingom i marširanjem koji pre svega podsećaju na „pride“ manifestacije koje mi vezujemo za LGBTIQitd. Identitete. Nasuprot njima stoje „grinderi“, militantni ulični pokret ćelavih muškaraca koji „supermoći“ stiču mehaničkim augmentacijama a između su umorni, cinični policajci.
Glavni junak na svu tu muku mora da pronađe način da balansira život sa velikom sestrinskom porodicom ali i komplikovanom, zahtevnom verenicom čiji je otac pritom njegov šef, pa kada se, tokom jedne fatalne noći ni sam ne znajući kako zatekne u ulozi The Knighta, ovo je šokantna promena paradigme. Hurwitz je, očigledno jako mnogo toga izmešao ovde, nisam ni pomenuo nekoliko sporednih likova koji svi imaju svoje karakterne lukove a koji najavljuju i naredne priče u nekim budućim serijalima u ovom univerzumu i Knighted svakako postavlja puno temelja za taj deljeni univerzum.
No, u pogledu neke tekuće radnje, ovaj strip je uglavnom rutina. Glavni junak prolazi uglavnom vrlo predvidive dileme vezane za to da li i kako da menja svoj život sada kada je stekao moć i, možda i važnije, anonimnost moći, i mada je u pitanju načelno simpatian momak, Hurwitz ga piše suviše šematski, spajajući poznate trope, pa nekakav njegov imanentni karakter kao da nedostaje ovom stripu. S druge strane, deo zapleta vezan za The Knighta, njegovo poreklo i modus operandi je gruba satira čija zabavnost i energičnost prijaju ali su svakako na prvu loptu i ne idu u neku veliku dubinu.
Rezultat je da je centralni zaplet vezan za to kako Bob postepeno postaje The Knight (umesto da samo nevoljko pozira u njegovom kostimu) i osujećuje mračnu zaveru grindera do kraja naprosto ide jednim mehaničkim korakom i mada Hurwitz uredno obrne nekoliko preokreta i likovima da potrebne karakterne apdejte, on istovremeno ne uspeva da im udahne previše života. Ni Texeira se do kraja ne proslavi sa mnogo atraktivnih akcionih tabli i njegov je rad u finaliu stripa najviše korektan, bez memorabilnih scena i kadrova.
Knighted, dakle, ostaje negde na pola puta, pružajući uglavnom predvidivu satiru i dajući nam likove koji su vrlo šematski i takođe predvidivi. Ovo, uz solidan Texeirin crtež koji sa vremenom postaje primetno manje nadahnut strip čini sasvim zabavnim za čitanje ali i dosta plićim nego što sam se nadao kada sam počeo da ga čitam. Kao zametak budućeg univerzuma, Knighted je, hajde, sasvim prihvatljiv, no od dvojice pedigriranih autora sam očekivao više. Pratićemo šta će tu dalje biti a za sada, Amazon ovaj strip prodaje ovde.
