Casual Fling, četvorodelni miniserijal što ga je prošle godine izdavao AWA Studio, pročitao sam prevashodno zbog dvojice autora koji su ga potpisali. Scenario je ovde radio Jason Starr, o čijem sam jednom serijalu za AWA već pisao, a koji mi je pre sada već dosta godina osvojio srce svoji radom na Wolverine MAX serijalu za Marvel. Starr je jedan od onih žanrovskih romanopisaca koji su dobili gigove za Marvel u prvoj deceniji ovog stoleća, unoseći malo literarniji stil u stripovski univerzum, a što je kasnije u mnogo slučajeva (Duane Swierczynski, Gregg Hurwitz, Jonathan Maberry itd.) rezultiralo paralelnim daljim radom na stripu i nakon što su ugovori za Marvel okončani. Starr je poslednjih godina uspešno radio i za televiziju, ne prekidajući da piše i romane, ali i kod njega je očigledno stripovska strast neumrla, uprkos tome da se radi o srazmerno najmanje lukrativnom preduzeću. No, ne treba izgubiti iz vida da je ogroman broj modernih žanrovskih pisaca Starrove i kasnijih generacija (Starr je 1966. godište) odrastao u eri u kojoj je žanrovski strip (mahom, ali ne isključivo superherojski) predstavljao solidan deo njihove literarne dijete a što verovano i objašnjava činjenicu da se ti autori dosledno vraćaju ovom medijumu.
Drugi autor zbog koga sam sa interesovanjem pročitao Casual Fling je crtač – Dalibor Talajić. Priznajem da kad god vidim nekog iz ovdašnjeg okruženja kako prži po američkom stripu odmah dobijem napad panbalkanskog patriotizma, a posebno sam se obradovao što Talajić ovde ima priliku da radi strip koji nije iz uobičajenog kostimi+akcija+supermoći žanra i scenario bliži mejnstrimu verovatno predstavlja simpatično osveženje za nekoga ko poslednjih godina gotovo isključivo radi superheroje za američke izdavače.
Ostatak ekipe je takođe vrlo po mom ukusu. Kolore je radio brazilac Marco Lesko, jedan veoma dobar ilustrator sa iskustvom na gomili različitih serijala (Rat Queens, Doctor Who, Blade Runner, Out koji je takođe izašao za AWA itd.) a letering Steve Wands i njihova sinergija sa tušem hrvatskog crtača daje ovom stripu potrebni senziblitet rada „pravog“ glavnog toka. Naslovne strane radila je sjajna Grkinja DaNi koju sam nedavno onoliko hvalio za Coffin Bound, i kako je ovo strip koji, nagađate i po naslovu, treba da čitaocu donese atmosferu napetog erotskog trilera, tako su i njene naslovne strane adekvatno osmišljene i realizovane da intrigiraju, pa i tintiliraju, ali da sugerišu i pretnju.
Erotski triler je, naravno, žanr koji poodavno dobro živi u bioskopu a u međuvremenu se razbaškario i na televiziji i slagao bih ako bih rekao da Casual Fling ne deluje kao pič koji je Jason Starr nosakao od producenta do producenta namigujući i drugim neverbalnim signalima sugerišući da bi možda bilo vreme da ga od „writera“ konačno apgrejduju u „showrunnera“ ili da je ovo scenario koji će biti „naredni Fatal Attraction“. Strip je u nekim tekstovima i direktno poređen sa Lyneovim filom iz osamdesetih ali uz važnu napomenu da je ovo „Fatal Attractinon za #MeToo generaciju“. Što je sjajan teglajn uz, naravno, napomenu da je u njemu skoro sve netačno. Ali opet, u toj netačnosti je donekle i poenta.
Fatal Attraction je, da se podsetimo, jedan od nekoliko filmova u kojima Michael Douglas, u stvarnom životu bukvalno seks-ovisnik koji je na kraju morao da ode na terapiju da se leči od ove adikcije, glumio muškarce koji najebu jer postaju meta seksualne požude snažnih žena što ne prezaju od zloupotrebe moći ili od primene praktično slasher strategija da muškarca stave u podređen položaj i eksploatišu ga. Kad pomislim da smo imali period od nekoliko godina krajem osamdesetih i početkom devedesetih u kojima su pravljeni ovi filmovi sa, jelte, ženama predstavljenim kao nezasiti predatori koji seksom uništavaju sirote muškarce, ali uglavnom Michaela Douglasa (nije baš u svima igrao Michael Douglas, ali igrao je u Fatal Attraction, u Basic Instinct, u Disclosure…), shvatim da smo dobro prošli što nas feminstkinje nisu bombardovle iz orbite jer je to jedini način da se bude siguran…
Jer, statistički, naravno, i trideset i kusur godina kasnije, mnogo, NEUPOREDIVO mnogo je verovatnije da će u slučajevima seksualne eskploatacije, zlostavljanja ili dobrog starog revenge-porna počinioci biti ipak muškarci pa #MeToo nije bio samo popularni haštag za milenijalke koje tog dana nisu imale šta pametnije da rade na internetu već neka vrsta revolucije u javnom diskursu koja je možda po prvi put zaista ukazala na razmere fenomena seksualne zloupotrebe, zlostavljanja i drugih marifetluka koji se dešavaju na relaciji muškarci sa određenom moći – žene.
