Po ko zna koji put ću reći da ne znam šta motiviše sve ove umetnike da prave svu ovu muziku u najgorem vremenu za muziku i umetnike, ali… zahvalan sam im. Evo metala, evo nas, mir božji, Satana se odrodi. Navalimo.
Blek metal za početak, pa odmah iz Srbije! Dimitrije Mirić aka Deimos, slično svom prezimenjaku, Mitru Miriću, ima vrlo izraženu radnu etiku pa smo svega tri meseca posle debi EP-ja njegovog projekta Praznina, dobili i drugi EP. Nedostižni zenit i dalje radi u familijarnom prostoru depresivnog blek metala, i i dalje je u pitanju vrlo korektno spravljen materijal. Dakle, ovo nije neko lo-fi brljanje koje se zaklanja iza smokvinog lista autentičnosti i kada Deimos tuguje, on tuguje uz kvalitetno napisane pesme čiji je emotivni impakt funkcija pametnih aranžmana tih melanholičnih tema i setnih harmonija. Treća pesma se zove Patnja.Sjeta.Bol. što je nekako, na granici karikature u domenu DSBM žanra ali Deimos i ovo provlači sasvim elegantno i u pitanju je epski tužna pesma koja podseća na onu koncepciju „prelepe depresije“ o kojoj je pričala Dakota Džonson pa je posle napušavali. Ali, Praznina podseća na to da ima depresija i depresija i da neke depresije zaista proizvode lepotu – što ih ne čini manje opasnim pa se nadam da i Mirić i svi drugi koji osećaju depresivne simptome, imaju snage da potraže medicinsku podršku – i ovo je lep, dobar materijal. Niste očekivali Dakotu Džonson u prikazu blek metal EP-ja? Oh, a koliko još DRUGIH iznenađenja imam za vas! Ovo je, dakle, vrlo dobro i plaća se koliko sami odaberete.
https://praznina0.bandcamp.com/album/nedosti-ni-zenit
Transylvanian Recordings ove nedelje donosi debi album kalifornijskih Desiccation, pod naslovom Cold Death Earth i ovo je jedan od onih momenata kada kažete sebi da u „Zlatnoj državi“ ne bi trebalo da nastaju ovakve ploče. Mislim, ploča je odlična ali je kombinacija black i death metala koju Desiccation cepaju mračna, setna i patološki pesimistična. E, sad, to što mi to volimo je naš problem. Desiccation imaju odlinu produkciju, i jako dobar pristup kompozicijama koje su dugačke, hipnotičke i pune te neke fatalne težine ali i varijacije da ne budu monotone. Odlično izdanje i daunloud koji plaćate po želji:
https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/desiccation-cold-death-earth
https://desiccation666.bandcamp.com/album/cold-dead-earth
Nemac Jens Schiwy je, kažu, sa svojim solo-projektom Blood Angel krenuo od gotskog blek metala ali dok je, deceniju i kusur kasnije, dogurao do drugog albuma, Under The Infernal Reign, to se pretopilo u čist blek metal. I dobar je. Karakteran. Osoben. Dobro produciran ali pre svega osoben i autentičan. Schiwy ne koristi readymade formule i mada njegov blek metal ne zvuči PRETERANO ekscentrično, zvuči kao da je izašao iz jednog čoveka a ne iz puke tradicije. To se mora poštovati:
https://bloodangel.bandcamp.com/album/under-the-infernal-reign
Danski duo Augu Sigyn ima lep EP sa dve pesme, Kringsat af fjender, nadam se u najavi novog albuma jer je njihov black-doom metal ovde vrlo simpatičan. Sve je to sirovo, zvuči organski i vrlo prijemčivo za publiku koja, kao ja , ponekad voli da se razgrnu svi ti velovi teatra i da se zaseče pravo u meso. A zaseca se:
https://augusigyn.bandcamp.com/album/kringsat-af-fjender
Ima toliko metal bendova sa imenom Suffering da sam morao da pažljivo upoređujem logoe kako bih potvrdio da se u slučaju minialbuma Temen-Ni-Gru (11:11) radi o britanskom blek metal sastavu koji već iza sebe ima dva albuma. Enivej, zna se da ja imam nekakvu predrasudu protiv britanskog, poglavito engleskog blek metala ali Temen-Ni-Gru (11:11) mi se dopada. Ovo je sirovo, žestoko, oštro, iskreno i šalje talase zlovolje svakom od svojih pet pesama, ne ložeći se na neke komplikovane aranžmane i skupe produkcije, već kreirajući autentičnu muziku iz svoje nutrine:
https://matriarchrecords.bandcamp.com/album/temen-ni-gru-11-11
Francuski Azgaal radi već dvadesetak godina a Apotheosis je bogami već sedmi album ovog jednočlanog projekta. Za razliku od nekih kolega, Naïwyn, koji radi sve u ovom bendu, ne preteruje sa frekvencijom izdavanja i Apotheosis, dolazeći tri godine nakon prethodnog albuma, nudi vrlo promišljene, minuciozno aranžirane kompozicije blek metala koji ne zamara obilazeći opšta mesta žanra već deluje lično, ubedljivo, raznovrsno, slojevito. Naïwyn je ovo i pristojno dobro producirao i apsolutno urgiram da se ovom melodičnom a dostojanstvenom albumu posveti malo pažnje:
https://azgaal.bandcamp.com/album/apotheosis
Ukrajinski White Ward ispunjavaju ovonedeljnu kvotu blek metala koji je moderan, izlazi iz okvira žanra i nudi, er, saksofon publici koja ne mora nužno znati da nabroji sve albume Emperora napamet da bi uživala u ovome. False Light je treći album ove ekipe i mada on nije baš obavezno žanrovski ono što bih ja prvo tražio ujutro kad ustanem iz kreveta, ima ovde savim dovoljno „mesa“ i ozbiljne muzike da ga preporučim čak i sebi a kamoli nekom manje konzervativnom:
https://whiteward.bandcamp.com/album/false-light
Merihem je američko-nizozemski kvintet i čim izdaju za I, Voidhanger, znate da to ne može biti čist i običan blek metal. I nije. Debi album, Incendiary Darkness ima šest pesama muzike koja je, pa, avangardna baš onako iz sve snage, sa disonantnim temama i izlomljenim aranžmanima. Nije ni nefer reći da Merihem zaista ulažu puno energije da budu čudni i ekscentrični, ali opet, nije da sam ja ovde neka policija za ekscentričnost, pa meni ovaj album, ako ne neophodno kao celina, radi posao u komadima. Mislim, posao je jebanje u mozak, a valjda svako od nas povremeno želi da bude pojeban na to mesto?
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/incendiary-darkness
https://merihemofficial.bandcamp.com/releases
Italijanski jednočlani, avangradni blek metal projekat Bekor Qilish je svoj prvenac, Throes of Death from the Dreamed Nihilism takođe izdao za I, Voidhanger a problem sa ovim je što album zvuči maltene onako kako bi nekakav AI napravio da ste ga dve nedelje hranili samo I, Voidhangerovim izdanjima. Možda samo imam napad cinizma, sve je moguće, no dok mi Bekor Qilish ni jednog trenutka nije manje nego simpatičan i ovo je zanimljivo produciran album, njegov avangarda zaista zvuči kao pačvork pokupljen sa albuma drugih bendova iste etikete. Možda će Andrea Bruzzone posle ovog albuma sazrevati kao vino i biti sve bolji što je stariji, a možda sam i ja star i budala i ne kapiram da je njegova muzika već kako treba. U svakom slučaju je zanimljiva, pa poslušajte:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/throes-of-death-from-the-dreamed-nihilism
Isti izdavač ima i drugi album finskog jednočlanog projekta Serpent Ascending. Već naziv, Hyperborean Folklore, saopštava mnogo toga što treba da znate o ploči koja ima četiri dugačke pesme muzike koja je blackened death metal sa zaista mnogo melodičnih folk elemenata. I, Voidhanger su firma koju cenim jer ona u ekstremnom metalu traži originalnost i nove perspektive a da se ne odluta od sržnih ideja žanra pa tako i izdanja koja nisu nužno idealna preslušam sa zanimanjem. Hyperborean Folklore je jedno od takvih izdanja, prepuno dobrih, intrigantnih ideja i producirano ljupko, ali bez neke vidljive ujedinjujuće koncepcije koja bi sve dovela u fokus. Da se razumemo, zanata ovde ne fali i album se vrlo ugodno presluša, pa mu dajte šansu:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/hyperborean-folklore
Sa četvrtim izdanjem za ovu nedelju I, Voidhanger su me ipak najbolje uslužili. Novi, sedmi (a za pet godina!) album jednočlanog francuskog projekta Esoctrilihum nije „pametan“ onoliko koliko koncept implicira, ali metal ne mora da bude previše pametan ako ume da stručno pusti krv. A Asthâghul, jedini član ovog sastava, to ume. Consecration of the Spiritüs Flesh je agresivna i mučna ploča posvećena bolu, samopovređivanju, teskobi itd. a sve to posredovano kroz brzu, abrazivnu muziku. Ovo je blek metal kao kolekcija udaraca tupim predmetima a onda zasecanja i ubadanja oštrim predmetima, fetišistički usredsređen na bol i nanošenje štete, ali, paradoksalno, iako možda bez suptilnosti, umetnički iznenađujuće ubedljiv. Ako izdržite prepumpan mastering, ovo je ploča koju ćete ceniti. Ne znam koliko ćete je često slušati jer je jako mračna i, ako se mrdnete samo milimetar unazad, prilično naivna, ali barem jedno dobro slušanje vam ne gine.
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/consecration-of-the-spiritu-s-flesh
Malo sam se i iznenadio koliko mi je legao prvi album nizozemskog Dinbethes nazvan Balans. Kako ovi ljudi sviraju atmosferični blek metal sa solidnom količinom shoegazea u svetonazoru, očekivao sam da ovo slušam sa pola uveta i pomislim „Dobro kompetentno je, ali nije baš moja, jelte, furka“, kad ono, ovi ljudi STALNO sipaju harmonije koje zahtevaju SVU moju pažnju, nudeći ne samo readymade melanholiju nego AUTENTIČNI plemeniti bol i svirajući sve sa takvim ubeđenjem da sam se zamrznuo u divljenju. Pet dugačkih pesama i album koji startujete od početka čim se poslednja od njih završi. Obavezno:
https://babylondoomcultrecords.bandcamp.com/album/balans
https://dinbethes.bandcamp.com/album/balans
Ne znam ima li ičega o njujorškom sastavu Krallice što već nisam rekao, pa evo, samo kratko i jasno: izbacili novi album, Psychagogue, već drugi ove godine, ima četiri pesme uobičajeno sjajne kombinacije psihodeličnog i avangardnog blek metala. Sve to poprilično traje i spakovano je u uobičajeno zanimljive i atmosferične aranžmane i mekanu, prirodnu produkciju. Barr, Marston i ostali su danas institucija avangardnog blek metala i svaki njihov album se sluša sa velikim zadovoljstvom:
https://krallice.bandcamp.com/album/psychagogue-3
Pređimo na stoner, doom, psihodeliju, sludge i hard rock. Njemački Acid Rooster su svoj album Ad Astra snimili 2020. godine usred pandemijskog lokdauna, u dvorištu pred „publikom“ od nekoliko prijatelja i ovo znanje povoljno utiče na recepciju muzike koja je duboki, izdžemovani instrumentalni psihodelični rok sa puno efekata i atmosferom snolike eksploracije najdaljih krajeva ljudske (pod)svesti. Hoću reći, ja sam često verovatno i nepravično dismisivan kad bend napiše da svira instrumentalnu psihodeliju ili stoner rok, jer ponekad to znači da dobijamo samo prebiranje po instrumentima koje nikada ne dosegne format propisne muzike, ali Acid Rooster su apsolutno the real deal. Ovo je odlično, hipnotično, moćno a bez upiranja da se takvim predstavi. Apsolutne preporuke:
https://acidrooster.bandcamp.com/album/ad-astra
Kanadski AAWKS za sebe kažu da su „četiri žrtve esida“ i što se kaže, kad sam video omot njihovog albuma Heavy on the Cosmic imali su moju radoznalost a ovim su zadobili i moju pažnju. I nisu razočarali. Heavy on the Cosmic je vrlo prijatan psihodelični stoner rok sa lepim, jeftinim a efektnim zvukom u kome mantrični vokali i obredni ritmovi uživaju ispod gitara ozbiljno provučenim kroz brojne pedale. Ali, AAWKS nemaju samo dobar zvuk, već i pišu dobre pesme, nudeći ugodan psihodelični gruv i jako mnogo prostora za vaš mozak a se razbaškari i otpluta JAKO daleko od ostatka vas. Izvrsno:
https://aawks.bandcamp.com/album/heavy-on-the-cosmic
Za njujorške Smoke the Light znate kako zvuče čim im pročitate ime, zar ne? A još se i album zove Ego Death. Tako je, ovo je psihodelični stoner rok, ali, srećom sa dovoljno kvaliteta i inspiracije da ne bude samo stereotip. Album ima solidan, težak ali slojevit i teskturiran zvuk a pesme su dobro napisane i imaju mesta za puno kontemplacije u svom tom hedbengerskom programu. Wah –wah solaže na gitari, odlični vokali, dobro odmerena trajanja – sve je ovde naprosto kako treba. Ne propustiti:
https://smokethelight.bandcamp.com/album/ego-death
Ghostsmoker je takođe ime koje dosta toga sugeriše. Ovaj bend dolazi iz Australije i njihova muzika je blackened sludge doom, da, baš tako, sa sporim, teškim zvukom grubih, surovih tekstura i vrištavog black metal vokala. Ghostsmoker na EP-ju Grief uspevaju da ovu formu dovedu u fin poredak na ime kvalitetnih rifova koji nose materijal. Sve ostalo im je podređeno ali u vrlo funkcionalnom maniru tako da crna, teška lava koja se prosipa sa gitara nosi na sebi i bubnjeve i vokale… Odlična ponuda za malo novca (deset australijskih dolara je praktično ništa, ZAR NE?)
https://ghostsmokerau.bandcamp.com/album/grief
Latvijski Four Minute Man mi se dopao na svom prvencu pre dve godine a novi album ovog jednočlanog stoner/ psych projekta, The Beast Is Gone nastavlja sa ofanzivom šarma. Ovo su lepe, snažne ali ne pretenciozne rok pesme u kojima energične, moćne fazirane gitare lepo plešu uz klavijature. Pevanje je i dalje, hajde da kažemo… osobeno, pa ovaj album neće biti za svakoga, ali muzički ovde svakako imamo na programu raznovrstan i prijatan jelovnik.
https://fourminuteman.bandcamp.com/album/the-beast-is-gone
Francuski Nonoïse se najstrašnije lože na Electric Wizard, ali njihov album, Beetah Duh’Dhul’ je kao da ga sviraju Electric Wizard čiji je hašiš bio posoljen vrlo jebenim metamfetaminima. Dakle, ovo je direjndžd muzika, čak i ako regularno slušate drogeraške eskapade Wizarda i sličnih umetnika. Ali je i dobra, onako, psihodelična to the max a opet u zanatskom i stilskom smislu zrela i zaokružena. Uživao sam? Naravno da jesam, pa i mi strejteri imamo dušu.
https://nonoisesludge.bandcamp.com/album/beetah-duh-dhul
Avaptistoi su Grci i sviraju stoner rok. To su sasvim dovoljne informaije da kratkom, isotimenom EP-ju posvetite par minuta. On ima samo dve pesme, ali one su vrlo sigurno sklopljene, odlično producirane i skoro da smem da dam garanciju da ćete uživati u kombinaciji egejskih harmonija i propisnog metal-prženja:
https://avaptistoi.bandcamp.com/album/avaptistoi-ep
Kanađani Ethereal Tomb na istoimenom debi albumu lirički tretiraju Egipat, bar tako tvrdi Metal Archives (a i omot ima piramide, pesak i kamile), ali album svakako nudi jednu prljavu, tamnu, satanističku energiju svojim nevaljalim stoner sludge pristupom. Ovo je jednostavna muzika sa jednostavnim rifovima koji dobijaju na težini kada ih bend besomučno ponavlja, sa pevanjem koje više zvuči kao graktanje ptice zloslutnice i ritmovima koji zakucavaju slušaoca tupim udarcima do duboko u podlogu. Dodajte pregršt distorzije i loše volje i, pa, neću lagati, ovo se sluša sa puno odobravanja:
https://etherealtomb.bandcamp.com/album/ethereal-tomb
Ne znam ko i odakle su Telesterion ali njihov post-metal/ doom na EP-ju An Ear of Grain in Silence Reaped je BAŠ dobar. Sve je onako eterično, malo šugejzerski a opet heavy i sa atmosferom koja nije apstraktno tužna nego ima „mesa“ i šmeka. Zanimljive pesme, dobro pevanje (koje se jedva čuje), produkcija koju ja sebi nikad ne bih napravio ali koja radi posao sa ovom muzikom – sve u svemu vrlo, vrlo dobro:
https://telesterionmusic.bandcamp.com/album/an-ear-of-grain-in-silence-reaped
Britanski Consecration na svom trećem albumu nastavljaju da kombinuju britanski doom i death metal zvuk i mada je Cinis vrlo solidno snimljen album, moram da kažem da im formula deluje malo… pa, nerazrađeno. Volim zvuk benda i da ne lažem, rifovi su lepi, ali pesme nikako da od svega toga naprave zbiljske zvučne monumente kako stalno kao da najavljuju. No, možda sam ja samo, jelte cini(s)čan i budala, pa poslušajte. Meni ovo nije neprijatno:
https://consecration666.bandcamp.com/album/cinis-album-2022
Ne znam kako Elektric Mistress iz Halifaksa popamte gde ide „k“ a gde “c“ u njihovom imenu, ali muzika na EP-ju Chapter 99 je dovoljno dobra da mi nije TO najbitnije kod njih. Ovo su četiri pesme hard roka/ stoner roka, sa jakim orguljaškim slojem i finim, bluzerskim rifovima, a da sve zvuči moderno i sveže a ne retro i staromodno. Ko voli teški rok i nije imun na kanadski šarm ovih Kanađana obavezno da posluša i kupi:
https://elektricmistress.bandcamp.com/album/chapter-99-ep
Heavy Psych Sounds Records ove nedelje strogo igraju na domaćem terenu pa dobijamo treći album ligurijskih Oreyeon. Equations For The Useless je HEAVY ploča zabavnog, mračnog ali zabavnog stoner roka sa daškom metala, finim slojem psihodelije i jakim, četvrtastim ali ne prepucanim zvukom. Mene već samo pevanje ovde loži a kad iza njega krene da se valja moćni gruv već sam na korak od nirvane. Obavezno, kao i obično:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/oreyeon-equations-for-the-useless
Da ni omiljeni Ripple Music ne ostanu dužni, dobili smo ne jedno već dva odlična izdanja ove nedelje, mada ćete za drugo sačekati do kraja ovog teksta jer je u pitanju album nedelje (uzgred, jebote, pretplata na ovog izdavača na Bandcampu je verovatno najboljih pet dolara koje potrošim svakog meseca). Prvi na redu su Valley of the Sun iz Sinsinatija, donekle i već institucija američkog teškog roka. Novi album, The Chariot je praktično katalog svega što volite kod Ripple Music zvuka, album koji mogu da slušaju i metalci i rokeri i normalan svet i ekstremisti, kolekcija himničnih heavy rok pesama koje imaju i bluzersku ’70s osnovu i malo grandža i modernog mejnstrim metal zvuka, producirane TEŠKO i odsvirane poletno. Valley of the Sun su naprosto prijatni u svakoj prilici i u svakom pogledu i ako IKAKO volite glasnu, energičnu gitarsku muziku ovde nema greške.
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-chariot
A Freebase Hyperspace su iz Portlanda i sviraju rokenrol. Ili jebeni rokenrol, da, pre će biti JEBENI rokenrol. Ne znam šta je na albumu Planet High bolje, debeli, snažni zvuk gitara ili izvrsno napisane pesme koje su kao da bluz-psihodeličari iz sedamdesetih otkrivaju punk rock i no wave i kreću sa opasnim miksovanjem hemije. Ozbiljno, da sam ovaj album čuo, recimo, 1988. godine, ne znam šta bi bilo, možda više ništa drugo ne bih slušao u životu. Razbi-faking-janje:
https://freebasehyperspace.bandcamp.com/album/planet-high
Pređimo u bržu traku: thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal! Cruel Breath je ime jednočlanog thrash projekta sa Tajvana u kome sve piše, svira i peva Spike aka Yang Kai Sheng. Momak je, naravno, aktivan u više bendova i ima nekoliko jednočlanih projekata i ono što Cruel Breath nema u produkciji ili originalnosti, ima svakako u jednoj naglašenoj autentičnosti. Ovo je sirova, prosta muzika, napravljena kod kuće sa jeftinom opremom i rifovima koji zvuče kao pozajmljeni od bendova koji su svirali pre četredeset godina, ali Spike čini da album Destined Fury prodiše time što se čuje da u sve ovo jako VERUJE i svira punim srcem i plućima.
https://cruelbreath.bandcamp.com/album/destined-fury
Argentinski Frantic obrađuju i Judas Priest na svom EP-ju Pesados Azotes i ovo je vrlo pristojna obrada Screaming for Vengeance. Pored Priesta tu su i Metallica i Testament i Whiplash i Frantic sve to vrlo pristojno odrađuju, sa ne naročito skupom ali funkcionalnom produkcijom. Jedna sopstvena pesma kojom najavljuju album je vrlo pristojna ali… moram da kažem da bend sebi ne čini uslugu što je stavlja u društvo nekih od najboljih metal pesama ikad napisanih Ipak, Frantic su mi privukli pažnju i zainteresovai me za dolazeći album, a to je valjda svrha ovog projekta:
Finci Nitrik sviraju brz, spastičan, zabavan thrash metal na svom prvom albumu, Disorder. Ovo nije toliko neuredno kako naslov implicira, i bend ima i zanat u rukama i smisao za aranžiranje, dakle, pričamo o razumno zrelom albumu kome jedino sirovija produkcija daje element haotičnosti. Ali okej, šarmantno je to i ovaj se materijal vrlo lepo sluša, sa finim iznenađenjima svakih par minuta. Prijatno:
https://nitrikband.bandcamp.com/album/disorder
Česi Murder Inc. su i na svom novom EP-ju na visini zadatka, kao što su bili i pre dve godine kada sam ih prvi put čuo. Sám Sobě Soudcem ima pet pesama razaračkog a suptilnog thrash metala, baš kako ja volim. Koncept ovde ne uspeva da odnese prevagu nad imulsom da se kreira muzika za ZAJEBANO ŠUTIRANJE sa zlim rifovima, brzim ritmom i vrištavim pevanjem, a opet, pesme su kvalitetne, promišljeno aranžirane, vidi se mnogo puta prosvirane da se svakoj nađe tačan puls i dodaju ukrasi gde to ima smisla. Odlično je i producirano pa ovo svaki ljubitelj thrash metala apsolutno mora da overi:
https://murderinc.bandcamp.com/album/s-m-sob-soudcem
Regicide iz Nju Meksika kažu za svoj EP Accidental Damage da su to dve pesme inspirisane „ratom, borbom i mentalnim nemirom“ ali kad ih čujete, inspirisane su bar jedno 60% Metalikom (i, er, Jimom Sterankom?). But there’s nothing wrong with that! Regicide nam daju ono što nam Metallica danas decidno NE daje, lep, kvalitetan mid-tempo thrash po uzoru na Master of Puppets, sa samo malo melodičnijeg heavy metala dodatog u miks. Mislim, nadam se da nećete ovo izdanje preskočiti pomislivši kako imate vremena samo za 100% originalnu muziku jer Regicide rade mnogo i dobro u stilu koji, jasno, nije potpuno njihovih ruku delo, ali je i dalje veoma potentan i donosi nam odličnu muziku:
https://regicidemusic.bandcamp.com/album/accidental-damage-ep
I južnoafrikanski trio Infanteria u svom zvuku ima ponešto od Metalikine thrash discipline iz njene zlatne faze, ali ovo je ekstrapolirano na entu potenciju. Infanteria na albumu Patriarch sviraju progresivni trhash metal i ovo je kompleksna, ambiciozna muzika za kakvu, neću lagati, ne mogu uvek da nađem vremena, ali Infanteria su me prilično impresionirali kvalitetom pesama, dobrom produkcijom i pažnjom da ovo uvek ostane propisan metal sa dovoljno cheesy elemenata da ga ne shvatimo BAŠ preozbiljno. Udrite:
https://infanteria.bandcamp.com/album/patriarch
Finski Rotgut su negde između speed metala, rokenrola i panka na kratkom EP-ju Leather Witch / Scum. Neko bi ovo zvao blackened thrash’n’rollom, ali ko ima snage za tako sintetičko razmišljanje? Not this guy! Ovo je naprosto ugodna ulična muzika, za provod, zezanje, cimanje piva ili lakoh droga ili naprosto zdravu strejtedž zabavu uz dobar rif i energičan ritam. Meni je ovo prelepo a plaćate koliko date:
https://rotgut666.bandcamp.com/album/leather-witch-scum
Howardove priče o Konanu Varvarinu inspirišu već punih devedeset godina razne umetnike, a u muzici je legitimno reći da „konanovski“ metal može da bude bilo šta od epskog power zvuka pa do sirovog d-beat/ sludge zakivanja. Kao što je slučaj sa bendom The Cimmerian iz Los Anđelesa. Mislim, EP Thrice Majestic ima po malo od svega toga i sladak je. Četiri pesme poštenog metala koji se smešta između power teatralnosti i sludge sirovosti i d-beat neposrednosti, producirane lepo, odsvirane momački, nema ovde ničega u čemu se ne može uživati:
https://thecimmerian.bandcamp.com/album/thrice-majestic
Burning Hand na EP-ju Degenerate/Social Nuisance prže dve superteške pesme primitivnog, moćnog hardkora iz Konektikata. Ovo je jako nisko naštimovano i kad uspori to je praktično slemčina što ja svakako mogu da cenim iz sve snage. Plaća se koliko date:
https://burninghandct.bandcamp.com/album/degenerate-social-nuisance
Da ostanemo u temi „gorenja“, londonski Burner vrlo stručno mešaju sirovi hardkor sa death metalom na albumu A Vision of The End. Ovo čak i nije samo primitivna, teška muzika kako občno ispadne u ovakvim kombinacijama i Burner pored te primitive i težine demonstriraju i mnogo odličnih ideja i suptilnosti u njihovoj organizacii. Izvrsno:
https://burnermetal.bandcamp.com/album/a-vision-of-the-end-2
Australijski Küntsquäd (imaju ženu u postavi pa je u redu da imaju ovakvo ime… pretpostavljam!) sviraju „Crustmetal /deathpunk“ i za sebe kažu da su došli iz kanalizacije grada Melburna. Dobro, bend je u proseku znanto stariji (po godinama članova) nego što biste očekivali pa je i muzika neki old school grind/ thrash stil koji bi mi se dopadao osamdesetih a dopada mi se i sada. Eponimni demo ima sedam pesama i mada ne otvara neke preterano nove horizonte, nekako lepo uživa u svojoj štroki.
https://kuntsquad.bandcamp.com/album/k-ntsqu-d
Agamenon Project se vraća u naše uši novim split EP-jem. Ovog puta je to sa indonežanskim Mencret koji su sirov, podrumski grindcore i koji svoju filozofiju pakuju u naslov svoje prve pesme: Poor Grind for Poor Nation. Pošteno, i to tako i zvuči. Agamenon Project nije promenio svoj old school grindcore pristup i pesme mu ovde nisu naročito inspirisane ali jeste u pitanju korektan grindcore sa minimumom zanatskog znanja i produkcije. Plaćate koliko hoćete za ovu krišku andergraunda.
https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/09-22-agamenon-project-x-mencret
Trocar ne kažu odakle su, sem da su iz SAD, ali pošto obrađuju jednu pesmu Ministry, šanse da su iz Čikaga su malčice veće nego za neku drugu regiju. Elem, iako Ministry svakako jesu referenca, kratki EP Four Forfeit Digits je mnogo više (cyber)grindcore nego industrial. I mada svaka budala sa kompjuterom (ili telefonom) danas pravi ovakvu muziku, Trocar je prave bolje. Plaćate koliko hoćete, a ovo je solidno.
https://thetrocar.bandcamp.com/album/four-forfeit-digits
Trucido iz Dalasa su kvartet vrlo lepo definisane grindcore provinijencije. Demo 2022 ima četiri pesme kvalitetnih rifova, ubitačnog ritma, odličnih vokala, dobro aranžirane i pravilno producirane. Maksimum štete i maksimum užitka u isto vreme, grindcore za svako domaćinstvo! Jeste pet dolara ali je vrhunski:
https://trucidogrind.bandcamp.com/album/demo-2022
Kolumbijski Lostrahuman sebi kače i tag „post-grindcore“ iako je njihova muzika zapravo sasvim korektni thrashgrind. Ali dobro, ako njima ne smeta ta post koncepcija, meni sigurno ne smeta. Album Wrath of the Lamb ima šest pesama od kojih samo jedna dobacuje do tri minuta, dakle, više je minialbum, ali pesme su napisane dobro, sa prorađenim rifovima i aranžmanima i vrlo autoritativnom svirkom od strane celog benda. Uličarski ali hiperelegantno, sirovo ali sofisticirano, najbolje od, dakle, oba sveta:
https://lostrahuman.bandcamp.com/album/wrath-of-the-lamb
Mutated Sex Organ je ime benda koje ne samo da sugeriše goregrind već i ostavlja utisak da je u pitanju bend koji već znate, možda neki od originatora ovog podžanra iz ranih devedesetih. Ali nije. Mislim, jeste u pitanju goregrind – album se zove Rapture in Fetal Decay – ali je u pitanju i ganc-novi projekat članova Nunslaughter i To Dust. Dakle, osamnaest kratkih pesama, za ovaj podžanr vrlo solidna produkcija ali i pristojan kvalitet samih pesama. Iskreno, više volim goregrind kad je brži ali Mutated Sex Organ dosta dobro zvuče i u svojim uglavnom srednjetempaškim gruv-pesmama.
https://mutatedsexorgan.bandcamp.com/album/rapture-in-fetal-decay
Argh? Zašto nikad nisam čuo za poljski sastav Hostia? Ili, još gore, zašto sam za njih možda nekad čuo pa zaboravio? Resurrected Meat, novi EP ovog kvarteta čiji svi članovi ispred imena stavljaju prefiks „sveti“ (šale se, naravno, pošto su im svi tekstovi VEOMA protiv crkve) nudi IZVANREDNI deathgrind, sa potpuno formiranim zvukom, hiperkvalitetnom svirkom i puno karaktera. Naprosto, ovo je odlično u svakom pogledu i sa sedam pesama – kratkih, ekonomičnih ali ne mikroskopskih – nije ni tako skormno. Poslednja je zajeban, odličan remiks pesme sa njihovog prethodng albuma i… pa, Hostia su fenomenalni. Ne propustiti:
https://hostiametal.bandcamp.com/album/resurrected-meat
Zašto, ZABOGA, Česi Mordloch svoj materijal (album? demo?) nazvan prosto 2022 nisu nazvali malo… kreativnije? Ovo je odličan, ODLIČAN deathgrind, sa moćnim gruvom, dobrim rifovima, HEAVY produkcijom i vrlo dobrom idejom o tome kako se pišu fine death metal pesme koje pritom imaju i grindcore eksplozivnost. Odličan album, apsolutne preporuke:
https://mordloch.bandcamp.com/album/2022
Bilo bi vam oprošteno što biste i bez slušanja odlučili da je australijski DeathFuckingCunt nekakav adolescentski mizogini slem sastav nevredan ni sekunde vašeg vremena, pogotovo što je i naslov albuma, njihovog drugog, devet godina nakon prvenca, Decadent Perversity. No, đavao spava u detaljima i bend se ne zove DEADFuckingCunt već DEATHFuckingCunt, što stavlja stvari u drugačiji kontekst. I zbilja, ovo je brutalni-tehnički death metal visokog kvaliteta ne samo svirke već i pesama od koga će vam mozak dobiti novesinapse i sve te sinapse će biti odmah dementne. Mislim, ovo ne samo da je brzo, razbijački i tehnički izvrsno, nego je i jebeno ZARAZNO, sa mnogo dobrih rifova i tema. Ozbiljno, uvek je lepo videti da se spoje ovakva tehnička ekspertiza i ovakva brutalnost u jednom bendu pa tako ovo ima svu „tech“ izvrsnost koju ste navilli da očekujete od Necrophagist, Gorguts ili Archspire ali uz GORE dimenziju i jedan crnohumorni otklon koji meni veoma prija. Oduševljen sam ovim albumom koji potvrđuje da šok-taktike MOGU ići ruku pod ruku sa visokim kvalitetom. Plus, u trenutku dok ovo kucam, naplaćuje se koliko viželite da date. OBAVEZNO:
https://deathfuckingcunt.bandcamp.com/album/decadent-perversity-brutal-technical-death-metal
Duo Inexorable (iz Kolorada i Arizone) na svom prvom albumu, Imperious, donosi, pa, solidan, čvrst death metal. Ovo je moderniji zvuk sa dosta promena ritma i brejkova, čak sa malo, vrlo malo naklona „core“ varijantama ove muzike, ali iako Inexorable time nisu stilski tačno tamo gde ja možda najviše volim, pišu solidne pesme i nude respektabilan gruv, a kad se čuka, čuka se korektno. Pristojno producirana ploča, takođe:
NembutoliK su iz Australije i njihov debi album spaja death metal sa malo groove metal i hardcore elemenata i, hajde, nije All Along the Frankston Line zapravo uopšte neprijatan za slušanje. Bend zvuči zrelo i reklo bi se da se komforno oseća u svom stilskom zabranu, a pesme su raznovrsne, mada sa opet jasnim identitetom. Dobra svirka, glasna produkcija, vrlo solidno:
https://nembutolik.bandcamp.com/album/all-along-the-frankston-line
Moria sviraju Deathcore ali ova je kalifornijska ekipa osnovana još 2003. pa kod njih ima dosta old school deathcore zvuka koji se danas malo i izgubio u ovoj muzici. Hoću reći, EP Revenant zvuči organskije i meni zanimljivije od velikog broja modernih deathcore izdanja koja se naprosto takmiče u tome čiji je zvuk brutalniji a nemaju, jelte, pesme. Moria voli dobar rif i taj dobar rif često dolazi iz smera death metala. Bend ništa nije snimao petnaest godina i ove tri pesme su vrlo solidan kambek:
https://moria831.bandcamp.com/album/revenant
Infernal Bizarre iz Lođa, bez obzira na to što sviraju death metal a ne black metal, svakako donose ozbiljnost i zrelost na koje smo navikli od poljskih metal-pregalaca (i to i pre nego što vidite promo fotku sa pušenjem lule!). Njihov drugi album, Mroczne dziedzictwo je moćan, odlično napisan, perfektno odsviran i, pored svoje izražene „tehničnosti“ zapravo pažljivo fokusiran na centralni motiv svake pesme i aranžiran bez nekakvih baroknih ambicija, naprotiv, sa pažnjom da se pojedinačni karakter svake od kompozicija istakne u prvi plan. Ovo rezultira albumom visokog kvaliteta koji treba da preslušate iz SVE snage:
https://infernalbizarre.bandcamp.com/album/mroczne-dziedzictwo-dark-legacy
Brazilski Brutta na istoimenom debi albumu imaju blago demo zvuk, ali njihov je nekomplikovani black-death metal izraz zapravo vrlo autentičan i prijemčiv. Bend izbegava veliki broj opštih mesta žanra i nudi muziku koja zahteva pažnju ali je i nagrađuje velikim brojem interesantnih detalja i ideja. Iznenadio sam se koliko je ovo okej:
https://bruttametal.bandcamp.com/album/brutta
Cadaver Carnivore je pomalo i smešno ali simpatično ime za death metal projekat a projekat je jednočlan, stiže iz Novosibirska i, pa, dve pesme na materijalu Descend su odlične. Ovo je gruverski, kvalitetan death metal sa urednim aranžmanima i dobrom produkcijo, te kvalitetnim idejama. Moderno i ugodno:
https://cadavercarnivore.bandcamp.com/album/descend
Massacred je izbacio, kaže čovek, poslednji EP za ovu godinu. A mislim, u njoj je već izbacio demo, album, kompilaciju starih snimaka i još jedan EP. William Edwards je veoma vredan čovek i mada Massacred za mene nema onaj isti IDEALNI kombo gruva i krljanja kao njegov penzionisani projekat Hatefilled, jebiga, dobar je i Massacred. EP The Final Torture ima čak deset pesama prljavog, nevaljalog deathgrinda koji se ne smara intelektualizovanjem i konceptualizovanjem svoje sirovosti nego KRLJA. Ko voli, ne sme da propusti:
https://massacred669.bandcamp.com/album/the-final-torture
Poljski Nihilvm svira, recimo, black-death metal i njihov prvi EP, Life-Death-Empty bi mi bio MNOGO prijemčiviji da nije masterovan tako da se uši evakuišu u brda posle 30 sekundi. Ovo je inače simpatičan, mračan i nihilističan – u skladu sa konceptom – zvuk abrazije i malo meditacije u oku oluje, sve dosta ozbiljno postavljeno, pa ako možete da podnesete mastering bolje nego ja, vredi se potruditi:
https://malignantvoices.bandcamp.com/album/life-death-empty
Španski Ataraxy nikud ne žure sa svojim trećim albumom. The Last Mirror je old school death metal ploča što se klati kao oživljeni leš nekakvog starog božanstva koje ne zna više ni koji je eon ni u kom je svemiru, ali i dalje ima eleganciju i moć. Ovo su, dakle, veliki, spori i epski rifovi, mračne a zavodljive melodije, puno dobre atmosfere, odičnih vokala… Ko voli death metal što gazi teško, sporo a otmeno, pritom i dalje valjajući ispred sebe vonj raspadanja, ali PLEMENITOG raspadanja, nek navali. Dark Descent Records uglavnom ne greši pa tako ni sada:
https://mesacounojo.bandcamp.com/album/the-last-mirror
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-last-mirror
Slatki su australijski Circle Of Blood sa svojim drugim EP-jem, Leviathan koji sadrži i ceo njihov prvi EP u remasterovanim verzijama. Circle Of Blood gaze gruverski, zabavan death metal koji je stvoren za znojave žurke i mošpitove, bez nekakvih „tehničkih“ ambicija i „brutalnih“ pretnji. Ovo je da klinci, oba pola, upadaju u šutku kao u bazen, da se bacakaju unaokolo po patosu dok im ortaci drže rančeve i da odu kući srećni. Dakle, meni se baš sviđa:
https://circleofblood.bandcamp.com/album/leviathan
Francuski tech death majstori Exocrine ne menjaju ni metu ni odstojanje sa svojim petim albumom The Hybrid Suns, pa, kako se meni i prethodni njihov album dosta dopao, tako je i sa ovim. Jeste ovo tech-death sa mnogo preterivanja u ukrasima i egzibicijama, ali Exocrine konzistentno demonstriraju osećaj za proširenje izraza tako da se klasična „tehnička“ svirka zaista oplemeni harmonskim izletima, novim bojama i generalno svežim idejama (slušajte odlično iskorišćene ženske vokale). The Hybrid Suns je vesela, svetla ploča puna kvalitetne svirke, ali i puna dobro napisanog materijala koji uprkos svom obaveznom programu demonstriranja zanata uspeva da ne ostane na nivou samo demonstracije ili samo zanata. Unique Leader imaju hit u svom katalogu:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-hybrid-suns
Na drugoj strani death metal spektra (a i sveta) su australijski Denouncement Pyre čiji novi album, Forever Burning (izašao za poljski Agonia Records) donosi ugodni old school black-death zvuk, sa jasnim skandinavskim uticajima, i stručno sklopljenim pesama od sirovog čukanja i pamtljivih, melodičnih tema. Album je varljivo nekomplikovan i zvuči kao da se pesme naprosto spontano formiraju ispred slušaoca ali nije tako, Denouncement Pyre su u ovo ulili godne iskustva i to da ovako lako proizvode ovu dobru muziku je naprosto isplata ogromnog ulaganja:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/forever-burning
Ponekad naletite na slamming death metal bend koji jednostavno sve KAPIRA na prvu. Jednočlani Contemptuous Infestation nije imao čak ni stranicu na Metal Archivesu u momentu izlaska ploče (sad ima), ali njegov prvi EP, Resurrected Tormentous Agony je apsolutno, no bullshit sleming razaranje. Četiri pesme mučkog, ali MUČKOG udaranja iz sve snage bi iz nečijih ruku ispale nespretno, grube, neelegantne, ali Tomas D., ko god bio, tačno razume i kako da miksuje muziku da sve zvuči kao betonski blok koji je dobio ruke i noge i naučio da svira, ali i kako da napiše pesme koje imaju i gruv, i apsolutno uništiteljsku, nihilističku energiju. Slem je IZMIŠLJEN za ovakva izdanja, slušajte bez rezervi a i kupite bez štekovanja jer Tomas sve daje za pare koje sami odredite.
https://contemptuousinfestation.bandcamp.com/album/resurrected-tormentous-agony
Evo nas i u poslednjoj sekciji, sa heavy metalom i raznim ekscentričnostima. A imamo ih! Remnants EP je zapravo kolekcija demoa i snimaka za kompilacije nemačkog projekta Lusca sa čijim sam gitaristom u svoje vreme proveo prilično mnogo vremena u prijatnom unterhaltovanju. Lusca je nekomplikovan koncept – ovo je apsolutno i bez ostatka posveta bendu Godflesh, već sam o tome pisao pre četiri godine povodom prošlog izdanja – i ovih pet pesama su obožavanje Godflesh bez ikakvog odmaka. Kao neko ko, jelte, takođe obožava Godflesh, nemam nikakvo objektivno mišljenje, pa svakako preslušajte sami a materijal daunloudujete po ceni koju sami odredite ako vam se dopadne:
https://lusca.bandcamp.com/album/remnants-ep
Da li ime bangalorskog sastava Illucia zapravo znači „iluzija“ kad se prevede sa Hindua ili koji već jezik da pričaju tamo? Tko zna? Savakako ne ja. Ali Illucia su mi vrlo slatki na debi albumu A New Reign, koji vozi old school heavy metal sa dosta dostojanstvenosti i lepih rifova, te solaža sviranih pod kurblom. Bend ima solidnu produkciju i piše dobre pesme što uspevaju da prenesu najveći deo klasične heavy epike a da se ne upletu u cheesy trope. Sve je ovde dobro, ali pevanje Vineesha Venugopala mi je hajlajt jer čovek ima jedan prijatan muževan glas i koristi ga odgovorno, ne ukrašavajući pesme sa više stilizacija nego što je ukusno. Vidim na jutjubu da ima ljudi kojima se to ne dopada, i to je fer, nemamo svi isti ukus, ali meni je baš prijalo. Lep album:
https://illuciaindia.bandcamp.com/album/a-new-reign
Arkham Witch Presents: The Lamp of Thoth: Hoods in the Woods je, dakle EP projekta Arkham Witch koji je nastajao da bude EP projekta The Lamp of Thoth. Jedan je više heavy metal, drugi više doom metal, tako da je muzika ovde negde između ta dva. Je li dobra? Pa, ovo je jednostavan sirov metal koji peva o Landu Karlisijanu kako jebe droide, pa to, mislim, pokazuje o kakvoj estetici pričamo. Ali slatko je. Akrham Witch su izbacili još masu raznih sajd-prodžekt albuma snimanih ko zna kad na svojoj bandcamp stranici pa pogledajte i ostalo…
https://arkhamwitch.bandcamp.com/album/arkham-witch-presents-the-lamp-of-thoth-hoods-in-the-woods
The CheeseBergens su jedan od onih poodičnih bendova koje viđate po JuTjubu i uvek su vam slatki. Četvoro bliskih rođaka različitih generacija iz Kalifornije (svi se prezivaju Bergen) snimili su album od 22 pesme šaljivog metala i panka koje ne treba shvatati preozbiljno ali koje umeju da budu šarmantne i prijatne i „normalno“ i na onaj „art brut“ način. Meni je sve to super slatko:
https://thecheesebergens.bandcamp.com/album/a-double-with-cheese
Pravi praznik za ljubitelje teatralnog, a genijalnog japanskog metala je novi album sastava iz Fukuoke Imperial Circus Dead Decadence. Ova ekipa radi već petnaestak godina i sa svojim, trećim albumom, 殯――死へ耽る想いは戮辱すら喰らい、彼方の生を愛する為に命を讃える――。 kreira svojevrsnu apoteozu svog raskošnog, vrhunski kičastog zvuka. To da je naslov albuma na japanskom a da je omot dizajniran u tipičnom anime stilu (uljučujući ženski lik sa licem dvanaestogodišnje devojčice i telom porno-zvezde, jer.. Japan) i sugeriše da ova muzika nikada nije bila namenjena nama, gaiđin slušaocima, no Imperial Circus Dead Decadence su prijemčiv bend koji bi bilo greota propuštati samo zato što ne razumete (ili ne prihvatate) sve u vezi s njima. Imperial Circus Dead Decadence me na neki način podsećaju na zemljake Sigh koji svoj blek metal već godinama kombinuju sa orkestracijama i raznim drugim dekadentnim muzičkim smerovima. Imperial Circus Dead Decadence su kao neka „overground“ verzija toga, sa anime-simfonijskim pristupom power metalu u kome ima i death metala. Sve je to, pretpostavljate, vrhunski dekadnentno ali i raskošno, sa neverovatno slojevitim aranžmanima i produkcijom koja mora da spakuje u sebe ogromnu količinu instrumenata a da to sve lepo legne zajedno. S obzirom da slušanje albuma daje utisak da igrate neku od igara iz Castlevania serijala dok istovremeno slušate barem po jednu power metal i death metal ploču, rekao bih da je naum benda uspeo. Ovo je album koji će vas oboriti s nogu, možda i čistom gustinom zvuka i preteranošću SVEGA ali i album koji se ne gubi u toj gustini i preteranosti i uvek ima dobro napisane, dobro koordinirane pesme. Sjajno, dakle:
Francuki Born Again vrte simpatičan heavy metal na svom novom EP-ju, Live Hard, Die Free. Sa takvim naslovom jasno je da je u pitanju energičan, himničan metal i ovih pet pesama isporučuju i lepe rifove, dobar ritam, gitare koje polivaju wah-wah modulacijama… Sve to vrlo fino zvuči, negde između NWOBHM energije i proto-thrash formula i možda je jedini blago upitni element kombinacija te melodičnije muzike i vrlo sirovih vokala, ali bend to tako očigledno voli pa ćete možda i vi:
https://bornagainheavy.bandcamp.com/album/live-hard-die-free
Šveđani Vypera možda malo više zanose ka hair metal klišeima za moj ukus, ali da se ne zbunimo, album Eath Your Heart Out je i dalje odličan komad propisnog ’80s heavy metala, sa dobrom produkcijom i solidnim odnosom sliza i štroke da ja to ipak slušam sa odobravanjem. Proverite, verovatno ćete i vi:
Novi album za uvek pouzdanog njemačkog izdavača Pure Steel Records je debi album švedskog kvarteta Caeli, nazvan Tied Together. Ovo je klasičan metal sviran na moderan način, sa svom epikom i energijom heavy metala iz osamdesetih ali sa manje cheesea i svesnog ili nesvesnog kiča. Bend se programski trudi da ima šarolik stilski pristup u različitim kompozicijama, ali dobra svirka i produkcija sve to fino iznivelišu dok ne ostanu samo snažni rifovi i izvrsno pevanje Marthine Sjöström. Iz početka sam se pitao da nije ovo malo previše „obična“, mejnstrim ploča za moj ukus ali posle par pesama sam shvatio da uživam:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/tied-together
Nisam hteo da preterujem sa smaranjem, pošto Freddy Krumins objavljuje u proseku po jedan album nedeljno i to su uglavnom stvari koje su snimljene raine i samo ih vadi iz arhive, ali moj novi omiljeni pevač (multiinstrumentalista, kompozitor…) iz Las Vegasa, zaista vredi podsetiti, je vanserijski talenat. Ove nedelje izbacio je Stray Dogs Vol. 1, kolekciju neobjavljenih pesama snimljenih na raznim sešnovima i neka me, evo, odmah zgazi tramvaj ako ovo nisu neke od najboljih hard rok pesama koje neobavezno možete čuti ove godine i onda u jednom momentu pomisliti „Čekaj, ovakve stvari se ne prave tako često danas.“ Krumins naprosto dominira svakim stilom koji odabere, pravi izvanredne aranžmane i ima sjajnu produkciju i prosto sam patološki ljubomoran ali i zadivljen kako se u jednom čoveku skupilo toliko talenta. Izvrsno:
https://freddykrumins.bandcamp.com/album/stray-dogs-vol-1
Kalifornijski Sorcery takođe nude sjajan hard rock za ljubitelje stare škole, mada za razliku od Kruminsa, njihova muzika otvorenije uživa u staromodnosti. Ali je odlična. Album Stunt Rock Soundtrack je ne samo napisan već i produciran sa decidno old school osmehom na licu i nudi slavlje ljubiteljima, šta ja znam, Uriah Heep i Rainbow i Sweet i raznih ’70s hardrokera. Album ima čak jedanaest pesama (kažem „čak“ jer su u ono vreme albumi dobacivali dajbože do osam komada) i one zvuče autentično i jebeno zabavno:
https://sorcerystuntrock.bandcamp.com/album/stunt-rock-soundtrack
OK, ako volite žanrovske krosovere i obožavate balkanske narodnjake, High Castle Teleorkestra iz Denvera će vam na svom albumu The Egg That Never Opened ponuditi avangardni jump-cut pristup od kog bi i Johnu Zornu malo zaigralo srce a onda i harmonike i sedmoosminske ritmove uz koje bi cela populacija Balkana napravila lom na svadbi. Ozbiljno, nazvati High Castle Teleorkestra eklektičnim deluje potpuno nedovoljno, ovo je IZUZETNO kvalitetno spravljen postmoderni bućkuriš koji IMPRESIONIRA savršenim uklapanjem svih svojih namerno disparatnih elemenata a zatim, kad se naviknete na ideju da se žanr menja svakih nekoliko taktova, oduševljava konstantnim kvalitetom. Jebem mu mater, jeste ova muzika „smešna“ u osnovi, ali je istovremeno toliko lepa i neposredna da stvarno treba da budete govnar pa da to ne prepoznate. Ako ste ikad voleli Naked City, Ground-Zero, Sleepytime Gorilla Museum ili bilo šta slično, High Castle Teleorkestra su APSOLUTNA lektira:
https://highcastleteleorkestra.bandcamp.com/album/the-egg-that-never-opened
https://highcastleteleorkestra.bandcamp.com/album/the-egg-that-never-opened-deluxe-edition
A onda – transcendencija!!!!! I album nedelje!!!! Drugo Ripple Music izdanje za ovu nedelju je, da prosite na klišeu, dugo očekivani debi album internacionalnog kvarteta Aptera, nazvan, moćno, You Can’t Bury What Still Burns. Da me ne ponese mnogo feministički žar ali ovo je… jebanje keve. Ako su gorepomenuti Valley of the Sun klasični, skoro stadionski heavy rock, ove četiri mladunice iz SAD, Brazila, Italije i Belgije daju nam drugu stranu teške gitarske muzike, pržeći zli, iz podruma potekli metal koji mnogo duguje Black Sabbathu ali isto toliko i pank rok štroki pa i blek metalu, psihodeliji, okultnom roku. Jebem mu mater, samo glasovi Michele Albizzati i Celije Paul su dovoljni da ovaj album iskoči iz mase stoner, doom i heavy psych izdanja koje čujem svake nedelje, a gde su lepljivi, zarazni rifovi i jebeno dobro sviranje bubnjeva Sare Neidorf koja je možda i najiskusnija od svih u ovom bendu? Sorry, momci, ove nedelje su vas žene potpuno pregazile i, evo, ako ste ikada (kao neki od nas) maštali o bendu koji bi nastao ukrštanjem Black Sabbath i Lunachicks, pa jebote, sad ga imamo:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/you-cant-bury-what-still-burns
