Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pre malo manje od godinu dana pisao sam o detroitskom kompozitoru i bubnjaru po imenu Mark Lipson, jednoj sjajnoj figuri koja na sceni svog grada svira i radi već pola veka. Lipsonov album Realism od prošlog leta bio je izvrsna kombinacija originalnih kompozicija i aranžmana detroitskih velikana od kojih je Lipson učio i meni se to sve na gomili jako dopalo. Lipson, kao osnivač i predvodnik kolektiva Detroit Composers’ Collective zapravo nije ni svirao na ovom albumu, delom verovatno i u pripremi za operaciju šake kojoj se podvrgao otprilike u isto vreme kada sam ja pisao o tom albumu.
Novi Lipsonov album, Springwells, izašao pre nekoliko dana je zato tako dobrodošao – ovo ne samo da je još jedna izvrsna ploča detroitskog džeza sa ekipom muzičara koji prosto besramno dobro sviraju originalne kompozicije, već na njemu Lipson i svira udaraljke. A nije napisao ni jednu pesmu!
Pored još jednog perkusioniste (superzvezda Larry Fratangelo koji predvodi svoj perkusionistički orkestar One Nation (Under a Groove)) i bubnjara (iskusni , moćni Nate Winn koji je u svoje vreme svirao i sa Patom Mehenyjem, Joshuom Redmanom, Robertom Hurstom, Demetriusom Naborsom itd.), te vibrafoniste (Cary Kocher, a koji iako prevashodno vibrafonista, u svojoj karijeri ima i smene odrađene na bubnjevima, kontrabasu, klaviru…), jasno je da je ovo album na kome dominira latinica. Ako volite afro-kubanski gruv, Springwells je prava, jelte, prolećna bujica dobrog raspoloženja i energije. Ako ne volite, pa, možda ćete ga i zavoleti. Lipsonov prethodni album je sa svojim imenom koje je ukazivalo na potrebu realističnog pristupa životu, te nekim mračnim temama zapravo na kraju zvučao vrlo energično i optimistički a Springwells je sa svojim nešto kraćim trajanjem i fokusiranim aranžmanima zaista ploča za proleće, kada se sva priroda budi a sokovi kreću da struje.
Klavir na ovoj ploči svira Gary Schunk, jedan stari, iskusni detroitski muzičar koji je uz klasičnu naobrazbu početkom sedamdesetih godina prošlog veka nekako prirodno skrenuo u džez smeru i onda svirao sa mnogo važnih muzičara – Kenny Burrell, Joe Williams, Sonny Stitt, David „Fathead“ Newman, Anita O’Day, Ray Parker, Peter Erskine itd. Schunk je u zastrašujućoj formi na ovoj ploči a i mora tako biti jer svira paralelno sa raspoloženim Kocherom koji prosto leti na vibrafonu. Kontrabas svira povratnik sa prošlog albuma, Jeff Pedraz, nudeći sigurnu, stabilnu ritmičku i tonalnu osu oko koje leti ostatak ansambla, a saksofone, flaute i klarinete svira još jedan od učesnika sesija od kojih je nastao prošli album, Rafael Statin koji ovde ima prilike da se zaista razmaše, napiše neke od kompozicija i pokaže ne samo raskošnu tehniku na više instrumenata već i da nam na par mesta zaista otvori dušu, kreirajući neke od najmemorabilnijih momenata na ploči.
Ključno ime u postavi je svakako trombonista Vincent Chandler, jedan vrlo prekaljeni detroitski džezer sa karijerom koja podrazumeva i dosta akademskog rada (Univerzitet Claflin, Univerzitet Michigan State, Univerzitet South Carolina State…) ali i sviranja sa ljudima kao što su Herbie Hancock, Marcus Miller, Joe Henderson, Clark Terry, Ravi Coltrane, Wynton Marsalis… Chandler je toliko jako ime da zapravo on jedini dobija „featuring“ na naslovnoj strani albuma, a ovo nije bez razloga. Chandlerova tehnika na trombonu je vatrometno impresivna, ali on je i napisao naslovnu kompoziciju koja album otvara.
