Da li ste spremni na malo stare, dobre, AGRESIVNO queer kosmičke akcije? Uzgred, tačan odgovor na ovo pitanje je „JESMO, KAPETANE!“ a ne „šta je sad, Mehmete, da nije opet neki prajd?“ pošto nas stara srpska mudrost uči da je uvek NEGDE neki prajd. U tom smislu, Dark Horseov miniserijal Killer Queens od prošlog leta i jeseni, a sakupljen u kolekciju izašlu krajem Marta ove godine, vrlo lepo sedne u ovaj period kada ne znamo gde udaramo od silnih uskrsa, Međunarodnih praznika rada i, daćebog, raznih prajdova.
Pošto živimo tu gde živimo, dakle, maltene isključivo na internetu, tendencija je često da pomislimo kako je pitanje LGBTIQAitd. reprezentacije ne samo rešena stvar već i malo staromodna tema. „Pa zar nemaju PUNU jednakost?“, kriknemo mi svaki put kada neko otvori usta da ukaže na i dalje postojeću diskriminaciju. I dobro, fakat je da su korporacije pronašle srazmerno lagan način da ostvare česte prodore u dvadesetčetvoročasovni ciklus vesti mejnstrim medija time što će svako malo objaviti da se u nekom od njihovih propertija pojavio novi kvir lik, ili da je neki stari lik, hej, ispostavilo se, gej. Čak su i potpuno non-news momenti kao što je bilo kada je Andrew Garfield pre desetak godina izjavio da bi njemu bilo sasvim OK da je Peter Parker koga on igra u The Amazing Spider-man filmovima biseksualan, uspele da se probiju do agregatora vesti i vrte se neko vreme u kolektivnoj svesti ljudi koji popularnu kulturu shvataju donekle ozbiljno.
To je sve, naravno, sasvim okej, i u stripovima koje čitam zaista ima sve više likova koji su gej, trans ili kvir u nekom drugom smislu, ali jedna od bitnih stvari koje se često previđaju je da značaj reprezentacije između ostalog počiva i na tome koliko će autora iz same „zajednice“* imati priliku da stvara stripove u okviru tog nekog mejnstrima.
*stavljam navodnike čisto jer je ta reć već kliše a i zato što treba da bude jasno da to što mi cisrodni hetero strejteri imamo tendenciju da sve manjinske orijentacije i rodne identitete guramo u istu grupu nije baš najtačniji niti najpametniji pristup materiji
Hoću reći, dobro je kada „saveznici“, dakle ljudi iz većinske cishet populacije – od Petera Davida, preko Gail Simone do Toma Taylora – prave napor da u svojim stripovima zastupe i gledišta manjina, ali je u apsolutnom smislu još bolje kada imamo priliku da čitamo stripove koji kvir tematiku ili likove kreiraju iz pozicije ličnog, proživljenog iskustva. Ne zato što će nekakav nasumični gej ili nekakva rendom lezbijka po automatizmu pisati (ili crtati, ali ovde ipak pričamo prevashodno o scenaristima, nažalost) bolje od Gail Simone ili Toma Taylora (ili Marka Waida ili Jasona Aarona, ili Matta Rosenberga itd.) već zato što ako damo priliku što je većem mogućem broju autora koji dolaze iz ne-cishet perspektive, verovatnoća da ćemo naići na nekog ko actually piše bolje od nabrojanih autora, PLUS piše stvari koje oni ne mogu da napišu jer ima iza sebe autentično životno iskustvo koje oni nemaju, ta verovatnoća onda eksponencijalno* raste. A, ne znam za vas, ali meni su stripovi, kao medij koji je srazmerno jeftin ali nesrazmerno komunikativan, IDEALNI za kreiranje priča koje će nam prikazivati bogatstvo ljudskog iskustva i rznovrsnost ljudskog stanja.
*koristim koncept „eksponencijalnog“ onako kako ga koriste svi koji su jedva položili Matematiku jedan, dakle, kao lozinku za „MNOGO, ZAISTA MNOGO“.
Elem, napisao sam ogroman uvod za strip koji ga u nekom surovo objektivnom smislu, možda ne potrebuje. Killer Queens je zabavna, friki kosmička avantura bez neke ogromne ambicije da bude dubok, višeslojan, KONCEPTUALAN strip, već pre voli da bude šarena, gizdava pustolovina sa laserima, svemirskim diktatorima, majmunima koji nose mlazne rance i tako to, i njegova diferencija specifika je pre svega to da su ne samo likovi gej, i to ozbiljno gej, nego i da ga je pravio tim kompletno sastavljen of ljudi „iz zajednice“. David M. Booher, scenarista, je poslednjih par sezona dosta pažnje na sebe skrenuo melanholičnim fentezi serijalom Canto koji izdaje IDW, a uzgred, čovek izgleda kao izgubljeni brat blizanac uglednog austrijskog porno glumca po imenu Mick Blue,* što je kod mene solidan plus. Crtačica Claudia Balboni je italijanka sa već respektabilnim istorijatom rada za Amerikance što je čini trećom u trijumviratu italijanskih crtačica u američkim stripovima koji predvode Sara Pichelli i Mirka Andolfo. Kolorista Harry Saxon je Grk, koji je već radio za Vault i Black Mask, a leterer Lucas Gattoni je Argentinac koji takođe već izvesno vreme radi za američke izdavače. Dakle, etnički moćno šarena ekipa koja je, uzgred, 100% kvir. Kako i treba.
*sad se vi, kao pravite da nemate pojma ko je to, ali nema potrebe PA ZNAMO SE
I, mislim, da nije, Killer Queens verovatno ne bi bio ovoliko zapažen rad, ne zato što je loš, da se razumemo, već najpre jer se radi o zaista ne preterano ambicioznom, zabavnom old school avanturističkom stripu koji uzima klasične space opera trope, iz Flasha Gordona pa nadalje, a onda ih provlači kroz prizmu gej parodije.
Nije da gej tema i likova nije bilo u američkim stripovima do pre desetak godina, ali je veliki deo stripova koji su bili „stvarno“ kvir rađen prevashodno u okrilju underground i nezavisnih publikacija poput legendarnog Gay Comix. Ono što treba pamtiti je da su ovi stripovi, suprotno onome što konzervativni čitaoci iz većinske populacije možda automatski, bez čitanja, pomisle, mnogo manje bili orgija gej pornografije a mnogo više stripovi o tipičnim situacijama, odnosima, svetonazorima osoba iz „zajednice“.
Killer Queens je zapravo po tome sasvim dosledan tradiciji. Ovo je na površini ZAPALJIVO gej priča sa slikom muškaraca koji se vataju u (svemirskom) toaletu već na prvoj tabli, ali sem ako niste BAŠ gadljivi na poljupce između muškaraca*, u ovom stripu nema zapravo ničeg što bi se smatralo „pornografskim“ na bilo koji način.
*a ako jeste, dobrodošli u 21. vek, putniče iz prošlosti, raskomotite se, imamo dosta da pričamo
A ipak, on vrlo lepo hvata jedan sasvim uverljiv deo gej svetonazora i iskustva, sa likovima koji su svakako karikirani i tipizirani, ali je to urađeno bez zlobe i nekakve sumorne kritike. Kliše da su gej muškarci nestalni i da im je draže da imaju sto seksualnih partnera nego jednog sa kojim će ostariti je, naravno, postao kliše jer takvih ljudi ima (kao i, uh, među heteroseksualnim muškarcima i ženama, n’est-ce pas?) ali i jer su onda ljudi iz većinske zajednice odlučili da je OVO suština gej iskustva i da to valja osuditi. Killer Queens zbija zabavne šale sa ovim klišeom i pokazuje da ovo nije ULTIMATIVNA gej forma, pa čak i Max, jedan od dvoje glavnih likova, koji flertuje sa mišićavim muškarcima maltene u svakoj situaciji, uključujući usred borbe, u nekom momentu ima epizodu samorefleksije koja ga malo protrese,.
No, Killer Queens, ponoviću još jednom, nema ambiciju da bude sažetak SVOG gej iskustva ikada i ovo je svemirska pustolovina sa dvoje bivših, reformisanih plaćenih ubica koji ni ne pokušavajući budu upleteni u revoluciju na dalekoj planeti gde dobar ali potlačen narod na kraju zbacuje tiranina što ih je pokorio prvo im obećavajući kvalitetnu eksploataciju lokalnih resursa a onda im oduzimajući svo oružje. Iako je ovaj pogled na „gun control“ za mene pomalo stereotipno „američki“ u onom lošem smislu, makar Booher staje na stranu malih ljudi koje tlače kapitalisti. Tome treba klicati.
Strip nema, dakle, naročito originalan zaplet, i počiva pre svega na zabavnim likovima i njihovim interakcijama. Booher piše vrcav, dinamičan dijalog i koristi svaku nabačenu loptu da izvuče geg, pa makar bio i jeftin, tako da Killer Queens svakako ne mogu nazvati ikako visokointelektualnim štivom. No, ono što je kod njega simpatično, to insistiranje na slatkom, pomalo i frivolnom pristupu materiji, čak i kada je situacija vrlo ozbiljna, je ono što i inače u životu nalazimo šarmantnim kod gej osoba koje su to na jedan očigledan, gizdav način.
Naravno, grafička dimenzija stripa je velikim delom zaslužna za ovaj senzibilitet i atmosferu, sa crtežom koji omažira klasične svemirske avanturističke radove sa polovine prošlog veka – uz, naravno, mnogo dimaničniji lejaut i tempo pripovedanja – i kolor/ letering koji su eksplozivni i, kako ja to često volim da kažem, vibrantni. Killer Queens nudi, to je jasno čim krenete da ga prelistavate, jeftinu, neintelektualnu zabavu, ali jedan dobro poznat, parodično intonirani tobogan pustolovnih tropa, koji će biti osvežen dobronamernom gej notom. I to je ponekad SASVIM dovoljno. Pretpostavljam da će ovaj strip imati i nastavke, a za sada se za kolekciju možete baciti do dark Horseovog sajta i odabrati gde i kako da je kupite.
