Ovu nedelju u metalu je, nažalost obeležila smrt Trevora Strnada – po svemu sudeći pevač uglednih The Black Dahlia Murder se ubio i time daleko prerano lišio ovaj svet svog prisustva. Trevor je imao 41 godinu i predvodio bend koji je praktično izmislio taj moderni melodični death metal zvuk koji je danas tako popularan, a bio i ličnost od formata sa ne samo osobenom – kasnije MNOGO imitiranom vokalnom tehnikom – i tekstovima, već i generalnim nastupom na metal sceni koji je bio karakteran a inkluzivan i uvek zanimljiv. Još jedno podsećanje da depresija nije puka prolazna faza u našim životima i da je u pitanju APSOLUTNO oboljenje koje može dovesti do smrtnog ishoda, a koje se ne leči tako što stisnete zube i sebe ubeđujete da su loše stvari koje vam se događaju zapravo očekivane pa i zaslužene. Potražiti stručnu pomoć je najteža stvar u depresiji pa treba uvek pamtiti da je posle toga sve drugo lakše. A mi da vidimo šta je izašlo od zanimljive muzike…
Prvo blek metal: Fosk su iz Dominikanske Republike i pretpostaviću da im je Apokatastasis prvi album, ali ono što se na njemu čuje je impresivno. U pitanju je moderniji blek metal, sa dosta melodije i atmosfere ali ovaj duo ozbiljno kvalitetno svira i piše pesme koje korektno upotrebljavaju koncepte monotonije i ponavljanja. Kako obično kažem, ne slušam atmosferični blek metal često, ali kad slušam, volim da se osetim kao da tonem u more otopljenog sladoleda od vanile. Fosk ovo isporučuju:
https://foskblackmetal.bandcamp.com/album/apokatastasis
Pluvia su žensko-muški blackgaze duo iz Liona i samo jedan pogled na dvoje muzičara koji su lepi i stilizovani kao da će upravo da nam održe predavanje u kome će figurisati Sartr, Žene i tako ta ekipa podseća na to koliko je blek metal evoluirao i mutirao tokom godina. U skladu sa izgledom Mine Mescaline i Nicolasa Gasparotta, muzika na EP-ju Pluvia je melodični, prozračni post-black metal sa četiri pesme melanholije ali i ozbiljne žestine. Mina ima propisno demonski vokal a shoegaze teme na gitarama fino sede uz krljački tempo. Dopada mi se:
https://pluvia.bandcamp.com/album/pluvia
Nikad nisam čuo za nemački Psychotop ali omot njihovog albuma Own je isuviše dobar da bi čovek propustio priliku da posluša samu muziku a kada se posluša, pa, to je simfonijski blek metal koji izbegava najveći deo zamki u koje normalno upadaju simfonijski blek metal bendovi. Mislim, Psychotop nemaju idealnu produkciju ali svirka je sumanuto spontana kad je slušate i svi ti ženski horovi se sjajno uklapaju sa sinti-gudačima i krljačkim metalom. Podugačka, raznovrsna i zanimljiva ploča:
https://psychotop.bandcamp.com/album/own
Belgijski Ordigort zvuči zanimljivo na svom prvom demo snimku nazvanom samo Demo. Ovo je blek metal sa dosta panka u sebi, ali energičan, sirov i žestok koliko treba. Pet podugačkih pesama osciluju između klasičnog blek metal juriša i pankerskije muzike za šutku i uz jeftinu ali adekvatnu produkciju i cenu od „koliko date“ ovo je vrlo lepa ponuda za prolećni vikend:
https://ordigort.bandcamp.com/album/demo
Nizozemci Hellevaerder prvog Juna izdaju svoj debi album, In de nevel van afgunst, koji možete već sada slušati putem JuTjuba i naručiti unapred ako vam se dopada ono što se čuje. A ima se tu šta čuti, Hellevaerder su maštoviti i ambiciozni, spajajući srazmerno sirov zvuk i produkciju sa dosta sofisticirano napisanim pesmama mračne, emotivne ali momački žestoke provinijencije. Ovo je bend kod koga se čuje da se mnogo radilo na idejama i da se nije krenulo od koncepta sviranja običnog žanrovskog blek metala, a da je neki osnovni senzibilitet ove muzike sasvim očuvan. Vrlo dobro:
https://hellevaerder.bandcamp.com/album/in-de-nevel-van-afgunst
Synteleia iz Atine na svom drugom albumu, The Secret Last Syllable donose simpatičan old school blek metal sa možda i tipično grčkom kombinacijom melodije i abrazije, plus sa iznenađujuće simpatičnim ženskim sopranom koji obogaćuje klasičan grubi zvučni zid. Kad smo već kod zida, bend nema najmekši miks na svetu ali je album izmasterovan dinamično i to se ovde mnogo broji jer je i sama muzika dinamična, sa promenama tempa i volumena koje imaju važne implikacije na kompozicije. Fin album:
https://synteleiaofficial.bandcamp.com/album/the-secret-last-syllable
Britanski Ante-Inferno sa svojim drugim albumom, Antediluvian Dreamscapes nude jako melodičan, melanholičan blek metal. Što nije nužno po mom ukusu, ali Ante-Inferno sviraju energično i njihova melodičnost je cheesy na jedan meni donekle simpatičan način. Bend svakako ima kvalitet i ako volite moderni blek metal sa iksomprimovanim masteringom i slatkim, SLATKIM melodijama, proverite ove momke:
https://ante-inferno.bandcamp.com/album/antediluvian-dreamscapes
I kad već meditiram o britanskom blek metalu, novi EP jednočlanog projekta Reign se zove Anti-Human i, pa, prilično je dobar. Neil McCathie je napisao pregršt solidnih pesama koje se odlikuju prijemčivom atmosferom ali i energičnom svirkom i ispresecao ih ukusnim interludijima za izdanje koje iako na početku deluje kao da će ponuditi ništa više do sasvim generičku, me too stilsku vežbu, ipak donosi dovoljno srčanosti i supstance da mu se ja naklonim u poštovanju:
https://thetruereign.bandcamp.com/album/anti-human
Šveđane Scitalis sam prošle godine pohvalio za prvi EP, a sada su snimili i propisan album, . Doomed Before Time . (tako, sa sve tačkicama i spejsovima) i bend ovde zvuči usvirano, precizno i moderno sa tom kombinacijom melanholičnije atmosfere i razbijačke, brze rifaške svirke. Nisam lud za ovim modernim masteringom koji svemu oduzima dinamiku, ali to se već zna, no Scitalis pišu dovoljno dobre pesme da se to malo istrpi i da se čuje šta su sve spremili jer tu ima zaista solidnog materijala:
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/doomed-before-time
https://scitalis.bandcamp.com/album/doomed-before-time
Danas portlandski, nekada kalifornijski sastav Morphesia je sa godinama ne samo promenio lokaciju već se i, jelte, morfovao iz solo projekta momka po imenu Zombie Thirteen (lol, ti LUDI Amerikanci!) u propisan bend i novi album, Oceanic je zapravo vrlo interesantna black metal/ post black metal/ black-death metal ploča. Naravno, Morphesia ima za cilj da nam bude čudna, iznenađujuća i da šara preko žanrovskih granica, ali Zombie je napisao zanimljive pesme, koje bend, uprkos meni isuviše praskavom zvuku (mada se bas-gitara, da budemo fer, odlično čuje) izvodi veoma dobro i nudi jedan kinematski program što čoveka tera da ne odvaja uvo. Volim kad bendovi nemaju komplikovane aranžmane jer to sugeriše, jelte, kvalitet, nego kada su aranžmani spontano dinamični i prirodno kompleksni. Vrlo interesantno!
