Kako sam u nekom momentu prošle godine, pišući o radovima Ala Ewinga za Marvel i obećao, evo mog osvrta na The Last Annihilation, krosover urađen pod Ewingovom dirigentskom palicom a koji je prošlog leta i rane jeseni ljubiteljima Marvelovog „svemirskog“ programa doneo poslednje, zaključno poglavlje sage o, jelte, Anihilaciji.
Osim što, naravno, nije. Nagađate, niti pridev „poslednja“ u naslovu ove anihilacije ima ikakav prizvuk konačnosti kome bi čitalac sa više od dve sezone iskustva mogao da veruje niti je, da bude sasvim jasno, ovo suštinski povezano sa prethodnim događajima koje je Marvel izdavao a koji su u naslovu imali „Annihilation.“ Kako je to već pravilo, kod Marvela se određene reči u davanju naslova krosoverima i događajima biraju prevashodno da bi udarile na receptore za nostalgiju kod čitalaca a ne zato što imaju stvarnu konekciju sa stripovima u kojima su te reči dobile određenu težinu.
Originalni Annihilation iz 2006. i 2007. godine, a o ovome sam već pisao, bio je neočekivani uspeh, pre svih za sam Marvel. Dok je „glavni“ krosover za ovaj period bio originalni Civil War sa svom suptilnošću Marka Millara koji ga je pisao iz bolničkog kreveta, povraćajući u lavor na svakih nekoliko stranica, sav nabijen modernim, „odraslim“ senzibilitetom i ozbiljnim, jelte, „političkim“ temama, Annihilation je bio krosover koji se dešavao negde u dalekom svemiru, daleko od, jelte, neksusa važnosti, koristeći likove iz treće lige i poluzaboravljene „kosmičke“ koncepte Negativne zone i inteligentnih buba. No, zahvaljujući naporu koji su Keith Giffen kao arhitekta a dalje i svi scenaristi što su radili na raznim serijalima uložili, Annihilation ne samo da je bio veoma uzbudljiva pustolovna priča, već je i svojereučno rehabilitovao neke od likova, notabilno Novu i Guardians of the Galaxy, uspostavljajući za ovaj potonji tim „savremeni“ sastav i senzibilitet od koga su potekli i filmovi a koji se i dalje koristi kao osnova za njihove stripove.
Annihilation je bio toliko solidan hit-iz-mrtvog-ugla da su Dan Abnett i Andi Lanning, ljudi iza Nove i Guardians of the Galaxy, praktično odmah po njegovom završetku prešli u Annihilation Conquest, jednako kvalitetan nastavak, da bi posle sledilo još nekoliko serijala koji nisu imali reč „Annihilation“ u naslovu (War of Kings, Realm of Kings) ali jesu bili direktni nastavci priče i doveli je do spektakularnog i dostojanstvenog završetka u Thanos Imperative.
No, kako se u superherojskim stripovima ništa zaista ne završava, pre par godina je Matt Rosenberg dobio priliku da se poigra sa nekim od ovhih likova u krosoveru Annihilation Scourge, mnogo skromnijem po obimu ali solidnom po sadržaju i sa i dalje kakvim-takvim vezama sa originalnim Annihilationom, makar utoliko što se u njemu pojavljivao insektoidni Annihilus, uberzloća iz Negativne zone.
No, Ewingov The Last Annihilation prilično je lako raskrstio sa ikakvim stvarnim vezama sa Annihilusom, postulirajući da je svaki svemirski krosover u kome učestvuju Guardians of the Galaxy legitimno nazvati nekakvim Annihilationom. Utoliko The Last Annihilation predstavlja finalni čin njegove priče o Guardians of the Galaxy, ali i pripremu za završavanje priče o timu S.W.O.R.D. koji je označio ulazak mutantske rase u svemir u velikom stilu i više se bavi njegovim trajnim opsesijama magijom, Tarotom i starim neprijateljima Doktora Strejndža nego što stvarno predstavlja ikakav „nastavak“ onog što su radili Abnett i Lanning.
Ako je to nekakvo malo razočaranje, važno je podsetiti da je Al Ewing veoma dobar scenarista i da je njegov rad u svemirskom delu Marvelovog univerzuma već imao vrlo solidnu demonstraciju kapaciteta u krosoveru Empyre o kome sam iznenađujuće pozitivno pisao na ovom mestu. Stoga su Guardians of the Galaxy i S.W.O.R.D. na neki način bili prirodni smerovi u kojima će Ewing dalje raditi, kreirajući sa jedne strane zanimljiv i pustolovan strip za Gardijanse, sa vrlo smelim karakternim radom na samom Star Lordu, koji ga je konačno izvukao iz infantilnosti u koju je gurnut od strane Briana Bendisa tokom njegovog rada na serijalu, a sa druge strane radeći na pokazivanju kako zemaljski mutanti, nakon gromopucateljnog krosovera X of Swords pokazuju da sebe zaista vide kao rasu koja će ne samo Zemlju već čitav Sunčev sistem povesti smelo u pravcu integracije u galaktičku zajednicu i to na ravnoj nozi sa drugim velikim civilizacijama.
