Pročitao sam španski grafički roman The Treasure of the Black Swan a koji je pre nekoliko dana u izuzetnom Engleskom prevodu izdao uvek pouzdani Fantagraphics. Originalno, ovaj je strip publikovan 2018. godine kao album od strane španskog izdavača Astiberri Ediciones pod nazivom El tesoro del Cisne Negro, i čini mi se da bi svet bio siromašnije mesto da Blago Crnog labuda nije našlo način da se pojavi na Engleskom jeziku.
Ne mislim ovo u nekom imperijalističkom smislu – da su stripovi jedino legitimni kada su dostupni anglofonom tržištu – već najpre da je ovde po sredi ne samo izuzetno kvalitetan primerak evropskog stripa sa svim onim konotacijama koje mu često pripisujemo („ozbiljna“ tema, „odrasli“ ton, otmena obrada itd.) (a one često nisu zapravo prisutne u konkretnom delu) (ali ovde jesu!) već i strip koji, svojim baziranjem na stvarnim događajima, snažno ali elegantno, bez agitatorske buke, šalje ubedljivu kritičku poruku na račun SAD i njihovog, zapravo, imperijalističkog položaja u ovom trenutku svetske istorije, i sprege kapitala, vojnih interesa te potkupljivih političara koja taj imperijalizam u dobroj meri iznosi na svojim plećima.
Ja često gunđam kako su moderni stripovi pisani sa ambicijom da budu konvertovani u televizijske serije i da to smatram za lošu uslugu mediju stripa – ili makar da to proizvodi stripove koji se meni manje dopadaju. El tesoro del Cisne Negro, međutim, ima ton i ritam televizijske serije koji je meni jako prijao i više puta sam tokom čitanja zastao da se podsetim kako „televizijska serija“ ne mora nužno da znači „moderna produkcija sa naslagama lorea i zapletom koji se kreće brzinom puža“ već da postoji i neki mnogo više old school pristup gde serija ima jasne celine i podzaplete što se lepim, ugodnim korakom pretapaju jedne u druge i razvijaju na zadovoljstvo konzumenta.
Utoliko, nisam bio ni najmanje iznenađen videvši da je ovaj strip 2021. godine i zaživeo u formi televizijske (mini)serije u šest delova, La Fortuna a koja je sočinjena u špansko-američkoj koprodukciji (otud u njoj i uvek rado viđeni Stanley Tucci). Narativ o kome se radi je upravo onoliko intrigantan i trileru naklonjen da opravda ulaganje novca, a opet i optimističan i emotivno pozitivan pa i human da opravda i ulaganje, pa, emocija.
The Treasure of the Black Swan je prvi scenaristički rad čoveka po imenu Guillermo Corral Van Damme, inače karijernog diplomate koji je u svojim raznim misijama u španskim diplomatskim predstavništvima širom sveta uglavnom bio ataše za kulturu ili se u nekoj drugoj funkciji bavio kulturom. Ovaj je strip njegov prvi scenaristički rad – mada iza sebe ima dosta objavljenih proznih priča a i kaže da je celoživotno čitanje stripvoa verovatno pomoglo – i prilično sam zapanjen kako sve to deluje zrelo, zaokruženo, pomalo i razmetljivo dobro. Corall naprosto ima izuzetan osećaj za tempo ali i za uplitanje nekoliko podzapleta u taj glavni, uslovno rečeno trilerski, tako da naracija ne bude opterećena digresijama a da je opet moguće ubaciti gomilu tabli flešbekova na događaje od pre dva stoleća i da to nimalo ne smeta, a ume da gradi i likove, dajući nam u dve-tri replike njihov „glavni“ karakter a onda nežno i pažljivo ga razrađujući na najprirodnije načine u ostatku stripa.
Sigurno nije odmoglo što je crtač na ovom stripu bio jedan i jedini Paco Roca (aka Francisco Martínez Roca), jedan iskusan i plodan autor koji objavljuje još od polovine devedesetih i od mase albuma koje je od tada izdao najveći broj je, pored crtanja, sam i napisao. Roca je, kaže, odrastao uz Poručnika Bluberija, Asteriksa, ali i Tintina, a što se, mislim, vidi na svakoj tabli njegovih stripova, uključujući ovaj. Ljubav prema pustolovnom stripu je svakako nešto što ćete posrkati iz Hergeovih radova na Tintinu, a mada The Treasure of the Black Swan manje pripada avanturističkom žanru i više je u pitanju kvazidokumentaristički laki triler, Rocin stil Hergeu duguje mnogo, unoseći na table ove pripovesti ogromnu količinu uzbuđenja i raspoloženja koja se lako povezuju i sa klasičnim belgijskim serijalom.
Roca je već napravio za sebe solidnu reputaciju na američkom tržištu, sa nekoliko objavljenih stripova za Fantagraphics a jedan od njih je prevodila i Andrea Rosenberg, koja je prevela i The Treasure of the Black Swan. Često propustim da pohvalim prevodioce koji nama, neukima i budalama donose stripove u kojima bismo inače samo mogli da gledamo slike (mada su slike STVARNO dobre) a ovaj prevod ZAISTA moram da pohvalim jer je Rosenbergova majstorski obezbedila živahan, lepršav tekst u dijalozima koji zvuči i prirodno i lako na Engleskom a opet tako da nije „poamerikanjen“ pa da se izgubi sav španjolski šarm.