https://morphesia.bandcamp.com/album/oceanic
Nekad jednočlani projekat, Sacred Son iz Londona je za potrebe četvrtog albuma, The Foul Deth of Engelond apgrejdovan u propisnu rok-postavu kojoj su još pridodati i klavir i violončelo. Sasvim u skladu sa reputacijom projekta koji se bavi legendama o Kralju Arturu, a na ovom albumu se konceptualno usredsredio na seljačku bunu iz četrnaestog veka. Sacred Son me sa ovim časnim naporom donekle i podsećaju zašto ne volim naročito britanski blek metal i mada dozvoljavam da neće svako to čuti na isti način, imam utisak da ovde naprosto ima previše minita muzike za nedovoljno ideja koje bend ima. No, atmosfere ne manjka i ovo je, kako rekoh, častan napor pa poslušajte:
https://sacredson.bandcamp.com/album/the-foul-deth-of-engelond
https://truecultrecords.bandcamp.com/album/the-foul-deth-of-engelond
Nechochwen iz Zapadne Virdžinije su napravili pauzu od sedam godina između albuma, ali njihov folčk-blek-metalje zato prilično živ i zdrav na četvrtom albumu Kanawha Black. Bend se bavi Apalačijom i okolinom, raspredajući o mitovima i fikcijama iz praistorijskog perioda a muzika je dopadljiva kombinacija klsaičnog blek metala i melodičnog folk roka. Vredi poslušati:
https://nechochwen.bandcamp.com/album/kanawha-black
Iz poljske stiže nešto klasičniji ali nikako generički blek metal na novom albumu sastava In Twilight’s Embrace. Nazvana Lifeblood, ovo je kolekcija agresivnih, brzih, a melodičnih pesama do mere da bend za sebe kaže da svira „morbidni rok“ radije nego blek metal. No, biram da kažem kako je ovo samo demonstracija da blek metal bendovi ne moraju da vrte baš svi tri ista akorda da bi bili tr00 i da je kombinacija tradicionalnijih struktura pesama sa netradicionalnim zvukom i temama dobitna. Lifeblood je odličan:
https://intwilightsembrace.bandcamp.com/album/lifeblood
Za ljubitelje klasičnog švedskog prebijanja, tu je drugi album štokholmskih Katharos. Nazvana Of Lineages Long Forgotten, ovo je očekivano agresivna ploča brzog, melodičnog ali beskompromisnog blek metala koji podseća na švedsku školu (poglavito Dark Funeral i Watain) u susretu sa norveškim kolegama poput Emperor i Dimmu Borgir. Ne da je to naročito originalno ali i nismo ovde zbog originalnosti nego zbog šutke. Katharos osvajaju pre svega kvalitetom izvedbe sa pesmama koje nude epiku i borbenost, sjajnim bubnjarem i generalno kvalitetnom produkcijom. Pokolj, dakle, ali sa stilom:
https://katharosswe.bandcamp.com/album/of-lineages-long-forgotten
Pređimo na doom, stoner, psihodeliju, hard rok i sludge metal. Astral Pigs su argentinski kvartet (sa, hm, dve bas gitare?) koji podseća da se neke od najboljih stvari u modernoj heavy psych zvuku prave upravo u Argentini. Album – ili minialbum – Our Golden Twilight ima pet pesama neodoljivog krljanja, prijatne, mrveće težine i lake, prirodne psihodelije. Snimak je sirov i niskobudžetni ali bend ovo dosta uspešno preokreće u svoju korist nudeći muziku koja ima meru hipnotičnosti i pored tog krljanja i težine. Iako bend, rekoh, navodi da ima dve bas gitare, a ne navodi klavijaturistu, ovde ima i vrlo lepo iskorišćenih klavijatura i, generalno, po ceni od „dajte koliko možete“, Our Golden Twilight je VRLO dobra ponuda:
https://astralpigsdoom.bandcamp.com/album/our-golden-twilight
Evo nama i novog albuma omiljenih francuskih grunge-stonera Fatima. Fossil je spora, a onda i brza, nadrogirana ploča kako i očekujete od benda koji kao da je izrastao iz heroinskih košmara Kurta Kobejna, sa nešto manje bliskoistočnog šmeka nego što nas je Fatima do sada navikla, ali sa sirovom, jeftinom produkcijom i srcem, što se kaže, na rukavu. Ma šta na rukavu, NA CESTI. Ovo je iskreno, ekspresivno i upečatljivo:
https://fatima-doom.bandcamp.com/album/fossil
Sludgelord Records ove nedelje izdaju nešto u skladu sa svojim imenom. Debi album francuskih Peine Kapital nazvan Infraordo je paklena komadina sludge-doom meala sa pesmama koje su toliko spore, teške i agresivne da svaki udarac zvuči kao spuštanje kasapske satare na vašu lobanju. Distorzija, mikrofonija, promukli vrištavi vokali, ali i pesme koje su solidno sklopljene i ne traju nužno PREDUGO, ovo je vrlo pristojan debi minialbum kome vredi posvetiti malo pažnje:
https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/infraordo
https://peinekapital.bandcamp.com/album/infraordo-2
This Is Oblivion su žensko-muški duo iz Njujorka čiji istoimeni album zvuči BAŠ kako mislite da će zvučati. Artistički usmereno poigravanje „normalnih“ muzičara sa doom metalom može da bude i pretenciozna katastrofa ali This Is Oblivion uspevaju da izmešaju mrtvački težak i spor bubanj sa procesovanim gudačkim instrumentima i multitrekovanim ženskim vokalom i da sve to ima jednu prijatno obrednu dimenziju. Pesme zapravo nisu predugačke i This Is Oblivion u onome što rade postižu skoro idealan odnos svedenosti i fokusa, da dobijemo muziku koja je uvek zanimljiva i slušaocu ulazi pod kožu a bez gubljenja u širini eksperimenta. Fino:
https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/this-is-oblivion
Famyne iz Kanterberija su možda i suviše moderni za moj ukus. Njihov drugi album, II: The Ground Below je ipak svakako odlična demonstracija modernijeg pogleda na doom metal koji zadržava za UK inačicu ove muzike dosta osobenu romantičarsku dimenziju – prisutnu i kod Paradise Lost i kod Cathedral i kod My Dying Bride itd. – ali onda sve ukršta sa, pa, recimo više „mejnstrim“ metalom koji me asocira na, recimo Muse. A što ne zvuči uopšte loše i čini mi se da je okej da se nekoj publici glavnog toka na ovaj način otvori portal prema doom metal muzici koja će im doneti mnogo radosnog očaja u ostatku života:
https://famyne.bandcamp.com/album/ii-the-ground-below
Glazgovski Void of Light na istoimenom EP-ju imaju tri pesme depresivnog, sporog, teškog, emotivnog i dostojanstvenog post-metala. Nema ovde neke preterano osobene note u zvuku i Void of Light su bend koji možete da pustite ako vas neki prijatelj pita šta bi to bio post-metal. Na keca će skapirati i atmosferu, i tehnike, i dinamiku zvuka i to Void of Light čini više nego korektnim predstavnicima, ugodnim za slušanje, lakim za preporuku:
https://voidoflight.bandcamp.com/album/void-of-light
Danski Trippelgänger su vrlo dosledni pa im se drugi EP zove prosto – Second Trip. Kako nam se prvi trip od prošle jeseni dopao, tako imam lepe reči i za ovaj novi materijal sa svojim lepo formatiranim heavy psych zvukom što pozajmljuje koliko treba od Sabata ali zvuči karakterno i zaokruženo. Kombinacija teških, jakih rifova i sporog, psihodeličnog gruva radi idealan posao u ove tri pesme i Trippelgänger su doom metal ekipa sa velikom budućnošću ako bude pravde:
https://trippelganger.bandcamp.com/album/second-trip
Deepshade su iz Mančestera i njihov radio-friendly stoner rock ima u sebi dosta melodičnije grunge umiljatosti, no heavy zvuk i energija u svirci na EP-ju Gloaming znače da je meni ovo sasvim slušljivo i simpatično. Bend ume da ode i izvan granica prostog rifaškog roka, pa je već druga pesma sklona eksperimentalnijem psihodeličnom pristupu, i sve u svemu ovaj solidno producirani EP nudi sasvim pristojnu količinu uzbuđenja za starijeg čoveka poput mene:
https://deepshadehq.bandcamp.com/album/gloaming-ep-2022
SunStare su Francuzi i njihov žestoki, teški, ali dostojanstveno refleksivni album Ziusudra vrlo očigledno kanališe zvuk i ideje njihovih uzora od Amenra do Cult of Luna (koje uostalom, sami stavljaju kao tagove na svojoj Bandcamp stranici). Da se razumemo, dobro to njima ide i mada je Ziusudra svakako malo cheesy i teatralan, SunStare u principu dobro tresu i njihov niski štim i teški miks rade posao. Pesme su uglavnom poodugačke i jako spore pa je ovo sludge metal gde morate da volite da vam je mučno, ali SunStare će vas do mučnine dovesti sa ljubavlju i razumevanjem:
https://sunstare.bandcamp.com/album/ziusudra
Woorms iz Luizijane podsećaju da je u osnovi sludge metala od početka bilo dosta bluza pa je i njihov novi album, Fatalismo, kolekcija pesama koje imaju bluzerski gruv i slušaocu nude ugodne male drame što dobro razumeju potencijal postepene izgradnje napetosti i njenog oslobađanja kroz energične, katarzične momente. Sve to plus nešto prirodnija, dinamičnija produkcija nego što je u sludge metalu danas standard – Woorms su me VRLO prijatno iznenadili ovim albumom:
https://woorms.bandcamp.com/album/fatalismo
Electric Talon Records su izdavač koji se isplati pratiti jer malo-malo pa dropuju po neki suvi klasik. Novo izdanje je album grčkih The Same River koji se zove Weight of the World snimljen prošle godine i sa svom onom grčkom moći u pozadini ali i pesmama koje su teške, psihodelične i meditativne mnogo više nego što je grčki prosek. Album zapravo, delom i zahvaljujući miksu ima hermetičniji pristup nego što biste možda očekivali ali bend zvuči posvećeno i ozbiljno i vredi se potruditi:
https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/the-same-river-weight-of-the-world
Primitive Man iz Denvera vole za sebe da kažu da su „prvi i jedini death sludge bend“ i koliko god da tu izjavu shvatate ozbiljno ili ne, novi EP, Insurmountable će joj dati dosta težine. Ovo je izuzetno teška, mučna ploča death sludge, jelte, zvuka, sa pesmama od po sedam i dvanaest minuta neprozirne crnine, škripe, surovih rifova i tvrdog, nemilosrdnog zakucavanja. Nije ovo lako izdržati ali Primitive Man imaju fin smisao za ravnotežu između jedva podnošljivog i nepodnošljivog i vredi se potruditi:
https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/insurmountable
Idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Labyrinth iz Hjustona stavljaju toliko detaljne podatke o tehnikalijama vezanim za snimanje svog prvog dema Inside/ Outside, koji ima samo dve pesme plus intro, da je jasno kako je u pitanju, i pored mladosti, vrlo ambiciozan bend. Inside/ Outside je prvi rad kvarteta osnovanog ove godine ukorenjen u old school thrash školi i moram da kažem da me je zaintrigiralo to što momci kao glavne uticaje nasvode Vio-Lence, Forbidden, Anthrax, Nuclear Assault, Testament. I nije da se to ne čuje. Dve prave pesme na ovom izdanju traju preko šest minuta svaka, nudeći kompleksan, ali udarački thrash metal koji zaista podseća na lekcije što su nam ih dali momci iz Vio-Lencea (i, hvala svemu nesvetom, nastavljaju da ih daju), uz kvalitetnu intrepretaciju i, za demo, vrlo solidnu produkciju. Labyrinth svakako imaju meru nostalgije u svom zvuku, ali se ni slučajno ne oslanjaju samo na nju. Izuzetno obećavajuć materijal:
https://labyrinthrash.bandcamp.com/album/inside-outside-demo-2022-2
Demiricous nisu iz Bej Ejrije, nego iz Indijanapolisa u, jelte, Indijani, ali njihov treći album, Chaotic Lethal je verovatno najbolji Bay Area Thrash materijal koji ćete čuti ove godine. Hoću da kažem, ovo kao da je pravljeno za mene, nudeći brzi, žestoki ali istovremeno napaljeni, uličarski thrash metal sa pesmama čiji su delovi mogli nastati i 1989. godine, a koje su zatim nadevene modernijim elementima death metala i grindcorea. Demiricous su naprosto srećno pogođena kombinacija stilova ekstremnog metala sa jakim talentom za pisanje pesama i ako bih tražio idealnu kombinaciju Slayera, Bloodcuma, Testamenta i Autopsyja za 2022. godinu, ne bih išao dalje nakon Demiricous.
https://demiricousofficial.bandcamp.com/album/chaotic-lethal
Sa imenom kao što je Devil’s Poison, sviranje blackened speed metala bila bi svačija sudbina. Čileanski bend ovog imena na svom drugom albumu, Power of Darkness (Blasphemous Rumours), a koji dolazi dve godine nakon prvenca naslovljenog Street Metal Maniac, radi baš to i ovo je kolekcija sirovih, lo fi pesama napaljenih rifova, sa dosta Motorhead šmeka, urlatorskim vokalima i jednom pank spontanošću u svirci. Istina je da su neke stvari praktično dobitna formula ako imate samo minimum kompetentnosti pa Devil’s Poison mogu po definiciji da računaju i na metal publiku i na pank publiku i na onu koja voli garažni rok. Ako sebe vidite u bilo kom od tih kampova, a sigurno vidite jer inače ovo ne biste čitali, treba da poslušate album.
https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/power-of-darkness-blasphemous-rumours
Ali koliko Francuzi Sacrifizer KIDAJU na svom debi albumu za Osmose Productions, nazvanom Le diamant de Lucifer. Što se kaže, izraz „blackened speed metal“ se dosta neodgovorno koristi i kad treba i kad ne treba a ovde TOTALNO treba. Pošto Sacrifizer totalno zakivaju. Deset pesama, četrdeset minuta, svirka velikom brzinom, sirova, oštra, na prvu, a opet uz gomilu melodije, sve baš kako treba. Album izlazi tek krajem meseca ali može se ceo čuti putem JuTjuba pa preorderovati pošto je ovo klasik u nastajanju:
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/le-diamant-de-lucifer
Ova nedelja je donela zaista neočekivanu speed metal nasladu. Poljaci Hellhaim sa svojim drugim albumom, Let the Dead Not Lose Hope nude izrazito old school zvuk. Ovo nije „blackened speed“ kakav se danas rado svira već u heavy metalu utemeljen, melodičniji speed metal sa vokalima koji svakih par stihova izleću u neboparajuće falsete ali i zanimljivim, promišljenim pa i atmosferičnim aranžiranjem pesama koje na momente imaju praktično operske ambicije. Odlična ploča puna rifova premijum kvaliteta:
https://ossuaryrecords.bandcamp.com/album/let-the-dead-not-lose-hope
Kostarikanski Paganist predstavlja se u dobrom svetlu na EP-ju Live Tyranny. Sa šest pesama snimljenih uživo u studiju, a od kojih je jedna obrada Kreatorove People of the Lie, Tyranny seku, pale i generalno sviraju žestoko, ubedljivo, nudeći uredan, energičan thrash metal koji na ime svoje disciplinovane svirke i solidnog živog zvuka kreira taj predivni osećaj haosa u stalnom pokretu.
https://paganist.bandcamp.com/album/live-tyranny
Kalifornijski Thrashquatch svojim logom na kome Jeti zauzima pozu vrlo sličnu ikoničkom DRI-jevom trešeru govore sve o tome kakva im je muzika. Dakle, dobra. Bend iza sebe ima dva albuma a novi demo, Mindless Journey imasamo dve pesme, ali dve pesme dobrog, ljutog thrasha. Svirka je brza, rifovi dobri, produkcija perfektna a Thrashquatch emituju auru vrhunske discipline bez gubljenja thrashcore lapidarnosti. Odlično i nadam se da ovo najavljuje novi album jer ovako dobrog thrash metala nikad nije dosta:
https://thrashquatch.bandcamp.com/album/mindless-journey
Meksički Spinne počinju svoj album Rotten Society pesmom od čak osa minuta, da bi odmah bilo jasno da je ovo vrlo ambiciozan thrash projekat. Spinne su sebi u zadatakl stavili progersivniju svirku na tragu vrlo old school predložaka kakve su ostavili Exodus, Metallica iz svoje progresivne faze sa polovine osamdesetih, Testament itd, pa su im pesme podugačke, ali i dalje propisno rifaške, headbanger friendly i mada album traje preko sat vremena, ima tu štofa. Još i te socijalno osvešćene teme u tektstovima, prelepo. Album se zatvara obradom Metallicine Metalne Milicije, čisto da bude sve jasno. Odlični su Spinne:
https://spinnemx.bandcamp.com/album/rotten-society
Cyanate su iz Nevade i njihov istoimeni EP fino demonstrira taj spoj teškog zvuka i tehničke svirke, te old school nabadanja sa novoškolskim srednjetempaškim mrvljenjem. Dakle, thrash a malo i groove. Cyanate svakako dobro promisle svaki element svojih pesama pre nego što ih završe pa su ovo dobro odabrani rifovi, sigurno napravljene strofe i refreni, efektni breakdown delovi… Dobar materijal i čak šest pesama:
https://cyanate.bandcamp.com/album/cyanate
Crime Line iz Sankt Petersburga na istoimenom EP-ju sviraju metalizirani hardcore nešto starije škole a koji je meni simpatičan. Ovo je trešerska, energična muzika u maniru kasnijih osamdesetih godina, sa dobrom produkcijom i napaljenim pevanjem na Ruskom, sve spakovano u pesme od tri-tri i po minuta. I sve za dolar! Prija:
https://crimelineband.bandcamp.com/album/crime-line-2
Turn Cold iz Džordžije nemaju mnogo mašte pa su svoj drugi EP nazvali samo 2022 EP. Ali imaju dobre pesme. Tri komada na ovom snimku nude odlično produciran i autoritativno odsviran thrashcore klasične škole sa jakim gitarma, dobrim gruvom i kišom klasičnih rifova. Turn Cold nisu preterano originalni u svojoj formi, ali izvode svoje pesme zaista ubedljivo, sa odličnim vokalima na vrhu i aranžmanima koji su kvalitetni:
https://turncold.bandcamp.com/album/2022-ep
Ne znam odakle su Nerve Damage ali njihov EP Drip Fed. Misled. Je SJAJNA kombinacija brutalnog, metaliziranog hardkora i industrial metala. Tri kratke, ekonomične pesme, jako težak zvuk i bend koji zvuči gladno i besno – svi sastojci potrebni za ogromne užitke. Poslušajte:
https://lastriderecords.bandcamp.com/album/drip-fed-misled
Void Turned To Message su, pak, hardkor bend iz Nepala, vrlo srčano posvećen inspirisanju promene i grassroots aktivizma u slušaocu i njihov drugi EP, Dasatwa („Ropstvo“) u svom metaliziranom zvuku sadrži i dah ustaničkog anarhopank senzibiliteta. Četiri besne, teške pesme uz koje treba da osetite kako vam krv ključa a čulo za revoluciju jako pulsira. Fino je:
https://vehementrecordsnp.bandcamp.com/album/dasatwa
Iako Millions of Dead Angels imenom, jasno, podsećaju na MDC, zvuk njihovog drugog albuma, Full Blown Satanic Assault, je više kao metalizirani Resist, a što je adekvatno jer mislim da su MODA isto iz Portlanda. I, čak i da nisu, ako volite kvalitetni portlandski hardkor, dopašće vam se ovaj album. Millions of Dead Angels pišu srazmerno dugačke pesme i imaju tvrd zvuk pa je ovo vrlo zadovoljavajući brak panka i metala:
https://undercityrecords.bandcamp.com/album/full-blown-satanic-assault-2
Payasa iz Ilinoisa na EP-ju The Haze Begins... sviraju mračan, ukusno metaliziran pank sa tri agresivne ali maštovite pesme. Ovo je program ozbiljnog hedbenga i paklenih ženskih vokala pa se adekvatno spremite. Plaća se koliko date:
https://payasa.bandcamp.com/album/the-haze-begins
Zanimljiv je i ovaj neki trend hardkor bendova koji pevaju o demonima i satanizmu. Demonic Possession iz Ostina u Teksasu na istoimenom EP-ju imaju četiri besne moškor pesme koje su sve manje-više zasnovane na razočaranju u boga i ljude i solidno metalizirane, sa, čak, nekim omažima Slayeru. Ako volite klecanje PLUS Satanu, ovo je apsolutno za vas, a plaćate koliko hoćete:
https://demonicpossessiontx420.bandcamp.com/album/demonic-possession
Kad smo već kod klecanja, ruski Enslave su onaj metalizirani straight edge hardcore koji je postao popularan devedesetih godina prošlog veka, sa plesnim srednjim tempom i agresivnim dispozicijama. Album Joy Of All The Sorrowful, prvi za ekipu iz Tatarstana, ima dobrodošle dodatke u vidu melodičnih vokala sred svog tog nabadanja pa je ovo prijatna, dobro producirana ploča superteškog metaliziranog hardkora:
https://xenslavex.bandcamp.com/album/joy-of-all-the-sorrowful
A od Rusa nam stiže i druga doza vakcine, u vidu EP-ja Re-vaccine sastava Salvation Virus. Ovo je više kratskoru okrenut hardkorpank, sa šest jednostavnih, ali zapaljivih, efektno produciranih pesama kratkog trajanja i solidnog tempa. Sve se bave pandemijom pa vidite koliko vam je to zanimljivo:
https://salvationvirus.bandcamp.com/album/re-vaccine
The Fulcrum iz Čikaga sviraju nervozni, rastrzani mathcore na EP-ju Prime Quest. Ovo je mučan, težak materijal, ali i fascinantan jer The Fulcrum sviraju dobro i umeju da pruže i propisno mošerske momente pored svih tih naprednih metrika i disonanci. Vredi čuti:
https://thefulcrumilhxc.bandcamp.com/album/prime-quest-ep
Cörrupt iz Francuske zovu svoju muziku fuzzcore, i EP Disgust zaista ima lepi zvuk gitara proteranih kroz ovu esencijalnu pedalu, a što se samih pesama tiče, ovo su kratke, efektne hardkor kompozicije koje imamu prostora i za originalne ideje i za gruv i za energične detonacije. Cörrupt se odlično pokazuju na ovom izdanju i vredi ih pratiti:
https://corruptfrance.bandcamp.com/album/disgust
FØES/Heated Split je ploča sa samo dve pesme i to superbrzog hardkor zvuka, a daunloud košta dva dolara pa razumem ako ste malo zabrinuti da li se ovde dobija „vrednost za novac“, ali dobija se. Oba benda su vrlo dobra i gde je FØES nešto bliži klasičnom hardkoru, mada jako napucan, Heated su više u mathcore fazonu sa bizarno editovanim gitarama i haosom koji samo što ne eruptira iz superdisciplinovane svirke. Fino je i ovo. (Edit: u međuvremenu je datum pomeren na 27. Maj, cena povećana na četiri dolara ali i dodata po jedna pesma od svakog benda ali koje se za sada ne mogu čuti):
https://glacierrecordings.bandcamp.com/album/f-es-heated-split
Kada vam se prvač zove Slavejko a baš biste da svirate grindcore, morate da nađete neku svoju foru. Bugari Facepalm Death su je našli kako imenom tako i zvukom koji vrlo korektan, zakivački grindcore pakuje u nešto duže, psihodelične pesme. Album Facepalm Death svakako nije ujednačeno izvrstan, ali kada bend nađe svoj vajb, jako su dobri. Plus, ovo je dobro producirano a Slavejko je odličan pevač. Povrh svega, plaćate po volji, pa svakako poslušajte:
https://facepalmdeath.bandcamp.com/album/facepalm-death
Slovaci Thorwald sebe korektno opisuju kao „Grindcore / Metal bulldozer from Slovakia with swedish sound.“ I ako vam je tako nešto po volji, novi album, Diablov Tanec je vrlo dobar. Thorwald nipošto ne inoviraju u pisanju pesama i zasnivaju muziku na eksplozivnosti i seksi gruvu, ali uz odličnu svirku i tu švedsku produkciju sve ovo ima vrlo prijemčivu formu:
https://thorwald.bandcamp.com/album/diablov-tanec
Španci Mondo Podre sviraju prljav, ružan grindcore na albumu Necronomía de Subexistencia. Bend kaže da je inspirisan sastavima poput Wormrot i Full of Hell i svakako se čuje ta ekspanzivna komponenta u jako agresivnom zvuku ali i primeti sociopolitička dimenzija u razmišljanju. Dobro, pominju se i Gridlink i Cryptopsy, a što su ambiciozne mete mada ovaj bend zapravo i svira vrlo kvalitetno samo se to ne čuje u krš nimku. Mondo Podre zvuče besno, energično i gladno istraživanja u okviru kratkih, brzih kompozicija a prilično jeftina produkcija samo podcrtava autentičnost:
https://colectivobilis.bandcamp.com/album/necronom-a-de-subexistencia
Debi EP Indonežana Tigris zove se Exploitation Disaster i ovo je, sasvim očekivano, razjaren, bučan grindcore koji se buni protiv eksploatacije, uništenja ekosistema itd. Tigris APSOLUTNO preteruju u masteringu i ovo je toliko glasan snimak da skor neslušljiv, a muzika, mada ne preteruje s originalnošću nije loša. Mislim, svirka je kompetentna i energična, sa brzim, ekspresivnim pesmama, ali treba izdržati taj pakao brikvolinga. Ja sam izdržao i bogatiji sam u životu zbog toga pošto su Tigris vrlo dobri:
https://tigrisgrind.bandcamp.com/album/exploitation-disaster-ep
Manje glasna ali po sadržaju raznovrsnija je kompilacija Proglotida Gravida Issue #6 Compilation koja stiže uz, jelte, šesti broj čileanskog fanzina Proglotida Gravida, sa osamnaest bendova iz raznih uglova ekstremnog metala. Verovatno niste čuli ni za jedan ali ovo je prilično dobar izbor thrash, grind, death itd. umetnika koji krljaju mučki i imaju, uglavnom, prihvatljiv kvalitet zvuka. Meni prijalo:
https://proglotidagravidazine.bandcamp.com/album/proglotida-gravida-issue-6-compilation
Kanađani Abrupt Decay su svoj debi album nazvali I Was Never Here i taman kad sam se pripremio za nekakav emotivni depresivni, suicidalni blek metal, oni su me zaskočili sa vrištećim grindcore/ hardcore pesamama od tri i četiri minuta, svirkom koja je hiperdisciplinovana i matematički precizna, a sve u cilju isporučivanja što jače emocije. Naravno, emocija je RAZJARENOST i dosta, jelte, razočaranja u ovaj svet itd. Dobre gitare, odličan bubanj, savršeni vokali, a bend album naplaćuje samo koliko biste vi da date. Apsolutno dajte:
https://abruptdecayab.bandcamp.com/album/i-was-never-here
Tetralogy of Death je kompilacija sa četiri savremena danska death metal benda, od kojih je svaki dao po jednu pesmu. Ideja je da se predstavi moderna danska death scena i pošto ovde imamo Phrenelith i Undergang, reprezentacija je sasvim korektna. Ostala dva benda nisu mnogo daleko po svetonazoru ali je razlika u zvuku i stilu tu, pa je ovo solidno raznovrsna ponuda surovog undergrounda:
https://tetralogyofdeath.bandcamp.com/album/tetralogy-of-death
Sa svoje strane, Death Over Ostrobothnia je trostruki split između finskih death metal bendova Kompost, Living Inferno i Tormenticon. Sva tri nude old school zvuk u različitim interpretacijama, donoseći album pun prilično kvalitetnog death metala, dobrih rifova, atmosfera i mošerskog materijala. Više nego solidno:
https://tormenticon.bandcamp.com/album/death-over-ostrobothnia
Istanbulski Eradicate kažu da na demo snimku Demise Towards the Dasein možemo da čujemo njihove rane pesme (bend je osnovan prošle godine) a da im je zvuk sada bliži doom-death formulama. No, da bude jasno, Demise Towards the Dasein nudi vrlo šarmantni old school death metal sa jednom prijemčivom primitivnom estetikom i mada su rifovi prostački, svirka je dobra, produkcija kvalitetna (za demo) a kompletan utisak vrlo pozitivan. Da je bend tr00 vidi se i po tome da na basu i vokalu imaju ženu, tako da, dajte podršku, zaslužena je:
https://eradicatedeath.bandcamp.com/album/demise-towards-the-dasein
Kvebečki Skortue donosi simpatičan old school death metal na prvom EP-ju, Sous l’emprise de la haine. Pored toga što je dopadljivo slušati death metal na Francuskom jeziku, Skortue se dokazuju i pesmama koje su negde na tragu radova Imolation ili Incantation, ali bez direktnog kopiranja. Ovo je slično sa njihovim predlošcima više po ozbiljnosti i ambicioznim aranžmanima, a uz zanimljiv, pomalo sirov, neprskan miks zavređuje svaku pažnju:
https://skortue.bandcamp.com/album/ep-sous-lemprise-de-la-haine
Poljaci Hail The Seeker na svom prvom Demo snimku, Demo 2022, zvuče kao da se bore da izađu iz svežeg groba. Tri pesme prljavog, sirovog death metala koji ne nudi suptilnosti i evolutivne skokove nego gadan, mučan zvuk ali i, jelte, autentičnost, dovoljan je da slušaocu izmami osmeh:
https://hailtheseeker.bandcamp.com/album/demo-2022
Obično nemam visoka očekivanja od jednočlanih death metal projekata koji se pritom opsedaju VHS hororom, ali Chasin’ Voorhees iz Kardifa mi je sa albumom Crystal Lake doneo dosta lepih trenutaka. Ovo je vrlo dobro napisan death metal mošerske, rifaške provinijencije čiji tematski fokus na Petak trinaesti dolazi prirodno s obzirom da je album izašao baš na taj datum. Trinaest pesama koje se ne bave samo ovim filmom već i nekim drugim hororima iz te ere pune su solidne muzike i simpatičnih semplova, sve producirano vrlo korektno pa poslušajte:
https://chasinvoorhees.bandcamp.com/album/crystal-lake
A tu je i treći album francuskog projekta Vorhees – skoro da se čovek zadivi kako sviovi bendovi pripremaju svoje albume za Petak trinaesti. Elem, nazvana Chapter III, i ovo je kolekcija old school death metal pesama sa, jelte, rifovima, i dubokim vokalima. Vorhees se ne ubijaju od originalnosti ni u konceptu ni u samim kompozicijama, ali sviraju korektno a gosti im dolaze iz Sinister, Mercyless itd. pa sve ovo treba slušati kao jednu neobaveznu ali zabavnu ploču muzike za dobar provod u Petak uveče:
https://voorhees.bandcamp.com/album/chapter-iii
Tomb of Minerva iz Sakramenta na svom debi albumu, Dawnbringer, nude death metal koji nije ni klasičan melodeath (zapravo nije naglašeno melodičan) niti je sad nešto strašno agresivan. Ovo je najviše ploča meditativnijeg gruva sa rifovima i gitarskim temama koje su stalno zanimljive i nemaju za cilj da budu neprestano agresivne, a da se opet ne beži od standardnog death zvuka. Dakle, mrve ovde buvnjevi, gitare seckaju na sitno a pevanje je tradicionalni death lavež, no muzika je zamišljenija i gruverskija nego što bi čovek očekivao. Zanimljiv debi:
https://tombofminerva.bandcamp.com/album/dawnbringer
Kanadski Hellish Rebuke zvuče opako i veoma ubedljivo na novom EP-ju, Immortal Shell. Materijal kreće sa sedmominutnom pesmom Terror Upon Them koja postavlja standarde jako visoko, nudeći energičan, brutalan death metal ali i promišljeno aranžiranje i finu ravnotežu između atmosfere i užurbanog rifaškog rada. Ostale dve pesme su nešto kraće ali prikazuju bend u veoma dobroj kompozitorskoj i produkcijskoj formi. Jako dobar EP i bend koji se apsolutno mora imati na radaru:
https://hellishrebuke.bandcamp.com/album/immortal-shell
Blasphematory iz Nju Džersija sviraju vrlo mračan, podzemni death metal na svom drugom albumu, prigodno nazvanom The Lower Catacombs. Iako naslovi pesama ne aludiraju direktno na ijednu igru, imam utisak da su i Blasphematory jedan od onih bendova koji dobar deo svog imaginarijuma zasniva na dugim sesijama cepanja stonih RPG-ova i videoigračkih serijala tipa Dark Souls. No, kako god, The Lower Catacombs je prljava, jeftina old school zabava za socijalno isključene klince i matorce, pa navalite:
https://blasphematory.bandcamp.com/album/the-lower-catacombs
Kalifornijski Cartilage su kao neka jeftinija, nestašnija deathgrind verzija belgijskih Aborted. Otud i album The Deader the Better treba slušati kao jeftini, zabavni deathgrind sa pesmama koje nemaju sad neku pretencioznu ambiciju da vam donesu veliko otkrovenje u životu već pre svega žele da vas zadovolje horor imaginarijumom, brzim tempom i jednostavnim rifovima. Ne padam baš na dupe ali prijatno je:
https://cartilagegore.bandcamp.com/album/the-deader-the-better
Iako viskonsinski Jungle Rot trideset godina nakon osnivanja u postavi imaju samo jednog čoveka koji je bio tu na početku – pevača i gitaristu Davea Martisea – novi album, A Call to Arms svakako ima ubedljiv old school zvuk. A što je vrlo lepo osveženje za katalog Unique Leadera koji u poslednje vreme ubi sa brikvolovanim i betoniranim deathcore izdanjima. A Call to Arms je ploča koja zvuk ranih devedesetih samo malo polira i upodobljuje za treću deceniju novog stoleća, nudeći deset pesama melodičnog i atmosferinog death metala ali ne onako kako se te reči danas koriste. Jungle Rot čuvaju svoje deaththrash korene i nude rifaški, ugodan death metal klasične otmenosti:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/a-call-to-arms
Naravno, death metal publika dobija poslasticu u vidu novog albuma omiljenih Misery Index. Nisam siguran kad pre prođe tri godine od prošlog albuma, ali Complete Control je pred nama a bend njie izgubio ništa od svoje energije, sociopolitičke osvešćenosti, tehničkog kvaliteta ali i smisla za dobre, gruverske pesme. Pritom, ploča je legitimno razbijačka sa dosta klasičnog deathgrind zvuka koji ovaj bend tako dobro svira i pesmama koje sjajno odmeravaju melodiju i surov hedbengerski rif. Misery Index su odavno zaradili tu poziciju na kojoj sve što izdaju odiše karakterom i sluša se uz prepoznavanje omiljenih elemenata muzike benda čak i u pesmama koje čujete prvi put. Odlično je:
I dolazmo do poslednje sekcije sa klasičnim heavy metalom, ower metalom i kojekakvim kerefekama… Ländphil iz Bremena u Nemačkoj na EP-ju Long Live Life osciluju između hevi metala, panka i hard roka, a ova identitetska neodređenost im lepo stoji sa poletnim, himničnim rok pesmama koje izvode korektno. Bend za provod i dobro raspoloženje koji svoju muziku naplaćuje samo koliko vi želite da date:
https://laendphil.bandcamp.com/album/long-live-life
Generalno u ovim nedeljnim pregledima izbegavam chiprtune metal bendove jer ih ima previše i premalo ih se izdvaja nekakvim osobenim kvalitetom. Ali Gonemage zaslužuje da se pomene. Ovaj solo projekat Garryja Brentsa iz Cara Neir je zapravo vrlo interesantna kombinacija black metala, chiptune metala i avangardnijeg post blek metal zvuka. Da ne pominjem da mu je Nintendov Wario zaštitni znak, sa omotom i nasovom ovog izdanja koji direktno asociraju na jednu od (doduše slabijih) igara u kojima figuriše ovaj anti-Mario. Novi EP, Master of Disgust... je haotičan, agresivan, abrazivan i duhovit u podjednakoj meri i vredi da se njime pročiste uši i mozak:
https://gonemage.bandcamp.com/album/master-of-disgust
Weazzel je jednočlani hevi metal projekat čoveka po imenu Philip Rubenser, ali koga bolje poznaju pod nadimkom Vin Weazzel, a pod kojim peva u bečkom bendu Diamond Falcon. Weazzel voli tradicionalni, sleazy heavy metal zvuk pa je njegov solo album, In Yer Face! Pun snažnih proklamacija i cheesy melodija. Ali je vrlo kompetentno napravljen. Ovo jeste jeftina, partizanska akcija, ali i šef i autor i njegovi odabrani saradnici što gostuju, uglavnom na gitarskim solažama, pružaju prvoklasan šou, ostavljajući srce na terenu, pa, ako volite pesme o borbi koja je istovremeno i zabava i zabavi koja je istovremeno i kataklizma, ovde se ima šta čuti:
https://weazzel.bandcamp.com/album/in-yer-face
Virgin Idol iz Indijane sviraju „tradicionalni okultni hevi metal“ i istoimeni debi album – mada nema neku sjajnu produkciju – zapravo nudi prljav, zao ali prijemčiv hevi metal koji je meni lepo legao. Ova tri čoveka prave jednostavne, ali srčane pesme o demonima, đavlu, ruskom ruletu, pune krljačkih rifova i vokala koji paraju nebo i to što u njihovoj muzici nema sutilnosti je „a feature, not a bug“. Ima tu štofa:
https://virginidol.bandcamp.com/album/virgin-idol
Nikad nisam slušao epski heavy metal sastav Warlord iz Los Anđelesa, a sada i neću, barem ne na nekim novim izdanjima jer je njihov lider William J. Tsamis umro prošle godine. A Crack in the Sky – A Tribute To William J Tsamis je, očigledno, kompilacija obrada Warlord napravljena kao posveta preminulom autoru i ovo je prilično dobro sa bendovima kao što su Steel Shock ili FireWolfe koji uglavnom pružaju kvalitetna izvođenja pesama što imaju taj prijatni epski zahvat, ali ih jeftina i skromna produkcija drži čvrsto na zemlji, da ne kažem asfaltu. Lepo je ovo:
https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/a-crack-in-the-sky-a-tribute-to-william-j-tsamis
Klasični rimski heavy metalci Messerschmitt – osnovani pre skoro ravno četrdeset godina i, sa pauzama aktivni do danas – izbacili su kompilaciju Still Lethal Metal – Anthology vol.1 i mada ovo nisu nove pesme već razni živi i neživi snimci skupljeni sa raznih mesta u karijeri benda, svakako se radi o svežem i zabavnom izdanju. Ovih osam pesama perfektno prikazuju taj tradicionalni heavy i speed metal mentalitet, sa solidnim kvalitetom svirke i pesmama koje zvuče himnično i ubedljivo. Mislim, Heavy Metal Hero? Heavy Metal Fighters? Kad nazovete pesme ovako, jasno je da ste tr00. Kompilacija malo podseća i na to da su hevi metalci uopšte decenijama imali malo nezdravu vezu sa fašističkim imaginarijumom a što je danas, kada imamo onoliko novih generacija i alotropskih modifikacija fašista dodatno neugodno, pa proverite imate li problem sa tim:
https://messerschmittitaly.bandcamp.com/album/still-lethal-metal-anthology-vol-1
Francuzi BlackBeer svojim imenom, reklo bi se dojavljuju šta su im prioriteti u životu. Ako volite crno pivo, ili pivo uopšte, postoji dosta šansi da vam se dopadne i prvi album ovog sastava, Take the Freedom, koji kombinuje modernu produkciju i svirku sa nekim klasičnim heavy metal stilemama. Bude to i dosta cheesy čak i za mene, ali BlackBeer sviraju kvalitetno i ovo je svakako ugodan katalog heavy metal ideja koje su pre njih drugi doneli na svet a ovi ljudi preuzimaju baklju u trku i nose je dalje sa ubeđenjem i ljubavlju. Pure Steel Records uglavnom ne promašuje pa ni ovde nema govora o tome:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/take-the-freedom
Neki hevi metal veterani i dalje ne odlaze u penziju. Graham Bonnet Band ima novi album i ovaj ugledni pevač (koji je bio deo takvih postava kao što su Alcatrazz, Michael Schenker Group ili Rainbow) je snimio najmanje iznenađujući ali sasvim solidan album klasičnog cheesy metala sa puno neoklasičarskih gitarskih egzibicija, atmosferičnih klavijatura ali i poštenog teškorokerskog tempa. U centru je naravno Bonnetov moćni, godinama neukaljani vokal i ako ste ga voleli pre četrdeset godina, kao neki od nas, nema razloga da vam se album Day Out In Nowehere ne dopadne. Ovo je naprosto kvalitetno:
A danski Junkyard Drive takođe nudi vrlo ubedljiv, vrlo solidan hard rock sa svojim novim albumom, Electric Love. Bend sebi pripisuje „ukusnu količinu nostalgije“ i moram da kažem da su u pravu jer Electric Love ima sve što volim u klasičnom hard roku i sliz metalu – uključujući bluz osnovu, daire, multitrekovane vokale u refrenima – a da opet izbegava upadanje u ponore sikofantskog obožavanja muzike od pre četrdeset godina. Vrlo kvalitetan album:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/electric-love
Album nedelje i ove nedelje dolazi iz domena psihodeličnog stoner roka. Ali mnogo je dobar. Mislim, posle nekih trideset sekundi prve pesme na albumu Elusive Mojo filadelfijskih Ecstatic Vision znao sam da slušam budući klasik. Ecstatic Vision svoj visokooktanski teški, psihodelični rok spravljaju sa velikom količinom wah-wah prženja na gitari, analognih, ključajućih sintisajzera, poletnog gruva raspoložene ritam-sekcije i urlanja direktno iz MC5 kuhinje a onda u sve dodaju saksofon i prave haos. Sedam pesama razbijanja sa naslovima kao što su The Kenzo Shake i Deathwish 1970, i psihodelije za izvoz – ko drugi do Heavy Psych Sounds Records! Apsolutna lektira:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ecstatic-vision-elusive-mojo
