Pročitao sam Second Coming: Only Begotten Son, drugi miniserijal u ciklusu Ahoy Comicsa o Isusu Hristu koji se vraća na Zemlju, rešen da ovog puta ne napravi iste greške kao u svom prvom pokušaju da ljude poduči veri, blagosti, vrlini. Ovaj je šestodelni narativ izlazio tokom prošle godine i kolekcija je izašla u Novemberu 2021. pa je ovo danas i dosta zakasneli osvrt na strip koji mi je, kao i njegov prethodnik, doneo solidnu količinu kikotanja ali i podsećanje na neke lepe, humanističke elemente vere koje je institucionalizacija pomalo gurnula u zapećak.
O originalnom Second Coming miniserijalu sam pisao krajem 2020. godine, baš u nedelji kada je izašao prvi broj Second Coming: Only Begotten Son ukazujući da je njegov scenarista, Mark Russell u ovom trenutku jedan od relativno retkih profesionalaca u američkom stripu za koga se vezuje pisanje humorističkog, satiričnog stripa, a u okviru mejnstrim publikovanja. Russell ima vrlo solidnu saradnju sa DC-jem, za koje je pisao Flintstonese, Prez i Snagglepussa, ali i radio za neke antologije u kojima je imao priliku da se okuša i sa „pravim“ superherojima, a Ahoy Comics mu je prilično idealan izdavač za razne vrste satire kakvu voli da radi, neopterećen korporacijskim okovima i istorijama likova.
Naravno, serijal o Isusu Hristu i njegovom ocu, Gospodu, jelte, Bogu koji se ponašaju prilično frivolno (naročito otac) je na neki način mnogo restriktivniji od bilo čega što biste pisali za firmu u vlasništvu Warner Bros, u smislu, jelte, okova i istorija likova, i u smislu mogućih reakcija publike na svetogrđa, skrnavljenja i ostale sprdnje sa ljudskim verskim osećanjima. No, Russell ovde ima tu prednost da je njegova satira ne samo dobronamerna već i da dolazi iz pozicije vernika. Ovaj strip, da bude jasno, predstavlja pre svega satiru vezanu za ideju religijske dogme i hrišćanstva shvaćenog kao sistema pravila i ograničenja, radije nego kao ideologije bezuslovne ljubavi i dobre volje. Ovo nije, naravno, previše originalan rakurs da se iz njega piše o hrišćanstvu i prirodno je ovde setiti se visokoprofilnog primera kakav je bio film Dogma Kevina Smitha, no, fer je i reći da ovakvi narativi nisu previše česti u današnjoj popularnoj kulturi, a svakako ne u američkim mejnstrim stripovima. S obzirom na zaoštrenost ideoloških antagonizama vezanih za ulogu religije u društvu ali i udela kojui duhovnost ima u ljudskom životu, mnogo je verovatnije da ćete u stripu naći oštrije, ciničnije kritike organizovane religije i hrišćanstva, a koje neretko dolaze od strane scenarista što su neka vrsta bivših ili makar primirenih vernika – Garth Ennis, Jason Aaron – dok sa druge strane ljudi koji su eksplicitni vernici, poput recimo Christophera Priesta (čovek je i sveštenik, kako mu i prezime ukazuje), uglavnom pišu mnogo eliptičnije u slučajevima da se uopšte dotaknu pitanja vere (videti nekoliko godina stari narativ o Deathstrokeu i njegovoj epifaniji).
Russell, ne sećam se da li sam to pomenuo, ima napisane dve knjige o hrišćanstvu i svetom pismu i njegov je rad na promišljanju hrišćanstva dobronameran i svakako utemeljen u ideji praštanja, univerzalne ljubavi, neosuđivanja, dakle, u izvornom Isusovom učenju, ali to ga ne čini nekakvim staromodnim zilotom. Naprotiv, i njegove knjige i rad u Second Coming stripovima ga pokazuje kao možda i očekivano modernog Amerikanca koji ne vidi stvarni jaz između Hristovih stavova i savremenih liberalnih ideja o samorealizaciji, autonomiji itd.
Utoliko, i njegov prikaz boga, tvorca svega i Isusovog oca, kolikogod da mora da deluje blasfemično nekom konzervativnijem čitaocu, ima u sebi jednu autentičnu ljubav i simpatiju za ideju Boga koji jeste moćan i jeste bezgrešan po definiciji ali koji nije i savršen u onom dosadnom platonskom smislu često uvezanim sa hrišćanskim učenjima. U ovom stripu Bog ne samo da može da posumnja u sebe već i ima kapacitet da promisli svoje postupke i odluči da neki od njih nisu bili idealni s obzirom na okolnosti. Ovo je svakako jedan postmoderni Bog, koji koristi žargon i voli da se našali sa svojim sagovornicima ali Russell se ovde nadovezuje na dugačku nisku mislilaca, filozofa ili makar humorista koji svi smatraju da čak i svemoćno misleće biće mora da iskusi neizdrživu samoću ako nema sa kim da podeli svoje refleksije.
