Kako je bilo i najavljeno, pogledao sam nastavak filma The Fable o kome sam pisao prošle nedelje a koji je, dosta deskriptivno naslovljen The Fable: The Killer Who Doesn’t Kill. Originalni The Fable je postigao možda i neočekivani uspeh imajući u vidu da ga je režirao relativno neiskusni Kan Eguchi, ali ne samo da je star power glavnog glumca Junichija Okade i ostatka ansambla bio više nego dovoljan da obezbedi filmu interesovanje publike nego je i Eguchi demonstrirao visoke zanatske kvalitete i jedan jako fin osećaj za žanr, kombinujući komediju, akciju i jakuza-dramu na načine koji, kako sam tada rekao, ne bi trebalo da mogu ovako dobro da funkcionišu na gomili, and yet here we are.
The Killer Who Doesn’t Kill, urađen prošle godine je, naravno, dalji test Eguchijevih veština ali i samog koncepta – prvi film se vozio na toj komičnoj premisi o vrhunskom plaćenom ubici kome više nije dozvoljeno da ikoga ubije, a koji se upleo u rat jakuza-frakcija i sudbinu nedužnih civila (i manje nedužnih sociopata) čiji životi od njega zavise, i iz nje iscedio vrlo solidnu količinu zabave, akcije i drame. Drugi film, pak, ne menja praktično ništa u osnovnoj postavci – što se vidi i iz naslova – i pitanje da li možete dvaput da ispričate praktično isti vic i da on oba puta bude makar uporedivo smešan je svakako nešto sa čime se kreativni ljudi rvu već stotinama i hiljadama godina.
Eguchi na ovu dilemu odgovara blagim pomeranjem balansa u drugom filmu. Ovo je i neočekivano dugačka produkcija sa minutažom koja prebacuje dva sata uprkos zapravo svedenijoj postavci priče i fokusu na likove, ali i nije možda toliko neočekivana kada postane jasno da scenario (koji su ovog puta pisali sam Eguchi i televizijski scenarista Masahiro Yamaura) ide na jedan ličniji ton i ulazak dublje u karakterizacije i motivacije likova. Drugim rečima, „pomeranje balansa“ ovde znači da je The Killer Who Doesn’t Kill zapravo više drama nego što je bio prvi film u serijalu i da je ovo možda i riskantna rekalibracija, pogotovo za zapadnog gledaoca koji možda neće imati stomak za pomalo sentimentalne prelive u odnosima između likova i njihovim prethodnim istorijama. Da ne pominjem da neće imati stomak ni za neke pomalo mučne dimenzije tih odnosa koji odlaze znatno dalje u smeru eksploatacije nego išta što smo videli u prvom filmu.
Sebe ne smatram tipičnim zapadnim gledaocem i mislim da sam izbaždaren na prilično tolerantne setinge kada su u pitanju istočnoazijske drame pa je meni The Killer Who Doesn’t Kill pružio osvežavajuće zaranjanje dublje u likove, mada možda ne u likove koje biste očekivali. Takođe je pružio neke fantastične akcione scene, svakako među najboljima koje sam video u poslednjih godinu dana, no zapadna publika koja ovo sada može da pogleda na Netflixu treba da bude svesna koliko ovde ima scena u kojima se govori tiho a likovi iznose svojim sagovornicima sumnje u sebe i žaljenje zbog stvari koje su učinili u prošlosti. Da ne bude zabune, ne govorimo o nekakvom sporom, meditativnom filmu sa mnogo značajne šutnje i namrštenih vjeđa, ali proporcionalno ovde svakako ima više značajne šutnje i namrštenih vjeđa nego u prvom filmu, a nešto manje eksplozivne akcije. Ovo može biti i posledica proste činjenice da je The Killer Who Doesn’t Kill sniman usred pandemijskih problema, ali i plemenite ambicije autora da se psihološka dimenzija likova istraži podrobnije.
Ono što možda najjače ukazuje da je Eguchiju drama ovde bila više na umu nego komedija je činjenica da što se tiče komedije, The Killer Who Doesn’t Kill praktično samo ponavlja gegove koji su palili u prvom filmu. Ako ste voleli scenu u kojoj glavni junak, Akira Sato (tj. The Fable), sedi nag sa papagajem koji mu se odmara na glavi, i gleda televiziju bez ikakvog izraza na licu – Eguchi je siguran da ćete je voleti i sada. Takođe, Satov dobro dokumentovan problem sa vrućom hranom ovde nam daje par scena koje su i dalje smešne jer ih Okada odrađuje vrhunski teatralno, nudeći nam kontrast između ledenog profesionalnog ubice koga vidimo kako pada niz fasade zgrada, sprinta kroz kišu metaka i jedva se strese kada na metar od njega eksplodira ručna bomba, i momka koji nesigurno duva u zalogaj pre nego što ga stavi u usta a onda nekontrolisano odskoči unazad kao da ga je pogodio grom. Već sama anticipacija ovih komičnih krešenda sa Okadom koji malo panično duva u hranu je dovoljna da čovek počne da se kikoće.
Ako je komedija negde proširena u odnosu na prvi film to je u nešto više prostora koji dobija Satov šef u maloj firmi za dizajn i štampu reklamnog materijala gde se ovaj zaposlio u prvom filmu, trudeći se da se uklopi u civilni život. Gospodin Takoda je zabavan u svojim hipijevskim eskapadama, a ako volite skatološki humor, uživaćete u sceni u kojoj on prdi naglas na radost Satove koleginice Misaki.
No, ako ste voleli samu Misaki u prvom filmu, a oko nje se vrteo dobar deo zapleta, spremite se da je ovde vidite ražalovanu na status vrlo sporedne uloge – scenario naprosto od prve scene postavlja osnovu za sasvim drugu priču sa sasvim drugim likovima i zapravo je u realizaciji moguće i primetiti kada posle sat vremena film gotovo potpuno raskine veze sa ansamblom iz prvog nastavka i potpuno se okrene novim likovima.
Ovo nije zapravo loše samo po sebi i možda bi bilo dobro kada bi više nastavaka uspešnih filmova imalo smelosti da svoje protagoniste povede nekim novim putem u nastavku, ali svakako treba imati na umu da je The Killer Who Doesn’t Kill drugačija priča. Ovde, je recimo, sloj jakuza-drame koji je bio vrlo važan za funkcionisanje prvog filma potpuno odsutan, jakuze se pojavljuju samo u par sitnih, praktično gostujućih momenata, a fokus je na drugoj vrsti kriminalnog preduzeća.
Japan, makar u svojoj popularnoj kulturi, ima opsesiju prevarama što ih izvode jako namazani socijalni kameleoni kadri da zavaraju naivne i navuku ih na projekte u kojima će izgubiti puno novca. Specifičnost japanskog pogleda na fenomen „talentovanog gospodina Riplija“ je u tome što je Japan skloniji da ovome doda preliv uznemirujućeg, brutalnog trilera pa i horora. The Killer Who Doesn’t Kill daje dobar primer ovakvog zapleta u čijem centru stoji gospodin Utsubo, jedna impresivno snalažljiva sredovečna osoba koja, krijući se iza fasade nevladine organizacije što se zalaže za zaštitu dece, izvodi smele prevare, ali ih bez mnogo griže savesti, kada je to potrebno, uredno okončava metodičnim ubistvima potencijalno nezgodnih svedoka i dobro isplaniranim oslobađanjem od njihovih potencijalno kompromitujućih, zemnih, jelte, ostataka.
Utsubo je lik obdaren opasnim magnetizmom, mnogo pokvareniji i opasniji nego što njegova gospodska i prijateljska fasada sugerišu, a onda i mnogo izvitopereniji u svojoj psihologiji i moralnim načelima nego što smo spremni da vidimo u filmu koji je i dalje delom komedija. Veliki deo nelagode koje će publika možda osetiti otpada upravo na njegovu eksploataciju osobe sa invaliditetom na način koji je, svakako, osmišljen tako da ga prikaže kao nedvosmisleno zlu osobu ali koji bi mogao da bude naprosto previše za neke gledaoce. Opet, film sa ovim likom radi mnogo i mnogo toga dobrog do kraja a izvrsna gluma Shinichija Tsutsumija, jednog starog pozorišnog veterana sa desetinama filmova u svom CV-ju nam do kraja prodaje višeslojnost lika koji nam se gadi barem onoliko koliko nas fascinira.
Možda je, pak, problematičnije to što film ima prominentan lik sa invaliditetom u svojoj priči a koji i služi kao motivacija protagonisti da se opet upetlja u stvari koje ne bi trebalo da ga se tiču. Sa jedne strane, svakako, iz sve snage pozdravljam to da imamo osobu u invalidskim kolicima koja ima višeslojnost karaktera, konfliktne motive za stvari koje radi, te prošlost koja joj daje patinu i prljavštinu neuobičajene za ovakve likove. Sa druge, plašim se da je natezanje konopca između Satoa i Utsuboa u tome kako tretiraju ovu osobu opterećeno klišeima o „invalidima“ i koristi se kao stereotipiziran rezervoar motivacije ali i signalizacije prema gledaocu u vezi sa tim ko je „dobar“ a ko „loš“. Da se razumemo, kompleksna je ovo materija i nije da ne deluje prirodno to da će glavni junak, kao imanentno dobra, plemenita, čak detinje čista osoba (uprkos svojoj profesiji) poslužiti kao izvor nadahnuća osobi sa invaliditetom da udvoji i utroji svoje napore da ponovo prohoda, ali plašim se da film ovde upada u tradicionalne stereotipove vezane za invaliditet, recimo uz prikazivanje invalidskih kolica kao neke vrste malog zatvora iz koga treba pobeći iako je, kada pričate sa osobama sa invaliditetom, statistički znatno češće da ćete čuti kako oni vole kolica jer im ona predstavljaju način da budu aktivni i pokretni i ne provode svoje vreme u krevetu.
Ovo su moje glavne kritike vezane za film, ali sa druge strane, moram da priznam da je Yurina Hirate koja dobija vrlo prominentnu ulogu i minutažu u filmu odlična i da uspeva da proda tu trajektoriju lika od uplašene devojke, predodređene da bude žrtva, do asertivne mlade žene koja preuzima sudbinu u svoje ruke. Takođe, Eguchi je ovde vrlo uspešan u fokusiranju priče na na kraju mali broj likova tako da se među njima izgrade neočekivano kompleksni odnosi pa je finale, zapravo mnogo više dramsko nego akciono, i uspešno u tome kako prikazuje glavnog junaka kao pre svega katalizator kojim neki od „negativaca“ pronalaze svoj put do svetlosti, a drugi, jelte put do večne tmine.
Sato, odnosno The Fable, i jeste najviše katalizator u ovoj priči. On, naravno, ima scene akcije i naglašene delatnosti ali je njegova vrednost zaista najviše u tome kako deluje na ljude oko sebe, neke inspirišući, neke izluđujući, ali film njega samog tretira kao nepromenljivu vrednost, ne pomerajući ga ni za milimetar od pozicije na kojoj je završio prethodni. To bi takođe mogla da bude zamerka, ali, ako ću da budem iskren, za mene je ovakav koncept sasvim idealan i, uostalom, sasvim u skladu sa ne samo pop-kulturnom već i folklornom tradicijom Japana gde protagonista koji je nepromenljiv i praktično natprirodno moćan, a sa druge strane ćutljiv i ispražnjen od afekata, zapravo služi kao stožer oko koga se okreću priče drugih ljudi. Od Kitara preko Golga 13, vanzemaljskog nastavnika u Assassination Classroom ili One Punch Mana, pa do Kazume Kirya, ova formula je dobro shvaćena i dobro funkcioniše u narativima što se oko nje kreiraju. Pa tako i ovde.
Prijatno iznenađenje je i što Satova „sestra“, Yoko, u ovom filmu ima mnogo više protagonizma i figuriše u zapletu i radnji na značajnije načine nego u prvom. Odlična Fumino Kimura ovde ima priliku da demonstrira ne samo svoj nemali komičarski talenat već i da je apsolutno izbaždarena za ulogu kul akcione heroine, pa par scena u kojima je gledamo kako izvrsno akcija podstiču kod gledaoca maštarije o spinof serijalu u kome bi u glavnoj ulozi bila ova žena.
No, TO nije iznenađenje. Prvi film je blistao na polju akcije a The Killer Who Doesn’t Kill ga vrlo lako dostiže pa i prestiže. Ponovo, akcije ovde nema TAKO MNOGO, ali su set pisovi koje je Eguchi kreirao ne samo briljantno osmišljeni već i izvedeni tako da čoveku zaista zastane dah kada shvati da ovo rade pravi ljudi, bez laži i prevare. Već scena koja film otvara, sa serijom asasinacija u centru Tokija kulminira vrhunskim kaskaderskim radom i prizorom iskakanja dvoje ljudi iz automobila koji pada sa visine od tridesetak metara na tvrdi beton, a kasniji akcioni set pis u filmu koji se odvija na fasadi višespratnice ispred koje stoji skela je naprosto izvanredan. Podsetio sam se, u trenutku, da je Marvelov Shang-Chi imao sličnu scenu sa borbom na skeli i kontrast između dva pristupa režiji skoro da ne može biti izraženiji. Eguchi rezove koristi da naglasi energiju poteza što ih glumci izvode i pušta kaskadere da blistaju u koreografijama koje su efektne onoliko koliko su i, očigledno, zahtevne, pa i opasne, snimajući scenu usred dana, sa glumcima što izvode neverovatno brze pokrete i impresivne skokove koji, opet, ne deluju ni za trenutak „nerealno“. U kontrastu sa tim, Shang-Chi ima scenu urađenu u mraku, punu rezova koji akciju prekidaju i ne daju joj da „diše“, oslanjajući se u ogromnoj meri na CGI da „popravi“ relativno nezanimljivu koreografiju. Da sam profesor, ovo bi, što se kaže, bilo na ispitu. Ključno, Eguchijeva postavka za taj najveći akcioni set-pis u filmu pokazuje koliko je napredovao od prvog filma gde je akcija kulminirala scenom u fabrici, svakako odličnom, ali u poređenju sa ovim što dobijamo u nastavku manje maštovitom i manje odvažnom.
The Killer Who Doesn’t Kill je, dakle, vrlo solidan nastavak solidnog prvog filma i utisak je da je Eguchi ovde našao sasvim funkcionalnu formulu da, ako treba, ide dalje i, bez mnogo remećenja sržnog ansambla, kreira nove i efektne priče što neće biti samo varijacije na zaplet prvog filma. Kako je u pitanju još jedna srazmerno uspešna produkcija i u Japanu ali i na zapadu, verujem da će nastavaka biti i unapred im se radujem.