Casual Fling je, dakle, neka vrsta apdejtovanja strukture erotsog trilera tako što se uloge pomeraju bliže realnom stanju stvari. Ovde je u ulozi počinioca muškarac a u ulozi „žrtve“ žena, ali Starr piše jednu prilično dobro postavljenu dramsku situaciju koja uzima u obzir brojne elemente modernog života u razvijenim zapadnim društvima i, sa jedne strane, pokazuje apsurdnost situacije u kojoj je stid jedno od najvećih oružja što ih zlostavljač ima u svom arsenalu (uprkos svim našim modernim prosvećenostima i proklamovanoj društvenoj ravnopravnosti), a sa druge uverljivo i realistično prikazuje okolnosti koje mogu i sasvim „običnu“ osobu da dovedu u situaciju da budu glavna junakinja sopstvenog horor-trilera koji preti da im uništi život.
Casual Fling iz naslova se odnosi ne čak ni na neku ozbiljnu kres-šemu koja se održava kroz izvestan period u životu protagonistkinje, još uvek mlade ali uspešne žene po imenu Jennifer Ryan, nedavno apgrejdovane u mlađeg partnera u firmi u kojoj radi, već na bukvalno jedno veče koje je provela sa harizmatičnim muškarce što ga je upoznala kroz posao i koji je naleteo baš u idealnom trenutku da ona sa sebe zbaci delić stresa što joj ga proizvode sve veće poslovne obaveze, muž-programer koji radi od kuće i mršti se što na njega pada sav teret bavljenja sa dvoje male dece, pomalo ohladneli odnosi među supružnicima i sve manje slobodnog vremena koje ona ima.
Starr vrlo dobro prikazuje tu stvarnu, životnu situaciju u kojoj se osoba koju čitalac smatra „dobrom“ pokazuje kao „nemoralna“ – jer vara svog muža – ali tako da i čitalac u potpunosti oseti da je njen izbor, iako ne dobar, na neki način i opravdan. Likovi Jennifer, njenog muža ali i harizmatičnog poslovnog čoveka sa kojim ona završi u, jelte, krevetu, su odrađeni vrlo lepo, sa višeslojnošću karaktera i situacijama koje deluju životno i ubedljivo.
Kada onda krene ucenjivanje i problem za Jennifer i njenu porodicu, strip mora da narpavi blagi prelaz na drugi kolosek i iz jedne praktično naturalističke drame pređe u triler. U normalnim uslovima ovo nije problem jer većina ovakvih narativa radi isto, dajući nam „normalan“, naturalistički uvod, a zatim se transformišući u naglašenije „žanrovski“ izraz, neretko sa elementima strave i užasa, no Starrova ambicija da priča ima jasan #MeToo sloj se zapravo nedovoljno dobro integriše sa trilerskom strukturom koju žanr nameće.
Neću da kažem da je Casual Fling loš ili neinteresantan strip, nije, bilo mi je sasvim ugodno da ga dočitam, ali utisak je da zaplet napravi veliku količinu artiljerijske pripreme samo da bi se strip do raspleta dovezao jednostavnom, pomalo neambicioznom putanjom tako da „naši“ dobiju potrebnu zadovoljštinu a „njihovi“ budu kažnjeni, bez uzbudljivih preokreta i atraktivnih krešenda radnje u poslednjem činu kakve smo navikli da očekujemo.
Možda je zaista ovde želja da se pokaže da iza zločina mora doći kazna prevagnula nad težnjom da se smišlja maštovitije trilersko finale, a možda Starr samo nije imao prostora da u dodeljene četiri epizode ode u komplikovaniji rasplet. Ako se to malo razočaranje stavi na stranu, Casual Fling i dalje osvaja svojim kvalitetnim likovima i ovde su i Jenniferin muž, i njegova bivša ortakinja hakerka, i njegovi roditelji svi interesantni, a i glavni negativac je zanimljiv i njegovi motivi za to što radi, ali i metodi koje primenjuje su intrigantni i govore dosta o savremenom društvu. Scena u kojoj policijski inspektor govori protagonistkinji da on i dalje ne shvata gde ona u svemu što mu je ispričala vidi elemente krivičnog dela je posebno lepo složena i malo mi je bilo žao što ovaj strip nema još bar 3-4 epizode u kojima bismo gledali suđenje jer bi tek ovo bila prilika da se zaista uđe u detalje vezane za percepciju seksualne zloupotrebe. No, toga bi možda bilo da je ovo bila TV serija a ne strip…
Talajić se, da bude jasno, nije nešto polomio da od ovog projekta napravi ATRAKCIJU, nije to takav strip, ali njegov crtež vrlo lepo funkcioniše u domenu karakterizacije i atmosfere a koju dodatno podupire Leskov umireni kolor. Ono što je bitno je da je Daliborovo pripovedanje uvek vrlo kvalitetno i Starr mu komotno prepušta mnoge ključne momente u narativu kojima dijalozi nisu potrebni. Talajić efektno kreira taj „obični“ low-key dramski senzibilitet ove pripovesti, a onda ga pažljivo samo malo zatamni elementima vezanim za izgled i ponašanje glavnog negativca. Nije ovo najatraktivniji strip u AWA ponudi, ali jeste jedan od stripova koji nemaju veze sa njihovim shared universe projektom i koji pošteno brani boje srednjeg toka, ne naginjući se previše ni u jednom žanrovskom smeru. A takvih stripova nam i dalje nedostaje u Americi. Amazon vam Casual Fling na prodaju nudi ovde.
