Dobro, da bude odmah jasno, nisam imao nikakvih iluzija da mi se Imageov četvorodelni serijal Step by Bloody Step tu kao nešto neće dopasti. Na kraju krajeva, ovo je ponovno ujedinjenje britanskog scenariste Simona Spurriera sa urugvajskim crtačem Matiasom Bergarom i ovaj par je pre nekoliko godina uradio izvanrednu Codu za BOOM! pa nije bilo za očekivati da njihov naredni projekat bude ikako slabiji. No, nisam baš ni sasvim očekivao da ću poslednje stranice dočekati u suzama, dok mi se grudi nadimaju od emocija a ja tiho jecam kao neka osoba sa pravim ljudskim osećanjima. Možda sam samo u posebno osetljivom mentalnom, emotivnom i somatskom stanju ovih dana. A možda, MOŽDA je Step by Bloody Step upravo tako dobar strip kako sam se nadao videvši da tandem iz Code dolazi da napadne sličnu žanrovsku materiju – fantazija sa malo fantazmagorije, prevashodno u Bergarinom crtežu – sa jedne sasvim nove pozicije, iz jednog sasvim novog ugla, sa svežim, originalnim, pa i, evo, reći ću, smelim pristupom.
Možda, zaista. U najmanju ruku, Step by Bloody Step je strip kakav nam je u ovom trenutku bio PREKO potreban. Kada je Spurrier najavljivao novu kolaboraciju – u koju je ovde ubačen i brazilski kolorist Matheus Lopes, kao i Emma Price kao grafička dizajnerka/ letererka* – i sam je rekao, da se Coda podobijala nagrada i nominacija gdegod da se pojavila i da je on želeo da njihov naredni projekat bude, kako reče „ništa manje nego promena koraka u fantazijskom stripu“. I još je dodao da iako Step by Bloody Step ima sve stvari koje on voli kod fentezija – „magiju, misteriju, monstruoznost i sponu između dve izgubljene duše“ – on pre svega treba da posluži da Bergara i Lopes „smrve čula čitalaca“.
*Da
Što, kad se prevede na ljudski jezik sa jezika scenariste koji je video KAKO izgledaju nacrtane i kolorisane table čije je zametke pre toga mesecima nosio u glavi, znači da je ovo strip u kome nema teksta i dijaloga*i da imamo posla sa „nemim“ stripom.**
*ili barem ne onakvog kakav bi iko od nas umeo da razume
**Da, da!
I, sad, iako strip bez teksta i dijaloga nije sad neka neviđena i neverovatna pojava u istoriji medijuma, naprotiv, mnogi su takvu stripovi bili uspešni i uticajni, a i danas ih razni ljudi rado prave, pisao sam u poslenjih nekoliko meseci o najmanje dva takva stripa, fakat je da ovde pričamo o severnoameričkom mejnstrimu – uprkos naime toj slatkoj paradoksalnoj činjenici da ni jedan od četvoro autora koje sam gore uredno nabrojao nije Severnoamerikanac – a u njemu nije baš pravilo da visokoprofilni naslovi cenjenih autora dolaze do čitaoca bez teksta.
A ovo je delić simptoma koji je primetan već poslednje barem dve decenije u kojima je balans poštovanja, interesovanja i, da bude jasno, PLAĆANJA u američkoj strip industriji pomeren decidno sa crtača ka scenaristima. Imam mnogo teorija o tome kako se i zašto to dogodilo – ključne reči: Vertigo, Joe Quesada – ali ne moramo sada da ulazimo u njih, no fakat je da se nakon dekade u kojoj su crtači bili superzvezde prešlo u epohu u kojoj su scenaristi, da kažemo to televizijskim jezikom, „showrunneri“ a crtači su svedeni na maltene najamnu radnu snagu.
Naravno da MALO simplifikujem, ali zaista ne mnogo, ako je jedan Bryan Hitch pre nekoliko nedelja imao bizaran momenat u karijeri da je jedan Kareem Abdul-Jabbar napisao prikaz jednog stripa koji je on crtao (jer, da, živimo u vremenu kada madrfakin Kareem Abdul-Jabbar iz nekog razloga recenzira stripove po internetu) i da ni jednom nije pomenuo crtež u tom prikazu i da je Hitch, dakle, jedna od retkih preostalih crtačkih zvezda, bio dovoljno nadražen po pičkinom živcu da se u vezi sa tim požali na tviteru i onda smo trpeli dva dana sumanutih svađa koje nisu imale nikakve veze sa temom, dakle, ako se sve to dogodilo – a jeste – pa čemu onda da se nadaju drugi crtači?
Strip je, nažalost, u percepciji mnogih čitalaca, čak i profesionalnih, postao neka vrsta „teksta sa ilustracijama“ umesto da bude prepoznat kao vizuelni sekvencijalni medij kome tekst ne mora biti imanentan i samo je istorijska slučajnost da je često prisutan u stripovima.
Utoliko, Step by Bloody Step je jako važno resetovanje palete ukusa sa svojim, pa, malo i drskim insistiranjem da u četiri (nadstandardno dugačke) epizode ovog serijala neće biti ni jedne jedine reči koju čitalac može da razume. Ima ovde nekoliko oblačića sa dijalozima – Emma Price ih je prelepo dizajnirala – ali svi oni su na jeziku koji niko sem Emme Price ne razume, ispisanim ideogramima koje je ona izmislila za ovu priliku.
Step by Bloody Step, dakle, nije strip koji ćete razumeti kroz tih nekoliko, vrlo šturih dijaloga. On je strip koji ćete morati da razumete pre svega kroz slike. A to je, ispostavlja se TAKO oslobađajuće. Kada nema teksta da nameće konTEKST, da vodi čitaočevu percepciju, da grubo kanališe bujice signala, čitalac je odjednom mnogo više od pukog čitaoca.
Jer, hajde da se složimo, kada nema teksta, radnja koju izvodite sa stripom u rukama više nije čitanje. Više ne tumačite standardizovan set grafičkih simbola koje je vaš mozak istreniran da dekodira na tačno određen način već ste suočeni sa slikama koje su MNOGO bogatije sadržajem, MNOGO složenije za tumačenje, čak i za puko obuhvatanje pogledom.
Strip, kao sekvenca hronološki raspoređenih slika je svakako medij sa određenim jezikom, ali taj jezik NIJE tako omeđen i disciplinovan kao što je onaj verbalizovani i tekstualizovani. Za Step by Bloody Step čitalac brzo shvati da više nije čitalac, već, pa, praktično koautor. Slike treba proučiti. Treba ih rasporediti u vremenu, treba ih upijati i osetiti jer ovde nema teksta da vam prepriča najvažnije delove pa onda i ne znate koji su najvažniji delovi i sve vam je važno i čini vam se da je Step by Bloody Step bogatiji i dublji strip od skoro svega drugog što ste uzeli u ruke ove nedelje.
A i ne čini vam se, on jeste takav. Bergara je ovde zgrabio priliku da pripovedanje bude prvenstveno njegova odgovornost i koliko god da je Coda bila sjajno nacrtana, Step by Bloody Step je skok na sledeći nivo i promena klase iz maga u SUPERMAGA. Bergarine table su, u bar 10-20 slučajeva ovde, spremne da budu posteri, da, ali je i način na koji on vodi čitaočev pogled, „objašnjava“ mu šta se događa a da ovaj istovremeno nije svestan šta to zapravo vidi jer je sve neobično i egzotično, pa to je nešto što valja proučavati na fakultetu. Step by Bloody Step je smešten u bogato, detaljno osmišljen svet koji spaja sasvim različite fantazijske senzibilitete, od evropskog srednjevekovnog fentezija, preko japanskih mecha fantazmagorija do južnoameričkog magijskog realizma i već samo životinje, biljke i tehologija, odeća i oružja i mašine su toliko fascinantni da iako ne znate ništa o ovom svetu, ni kako se zove ni koliko industrijskih revolucija se u njemu desilo, on vam deluje poznato i prepoznatljivo na svakoj sledećoj tabli.
Ali ne plače se zbog lepote. Dobro, neko plače i zbog lepote, ali ja sam neko kome ipak treba i malo sete da bi se rasplakao. Step by Bloody Step bez ijedne reči priča priču koja je dirljiva, pa i teška, opora na momente, a onda u furioznom finalu tako moćna da probije i realnost koju je sama postavila i pokaže kako se menjaju istorija i sama stvarnost sveta koji ne znamo ni kako se zove, a SVE smo razumeli. Poslednji paneli koji nas vode do zatvaranja kruga su me gotovo srušili sa stolice.
Suludo je da pisac kao što je Spurrier, koga obožavam velikim delom jer piše ekstremno sočne, karakterne dijaloge, da takav pisac sebe voljno liši takovg jednog oruđa. A onda je suludo koliko taj strip bude dobar. Bergarin crtež i Lopezov kolor, po koji ukras od Emme Price, i vi niste čitalac, vi ste posmatrač, praktično stanovnik ovog sveta, učesnik sa knedlom u grlu i emotivnom investicijom u priču o maloj devojci i velikom, masivnom kolosu u crnom oklopu koji je štiti.
Zašto?
Saznaćete. Namerno ne dajem nikakve detalje o narativu jer Step by Bloody Step možda i više nego druge stripove treba iskusiti bez unapred pripremljene ideje o tome šta se u njemu događa. Vi ste, na kraju krajeva, koautor ove priče. Preuzmite odgovornost. Kolekcija stiže u Avgustu a do tada možete kupiti pojedinačne epizode na Amazonu.
