Je li vreme da kažemo i neku reč o Imageovom tekućem serijalu The Department of Truth? Svakako jeste. The Department of Truth ide već gotovo dve godine, sa prvom epizodom koja je izašla Septembra 2020, na kraju prvog pandemijskog leta i tako se dobro uklopila u atmosferu globalne paranoje, konspiratologije, neverice i suludih teorija zavere da počinjem da mislim da je James Tynion IV sedeo na ovom stripu godinama i čekao da se desi nešto veliko, globalno, što će konspiratologiju i teorije zavere gurnuti sa margina ljudskog društva i opskurnih ćoškova interneta u mejnstrim, a što će njegovom stripu obezbediti najširu moguću publiku.
The Department of Truth je „conspiracy theory THE COMIC“, ako tako mogu da kažem, jedan komplikovan i semantički gust i vrlo „meta“ pogled na našu današnju globalnu kulturu u kojoj se koncept post-istine vrlo ozbiljno razbaškario a teorije što su nekada bile zanimljive samo insularnim grupicama po internetu se pretvorile u vrlo ozbiljne koncepte koji u merljivom obimu utiču na društvene događaje. Činjenica da se ovaj strip pojavio usred pandemije koju prati ono što se sada zvanično naziva infodemijom mu je svakako pomogla. Videti oko sebe da razne sumanute ali očigledno zastrašujuće popularne teze o vakcinama u vrlo primetnoj meri utiču na kolektivni imunitet, kao i da se establišment, zdravstveni i javnopolitički, zapravo ne snalazi najbolje sa tim je otrežnjujuće podsećanje da ni jedna „teorija“* ne može da bude dovoljno glupa ili očigledno idiotska a da ne ostvari nekakav stvaran uticaj na društvo, ako se steknu povoljni uslovi.
*koristimo popularan žargon iako većina „teorija zavere“ ne ispunjavaju kriterijume za to da budu zaista smatrane teorijama
The Department of Truth sve ovo sagledava iz jedne vrlo trezvene, pa i istorijske perspektive i onda počinje da diskutuje o tome šta je ZAPRAVO najbolji način da se „post-istina“ potisne a da se „stvarna“ istina, dakle, objektivno, proverljivo stanje stvari od najvećeg broja ljudi na planeti prepozna kao ono na osnovu čega treba formirati mišljenje i delati.
Problem je, naravno što u startu svi znamo da je „istina“ umesto nekog objektivnog, opipljivog, proverljivog koncepta zaista samo jedan od načina da se priča o nečemu. „Objektivnu“ istinu može da zna samo objektivni Bog ako u njega verujete, a u svakom svemiru u kome njega nema ona je stvar ne samo uverenja već i konsenzusa kritične mase mislećih jedinki.
Drugim rečima, istina je narativ, priča. Nešto što je uverljivo i što je uverilo dovoljan broj ljudi. The Department of Truth ovo prepoznaje i onda postavlja čitav svoj koncept na praktično mehanički primenjivanom ovom pravilu: ako dovoljan broj ljudi u nešto veruje onda TO postaje istina. Iako do juče možda nije bilo.
Utoliko, The Department of Truth je „klasičan“ naučnofantastični narativ u tome da locira jednu spekulativnu premisu (ako hoćete, Suvinov „novum“) a onda je korsti dosledno i istražuje njene konsekvence, gradeći oko njih uzbudljivi trilerski narativ. Što je, naravno, dobar način da se nađe put do mog starog, otvrdlog srca. Iako je sasvim fer i reći da se The Department of Truth usmerava i prema publici koja je obožavala X-files i slične kvazi-naučnofantastične (ili bar u suvinovskom smislu nedovoljno na novumu utemeljene) propertije, ta njena jasno koncipirana i prijemčiva srž je zaslužna za dobar deo šarma koji sam našao u ovom serijalu a kome se može uputiti i ne mali broj objektivnih zamerki. Ali redom ćemo.
Prva je ta premisa. Glavni junak, Cole Turner, je mladi FBI službenik zadužen za praćenje ponašanja relativno benigne grupacije konspiratologa na internetu – Ravnozemljaša. Naravno poslednjih par godina su nam pokazale i da nema zaista benignih teorija zavere, odnosno da one ne nastaju spontano i da su zaista najčešće deo specijalnog rata koji vode nečije agencije iz potaje, pa i Cole, odlazeći na jednu ravnozemljašku konvenciju ima najstrašnije iskustvo u životu i biva maltene protiv svoje volje regrutovan u „departman istine“, supertajnu vladinu agenciju koja se bavi, pa… borbom protiv dezinformacija?
Ali ne u onom „običnom“ smislu kako to radi Bajdenova administracija u ovom trenutku. The Department of Truth su ozbiljni agenti, sa pištoljima i dopuštenjem za ubistvo koje dolazi pravo od predsednika (ili je bar dolazilo u vreme kada je Niksonova administracija ozvaničila rad ove agencije) ali njihov glavni posao je pre svega vezan za činjenicu da „istina“ u ovom svetu fizički postaje ono što najveći broj ljudi veruje da je istina. U vrlo ilustrativnoj epizodi na početku stripa, Cole ima napad zastrašujuće anksioznosti kada shvati da avion u kome sedi sa Ravnozemljašima stiže do kraja ravne ploče i nailazi na ledeni zid za koji se trdi da je omeđuje.
Zemlja se u „stvarno“ stanje vraća samo brzom intervencijom departmana istine koji podrazumeva ubijanje dovoljnog broja prominentnih Ravnozemljaša i kontraobaveštajno kampanjom u medijima i na internetu da se kritična masa ljudi koji veruju da je Zemlja ravna smanji i prevladaju ljudi što veruju da je planeta ipak okrugla. Bez intervencije – Zemlja ne samo da bi bila ravna nego bi Zemlja ODUVEK bila ravna posle određene tačke u ljudskoj istoriji.
Saznanje da je priroda realnosti takva, naravno, Colea dovodi do ruba nervnog sloma ali narativ ovog stripa je konspiracija u konspiraciji u konspiraciji. Da je ovo pisao Warren Ellis čitali bismo epizodu za epizodom u kojima The Department of Truth osujećuje sve sumanutije planove druge strane da svet propagandom oblikuje po svojoj satanskoj zamisli (i, mislim, čitali smo ga u nekom smislu, Wildstormov Global Frequency je donekle pandan ovom stripu), ali Tynion IV je vrlo smišljeno napravio narativ u kome i protagonisti i čitalac sve vreme moraju da na umu imaju da ono što oni misle da je istina, zapravo možda više nije.
Strip ima filozofsku komponentu i vrlo dugačke i detaljne epizode koje se bave načinima na koje je hriščanska crkva oblikovala zapadnu kuturu i istoriju (kroz narativ koji ih je retkonovao), na koje su tibetanska verovanja o ovaploćenju izmaštanih stvari u stvarnom svetu (koncept nazvan Tulpa) zapravo donela opipljive „misaone forme“ u naš svet, o Krouliju i magiji kao zapravo tehničkoj primeni simbolike i semiotike i ovo je Tynion IV ispisao sa vidnim žarom i ambicijom da analizu konspiratologije i prirode istine stavi u jedan zaista dublji kontekst.
Sa druge strane, ovo je i dalje i politički triler pa čitalac dobija i mnogo „tajne istorije“ koja pokazuje korene celog koncepta u dokumentiam zaplenjenim od nacista nakon Hitlerovog samoubistva u berlinskom bunkeru, kreiranje službe u SAD i njenog pandana u SSSR, njihovo rvanje tokom hladnog rata, Džigu Vertova kao prvog šega sovjetskog „Ministarstva laži“, Leeja Harveyja Oswalda (da, TOG Leeja Harveyja Oswalda) na čelu američkog departmana istine, pomaljanje novih, mlađih i opasnijih igrača koji nemaju jasne afilijacije sa nacionalnim državama i delaju možda u interesu nekih sasvim drugih grupacija ali su efikasni u svojim akcijama menjanja realnosti. Dobijamo i jasne reference na neke poznate elemente „klasične“ konspiratologije – crni helikopteri, NLO zavere, satanizam, ljudi u crnom – ali i metodične analize modernih, vrlo aktuelnih tragedija poput Sandy Hook masakra i neopisivo neljudskog načina na koji je Alex Jones tretirao ovaj događaj, tvrdeći da se radi o nameštaljci i glumi.
Tynion IV ovde radi sa vrlo komplikovanom materijom koja zaista ima mnogo slojeva, istorijskih, kulturoloških, političkih, antropoloških itd. i vidnu ambiciju da svaki od tih slojeva detaljno istraži. Ako ste ga uvek doživljavali samo kao „rezervnog scenaristu Betmena“ ovde ćete morati da priznate da je u pitanju i ozbiljan konceptualista koji, sa druge strane, srećom, ne dopušta da mu koncept pojede životnost likova i kvalitet dijaloga.
No, iako strip ima jednu centralnu nit zapleta, sa Coleom koji postaje svestan da je trauma što ju je iskusio u mladosti zapravo bila deo čitavog tog rata između tajnih agencija, njegovo pripovedanje je izuzetno široko zabačeno sa čestim i opširnim epizodama u kojima će se tretirati neki pojedinačan koncept, slučaj ili grupa slučajeva, čovek ili grupa ljudi koji su značajni za dublje shvatanje cele ove komplikovane guže oko istine i rata za nju. I video sam više kritičara koji su ovo označili kao objektivnu slabost ovog serijala.
Svakako, mogu da razumem i to jer, kad god da se pričini kako The Department of Truth konačno ide ka nekakvom preokretu ili razrešenju u centralnom narativu, scenarista po pravilu ovo preseca veoma opširnim tangentama koje se bave nečim drugim. To drugo je važno, svakako, i korišćenje različith grafičkih pristupa i dizajna stripa da se o njemu priča osvežava celokupan narativ, tako da meni to za sada nije bilo frustrirajuće ali razumem da nekim čitaocima jeste, posebno ako ovo čitaju mesec za mesec (umesto u kolekcijama) i lako im je da zaborave šta se uopšte dešavalo zadnji put kad smo se bavili glavnim zapletom.
Tynion IV ovo svakako piše sa puno ljubavi i mada je u pitanju scenarista koga cenim na ime toga da najčešće ne preteruje sa tekstom i pušta crtež da radi svoj posao (usudiću se da uputim na svoj prikaz serijala Something is Killing the Children gde Tynion IV veoma svesno prepušta većinu pripovedanja fantastičnom italijanskom crtaču sa kojim radi), The Department of Truth je VEOMA raspričan strip. Ovde „akcije“ ima vrlo malo i najveći broj scena su ljudi koji sede i pričaju, i scenarista se ovde uložio 100% da ti opširni, često jako pripovedački intonirani djalozi budu sočni i karakterni a da dodatne deskripcije u titlovima budu zanimljive. I, ako ne volite mnogo teksta u stripu, to je fer, ali Tynion IV svakako pruža svoju „A“ igru kreirajući pisma, dokumente, zapisnike intervjua koji dopunjavaju dijaloge i dajući im zaista mnogo identiteta i života.
Utoliko, nisam zaista mogao da preozbiljno shvatim ni kritike da je crtež u ovom stripu „statičan“. Mislim, jeste, ali ovo je statičan strip generalno, sa velikim brojem scena koje su samo dijalozi. Martin Simmonds, primarni crtač ovog serijala svakako ne daje čitaocu nekakav umiljat, lak i čist grafički program već kombinovanim tehnikama kreira tešku, gustu, teksturiranu, često sasvim košmarnu atmosferu u kojoj likovi postoje pričaju i povremeno delaju. Hoću reći, The Department of Truth nije “lak“ za gledanje ali je uvek impresivan. Simmondsa, ne bez razloga, porede sa Billom Sienkiewiczem ali on u sebi ima i malo Ashleyja Wooda i mada ovakav pristup crtežu, dizajnu tabli i pripovedanju ne bi prošao u nekom više „akcionom“ stripu, mislim da je IDEALAN za strip kome je rastakanje istine pred svačijim očima u svakom trenutku jedan od centralnih koncepata. Simmondsov rad sa bojom je agresivan i agresivnost i opresivnost su svakako preovlađujući epiteti da se opiše njegov rad na ovom serijalu (možda ste ranije već čitali njegov Punks not Dead ili Dying is Easy ili Friendo? Simmonds nije iznikao baš ni iz čega), ali ne samo da mislim da je ovo adekvatno za ovu vrstu narativa već i zaista nalazim da je The Department of Truth estetski vrlo prijemčiv. Onako kako Tynion IV nalazi način da njegovi likovi budu i duhoviti i da dobijemo sasvim finu komediju međ svom tom ozbiljnošću, tako i Simmonds nalazi način da nešto što na prvi pogled deluje kao sto posto užasa sto posto vremena zapravo ima dinamiku, različit volumen, simpatične varijacije na iste teme.
The Department of Truth ima i tu distinkciju da prosto vrišti koliko su letering i dizajn bitni u stripu uopšte. Dizajn potpisuje Dylan Todd a letering radi, pa… verovatno meni najdraži čovek u ovom poslu, izvanredni Indus Aditya Bidikar koji sa ovim stripom pokazuje da za njega naprosto ne postoji zahtev na koji on neće odgovoriti sa takvom količinom inventvnosti i zanatske izvrsnosti da čovek ne poželi da Bidikar leteruje SVE stripove koji postoje. Scenario ovde na Bidikara baca stalno različite situacije, tonove, stalno različite grafičke režime u kojima će nešto biti prikazano, da ne pominjem smene crtača u nekim epizodama (pojave se tu i nama dragi Jorge Fornes, Tyler Boss, Jordie Bellaire i drugi), a on kroz sve ovo prolazi kao da magično uvek tačno zna šta će biti naijdealniji pristup u datoj situaciji tako da dobijete i sto posto „glasa“ ali i sto posto čitljivosti. Majstor? Ne, možda i više od toga: genije!
The Department of Truth nije strip koji treba čitati ako očekujete da se stvari brzo razreše. Osamnaest brojeva nizvodno, nije još tačno jasno ni šta neke metafore treba da predstavljaju, da li neke likove treba da vidimo ako antiheroje ili negativce, kuda sve ovo uopšte ide i ima li i sam Tynion IV stvarnu ideju kako se ovo završava. Ali jeste strip koji, mada idući sporo i uz puno digresija, stalno intrigira, pričajući o temi koja je žalosno aktuelna i koja ima istinskog uticaja na naše svakodnevne živote onako kako ga nikada u ljudskoj istoriji, čini se, nije imala. Uz izbegavanje esejističke suvoće i sa likovima koji su iznenađujuće vitalni i zanimljivi, ovo se uvek čita sa zadovoljstvom u mojoj kući. Ako vam to deluje kao dobar provod ili samo i dalje nostalgično žudite za „starim Vertigom“, The Department of Truth, mislim, isporučuje u ogromnoj meri. Proverite sami prateći serijal ovde na Amazonu.
