Kako se pre par nedelja pojavio 24. broj tekućeg serijala Thor a koji je, kada se u obzir uzme sva komplikovana matematika svih prethodnih Thor serijala koji su izlazili, jubilarna 750. epizoda, mislio sam da je to idealna prilika da podvučemo crtu i vidimo koliko je ovaj Marvelov tekući serijal uopšte dobar otkada ga (već dve godine) piše Donny Cates.
Thor je u ovom trenutku priti big dil, a zbog čega možda i zaboravljamo da je postojao period od nekoliko godina polovinom prve decenije stoleća kada su stripovi o asgardskom bogu groma bili na pauzi, možda zahvaljujući tome da su se slabo prodavali, a možda i tome da je Thor sa svojim „olde English“ izražavanjem i asgardskom tematikom mogao delovati i malo zastarelo za „novi“ Marvel koji je bio sav uozbiljen, zreo i vrteo se oko „odraslih“ zapleta kao što je bio prvi Građanski rat među superherojima. No, od 2007. godine je Thor ponovo u praktično neprekidnoj rotaciji, sa niskom vrlo uglednih scenarista koji su ga pisali (J. Michael Straczynski, Matt Fraction, Kieron Gillen), a kada se pokazalo da se radi o jednom od najpopularnijih likova u Marvelovom kinematskom univerzumu, usledio je sedmogodišnji rad Jasona Arrona na sukcesivnim serijalima o Toru koji je kulminirao poslednjim King Thor miniserijalom početkom 2020. godine i završavanjem tekućeg serijala o Thoru krajem 2019. O oba sam pisao na ovom mestu, a već tada sam sa dosta anticipacije razmišljao o najavljenom novom tekućem serijalu koji su preuzeli scenarista Donny Cates i crtač Nic Klein.
Cates je, naravno, u ovom trenutku jedna od Marvelovih najsjajnijih zvezda, scenarista koji još uvek spada u mlađu generaciju a koji se pokazao vrlo okretan, raznovrstan u tonu i interesovanjima radeći na različitim serijalima za nezavisne izdavače, ali i obezbeđujući Marvelu hit-stripove u vidu nedavno završenog serijala Venom i njemu pridruženog company crossovera od prošle godie, King in Black. Iako se meni ni jedan od ovih stripova nije dopao, neke od Catesovih radova za druge izdavače sam veoma pohvalio i zapravo, sa svojim interesovanjem za pitanja duhovnog, religijskog, zagrobnog itd. Cates mi je u startu delovao kao idealna osoba da preuzme staranje o Thoru od Jasona Aarona. Sa svoje strane, Klein, nemački crtač stripova, se već veoma dobro pokazao na nekoliko Imageovih serijala gde je radio uglavnom kao „fill in“ crtač na pojedinim epizodama, a ovo su sve bili odlični radovi, od Seven to Eternity, preko The Scumbag, The Realm i Drifter do Hardcore Reloaded. Marvel ga je možda izabrao jer Klein nije tako skup kao neki drugi crtači njegove kalse, ali Klein je što se kaže ispucao loptu daleko izvan, jelte, igrališta i pokazao da je apsolutno dostojan da radi jedan od najdugovečnijih i najvoljenijih serijala Kuće ideja.
Thor je nastao u vreme kada Stan Lee, Jack Kirby i saradnici još nisu u potpunosti solidifikovali svoju viziju o novim, modernim superherojskim stripovima pa su njegove prve priče u magazinu Journey into Mystery zapravo nosile još priličnu količinu mystery/ science fiction šmeka koji je vezivan za radove u ovom izdanju. Kirby je već radio Tora u DC-ju i imao vrlo izraženu naklonost ka nordijskoj mitologiji dok je Lee, takođe prilično zaljubljen u vikinge odabrao Tora jer je hteo da ima protagonistu koji je kredibilno jači od bilo kog čoveka. Sada kada se nalazimo u trećoj deceniji narednog stoleća, sedamdeset godina od nastanka Marvelovog Tora, zanimljivo je u trenucima dokolice da bi DANAS momenat u kome dva Jevrejina iz Njujorka kreiraju strip baziran na nordijskoj mitologiji bio priličan događaj i za levičare gde bi se već neko našao da zameri kulturnu aproprijaciju, i za desničare koji bi se žalili kako se nasleđe belog, arijevskog čoveka ismeva i pervertira ovim činom. No, moć popularne kulture je u tome da postaje DE FAKTO kultura ako je dovoljno dobra pa su Asgard, Tor i njegov ansambl danas naprosto deo nekakvog mejnstrim razmišljanja o mitologiji i mada je Lee ukazao da je odabrao skandinavski panteon jer je publika već bila dobro upoznata sa grčko-rimskim božanstvima, mislim da je danas fer reći da će zahvaljujući MCU filmovima, nasumično odabrana osoba na ulici pre znati ko su Odin, Hela, Loki i Balder, nego Hera, Afrodita, Gea ili Ares.
A opet, za vreme Jasona Aarona Thor je, uprkos svom superherojskom spektaklu, povremeno frivolnom humoru i tim za strip standardnim pristupom materiji, u dobroj meri bio i priča o odnosu čoveka prema božanskom, o odnosu božanskog prema stvarnom i večnom, o odgovornosti bogova za ono čime tvrde da vladaju i prema onima koji im se obraćaju u molitvi. Aaron je po pravilu vrlo zainteresovan za religiju u svojim stripovima, a Cates, iako mlađi, i sam ima zapravo slično interesovanje da razreši mnoge svoje dileme vezane za božansko/ večno i ljudsko/ propadljivo u stripovima koje piše.
Otud je i prva priča u njegovom i Kleinovom Thoru – nazvana The Devourer King – dostatno spektakularna po svojoj formi i dosledno propitivački nastrojena po svojoj srži. Započeta u Januaru 2020. godine, ovo je priča koja nas uvodi u novi status kvo za Thora i Asgard, onaj u kome su se Odin i Freja konačno posle milenijuma turbulentnog braka, rastali, u kome je Odin konačno odlučio da preda vlast u Asgardu svome sinu, gde je Thor sada kralj Asgarda, sa svim pripadajućim ceremonijalnim i suštinskim obavezama koje ovo podrazumeva, a Loki je konačno odustao od spletki vezanih za osvajanje mesta na tom tronu i prihvatio svoje nasledno pravo vladaoca Jotunhajma, domaje Ledenih džinova od kojih potiče.
To da Marvelovi stripovi „apdejtuju“ status nordijske mitologije je možda problematično za čistunce ali je dobrodošao dah dijalektike u medijumu koji prečesto, a često ne bez razloga, optužuju da je usidren u nepromenljivom vraćanju večito istog. Trezvenije rečeno – ovi stripovi su PRE SVEGA sapunske opere a tek onda (neo)mitološki konstrukti i njihova paradigma, pogotovo u 21. veku je da se paradigma uvek i stalno može i mora menjati ako želite da ostanete aktuelni. Ovo je, razume se, pomalo i zastrašujuće za čitaoca koji STALNO mora da čita o krizama što ugrožavaju sve što se do tada znalo o ovom stripu, ali u ovom konkretnom slučaju Cates ima dosta dobar pristup materiji.
Klasični Thor, u vreme Leeja i Kirbyja, ali pogotovo u vreme Roya Thomasa velikim delom bavio se dvorskim spletkama na Asgardu u pauzama borbi sa ogromnim pretnjama. Simonsonov legendarni rad iz samo nešto kasnijeg perioda držao se slične matrice, ali uz odvrtanje volumena na deset. No, Catesov serijal je usredsređen pre svega na samog Thora, njegovu unutarnju borbu sa konfliktnim nagonima a onda i rešavanje spoljne pretnje koja, jelte, preti da uništi ne samo čitav Asgard – koji samo što je ponovo utemeljen – nego i čitav univerzum.
Ovo deluje kao vrlo jako – možda i prejako – mesto da se s njime krene u novi serijal, ali Cates izbegava inflaciju spektakla time što umešno vezuje taj unutarnji konflikt u Thoru sa spoljašnjom pretnjom. Osnovni motivi koji se ovde propituju su Thorovo shvatanje da je pozicija na tronu po definiciji usamljenička i da se nekadašnji ratnik i prvi, jelte, biceps, Asgarda, sada mora pretvoriti u uzdržanog, promišljenog vladara koji malo govori ali kada to čini, to mora biti značajno, ali i njegov nerazrešen odnos sa ocem koga krivi i za ono što Odin jeste objektivno kriv i za ono što nije. Kriza u kojoj se Asgard nalazi, ne samo u ovoj prvoj priči već i kasnije, posledica je, kako Thor shvata, Odinove samovoljne, narcisoidno centrirane milenijumske vladavine, bez stvarnog, što bi naš predsednik rekao, ozbiljnog i državničkog odnosa prema vlasti, i Thorove interakcije sa Odinom su ispunjene nekontrolisanim gnevom i resantimanom iako se Thor, i ne primećujući, i sam pretvara u samovoljnog tiranina. Iako iz Aaronovog stripa koji se velikim delom dogašao u budućnosti, znamo da će Thor ostati kralj Asgarda do kraja ovog univerzuma, njegove sukobljene emocije i dileme u Catesovom stripu deluju veoma uverljivo i realistično.
Spoljna drama se, možda iznenađujuće, tiče Galactusa i Cates ovde zapravo vrlo spretno postavlja „božanski“ status Thora i njegovih Asgarđana, u jedan širi kontekst. Galactus je, suštinski, više božanstvo nego asgardski bogovi, jedinstveno biće u čitavom kosmosu koje se hrani čitavim planetama, da ne pominjemo sa poreklom u univerzumu koji je prethodio ovom. Sukob Thora i Galactusa deluje sudbinski određen, ali ispostavlja se da se oni moraju udružiti da poraze pretnju još veću od njih dvojice i pretvaranje Tora u najnovijeg Galactusovog emisara, sa sve retro dizajnom koji podrazumeva dugu kosu iz devedesetih je neočekivan, ali na kraju logičan razvoj situacije. Čitalac ovde saznaje stvari o Galactusu koje nije znao (to jest, Marvel je odobrio solidno osmišljen retkon), ali Thor ima vizije budućnosti i sopstvenog kraja koje neće ni malo razvedriti sumorne misli što novopečenog kralja Asgarda muče još od stupanja na tron.