I otvara ga bez ikakvog uzdržavanja, snažnim, brzim afro-kubanskim gruvom. Udaraljke samo sipaju tokom celog albuma a ovaj komad postavlja standarde dajući gust, vrlo plesni ali i za slušanje vrlo prijemčivi ritmički osnov, preko koga ide kompleksna tema. Duvači, vibrafonista i pijanista ovde imaju puno posla jer iako kompozicija ima prepoznatljive, pamtljive rifove, kompletna tema je zaista složena i treba joj puno vremena da se razvije do kraja. Prva solaža je Statinova i ovde on pruža impresivan program na tenor saksofonu, vozeći se udobno uz gruv ali onda izlazeći iz glavne harmonije u strateški odabranim momentima, i dajući nam dah fri džez slobode. Chandler solira posle njega, vraćajući pesmu bliže klasičnoj latinici, pa zatim ide klavir pa onda udaraljke ostaju same. Eksplozivan početak albuma.
A eksplozivno se i nastavlja, mada je druga kompozicija, Leafar Village zapravo trominutni impresionistički interludij bez ritma i sa Statinom koji prelazi sa flaute na saksofon dok ostatak benda kreira bogat, višeslojni dron. U principu ne očekujete od okestra koji predvodi bubnjar da ima ovakve pesme i u principu se oduševite kada ih čujete, naročito kada su ovako dobro reealizovane.
If You Came To Me For Love je, pak, još jedan klasičan afro-kubanski komad, ovog puta nešto sporijeg ali i dalje kompulzivno plesnog ritma. Chandler ovde solira prvi, Statin posle njega, na flauti i kompozicija ima ugodnu atmosferu sedamdesetih godina prošlog veka, a koju vrsno dinamizuje Schunk svojim prijatno sinkopiranim soliranjem. Iza njega dolazi Kocher na atmosferičnom vibrafonu i najduža pesma se dovozi do kraja veoma elegantnim povratkom u temu.
Copycat je zato dinamični, brzi razbijački komad vozačkog latin-džeza koji prelazi u bebop, zasnovan na kratkim, kompulzivnim rifovima i brzom soliranju. Svi ovde zvuče pomalo kao da su ih priključili na visokonaponski vod, Chandler prvi sa svojom solažom, pa onda opet Statin na tenor saksofonu, pa Kocher, dok perkusije samo vitlaju unaokolo.
You Walked Away, napisana od strane pokojnog Brada Felta, jednog od Lipsonovih ličnih heroja, je klasična balada, sa sve Winnom koji bubnjeve svira metlicama, izvrsno pogođenom „noćnom“ atmosferom i sjajnim solažama – Statin svira bas-klarinet za ovu priliku i daje muzici finu teksturu drveta, a pesma pri samom kraju samo malo dodaje gas, ni ne ubrzavajući tempo već samo pažljivo ubacujući više detalja u osnovnu temu. Sjajno.
Finalna kompozicija, I Remember Joe posvećena je, nagađam, Joeu Hendersonu, legendi Detroita i uopšte američkog džeza. Naravno, sa dugim muzičkim karijerama, Schunk, Kocher ili Lipson zaista mogu da se živo sećaju saksofoniste koji je umro pre više od dvadeset godina a ova je kompozicija sa svojim kompleksnim, preplićućim melodijskim linijama i koketiranjem sa atonalnim zvukom jedna vrlo uspela fuzija džeza i moderne akademske kompozicije. Ni ovde ritam sekcija neće popustiti u svom bombastičnom udaranju, da se neko ne zabrine, ali centralna ličnost u ovom izvođenju je Statin čija solaža na tenor saksofonu naprosto izuva svojim ekspresivnim, teksturiranim, distorziranim kvalitetom, odajući poštu velikom prethodniku. Kocher i Schunk preuzimaju solističke dužnosti a bend dovodi kompoziciju do kraja kolektivnim naporom, stajući posle furioznog ali dostojanstvenog ponavljanja teme.
Iako Lipson nije napisao ni jednu kompoziciju, Springwells je fantastično aranžiran album sa orkestrom koji je sastavljen dobrim delom od veoma jakih individualaca i autora, a koji ovde rade kao dobro podmazana mašina, probijajući se kroz guste, kompleksne Lipsonove aranžmane, demonstrirajući dobro raspoloženje i radost, svirajući složenu, zahtevnu muziku lako i sa puno energije a bez forsiranja, glume i niti trenutka sumnje u sebe. Lipsonovo insistiranje da muziku pravi „kolektiv“ ovde jasno prikazuje svoju jaku stranu, a ovo je jedna od najboljih ploča što sam ih čuo ove godine. Pa poslušajte: