Ako smo prošle nedelje samo malo razmekšali otvrdlu kožu i masirali ukrućene mišiće, baveći se nekim manje ključnim ali zabavnim serijalima, vreme je da sada zagrizemo do koske i jednim cugom obradimo neke od najbitnijih X-Men stripova iz onog što će se uvek pamtiti kao „Hickmanova era“. Partikularno sa njenog kraja i posle kraja.
Hickman je ušao u X-Men avanturu sa velikom vizijom i ne može se reći da nije uneo velike i smislene promene u status kvo. Već sam dosta detaljno elaborirao te vizije i te promene u početku njegovog rada, a prošle sam nedelje usput pokrio i Hellfire Gala. Kako je ovaj događaj, za razliku od drugih, hm, događaja u Marvelovom univerzumu bio stvarno događaj a ne krosover, tako se i jedna ista gala-večera koju su organizovali mutanti da prikažu svetu glasanje za novi tim X-Men a onda i jedno iznenađenje, zapravo videla u mnogo stripova iz različitih uglova.
Ključni događaj unutar tog događaja je svakako ta mutantska tajna, da su, korišćenjem svojih moći i napredne tehnologije teraformirali i kolonizovali Mars i to pokazali ostatu sveta u lajvstrimu tokom gala večere.
Ovo je, rekosmo, simbolički dosta jaka slika, bez obzira na desenzitaciju „svemirom“ kod prosečnog čitaoca superherojskog stripa, jer je činjenica da su mutanti sada pokazali da imaju, kao nacija, napredniju tehnologiju i bogatije tehnološke resurse od ljudske rase, po prirodi stvari njih izbacila na vrh neke hijerarhije, ne samo na Zemlji već i u Sunčevom sistemu koji sada mutanti tvrde da predstavljaju u nekim galaktičkim telima.
Ovo je suštinski dobra i zanimljiva ideja koja će se tek razvijati u godinama što dolaze (ili neće, nikad nema garancije za takve stvari u ovim stripovima) a to da je Hickman nju praktično sakrio i od čitalaca dok se nije desila je simpatična paralela sa tim kako su mutanti to krili od ostataka Zemlje – dok se nije desilo. No Hickmanova vizija je išla mnogo dalje od puke kolonizacije Marsa i promene ravnoteže moći u Sunčevom sistemu…
Ali pre nego što ugazimo u tu viziju i poslednje poglavlje Hickmanove priče o mutantima, valjda obraditi The Trial of Magneto, miniserijal koji je proistekao DIREKTNO iz Hellfire Gala događaja, već i time da je na samom njegovom kraju Wanda Maximoff aka Scarlet Witch pronađena mrtva na zemlji, a što je dalje pokrenulo čitavu lavinu daljih dešavanja.
Ubistvo među mutantima ne bi trebalo da je big deal u ovom trenutku kada mutanti imaju kapacitet da začas stvore novo telo preminulog mutanta i iz recentnog bekapa obnove sva sećanja, tako da je ovo jedan od bitnih motiva u novijim X-Men stripovima (i na neki način satirično zaobilazi potrebu za izmišljanjem komplikovanih načina na koje se likovi ubijeni radi šok-efekta mogu vratiti u nove priče), ali caka sa Scarlet Witch je što ona uprkos statusu „Magnetove ćerke“, dakle ćerke jednog od najpoznatijih mutanata u istoriji mutanata i svakako makar drugog najvažnijeg njihovog političkog vođe, pokazalo se – nije mutant i nema mutantske gene.
Nećemo sada detaljno ulaziti u vrlo komplikovanu istoriju Scarlet Witch u poslednjih dvadesetak godina Marvelovih stripova ali očigledno je da je uz uspeh Disney+ serije Wandavision i pretpostavke da će televizijska i filmska verzija Scarlet Witch igrati značajnu ulogu u narednih nekoliko godina MCU produkcije, odnekud došla direktiva da se njen status u stripovima konačno mora ispraviti.
Wandu Maximoff su mutanti poslednjih godina mrzeli onako kako Jevreji mrze Hitlera (nimalo slučajna paralela imajući u vidu da je njen otac, Jevrejin po etnicitetu, preživo logor smrti u Drugom svetskom ratu), nikada joj i ne izgovarajući ime (umesto toga koristeći pogrdni termin „pretender“) i smatrajući da je izvršila genocid nad njihovom rasom. Ovo nisu suptilne metafore jer je u ovim stripovima ipak retko kad išta suptilno. Kada je Brian Bendis pre bezmalo dve decenije pisao bombastični Avengers Disassembled pa za njim House of M, nije mu na umu bila suptilnost i Scarlet Witch je, u trenutku veoma teškog nervnog rastrojstva, svoje moći manipulacije stvarnošću iskoristila da izgovori rečenicu „No More Mutants“ kojom je svetska populacija mutanata sa nekoliko miliona svedena na svega 198.