Sam zaplet Second Coming: Only Begotten Son nije naročito bitan i ovo je više serija situacija i epizoda u životu Isusa Hrista po drugi put na Zemlji, te njegovog ortaka, Sunstara, superheroja koji je isprofilisan da bude ovdašnja verzija Supermena, sa sve origin storyjem vezanim za umiruću planetu i bebom ubačenom u kosmičku letelicu, poslatom na Zemlju kako bi makar jedan pripadnik rase preživeo uništenje čitavog sveta. Sunstar je u prvom serijalu morao da od frivolnog, skoro sociopatski narcisoidnog superheroja sazri do trodimenzionalne ličnosti, uz Isusovu pomoć a u ovom stripu on i njegova supruga čekaju bebu a Isus, koji živi sa njima, shvata da će morati da se iseli kada se novorođenče pojavi. Sunstar dobija neke simpatične momente u ovoj priči, ali zapravo su zanimljivije scene vezane za flešbekove na njegovu rodnu planetu i njegove roditelje koji su parodija Jor-Ela i Lare-El, dok je društvo u kome žive predstavljeno humoristički kao satirična karikatura dekadentnog modernog, američkog mizanscena.
Russell u svom humoru nije nužno uvek mirotočiv, jelte, a što i jeste deo šarma njegovih stripova. Još od Flintstonesa je bilo jasno da je njegova satira bazirana na vrlo alanfordovskim idejama o ljudskoj prirodi koja je sklona prevrtljivosti, pohlepi, koristoljublju i u ovom miniserijalu dobijamo još mnogo takvih scena, bilo vezanih za Sunstarove roditelje, bilo za odlaske unatrag u evropsku istoriju i prikaz grifterskog iskorišćavanja vere za obezbeđivanje dobre zarade, bilo u scenama gde se isus sreće sa modernom „industrijom hrišćanstva“. Russell verovatno nema ništa više simpatija za televizijske propovednike i bizarne zabavne parkove bazirane na Svetom pismu nego što ih mi imamo, ali kako je ovde u glavnoj ulozi ipak sam Isus Hrist, njegova satira ume da bude oštra, ali nikada ne prelazi u zlobu.
Humanizovanje ideje božanskog u Novom zavetu, kroz ličnost Isusa Hrista i njegov odnos prema običnom svetu, pogotovo onom iz najnižih društvenih slojeva jeste predstavljalo važan evolutivni skok u monoteističkim religijama evroazijskog, jelte, tipa, a što je, nagađam, imalo veze sa urbanizacijom Rimskog carstva onog vremena, i određenim društvenim profilisanjem onoga što bismo danas nazvali klasama. Starozavetni bog gneva, pretnje i direktnog intervenisanja u ljudskim životima – koji je nosio mnoge odlike božanstava iz starijih religija – ovde je zamenjen skromnim, blagim, praštajućim i ohrabrujućim bogočovekom onakvim kakav je bio primeren robovima i najsiromašnijima u društvu, pripadnicima nižih klasa koji ionako nisu videli benefite od vojnih osvajanja i bogatstva na vrhu države, a koji su priželjkivali božansko što će upravo u njima svojstvenim osobinama – skrušenost, trpljenje, mučeništvo, stradanje – prepoznati najvišu vrednost.
Niče je prezirao hrišćanstvo baš jer ga je smatrao religijom robova, ali Russellov strip prilično razložno u ovom drugom serijalu podseća da se iako živimo u epohi koja slobodu slavi kao vrhunsku vrednost i društvo je donelo ogromnu količinu mehanizama da slobodu individue zagarantuje i zaštiti, mnogi zapravo osećaju zarobljeno, neslobodno, bez opcija, i Hrist se u ovom stripu obraća njima.
S druge strane, Second Coming: Only Begotten Son prema svom finalu ima i za Russella očigledno vrlo važan deo koji se bavi zagrobnim životom i odnosom čoveka prema Bogu nakon što se zemaljsko življenje okonča. Način na koji je predstavljen raj i na koji Gospod Bog komunicira sa dušama recentno preminulih je, tehnički, veoma jeretički prikazan, ali je istovremeno i vrlo humanizujući, dajući jedan pomalo otrežnjujući odgovor na to kako bismo proveli večnost u kojoj više nema nikakvih stvarnih briga, sa božanstvom koje zna da će nas u njegovo dvorište dolaziti sve više i više. A ovde imamo i odličan uzgredni geg vezan za Ramonese.
Richard Pace na olovkama i Leonard Kirk na tušu, sa Andyjem Troyjem na kolorima i Robom Steenom na leteringu je već uhodana ekipa koja ovom serijalu daje izvrstan pripovedački tempo, besprekorni vizuelni humor i gegove. Second Coming: Only Begotten Son ne izgleda kao skupi, „kinematski“ strip kakvi danas znaju da budu, ali je u pitanju praktično knjiški primer odličnog severnoameričkog stripa u kome olovka, tuš, kolor i tekst funkcionišu u savršenoj sinergiji, dajući svakoj tabli vitalnu, snažnu dinamiku.
Generalno, Second Coming: Only Begotten Son je strip i za hrišćane i za nehrišćane jer je njegov humor zarazan a poruka daleko prevazilazi uhodane i pomalo izlizane svađe oko religije koje slušamo na dnevnom nivou. Konzervativni religiozni ziloti svakako ovde neće naći propagandu koju bi voleli, dok će ekstremni liberali jednako biti uvređeni što strip ne osuđuje ponašanje crkve na dovoljno jak način, ali možda i jednima i drugima humanizujuća priča o Isusu, njegovom ocu i ljudskoj vrsti, koji su svi na gomili nesavršeni ali imaju samo jedni druge, na kraju malo pomeri mozak. Amazon kolekciju prodaje ovde.