The Last Annilation dolazi posle velikog preokreta u raspodeli moći u Sunčevom sistemu, a koji se dešava u Hellfire Gala događaju o kome ću tek pisati kada se ohrabrim da ponovo uradim pregled X-Men stripova, ali za potrebe razumevanja ovog zapleta dovoljno je znati (a to se i u dovoljnoj meri pominje u samim TLA stripovima) da su zemaljski mutanti demonstrirali moć svoje nauke i ne samo kolonizovali Mars već su, uz pomoć novog materijala, sastavljenog od „nove vrste elementarnih čestica“ „od izvan i iz centra“ ovog univerzuma (neće vas preterano iznenaditi da se čestice zovu – Kirboni) napravili ogroman tehnološki skok a koji će ih staviti na međuzvezdanu mapu sigurnije nego što bi puka, sirota ljudska rasa ikako mogla na ovom stupnju razvoja.
The Last Annihilation dakle jednim delom prikazuje kako se zemaljski mutanti umeću u galaktičku politiku i pričaju na ravnoj nozi sa Skrullovima, Kreejima, Shi’arima, populacijom Breakworlda itd. (a što nije PRETERANO teško kad u vrhu gotovo svake od ovih civilizacija imate nekog poreklom sa Zemlje), a drugim napore Guardians of the Galaxy, kojima sada pripada i Doktor Doom, da se izbore sa pretnjom koja, iako nije povezana sa Annihilusom, kao da zaista ima kapacitet da zbriše čitav univerzum. Ewing ovde poteže starog Doktor Strejndžovog protivnika, vladara haosa Dormammua, transdimenziono biće konzistentno loših namera i mada ovo nije nužno idealan protivnik za naše junake navikle da ratuju sa džinovskim bubama, Ewing priču prilagođava svojim potrebama.
Utoliko, udruženi napor nekoliko civilizacija da poraze Dormammua ima i tehnološku i magijsku komponentu. Dormammu, uostalom, pod svoju kontrolu stavlja Ego – Živu planetu, koristi Ego kao „glavu“ za telo koje će sastaviti od drugih nebeskih tela i kreće u pohod na planete koji ima idealnu meru preteranog, cheesy, ali impresivnog spektakla, a njegov je plan više vezan za magijsku simboliku nego za puku fizičku silu pa Ewing ima dovoljno prilike da se igra sa svoji omiljenim Tarot-kartama i pronalazi u likovima mistične dimenzije koje nam možda do sada nisu bile očigledne.
No, pošto je ovo ipak klasičan krosover (između S.W.O.R.D. i Guardians of the Galaxy, uz one shotove koji se tiču Hulklinga i Wiccana, Wakande kao i „starog“ Cablea), fizičke sila mora biti da bi svi imali šta da rade, pa dobijamo sasvim dovoljno ratne drame u kojoj imperator Hulkling i njegov muž Wiccan moraju da ulože sve svoje napore da odbrane sada integrisano carstvo Skrulla i Kreeja od napada „bezumnih“, dobijamo ciničnog svemirskog rakuna koji pronalazi najveći pištolj u galaksiji da ga uperi u najveću pretnju za kosmos, dobijamo i primereno pritvorne spletke Abigail Brand, šefice S.W.O.R.D. koja čak i u momentima kada je čitav univerzum ugrožen kalkuliše i odlučuje se za politički oportune poteze čak i ako su oni u teoriji manje efikasni od onih najočiglednijih. To je u skladu sa njenom „sivom“ karakterizacijom, ali i daje sasvim zadovoljavajuće objašnjenje zašto su najveći zemaljski heroji, poput Avengersa, odsutni iz ove priče – pored jednog one shota koji se bavi Crnim panterom i prilično je, jelte fakultativnog tipa.
I ovde je potrebno i podvući – iako je The Last Annihilation sasvim zabavan, ne traje predugo i Ewing ovde ima dovoljno zanimljovog zapleta i karakternog rada za dva serijala koja je sam radio, ovo je i događaj koji na kraju ima više brojeva nego što može da ih iznese. Devet epizoda je previše za nešto što je imalo materijala za pet i mada sam uvek srećan kada vidim starog Cablea u akciji, fakat je da je ovo moglo da bude i vitkije i efikasnije.
Produkcijski, ovo su crtali dobri crtači. Juan Frigeri na Guardiansima i Stefano Caselli na S.W.O.R.D. je uvek dobra kombinacija za uspešnu i spektakularnu ali i dalje jasno pripovedanu, čitljivu svemirsku akciju. The Last Annihilation, dakle nije naročito veličanstven strip niti ima esencijalne veze sa prethodnim Annihilation radovima, ali za ljude koji vole Ewinga i generalno gravitiraju „svemirskom“ delu Marvelove produkcije, ovo je sasvim pristojna ponuda. Evo linka za kolekciju koja izlazi u Avgustu.
