The Blood of the Immortals je grafički roman izašao krajem Maja na Engleskom, za američki ogranak izdavača Humanoids, a kao prevod francuskog originala Les Sang Des Immortels koji je Les Humanoïdes Associés publikovao prošlog Oktobra. Srazmerno sveže štivo, dakle, mada se zapravo radi o grafičkoj adaptaciji istoimenog naučnofantastičnog, proznog romana koji je prvi put objavljen još 1997. godine.
Les Sang Des Immortels napisao je Laurent Genefort, jedan od, kako kažu, vodećih autora naučne fantastike i fantastike u rodnoj Francuskoj. Rođen 1968. godine, Genefort je aktivan još od kraja osamdesetih, sa prvim publikovanim romanom 1988. godine i od tada do danas je naređao više od četrdeset romana, mnogih među njima grupisanih u cikluse, trilogije, serijale itd. kako je to već običaj u savremenoj žanrovskoj književnosti. Nisam siguran je li na jezicima naših naroda i narodnosti ikada objavljeno išta od njegovih radova, ali Genefort nesumnjivo ima vrlo solidnu reputaciju i popularnost na Francuskom govornom području gde je uspeo da udene i razne organizatorske, kuratorske i uredničke poslove, ali i da radi na video igrama (poput, recimo, From Dust).
Utoliko, gotovo da sam siguran da The Blood of the Immortals ne može biti baš prvi put da je urađen strip po njegovoj prozi, ali ako jeste, ima smisla da je za predložak uzet jedan srazmerno jednostavan roman, ne toliko svedenog koliko fokusiranog zapleta i u kome se začudnost i avantura klasičnog SF-a slobodno mešaju sa karakternim radom i filozofskim upitanostima.
Scenario za adaptaciju napisala je Françoise Ruscak, scenaristkinja koja najviše radi za francusku televiziju i to na animiranim serijama, dok je crtež u dužnost pao iskusnom italijanskom stripadžiji, po imenu Francesco Trifogli. Trifogli je Rimljanin i u okviru francuskog izdavaštva radio je i erotske i „normalne“ stripove a u Americi je radio za Vertigo na, recimo, serijalu Hinterkind. Ako se ne sećate ovog serijala, to je jer je izlazio u periodu Vertigove visoke dekadencije a ne na ime Trifoglijeve neupečatljivosti.
Jer, Trifogli svakako stripu The Blood of the Immortals ume da podari meru ugodnog, začudnog SF spektakla od jedne otmene sorte. Ovo nije akciona ekstravaganca niti LSD-om zamazani psihodelični trip već jedna avantura sa svemirskim dinosaurusima i svemirskim, er, ljudima, što samo liče na dinosauruse, i dizajn životinja, ljudi i tuđinskog sveta na kome se odvija najveći deo priče je ubedljiv i prijatan za oko. Divlja, nepoznata planeta opasne, razuzdane prirode u prvom delu narativa i njeno otkrivanje kao sveta koji je imao svoj period civilizacije – kao i misterije zašto je ona potonula – sve to Trifogli lepo spakuje u svoje dinamično organizovane table i ovo na kraju bude malo Solaris, malo Jurassic Park, malo već neki Star Trek. Trifogli nije sad neki majstor akcije, i akcione scene su mu korektne i uglavnom čitke ako već ne i impresivne, ali pošto ovo nije priča previše utemeljena na akciji, onda je i to u redu. Ima li erotike, pitate sad vi znajući Trifoglijevu istoriju? Ima, ali nije naglašena plus nije naročito smela. No, ovo je strip gde se ljudi skidaju goli i imaju seksualne odnose, dakle, onaj zreliji, evropski SF strip kakav ponekad baš poželite da čitate.
Sama priča počinje jednim zlokobnim, skoro pa horor intoniranim set pisom u kome zemaljsko kosmičko plovilo negde u dubinama svemira nalazi izgubljeni zemaljski brod, a u njemu, neobjašnjivo, samo jednog živog člana posade čije telo je u takvim povredama da nije jasno KAKO je živ. Ovaj tvrdi da je bio deo ekspedicije na dalekoj i malo poznatoj planeti, da je tamo jeo meso velike životinje koju zovu Drac i da je zbog toga postao besmrtan. Posle se pokaže da nije TEHNIČKI besmrtan, ali ovo sve, naravno, podstakne zemaljsku korporaciju da pošalje ekspediciju na tu planetu. Kao u nekom vicu, pored lovaca, najamnika i naučnika, tu je i neki pop jer „Crkva univerzalne svesti“ koja je samo metafora za kaolike finansira trećinu troškova ekspedicije.
Potraga za tajnom besmrtnosti, a kroz lov na vanzemaljske dinosauruse zvuči kao super zabava, ali brod kojim ekspedicija stiže na planetu se strmekne sa neba kao kamen i većina posade izgine i postaje jasno da NEKO ovde ima želju da ekspedicija ne uspe a tajna besmrtnosti ne bude otkrivena.
Dalja priča fokusira se na mali broj karaktera koji svi jedni druge sumnjiče za sabotažu dok pokušavaju da na negostoljubivom tuđinskom svetu nađu način da ulove živog dinosaurusa i nekako dočekaju pomoć sa Zemlje.
Najveću zabavu u svemu pruža to otkrivanje tuđinskog sveta, shvatanje da je on nešto drugo od onog što su naši junaci očekivali, upoznavanje sa njegovom istorijom i na kraju pronalaženje vrlo ironične istine vezane za pomenutu tajnu besmrtnosti. Ovo je zanimljiva planeta i mada su mnogi elementi „too convenient“ za ubedljivu priču, s druge strane je filozofska rasprava o tome šta besmrtnost pruža, koja je njena cena a koja stvarna korist za društvo svakako zanimljiva. Kad već imate popa u postavi, sasvim je okej da krenete da diskutujete i o večnosti.
Problematičnije je, pak, što je rad sa likovima manje uspešan. Scenario ovde predviđa dinamičnu evoluciju odnosa likova koji dolaze iz sasvim različitih sfera života i sa sasvim različitim svetonazorima, pa kad među njima krenu sumnjičenje i seks i ljubomore i posesivnost, a onda se u sve uplete i ideja besmrtnosti koja je na dohvat ruke, to bi trebalo da je glavo „meso“ priče. No, ovde scenarist podbacuje i likovi su prilično plošni i neuverljivi, u najboljem slučaju treba u njima da prepoznamo klasične stereotipe, a njihovi dijalozi su u najboljem slučaju funkcionalni i više čitaocu objašnjavaju ono što treba da zna nego što mu to prikazuju.
Strip se, da bude jasno, oslanja na to da su ovo likovi sa istorijama, negde i zajedničkim istorijama, a svakako sa svojim razlozima zašto moraju ili ne moraju da se vrate na Zemlju i ovo bi trebalo da bude komponenta koja čitaoca najviše „uhvati“ jer mu dovodi stvari na manje apstraktan, više opipljiv nivo, no, sa ovako tankim likovima to na kraju ne biva.
Makar im je dizajn sasvim okej. Rekoh već da Trifogli ne preteruje sa akcionom esktravagancom, ali likovi izgledaju kul i imaju određenu spejsopersku podelu na „klase“. No, strip je vidno najbolji kada pokazuje čudesa tuđinskog sveta, njegove nativne stanovnike i drevnu tehnologiju. Kolori koje je radio Studio Makama su solidni i dosta i sami doprinose toj začudnosti.
Moguće je da je prevod na Engleski „kriv“ za izvesnu beživotnost dijaloga i njihovu svedenost na puku informaciju i da bi mi se ovaj strip više dopao da znam Francuski. Ali pošto ne znam, reći ću da mi je ovako sasvim prijao ako me već nije oborio s nogu. Ako biste i vi da budete prijatno neoboreni i kao i ja ne znate Francuski, evo linka do američkog izdanja.