The Treasure of the Black Swan je narativ postavljen na osnove iz stvarnog života, a vezane za borbu između španske vlade i američke privatne kompanije koja se zvanično bavi pomorskom arheologijom (a zapravo starim dobrim lovom na blago), a kojoj je Guillermo Corral lično svedočio. Vikipedija ima iscrpan pregled čitavog ovog, pa, incidenta, sa svim potrebnim detaljima, pa svako može sam da se uveri u kojoj meri je Corral u svom scenariju pratio priču iz stvarnog života. Ispratio ju je, reklo bi se, u priličnoj meri a jasno je da je Alex Ventura, protagonist ovog stripa, mladi diplomata na svom prvom poslu u Ministarstvu kulture Kraljevine Španije, alter ego autora koji je imao isto ovoliko godina i gotovo identičan posao i ulogu u celom incidentu kao i glavni junak.
Iako je The Treasure of the Black Swan delmično i priča o Alexu Venturi koji kroz nju sazreva i pretvara se iz idealističkog mladog diplomate u pravog, jelte, čoveka i muškarca koji će u svemu naći i ljubav i način da svoje pomalo naivne maštarije na kraju realizuje u službi opšteg dobra, ovo nije strip koji bi bio usredsređen samo na njega. Likova zapravo ima dosta, a mesto radnje se često menja, što je verovatno neophodno ako hoćete da ispričate jednu ipak složenu priču koja se odvijala tokom nekoliko godina. Corralov talenat da čitaoca spusti na nepoznato mesto i među nepoznate likove a da sve bude razumljivo i familijarno je značajan u pogledu razabiranja radnje, ali naravno i Rocin briljantni način da nam suptilno, možda i podsvesno sugeriše gde smo i sa kim smo u kom trenutku, dajući nam mesta, vremenske zone i raspoloženja bez greške i gubljenja koraka, sve je to dragoceno.
Zaplet stripa je, rekosmo, zasnovan na stvarnom događaju iz prve decenije ovog veka kada je američka kompanija koja istražuje morsko dno, u potrazi za relikvijama, natrčala na „crnog labuda“. Ovo nije ime za konkretan potopljeni brod već generalni termin kojim se, jelte, obeležava možda mitski, možda nepostojeći ali uvek priželjkivani momenat u kome naletite na potopljeno blago koje vredi SUMANUTO mnogo novca. U ovom slučaju, ostaci španske fregate potopljene početkom devetnaestog stoleća od strane britanskih snaga nosili su ogromnu količinu zlatnog i srebrnog kovanog novca proizvedenog u Peruu i nošenog natrag u kraljevinu u sklopu španskog povlačenja iz kolonija.
Sukob između privatne firme koja je ovo blago našla (u stvarnom životu Odyssey Marine Exploration, Inc. A u stripu preimenovane u Ithaca) i španske vlade, partikularno Ministarstva kulture biće zasnovan ne samo na procenjenoj vrednosti ovog blaga – pričamo o oko pola milijarde dolara vrednom zlatu i srebru – već i na, hajde da kažemo više ideološkom osnovu. Španska vlada smatrala je da se radi o nacionalnom nasleđu na koje bi po međunarodnim dokumentima imala neprikosnoveno pravo, dok su Amerikanci ovde uz solidnu zaleđinu ne samo Stejt dipartmenta već i, jelte, službi (pokazaće se kasnije i zašto to), naprosto išli na princip ko ga nađe – njegovo je.
Otud The Treasure of the Black Swan dobrim svojim delom prati sudski spor između države i privatne firme, na američkom sudu, i mukotrpan put pronalaženja dokaza koji će poduprti tvrdnje španske strane i povratiti u maticu blago koje je već prebačeno na Floridu.
Pripovedački, ovo je izvedeno izuzetno dobro. The Treasure of the Black Swan jeste triler, delom i sudski triler, ali je gotovo u potpunosti realističan, bez džemsbondovskih ekscesa ili indijanadžounsovske akcije. One zakulisne radnje koje vidimo (a koje, da bude jasno, rade obe strane) su ubedljive i deluju stvarno, a isto tako stvarno deluju i puke male birokratske zlobe kojima protivnik pokušava da osujeti celu priču čak i nakon što je sud definitivno presudio. Naravno, kad bazirate narativ na stvarnim događajima, to deluje lakše jer samo „prepisujete“ iz stvarnosti, ali đavola lakše, treba umeti sve to uobličiti u nešto što naš intelekt prepoznaje kao priču sa jasnim motivima i poentama.
Naravno da je to ovde postignuto na visokom nivou. Corralovo često dekomprimovano pripovedanje ima u Rocinoj briljantnoj grafičkoj naraciji idealan medijum, sa savršenom kontrolom nad tempom, atmosferom i detaljima,a tranzicije između scena su savršene i zaista odaju utisak „montaže“ televizijske serije u onom najboljem, najplemenitijem smislu.
The Treasure of the Black Swan je, dakle, u današnje vreme redak strip koji uspeva da vrlo realističan narativ spakuje u vrlo elegantnu pripovest, kao i da taj „televizijski“ senzibilitet iskoristi na idealan način da pojača „ton“ stripa a ne da ga nespretno zameni nečim što mu ne pristaje. Uživao sam prateći ovu priču od prve do poslednje strane i nadam se da Corral u sebi ima još bar nekoliko ovakvih albuma makar ne bili ovoliko autobiografski. On i Roca imaju fantastičnu hemiju u zajedničkom radu i navijam da dobijemo još. Fantagraphicsu novac možete, u zamenu za ovaj lepi album, ponuditi ovim putem.
