FOR THE ENGLISH SPEAKING FOLKS: KINDLY SCROLL TO THE COMMENTS SECTION FOR THE TRANSLATION OF THE PORTION OF THE TEXT REFERRING TO RASMUS AND HIS TRIO. THANK YOU.
Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto mi se čini da je prošlonedeljni album pijanističkog džez-trija dobro prošao, ove nedelje nastavljamo u praktično identičnom maniru ili makar u uporedivoj postavi, ali pošto sam brižan i plašim se da ne upadnemo u kolotečinu vi i ja, onda ove nedelje DVA albuma, jedan nov, jedan star, pa da zadovoljimo sve ukuse.
Ili makar ukuse onih koji voe evropski džez. Koji nije baš SASVIM evropski. Dobro, ukuse onih koji vole tačno onakav džez kakav ja volim. Dakle, da otvorimo karte, da zadovoljimo MOJ ukus. A vama kako bude. Bićete uredno kompenzovani, pa nisam ni ja bez srca.
Prvo na redu je nešto novo, i taj pomenuti pijanistički džez trio. Rasmus Sørensen je pijanista poreklom iz ruralne Danske ali u prestonici sveta, Njujorku živi od 2018. godine. Ipak, album Traits, sa kojim nam se ove Nedelje predstavlja snimljen je u Danskoj, u studiju koji se zove Finland Studios, čisto da bude malo komplikovanije, i na njemu sviraju, prikladno, još jedan Danac ali i jedan Italijan. Koji isto živi u Njujorku. Dakle, evropski džez ili, kako ga mi ovde uglavnom zovemo – džez.
O Sørensenu ne znam mnogo a, da budem malo i nevaljao, o njemu još uvek i nema TAKO MNOGO toga da se zna s obzirom da je u pitanju momak na početku svoje diskografske karijere. Traits mu je prvi album! A opet, to što je neko snimio prvi album samo znači da sada može da ga čuje više ljudi. Rasmus svira klavir od svoje devete godine, ali je u međuvremenu pokazao interesovanje i za duvačke instrumente pa je nastupao i svirajući klarinet. Tokom srednje škole je svirao u raznim orkestrima i bendovima a za više obrazovanje je otišao u Švedsku da studira na tamošnjoj narodnoj školi (Folkhögskola) u Skurupu, i usredsredio se na džez. Za univerzitetske studije gađao je nekoliko škola u SAD ali su mu sve bile skupe. Na kraju je dobio punu stipendiju za studije na Manhattan School of Music i tu se skućio. Diplomiraće ove godine, ali što se mene tiče, već je diplomirao.
Traits je album snimljen sa triom sa kojim je Sørensen već nastupao uživo. Kontrabasista Jon Henriksson je mlad ali već iskusan muzičar, Šveđanin, koji predvodi i sopstveni kvartet dok je bubnjar, Francesco Ciniglio rođeni Napolitanac ali je nekoliko godina živeo u Njujorku, da bi danas Francusku nazivao svojim domom. Bubnjeve svira već četvrt veka, od svoje šeste godine, sa već solidnim formalnim obrazovanjem i tragom saradnje sa velikim brojem (ne samo) njujorških muzičara.
Traits je ploča koju je lako slušati i lako voleti. Sva trojica muzičara su prilično mladi ali i prilično iskusni i nalaze se na onoj tački svojih muzičkih života kada sviranje u prepoznatljivoj tradiciji još uvek iz njih izvlači spontanu, ekspresivnu muziku i ne pretvara se u konceptualizacije i nekakve postmoderne strategije citiranja. Otud Traits zvuči sveže i poletno iako je u pitanju „samo“ album ugodnog hardbopa na kome pre svega mladi pijanista razigrava svoje muzičke mišiće i gde trio prolazi kroz relativno kratke, ali uglavnom idealno formatirane kompozicije sa puno poleta, ali bez forsiranja i glume.
