The Night Comes for Us je poučna priča o svetu organizovanog kriminala koja pokazuje kako ni jedno dobro delo neće ostati nekažnjeno… A, čekajte, ne, The Night Comes for Us je urnebesno preterani akcioni film u kome najfiniji indonežanski glumci od borilačke sorte (od kojih su neki očigledno kineskog porekla a ima i bijelih đavola) premlaćuju jedni druge štanglama, seku mačetama, upucavaju sačmarama, ali i malokalibarskom taktičkom municijom i nabijaju na kuke za meso barem osamdeset minuta od ukupnog dvosatnog trajanja filma. Ostatak minutaže ima nekoliko sporijih scena u kojima se vide i te neke… emocije, ali ima, da se ne lažemo, i momenat u kome glavni junak shvati da prema njemu idu tri naoružana, vrlo odlučna neprijateljska borca, pa on prema njima baci kanister sa gorivom, pogodi ga hicem iz sačmare kao da smo u nekoj videoigri iz 2004. godine i onda tri momka plešu padajući u plamenu, bez vrištanja ali sa muklim šumom vatre koja gori na visokoj temperaturi.
The Night Comes for Us, da bude jasno, ima sve – gangstere, kineske gangstere koji pričaju Engleski because why the fuck not, gangsta 4 eva my boi, gangstere sa savešću, gangstere sa savešću koji su odlučili da savest može da jede govna jer njima treba puno para da servisiraju svoje skupe navike, preslatku predpubertetsku devojčicu oko koje se svi jure ceo film kao oko nekog simpatičnog mekgafina, ima desetine kineskih kalašnjikova i stotine lokalnih mačeta, ima scene neverovatnih kaskaderskih poteza za koje znate da su nekog poslale u bolnicu, ima verovatno sumanutu stavku u budžetu za kesice sa lažnom krvlju, ima čoveka koji znak da je patos mokar koristi kao oklop ispod majice kako bi na prsa primio 30-40 neprijateljskih kušruma a ipak im se na kraju nasmejao u lice, ima ozbiljne, zabrinute žene kojima ženstvenost ne smanjuje odlučnost i kul-faktor, ima kung-fu lezbejke* i najmanje jednu scenu u kojoj dvojica nekad nerazdvojnih prijatelja pokušavaju jedan drugog da ubiju koristeći majstorski alat, metalne profile i cirkularnu testeru koja jednom od njih odseče čuperak kose.
*dobro, penčak silat lezbejke, pedantni čitaoče
Indonežanski akcioni film je stavljen na svetsku mapu sa diptihom The Raid i The Raid 2 i, kako je izvesno da nikada nećemo dobiti The Raid 3 (barem ako se Gareth Evans tu nešto pita), red je da se kaže da ovoj velikoj zemlji nije ZAISTA potreban velški bijeli đavo da bi pravila najbolje akcijaše na svetu. Od prvog The Raid je uostalom prošlo više od deset godina i u ovom periodu smo bili svedoci i strmoglavom usponu striming servisa pa je i zapadno (mada, naravno, i istočno) tržište postalo znatno pristupačnije kinematografijama država koje smo do nedavno smatrali „malim“ ili u najmanju ruku ne odveć interesantnim za mejnstrim publiku na zapadu. Fakat je da su mnoge azijske države, uključujući najveće među njima , poput reciomo Indije, među normalnom pulbikom na zapadu večito percipirane kao proizvođači malih, duševnih filmova i toplih ljudskih drama koje se pojave na nekom festivalu i baš su medene iako pričamo o produkcijama koja po broju naslova tokom godine ostavlja Holivud daleko u prašini.
Indonezija svakako nije na nivou Indije, ali indonežanska kinematografija razvija se već decenijama, sa prvim vrhuncem koji je dosegnut osamdesetih kada je industrija ušla u prijatnu rutinu, pa onda sa reformacijom u post-Suhartovoj epohi gde smo dobili uspon nezavisnih radova. Krajem prve decenije ovog veka i početkom druge nekoliko se faktora skupilo da usmeri indonežanski film ka izraženije žanrovskim vodama, od promene načina oporezivanja stranih filmova u domaćoj distribuciji pa do, naravno, dostupnosti moderne tehnologije, tako da je Indonezija krenula vrlo ozbiljno da pravi horor i akcione filmove od kojih su neki počeli da stižu i na druga tržišta.
The Night Comes for Us iz 2018. godine je neka vrsta solidnog sažetka ove epohe indonežanskog filma jer je u pitanju, rekosmo, URNEBESAN akcioni film sa toliko izraženim grafičkim nasiljem i još izraženijim pornografskim uživanjem u tom nasilju da se u neku ruku kvalifikuje i kao horor-ekstravaganca. Kako, rekosmo, The Raid 3 ne možemo da očekujemo, The Night Comes for Us može da posluži kao sasvim solidna zamena ali i indikacija kuda lokalni filmmejkeri vole da krenu kada sami prave svoje ludačke akcijaše. Naime, u smeru brutalnog splatter preterivanja a koje, opet ne odlazi do apsurdne, humorističke dimenzije kakvu smo navikli da gledamo u određenoj klasi japanskih horor-akcijaša (ako pretražite moj blog dovoljno godina unazad naći ćete pisanija o filmovima tipa Samurai Princess ili Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl). Svima njima je, da bude jasno, tata (i mama) klasični hongkonški rad Riki-Oh: The Story of Ricky koji je na neki način, pre tri decenije, ozvaničio brak azijskih borilačkih veština i splatter horrora ali lepota indonežanskog novog akcionog talasa je, naglašavam, upravo u tome da ovo nisu apsurdno lo-budget produkcije niti filmovi čiji su set pisovi intencionalno smešni. Oh, smejao sam se naglas gledajući The Night Comes for Us, ali isključivo jer je intenzitet akcije na ekranu naprosto prevazilazio i moja najluđa očekivanja. A, mislim, posle The Raida očekivanja su bila u stratosferi.
The Raid je obavio važan posao, rekosmo, na legitimisanju indonežanskog akcionog filma pa je i The Night Comes for Us veoma brzo našao internacionalnu digitalnu distribuciju putem Netfliksa. Ovo je dobro najviše zato što su Engleski titlovi koje imamo na raspolaganju ipak razumno korektni i omogućuju praćenje radnje, onoliko koliko je ima.
Timo Tjahjanto, čovek koji je ovo napisao i režirao nije se, da bude jasno, baš preterano zamarao pričom. Ovo mu je tek drugi dugometražni film – prvi je bio horor May the Devil Take You iz iste, 2018. godine – i njegov profesionalni kvalitet (Tjahjanto je studirao vizualne umetnosti u Australiji i prvo radio kao storibord ilustrator) je potvrđen ne nijansiranom gangsterskom rpičom sa mnogo slojeva niti naročito kompleksnim likovima već pre svega neverovatnom sposobnošću za kadriranje, snimanje i montiranje neverovatne akcije i sklapanjem sasvim korektnog filma oko nečega što je prvo morala biti kolekcija urnebesnih set pisova.
No, ne bi bilo fer reći da The Night Comes for Us nema priču, Tjahjanto je nekoliko godina pokušavao da snimi ovaj scenario da bi 2014. odlučio da od njega napravi strip. Ipak, film je snimljen uz uletanje dosta različitih producentskih kuća i kućica (delom i sa zapada, naravno) i mada finalni produkt ima narativ i ton vrlo uporediv sa klasičnim zapadnjačkim direct to video radovima, razlika u kvalitetu produkcije i, konsekventno akcije i vizuelnog spektakla je kao dupe i miliprot.
Hoću reći, The Night Comes for Us priča vrlo jednostavnu priču. Glavni junak, Ito je nekad bio „običan“ tough guy gangster iz Džakarte, gengbengovao sa svojom ekipom i mrštio se na ideju da uđu u posao sa kineskim trijadama koje valjaju nevaljali pajdo i koks. No, u jednom trenutku je, za dobro svoje ekipe, pristao da sam uđe u trijadu i zapravo, vrlo brzo avanzovao do pozicije „Six Seas“ oficira koji je odgovoran za red, rad i disciplinu u poslovima bande. Konkretno, na početku filma vidimo Itovu kinesku ekipu kako masakrira čitavo malo ribarsko selu zato što je neko malo drpio od robe koja je pakovana za bandu. No, Ito je, nagađate čovek koji svoju savest nije sasvim sahranio i zakopao i kada shvati da je poslednja preživela devojčica od desetak godina, nešto u njemu se slomi i on pomisli kako je ovo ipak najposlednjiji trenutak da spasava svoju dušu.
Trijade naravno ne vole kada im visokopozicionirani vojnik (pa još stranac) pobegne, iz, jelte, rezervata pa šef bande iz Makaa dolazi u Džakartu i na Itoa šalje njegovog starog ortaka iz lokalne ekipe, Ariana, kome se obećava nasleđivanje Itoveog posla ako bude uspešan.
I to je ČITAV zaplet. Sve ostalo je ne egzekucija već serija sve više eskalirajućih, jelte, egzekucija.
Tjahjanto vodi priču sasvim korektno, pogađajući „dramske“ tonove i amplitude taman koliko treba. Nema ovde govora ni o kakvom nadahnutom čitanju stereotipne gengsta postavke ali su sve „spore“ „dramske“ scene vizuelno bogate i pametno sklopljene, sa nekim neočekivano inspirisanim tranzicijama. Direktor fotografje, scenograf i osvetljivač rade sve ono što očekujete od moderne istočnoazijske kinematografije i The Night Comes for Us je film pun boje, solidnog kadriranja i glumaca koji izgledaju ubedljivo čak i kad, jelte, glume a ne samo mlataraju mačetama i bacaju ljude kroz prozore.
Razlog što sam onoliko pominjao The Raid je i u tome što ovde imamo gomilu njegovog kasta. Dvojica glavnih likova, Joe taslim i Iko Uwais oba su igrala u The Raid a isto važi za Julie Estelle (koja ovde JEBE KEVU i ako se ikada budu snimali novi Resident Evil filmovi, ona JE Ada Wong gaddemit), ali i za Zacka Leeja. Naravno, od azijskih filmova očekujete da će imati porciju kavkazoidnih glumaca u svom kastu, pogotovo ako pogledujete ka američkoj distribuciji, pa je ovde i Hannah Al Rashid koja skoro da ne mora ništa da radi koliko dobro izgleda. Ali radi. Ubija kukrijem, bije se ko đavo, ljubi se sa Dian Sastrowardoyo (a kojoj šiške stoje da je čovek smaže u jednom zalogaju) i generalno jebe kevu. Ako se ikada bude snimao spinof-prikvel za The Night Comes for Us on bi morao da bude fokusiran na ove dve urnebesne žene.
Urnebes je operativna reč ovde. Iako The Night Comes for Us počinje srazmerno sporo i dramski – mada uvek vizuelno moderno, ali ne SUPSTANCIJALNO iznad zapadnjačkog DTV senzibiliteta – kada posle jedno pola sata krene akcija, gledaocu postaje jasno da ovako nešto na zapadu ne može da se snimi. Svaka čast rumunskim kaskaderima i bugarskim kamermanima, svaka čast srpskim montažerima i ostaloj balkanskoj DTV braćali, ali zapadne produkcije naprosto nemaju nikakvu ambiciju da snimaju OVAKO preteranu akciju, koja zahteva brutalnu disciplinu u koreografisanju scena i nivo posvećenosti kaskadera koji se graniči sa samožrtvovanjem. U jednoj sceni, snimljenoj iz jednog jedinog kadra, Zack Lee prvo ima to zadovoljstvo da mu protivnik protera lice kroz zatvoren prozor, onda se on okrene pa protivnika nabije na krhotinu stakla u ragastovu, onda ga podigne pa ga baci sa trećeg sprata na zemlju i kamera sve ovo isprati kao da je kamerman duh koji lebdi oko dvojice muškaraca, dok se u pozadini šiba još nekoliko ljudi.
Tjahjanto je set pisove osmislio sa naprosto perverznom detaljnošću, ne praveći od njih krešenda ovog filma, kako bi to bilo normalno, već ih u jednom tantričkom stilu produžujući neverovatan broj minuta i nastavljajući jedan na drugi, sve vreme nudeći raznovrsnu, savršeno koreografisanu akciju koja samo sve više ide na intenzivniju stranu. Prvi akcioni set pis u kasapnici je momenat kada shvatite da gledate nešto posebno, sa kamermanom kome se doslovno plašite za život i telesni integritet, i korišćenjem kasapskog alata, polutki mesa, sačmara i razne priručne galanterije na najmaštovitije načine. Tjahjanto radi SVE što treba, ulećući direktno u frku kao da će kamerman nekog da glavom udari u lice, pažljivo se zaustavljajući da par sekundi gledamo kako nekome mačeta vadi unutrašnje organe, a da glumci oko ovog fokusa oka kamere uspevaju da nešto „rade“ i ubede nas da je normalno da akcija šlajfuje u mestu dok gore-houndovi ne napasu oči na urbenesnim gadostima, dalje, radeći rezove TAČNO kad treba da naglasi neverovatne stantove koje kaskaderi rade a u drugim situacijama pružajući praktično bezobrazno dugačke neprekinute kadrove u kojima gledate koreografije za koje ne možete da verujete ne samo da su ih svi popamtili i izveli bez greške već i da su izvedene bez ljudskih žrtava.
I ovo nekako podseća na jednu istinu: zapad je imao Sama Peckinpaha i, mora se reći, njegov je legat danas, nažalost skoro potpuno skriven od modernog gledaoca, sa savremenim akcionim filmom pravljenim da bude prikladan PG-13 rejtingu i DTV produkcijom koja naprosto nema para za ambiciozniji rad čak ni koliko ga je imala početkom veka. Istok je, pak, imao Johna Wooa i danas ima neugašenu želju da potpuno preteranim grafičkim nasiljem gledaocu pruži katarzu koji na drugom mestu neće dobiti. The Night Comes for Us je apoteoza ovakvog pristupa filmmejkingu, film u kome se konstantno rade „loše“ stvari ali je osećaj MNOGO dobar jer ste svesni da je ovo sve jedna velika koreografija, jer su likovi jednostavni i ikonični, pa onda i neodoljivo romantični i jer naprosto nema ičega što može da zameni spektakl telesne disocijacije spojene sa apsolutno zastrašujućim prikazom akrobatike i visoke borilačke veštine. Možda baš u tim sudaru na vrhu skoka nastaje umetnost?