Druga priča, Prey, je interesantna parabola o „čovečijem“ udelu u božanskom. Scenaristi u Marvelu neretko koriste Thora da udenu judeohrišćanske metafore u svoje narative i to, možda čisto po inerciji, dosta dobro funkcioniše. Cates ne pravi jedan-na-jedan preslikavanje ali njegova priča o pobunjenom „ljudskom“ delu Thorovog identiteta, odnosno doktoru Donaldu Blakeu, civilnom Thorovom identitetu koji je Odin smislio da vragolastog sina malo poduči skrušenosti, zapravo ima interesantne paralele sa isusovskim mitom o bogočoveku i uspeva da spoji jedan apsolutno voluminozni spektakl gde Tor susreće bogove-pretke, sa praktično slasher-horror narativom.
Od petnaestog broja pa do dvadesetčetvrtog, Cates se bavi jednim od osnovnih Torovih aksesoara, njegovim bojnim čekićem Mjolnirom, izrazito falusnim simbolom muškosti i snage, a koji je, već u prethodnim pričama pokazao izvesnu meru otrzanja onome što mislimo da je standardni, nepromenljivi mit. Čekići i sekire koje asgardski junaci koriste, ne samo Thor već i Beta Ray Bill koji u ovom stripu dobija svoje mesto u Asgardu kao njegov ratni zapovednik, ali ne pre nego što mu Thor skrši čekić Stormbreaker, su u velikoj meri ovde formatirani kao ne samo ekstenzije već suštine muškosti i junaštva i priče Revelations i God of Hammers nisu samo metafore za erektilnu disfunkciju i identitetsku nesigurnost savremenog muškarca – mada ih je legitimno i tako čitati – već se i uspelo uvezuju u tekući zaplet koji se bavi Torovim odnosom sa ocem, resantimanom, krivicom, prebacivanjem, ali na kraju i građenjem jednog zrelijeg, novog odnosa između dvojice muškaraca ali i između novog kralja i Asgarda.
Catesovo pripovedanje je vrlo solidno u ovom serijalu. „Epski“ ton, presecan akcijom i pravilno plasiranim humorističkim momentima je preuzet bez gubljenja koraka od Aarona i ovo je sada jedan već dobro utemeljen „glas“ za stripove o Toru sa uverljivo kvazivagnerijanskim volumenom koji, zahvaljujući kvalitetu Catesovog teksta ne deluje suvo, isforsirano ili naprosto dosadno. Cates odmerava količinu slova koja se može ostaviti na svakoj tabli tako da ne preoptereti čitaoca ni dijalozima ni titlovima, i daje nam dobre dijaloge, uspele karakterizacije i zaplet dovoljno lak za praćenje čak i ako ne znate baš sve o Toru i njegovom ansamblu. Povremena gostovanja Thorovih kolega iz Avendžersa su dobrodošla i postavljaju strip u širi superherojski kontekst Marvelovog univerzuma, ali ovo je pre svega strip o mladom kralju božanske domaje i njegovim dilemama, i fokus se za sada ne gubi.
Klein je glavni crtač na ovom serijalu i nudi izuzetan program. Uzimajući za osnovu dizajn i ton koji je sa Aaronom utemeljio Esad Ribić, Klein pruža izvrsne table moćne atmosfere, spektakularne akcije, uverljivih trenutaka refleksije i emotivnosti, ali i snažne začudnosti koja mora po definiciji biti vezana za Asgard i događaje duboko u kosmosu. Ovo je glasan i energičan strip u svakom svom trenutku, ali bez pretrpavanja tabli detaljima, bez lejauta koji bi pripovedanje učinio nejasnim, a sa izvrsnim radom koloriste Matta Wilsona.
Wilson radi i sa drugim crtačima na serijalu, pa drugu priču delom crta Aaron Kunder i samo malo umiruje Kleinov spektakl, a kasnije je tu i Michele Bandini čiji su likovi za nijansu bliži manga-stilu ali je pripovedanje i dalje jako uredno i table su spektakularne i dinamične bez kvarenja kvaliteta „signala“. Joe Sabino na leteringu obezbeđuje perfektan dizajn, čitljivost i ton.
Tekući serijal o Thoru je, dakle, jedan vrlo dobar mejnstrim strip u trenutnoj Marvelovoj ponudi, sa tim luksuzom da ima vreme i prostor da se bavi sopstvenim pričama i motivima. Snaga Thora – kao lika sa jakim utemeljenjem u Marvelovoj istoriji – je u tome da ne mora da se oslanja na kameo-gostovanja drugih popularnih likova i scenarista će ih ubacivati samo kada to priča zaista opravdava, slobodan da se bavi prevashodno svojim zapletom i istinski pomera priču o Thoru i njegovoj porodici i prijateljima, ali i onima koji u njemu zaista vide boga, unapred, na neke zanimljive pozicije. Za sada sam vrlo zadovoljan, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde.