Ovo nije bio „pravi“ genocid s obzirom da milioni nisu ubijeni, ali jesu izgubili mutantske gene a sa njima i svoje moći i, evo, da priznamo gde se priznanje zaradilo, ovo jeste donekle suptilan koncept, sa idejom da su pripadnici ugnjetene manjine, genetski različite od represivne većine, preko noći transformisani, genetski, u tu većinu. I da im to nije popravilo društveni položaj, au contraire.
Ovo „desetkovanje“ (kako su to zvali u Marvelu iako Decimation ne znači to što oni misle da znači) čak i danas ima odjeke u X-Men stripovima, ali detalji nisu bitni u ovom trenutku. Ono što jeste bitno je da, iako postoje tehnički uslovi da Wanda Maximoff, ubijena na kraju Hellfire Gala od strane nepoznatog počinioca, bude oživljena, mutanti odlučuju da to ne urade.
The Trial of Magneto je napisala meni draga Leah Williams čiji sam X-Factor prošle nedelje i pohvalio i oplakao. Nažalost, The Trial of Magneto je manje elegantna, pa i manje jasno koncipirana priča. Williamsova, a što moram pohvaliti, radi vrlo solidan posao sa karakterima i ovo nije jedan od onih dosadnih krosovera gde su likovi svedeni na generatore proklamacija. Činjenica da je Scarlet Witch mrtva, nasilno, da se to desilo u momentu velikog slavlja za mutante, da postoji jasna tenzija i u samoj mutantskoj zajednici apropo toga da li „pretendera“ treba oživeti ili ne, da Avengersi, čija je Wanda bila član dolaze da pokupe njeno telo (jer joj je Vision, jelte, muž) i da dve grupe superheroja imaju opipljive a zrele momente tugovanja – sve to moramo upisati u pluseve ovog serijala.
Naravno, brzo tu krene pičvajz. Na više frontova. Prvo je to što forenzička analiza utvrđuje da je najverovatniji počinitelj ubistva bio Magneto (iako niko nigde ne može da smisli koji bi mu bio motiv). Kako je Williamsova pre ovoga pisala X-Factor, a koji su praktično forenzički tim mutantske države, tako je i ovde bilo za očekivati da će isledni radovi i forenzika biti u centru priče, koja će biti krunisana suđenjem. Ali ovo se, u staroj Marvelovoj tradiciji, ne dešava i The Trial of Magneto je još jedan primer lažnog marketinga. Naime, Magnetu se ovde ne sudi ni u jednom trenutku stripa, sem jelte, moralno a i Scarlet Witch se neobično brzo vrati u život.
Ovo je, pokazuje se, Marvelov vrlo komplikovani i sasvim pogrešno naslovljeni strip o tome kako se Scarlet Witch na kraju pomirila sa mutantima i postala i neka vrsta njihovog najvećeg saveznika. Ovo ne mogu da osudim sa neke ozbiljne pozicije kao loše u načelu jer je bilo KRAJNJE vreme da se sa jednog od starih i dragih Marvelovih likova skine jebena stigma genocida koju je vukla poslednjih 17-18 godina. S druge strane tehnologija kojom je to učinjeno, u smislu pripovedanja je prekomplikovana i nepotrebno konfuzna. Ne samo da Avengersi i X-Men i drugi mutanti moraju da se bore sa tri Kaiđua koji napadaju ostrvo da bi strip od koga očekujete forenzičku istragu i sudsku dramu imao nekakvu akciju, nego su tu i različite verzije Wande Maximoff koje se nekako susreću na nekoj mentalnoj ravni i sad tu povuci-potegni, dok se ne postigne harmonija među njima, okej, ovi stripovi su takvi, ali krajnji ishod, to da Wanda na kraju svojom magijom omogućava da svi preminuli mutanti masu godina unazad, uključujući one pre ributa serijala sa Giant Size X-Men, mogu da budu oživljeni metodom koja je sada na raspolaganju mutantima, to je veliki preokret u odnosima između Skerletne veštice i mutantske nacije, iskupljenje za genocid i neka vrsta sklapanja ultimativnog savezništva.
Osim što, ako ste čitali ove stripove pažljivije nego njihovi urednici, vi već mislite da je ovo slučaj jer se u nekolko primera vide oživljeni mutanti iz Srebrnog doba. Drugim rečima, ne samo da The Trial of Magneto laže u naslovu već i njegov pančlajn donosi nešto za šta mi nismo ni bili svesni da je uopšte pod znakom pitanja.
Ovo su svakako detalji za nerdove ali nije da je ovaj strip sad neka visoka literatura – bez obzira na moje simpatije prema Williamsovoj i na solidan, karakteran crtež Lucasa Wernecka, these things ipak matter. No, u globalu, ovo je sasvim pristojan, makar na nivou likova, mali događaj sa velikim implikacijama barem u tome da Wanda Maximoff više nije negativac. Male pobede treba slaviti gde god ih ima jer velikih ima, ne sumnjajte, jako malo.
Odmah prelazimo u Inferno, zbunjujuće nazvan četvorodelni miniserijal koji „zvanično“ označava kraj Hickmanovog rada na X-Men i povezuje linije zapleta što ih je majstor posejao još u House of X/ Powers of X. Ono što je sasvim verovatno je da je Hickman planirao da ovo sve bude duže i kompleksnije, ali je odluka da potpiše ekskluzivni ugovor sa Substackom verovatno poterala kola malo brže pa je Inferno došao baš sada, iako nije morao.
I, mada ovo nikako nije najbolji X-Men strip koji sam čitao u životu, mora se priznati da se vidi da je ovo pisao ne samo jako dobar scenarista već i čovek koji je stvarno nekoliko godina svog života posvetio razmišljanju o tome šta su implikacije postojanja mutanata kao rase „Homo Superior“ i njihovog odnosa sa običnim Homo Sapiensom ali i sa inteligentnim mašinama u čije se doba stupa, i to na kosmičkom nivou.
Najgora stvar koju ću reći za Inferno je da je maltene dovoljno da ste pročitali samo House of X/ Powers of X da biste ovaj strip razumeli u potpunosti. Naravno, nismo očekivali da će Hickman nužno sedeti i povezivati zaplete iz Excalibura, X-Force, šta ja znam, Hellions, ali činjenica da je sve što je on sam u međuvremenu napisao u serijalima X-Men i New Mutants gotovo potpuno nebitno za ovaj strip donekle stavlja u perspektivu i te stripove više kao Hickmanovo eksperimentisanje sa zasadom mnogih ideja koje će možda, a možda i ne, kasnije razraditi drugi. Je li to razočaravajuće? Ko zna?
Inferno nema nikakve veze sa događajem istog imena sa kraja osamdesetih i u pitanju je relativno koncizna i relativno jasna priča koja do razrešenja dovodi nekoliko bitnih stavki Hickmanovog zapleta iz House of X/ Powers of X. Ovo je dinamična naučnofantastična drama koja ispituje post-humanističke modele udobno bazirana na tradiciji Marvelovih stripova ali bez straha da ode dalje izvan ugodno poznatih koncepata i unese dah svežine u ovaj univerzum. Hickman nas je zaveo idejama o paralelnim stvarnostima i ributovanju univerzuma, putovanju kroz vreme kojim se ratovi dobijaju danas da se ne bi vodili sutra i postavljanjem nove mutantske utopije na, hajde da kažemo, ne sasvim transparentne osnove i Inferno je fina isplata svih ovih zapleta, sa poštenim dramskim i akcionim razrešenjem, poštenom pobedom dobrih momaka, ali i poštenim demonstriarnjem da ni dobri momci tu nisu imali baš čiste ruke i da će morati da se plaćaju zajebane cene poprilično vremena.
Kako je Hickman osmislio celu koncepciju sa tehnologijom oživljavanja preminulih mutanata tako je i on možda najbolje koristi kao „spravu zapleta“ da nam ponudi intrigantne „dvorske“ spletke koje vrlo dobro sede u novom mutantskom društvu. Mutanti nikada nisu imali hijerarhiju ovog tipa u svojoj istoriji, ali osrtrvo Krakoa nije anarhistička zajednica i „Tihi savet“ kao de fakto vlast na njemu se pokazuje i kao mesto na kome se prelamaju neuralgični elementi nezgodnih tajni i prećutanih činjenica koje u perspektivu stavljaju izgradnju ove nacije ali i njene krajnje ambicije.
Hickman ovde operiše sa nekoliko složenih zapleta ali se oseća da je on sa ovim živeo nekoliko godina pa su i kvalitet pripovedanja i samog teksta značajno iznad proseka u mutantskim stripovima moderne ere a crtež koji isporučuju Valerio Schiti i Stefano Caselli je uvek otmen i spektakularan. Uvek je zadovoljstvo videti Magnetoa kako stupa u akciju za pravu stvar i akcione scene u kojima učestvuju on i profesor Xavier su apsolutno dobrodošle.
Jedna možda i ne svesno nameravana dimenzija ovog stripa je demonstracija jedne praktično feminističke moći u situaciji gde Magneto i Xavier na kraju ispadaju dva matora muškaraca navikla na to da ih svi slušaju, dok se zapravo stvari uglavnom razrešavaju delanjem snažnih, preduzimljivih žena. Te žene nisu sve na istoj strani, zapravo su na više strana i ovo je na kraju jedna vrlo zadovoljavajuća trilersko-akciona priča gde nekoliko žena odluči o sudbini nacije a dvojica „tradicionalnih vođa“ moraju malo i da se ponize jer su ih uhvatili u manipulaciji.
Nije samo ovo dobro pripremljena i lepo realizovana promena status kvoa. Ceo zaplet sa ljudskim šurovanjem sa pametnim mašinama iz budućnosti se ovde takođe uspešno dovodi do (skoro) kraja i jedina „zamerka“ koju mogu da imam na ovaj strip u smislu promene status kvoa je što je jedan meni drag klasični lik iz Claremontove ere, Moira McTaggert ovde konačno neopozivo prevedena u status negativca.
Što nije, da se razumemo, urađeno ni nespretno ni frivolno, Hickman „zarađuje“ Moirin novi status i kao i svaki dobar negativac ona na kraju ima jasnu pa i plemenitu ideju kako da „razreši“ istorijski konflikt, ali objektivna slabost ove priče je što ona ne dorekne do kraja šta je tačno tehnologija Moirinog plana da spase mutante tako što će spoljni svet lišiti njih zauvek. Teorije na internetu su da je eksplicitno objašnjenje kako bi ovo bilo postignuto korišćenjem široko distribuiranih mutantskih lekova nuđenih ljudima širom sveta po prihvatljivim cenama (a što je zaplet solidnog dela mutantskih stripova poslednje dve godine) napušteno jer Marvel nije želeo da usred pandemije COVID-19 ima zaplet sa antivakserskom teorijom zavere u centru, ali ostaje da ovo stripu malčice oduzima na težini.
No, to na stranu, ovde smo videli nešto što često nedostaje u Marvelovim stripovima koji startuju sa VIZIJOM, a to je dosledno i uspešno dovođenje te vizije do kraja i smislena, za čitaoca zadovoljavajuća promena status kvoa koja nije razvodnjena sejanjem klica za eventualne nastavke. Pošto su X-Men i ostali serijali živi i zdravi i rade punom parom i Inferno nije morao da kreira poseban hajp za njih.
No, ako BAŠ želite da vidite nastavak, pa… Marvel ga je odmah napravio. I ajde u sto maraka da je bio nezadovoljavajući.
Nije to moralo da bude tako, ali Marvel naprosto ne zna kad da stane pa sada sve mora da bude DOGAĐAJ, nekakav posebni sadržaj usred polusezone, kad mu vreme nije i upadanje u inflaciju drame koja na kraju proizvodi otupelost.
X Lives of Wolverine/ X Deaths of Wolverine je samo iz tih razloga reklamiran kao DOGAĐAJ, deset brojeva dva stripa koji se, kao, prepliću tokom dva meseca, izlazeći alternativnih sedmica i pričaju komplikovan narativ o Wolverineu koji spasava SVE. U stvarnosti ovde se radi o dva gotovo potpuno odvojena stripa koje povezuje samo mekgafin iz jednog serijala koji svoju funkciju mekgafina ispunjava u finalu drugog iako čitalac ni u jednom ni u drugom ne saznaje šta je dođavola Cerebro Sword, kako se koristi, za šta služi i why should we care.
Utoliko, razlika između X Lives of Wolverine/ X Deaths of Wolverine i House of X/ Powers of X, čiju strukturu emulira je suštinska i radi se o razlici između Jonathana Hickmana sa jedne strane, koji je metodični planer, konceptualista i arhitekta priče i Benjamina Percyja sa druge koji je mnogo MNOGO više pisac karaktera, atmosfere pa i dijaloga.
Percy je scenarista Wolverineovog tekućeg serijala kao i serijala X-Force koji mu je vrlo blizak, pa i X Lives of Wolverine zapravo deluje kao da je mogao biti smešten u neki od ova dva serijala umesto da bude poseban naslov. Najprirodnije bi bilo da je ovo samo priča u Wolverineu, sa zapletom koji se tiče Omega Reda, ruskog mutanta iz sovjetskog perioda koji je „tradicionalno“ zao ali je ipak u novoj mutantskoj zajednici dobio amnestiju i svoje mesto (ovim se pre svega bavio X-Force serijal), samo da bi ovde, sledeći mračne planove ruskog negativca Mihaila Raspućina (brata našeg Colossusa, dakako) , bio poslat unatrag kroz vreme da, posedajući ljude bliske ili Charlesu Xavieru ili njegovom ocu, spreči da Xavier bude rođen ili doživi doba kada će osnovati X-Men.
Mutanti na Krakoi su ovog svesni i kako je Wolverine jedini koji je već živeo u to vreme, u stanju su da njegovu današnju svest projektuju u njegovo telo u ovim periodima (Days of Future Past paradigma, dakako) kako bi on tamo smrsio konce Omega Redu i spasao Xavierov život, mutanstku istoriju i utopiju na Krakoi.
U domenu zapleta, fundamentalan nedostatak ove postavke je što nikom nije jasno ZAŠTO to Raspućin radi i šta misli da će postići brisanjem X-Men iz istorije, tj. kako će to doprineti usponu i slavi današnje majčice Rusije. Percy je u X-Force dosta vremena proveo postavljajući Ruse kao negativce koji ne žele da vide da mutanti budu uspešni, ali svako ko je čitao ove stripove nekoliko godina unazad svestan je da su X-Men spasli planetu Zemlju ne jednom nego milion puta i da bez njih u istoriji Zemlje, ne bi bilo ni Zemlje a kamoli Rusije.
U domenu pripovedanja, fundamentalni nedostatak stripa je Percyjeva tendencija da brojne table budu samo lepi crteži akcije bez mnogo „režije“ preko kojih idu Loganovi filozofski monolozi. Nije da ja nemam nikakvog razumevanja za ovakvo pripovedanje, da se složimo da je klasični Iron Fist iz Deadly Hands of Kung Fu iz ovog pristupa izvukao maksimum, ali Percy naprosto ne zna kad je dosta a iako je Joshua Cassara super crtač, sa puno atmosfere, fakat je da mu bolje leži horor nego akcija.
No, X Lives of Wolverine ima svog šarma, kao jedna simpatična šetnja kroz Wolverineovu istoriju, i zanimljivo je gledati šta u njoj Percy akcentuje. Recimo Weapon X period je jedva prisutan, verovatno jer je o njemu sve rečeno i Percy ne misli da ima išta značajno da doda, dok je pojavljivanje Romulusa iskorišćeno da se pokaže koliko je ovaj ubernegativac koji je pravljen da bude mračna sila u pozadini čitave Wolverineove istorije zapravo na kraju ispao beznačajan.
X Deaths of Wolverine je pak skoro sasvim odvojen narativ koji se direktno nastavlja na Inferno i prikazuje šta je bilo dalje sa Moirom McTaggert i kako će je Wolverine i razni drugi Wolverini, uključujući „poslednjeg“ Wolverinea u istoriji, Omega-Wolverinea iz budućnosti sprečiti da u minut do dvanaest ipak preokrene poraz u pobedu i zbriše mutante sa lica Zemlje.
I, sad, ovo je pet epizoda jurnjave, akcije pa i horora koji solidno crta Federico Vicentini, dajući svemu potrebnu crtu spektakla ali i prljavštine i viscere što idu uz likove koji nose dugačka sečiva kao deo sopstvene anatomije. Lepo je videti razne Wolverine koji rade stvari zajedno i uspevaju da spasu i sadašnjost i budućnost, ali je i fakat da je tonalna razlika s Hickmanovim Infernom velika i da je ovo tek još jedan superherojski brawler gde znamo da su ulozi visoki jer nam strip to više puta ponavlja u lice umesto da nas u to uveri organski. To da je ovde Moira McTaggert u potpunosti pretvorena u negativca mi nije smetalo nakon Inferna jer je zaista u pitanju „chase“ narativ u kome ona barem ima mesta da malo prikaŽei svoju stranu priče a Percy je, rekosmo već, dobar sa karakterima. No, upravo to da ovo dolazi kao direktan nastavak Inferna jeste najveći problem ovog stripa. Ipak, on nije rđav i, kao bitan deo okončavanja Hickmanovog zapleta , svakako treba da bude pročitan.
Amazon (kolekcija stiže 20. Jula)