Sørensenove kompozicije su kreirane da iskoriste kvalitetnu ritam-sekciju sa kojom svira i njegove teme su nenametljive i služe samo kao polazna osnova za fine improvizacije koje pijanista štedro razvija tokom celog albuma. Ovo zaista ne odstupa predaleko od „klasične“ hardbop osnove ali i ne mora to da radi jer i Sørensen i kolege pokazuju da nema ničeg ni zastarelog ni prevaziđenog u ovom stilu kada ga svirate ozbiljno i posvećeno. Ekspresivnost ovde ide ruku pod ruku sa ljupkim stilizacijama i mada muzika ne zvuči staromodno, ona nema u sebi ni nekakvu radikalnu ambiciju o razbijanju kalupa i prevrednovanju vrednosti.
Ali, želim da naglasim, to ne svodi Traits na samo ugodno Nedeljno slušanje, iako on to bez sumnje pruža. Ovo je muzika koja svoju transcendenciju ne gura silom u prvi plan ali je se ni ne stidi, spajajući idealno tradicionalni njujorški stil sa samo malo skandinavske melanholije za jednu ne hladnu ali dostojanstvenu, otmenu kaskadu akorda, solaža i brzog ritma. Veoma preporučljivo:
https://rasmussorensen.bandcamp.com/album/traits
Ako ste pak, kao neki od nas, nezgodan svat i priznajete za vrednu samo muziku što su je pravili umetnici koji su u trenutku kad je slušate najmanje pola veka pod zemljom, pa, nezgodan ste svat, ali imamo i za vas nešto. Poljski GAD Records je ove nedelje objavio do sada neobjavljen koncertni album Live in Praha 1964 a koji je snimio jedan od najpoznatijih poljskih, pa i evropskih džez-lidera prošlog veka, sa svojim kvintetom. Krzysztof Komeda Quintet je za ovu priliku u postavi imao i neke jednako velike muzičare, kao što je Michał Urbaniak, kasniji saradnik, između ostalog Milesa Davisa, možda najpoznatiji kao violonista ali na ovom albumu strogo i pravično na alt saksofonu, ali i pokojni Tomasz Stańko, legendarni poljski trubač koji je ovde bio u poslednjim fazama, da tako to kažemo, učenja pre nego što će se levelapovati u lidera sopstvenog kvinteta i dalje nastaviti da dominira evropskom džez-avangardom, uključujući sviranje sa big bendom Cecila Taylora.
Live in Praha 1964 je, očigledno, snimak koncerta u Pragu 1964. godine, u dvorani Lucerna, a u okviru prvog Međunarodnog džez festivala u Pragu – najstarije i dalje aktivne muzičke manifestacije u Češkoj.
I zaista nema mnogo drugih muzičara koje biste radije videli na prvoj inkarnaciji festivala koji će se pretvoriti u ovako uglednu instituciju. Komeda je, avaj, daleko prekratko živeo – umro je 1969. godine, u svojoj tridesetosmoj, od posledica krvarenja na mozgu za koje Roman Polanski veli da je nastalo u prijatejskoj, mada gruboj zajebanciji sa piscem Marekom Hłaskom. Koliko su se Poljaci u SAD grubo igrali svedoči i to da je i sam Hłasko umro dva meseca kasnije, najverovatnije od posledica iste prijateljske tuče.
Evropski i svetski džez izgubili su time jednu od svojih najinteresantnijih figura. Komeda je bio praktično superheroj ne samo poljskog već generalno socijalističkog džeza, lekar koji je specijalizovao otorinolaringologiju i preko dana radio u klinici, a onda uveče cepao ozbiljnu, savremenu muziku. Džez je u istočnom bloku u to vreme tolerisan i percipiran glavnom kao bezazlena „stara“ pop-muzika koju su svirali muzičari sa ljubavlju ka plesnom zvuku i istina je da je i sam Komeda sebe video pre svega kao takvog autora i izvođača, iako je zapravo maštao da bude svetski prepoznat virtuoz klavira – a studije na konzervatorijumu mu poremetio Drugi svetski rat. No, kada se opseo muzikom Andrzeja Trzaskowskog, jednog od najranijih poljskih pijanista koji su svirali u naglašeno sinkopiranom bebop stilu, za Komedu više nije bilo povratka na staro. Iako je prve veće nastupe imao svirajući sa diksi orkestrima, srce ga je vuklo ka modernom džezu pa je i njegov sekstet osnovan pedesetih smatran prvim modernim poljskim džez-sastavom.
Ovaj je živi album, pak, snimljen već u zreloj Komedinoj fazi, nakon njegovih nastupa u SSSR i Francuskoj ali i sklapanja duge veze sa Skandinavijom, partikularno Danskom gde je više puta nastupao u legendarnom klubu Golden Circle u Kopenhagenu. Paralelno je radio i filmsku muziku, veoma uspešno i mada su neki od njegovih najpoznatijih skorova – poput saundtraka za filmove Polanskog Fearless Vampire Killers i Rosemary’s Baby – došli tek nekoliko godina kasnije, Komeda je u vreme ovog nastupa iza sebe imao već dobrih šest godina rada na filmskoj muzici i pregršt filmova (uključujući, opet, Polanskog i njegov Nož u vodi).
Ono što je sigurno je da Komedin kvintet nije ni malo štedeo publiku na ovom nastupu. Ne znam koliko je praški auditorijum bio upoznat sa njegovim radom do tada ili koliko su uopšte bili navikli da slušaju muziku koja nije rađena u diksi, regtajm ili sving stilu – verovatno je svakako da je makar deo gledališta očekivao da čuje nešto što bi po formi pripadalo dvadesetim ili tridesetim godinama prošlog veka – ali pijanista je sa svojim saradnicima od početka skočio u duboku vodu. Repetition koja koncert otvara traje više od dvanaest minuta i radi se o organski razvijanoj, klavirom vođenoj modernoj kompoziciji u kojoj ritam sekcija izlazi „napred“ i svira ravnopravno sa „glavnim“ članovima benda. Kontrabas Jaceka Ostaszewskog štaviše ima vrlo prominentnu solističku ulogu na samom početku kompozicije, pripremajući publiku za harmonski, ritmički i senzibilitetski program na koji nije navikla.
Komeda, naravno, svojim fraziranjem i razvijanjem tema uokviruje zvuk i svetonazor ovog kvinteta, ali ovo je svakako moderna muzika u kojoj se dužnosti shvataju ravnopravnije pa je ritam sekcija, gde bubnjeve svira Czesław Bartkowski, jedan nadalje ekstremno plodan i zaposlen bubnjar, zaista u istoj ravni sa solistima koji će izrasti da budu autentične zvezde ne samo poljskog ili evropskog džeza.
Kompozicije su dugačke, pa i zahtevne, Sophia’s Tune – uslovno rečeno balada – traje sedam i po minuta i nudi Komedie impresionističke eksploracije, a Svantetic gazi više od osamnaest minuta energične svirke, serijskog soliranja (da, uključujući i na bubnjevima) ali i demonstrira Komedino razmišljanje o dugačkim formama i narativnom potencijalu muzike koje je mora biti bilo informisano i njegovim radom za film.
Do kraja nastupa kvintet odsvira još tri dugačke kompozicije. Roman Two je skoro jedanaest minuta hardbopa sa Urbaniakovim soliranjem punim zanimljivih fraza i harmonskih nestašluka. Alea je sa više od četrnaest minuta relaksiraniji komad koji i pored ozbiljnosti ne zvuči namešteno cerebralno i suvo – zamka u koju su istočnoevropski džezeri ponekad znali da upadnu. Stańko ovde vozi neke memorabilne solaže, a Ostaszewski drži kompoziciju na okupu jakim rifovima, puštajući šefa da se šeta po klavijaturi kako poželi.
Finalna Second Ballet Etude je jedan srazmerno kratak, efikasan i efektan bop komad sa sažimanjem publici svega što je slušala poslednjih sat i kusur vremena, uključujući – da, ponovo – soliranje na bubnjevima i odličan završetak jednog impresivnog nastupa. Vrlo solidan analogni snimak ovde je remasterovan uz dosta pažnje a kako je u pripremi i vinil, ljubitelji PRAVOG old schoola mogu sa slašću da pripreme novčanike. Mi ostali samo da kliknemo: