Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje slušamo album nazvan prosto Volume II trija takođe nazvanog prosto Aaron Parks, Matt Brewer, Eric Harland. U pitanju je vrlo lepa ponuda intimnog, praktično kamernog džeza nastalog u Njujorku, a i u trouglu klavir-kontrabas-bubnjevi i, mada snimljenog u studiju, sa atmosferom gotovo neobavezne svirke u stanu koja, uprkos toj neobaveznosti i nepretencioznosti osvaja toplinom i, pa, rekosmo, intimnošću.
Aaron Parks, pored toga što malo liči na mlađu verziju Voje Pantića, ima i druge džez-zasluge. U pitanju je momak iz Sijetla koji je klavir počeo da svira kao dete ali je već sa 14 godina, prepoznat kao talentovan, počeo da pohađa jedan od programa za mlade talente Univerziteta Vašington. A šta ste VI radili sa četrnaest godina? Neka, nećemo, znamo se, nemojte da se blamiramo svi redom.
Iako je Parks zapravo pokušao da se pored muzike bavi i „pravim“ naučnim radom, već sa šesnaest je postalo jasno da je isuviše talentovan da ne bi svo svoje vreme posvetio muzici pa se sa 16 godina preselio u Njujork da uči na Menhetnskoj školi muzike. Pale su tu razne nagrade, učenje kod Kennyja Barrona, ali, ključno, sa osamnaest punih leta počeo je da svira sa trubačem Terenceom Blanchardom sa koji je stekao neophodno iskustvo na bini i u studiju. Sa Blanchardeovim sastavom snimio je četiri albuma, uključujući saundtrak za film Inside Man Spikea Leeja, a jedan od albuma je dobio i Gremi nagradu. Nije loše? Nije loše.
Sviralo se tu, naravno, i sa drugim ljudima, Parksov sajt nabraja Christiana Scotta, Kendricka Scotta, Gretchen Parlato, a prvi njegov album koji je potpisao kao autor bio je Invisible Cinema za Blue Note u 2008. godini. Kasnije je potpisao za ECM, svirao sa Joshuom Redmanom, nastupao u Japanu, predvodio razne male sastave itd. itd. itd. Ozbiljan, talentovan i kreativan čovek.
Za ovu priliku, trio koji Parks predvodi, makar utoliko što se klavir smatra „glavnim“ instrumentom a kontrabas i bubanj su, eh, „puka“ ritam sekcija, sadrži neke odlične muzičare. Kontrabasista Matt Brewer je iz Oklahome, otac i deda su mu bili džez muzičari, majka mu je bila radijski didžej pa je on od mladosti bio potpuno uronjen u muziku generalno i džez partikularno. Sa tri godine je krenuo da svira bubnjeve (!!!!) ali kaže da je tek sa deset godina „muziku shvatio ozbiljno“ i počeo da uči kontrabas na letnjem programu Interlochen Center for the Arts. Skoro trideset godina kasnije Brewer je iskusan i svestran muzičar koji je dobio i klasičnu i džezersku formalnu naobrazbu ali i svirao i snimao sa ljudima kao što su Terence Blanchard, Lee Konitz, David Sanchez, Greg Osby, Gonzalo Rubalcalba itd. Matt je predvodio razne sastane, kako u Nju Meksiku tako i u Njujorku i kad slušate kontrabas na ovom albumu, čujete koliko je u pitanju iskusan, kreativan a nenametljivo dominantan ritmičar.
Eric Harland, bubnjar na ovom albumu je možda i najpoznatiji od sve trojice, jer je pored sviranja sa Blanchardom i Redmanom, kao i ostala dvojica, snimao i sa mnogim, pa, zvezdama, barem kako ih ja shvatam, najboljeg krila jazz muzike. Harland je sarađivao i sa Ravijem Coltraneom i sa Kennyjem Garrettom i Aaronom Goldbergom i sa Daveom Hollandom pa i sa samim Charlesom Lloydom. Uostalom, od sve trojice on ima najdetaljniju stranicu na vikipediji pa ako su vam TO kriterijumi, Harland je svakako najveća faca ovde.
I neću da kažem „najbolje i svira“ jer sva trojica najbolje sviraju. Volume Two je praktično prirodan nastavak albuma Volume One koji je ovaj trio izbacio u Martu ove godine i ma koliko da je u prostoriji za snimanje studija GSI bio sakupljen ogroman talenat, da ne pominjem ogromno iskustvo na malom prostoru, muzika zvuči nenametljivo, ne sasvim neobavezno, ali neopterećeno nekakvim davanjem nekakvog manifesta. Što meni izuzetno prija. Ovo nije jazz dramatičnih gestova, bremenitih šutnji ali čak ni naglašene brzine, volumena ili energije, već jazz koji je tiho radostan i očigledno sviran sa uživanjem dok trojica muzičara prosviravaju svoje i tuđe teme i, relaksirano, a utraefikasno improviziju oko njih.
Od dve Parksove kompozicije na albumu, prva See, See je odličan sažetak albuma jer nudi umirenu a prijatnu, intimnu atmosferu, odličan ritmički gruv i Parksovo sjajno imrovizovanje. Parks se ovde uglavnom drži harmonije i ne beži u free domen, mada nije da album povremeno ne pogleda u tom smeru i sjajna ritmička međuigra sva tri muzičara je motor koji pokreće čitavu ploču.
Brewerova Lunar je druga i ovo je komad koji kreće harmonskim eksploracijama, razlažući akorde i posmatrajući harmonije iz različitih uglova, dok bubnjevi sinkopirano lete ispod njih. Kako se pesma razvija, tako i teme sa početka postaju sve kompleksnije dok se ne rasplinu u prskanju improvizacije ali se do kraja sve vrati u temu na sasvim organski način. Ovde je vrlo primetno kako je album produciran da zvuči zaista više kao „loft jazz“ ploča nego neka svirka u klubu, sa bubnjevima koji zvuče tiho i meko, Brewerovim kontrabasom koji je topao ali ne zaklanja ostale instrumente i klavirom koji ima dinamiku ali ne i onaj zamašni volumen što smo navikli da očekujemo od koncertne svirke. Sve pritom zvuči „sirovo“ na najbolji način, bez studijske upeglanosti i sterilnosti.
Cartoon Element je druga Parksova kompozicija, jedan vrlo lep, vrlo ritmički naglašen hardbop u kome se Parks povremeno i sklanja kako bi bubnjar i kontrabasista kreirali svoje atmosfere, a onda se vraća izuzetnim fraziranjem i sinkopama. Ovo je harmonski već slobodnija kompozicija mada sa jasnim korenima u bebopu.
Body and Soul je najstarija pesma na ploči, napisana još 1930. godine, sa nebrojenim izvedbama tokom godina, ali je možda za „nas“, dakle, nas koji smo za mrvu skloniji modernijem džezu, najvažnija ona koju je snimio Coleman Hawkins 1939. godine. Parks i kolege, naravno, nemaju saksofon, niti vokal u postavi pa je njihova balada svedena, intimna, a opet nepretenciozna, bez namerno melodramatičnih usporavanja i akcenata. Mislim, da ne bude zabune, izvedba zvuči moderno, nije ovo puki pastiš „starog džeza“ ali nije ni dekonstrukcija, već samo spontana, organska izvedba u kojoj Parks demonstrira izvrsnu liričnost ali i dostojanstvo i duh.
Montara je stari komad Bobbyja Hutchersona, sa kojim je Parks delio istog izdavača – Blue Note – napisan još polovinom sedamdesetih i ovo je latin jazz u vrlo sanjivom, vrlo intimnom izvođenju sa podsećanjem da je istoimeni album bio ploča vrhunskog gruva, ali i sa zanimljivim destilisanjem Hutchersonovog kompleksnijeg aranžmana za mnogo veći sastav, na formu trija.
Konačnu, Transform koja album zatvara napisao je Eric Harland i ona nije očigledno najritmičniji komad na albumu, makar na početku sa svojim lepim pijanističkim uvodom, ali se pretvara u brzi, ali ne i agresivni, dinamični latin gruv koji do kraja slušaoca vraća u intimu i mirnoću.
Veoma lepa, nenametljiva a neodoljiva ploča. Slušajmo je zajedno: