Pravi je trenutak da kažemo nešto i o svežem tekućem serijalu Image Comicsa pod naslovom Newburn koji je pre par nedelja došao do sedmog broja i nalazi se tačno na ivici velikog preokreta, reklo bi se, sa prepoznavanjem da ni strip koji deluje kao „najobičniji“ policijski procedural u kome pametni i harizmatični likovi svakog meseca rešavaju nezgodne kriminalne slučajeve samo snagom svoje moćne kognitivne muskulature i rezervoarom nasumičnog, nepotrebnog ali, pokazuje se, esencijalnog znanja, da ni takav, dakle, strip neće umaći usudu „kontinuiteta“. A protiv čega se ne bunim, naprotiv. Iako mi je Newburn sa prvih nekoliko epizoda izuzetno prijao nudeći male, lepo zapakovane slučajeve koji imaju početak i kraj, pa i pouku na kraju i time ostavio utisak veoma old school koncepta iz vremena kada stripovi nisu razmišljali o „loreu“ i konzistentnosti „življenja“ svojih junaka, već se i tu jasno i bez rezervi videla dijalektika na delu i sugestija da ovo neće zauvek ostati u jantaru zamrznut rad o ćutljivom, muževnom istražitelju koga svi mrze ali ga se bar svi i plaše i njegovoj crnoj, snalažljivoj ali i samoj uplašenoj asistentkinji.
Newburn je, dakle, „gangsterski“ neo-noir serijal na kome rade neka vrlo cenjena imena savremenog stripa, konkretno jedan Kanađanin i jedan Britanac. Because fuck you that’s why.
Scenarista je ovde Chip Zdarsky koji ozbiljno počinje da konkuriše Cullenu Bunnu po broju serijala, korporativnih i sopstvenih, koje piše u isto vreme. Zdarsky je talentovan čovek, veoma vešt sa rečima, ali i dobar crtač (setimo se koliko sam ga hvalio za pregalaštvo ali i za izuzetne rezultate u serijalu Sex Criminals) a u poslednjih nekoliko godina je ostvario vrlo ozbiljnu penetraciju u korporacijski mejnstrim, radeći uspešne serijale kako o Justice League i Spider-manu tako i aktuelni Daredevil koji sam onoliko ishvalio. Zdarsky očigledno voli da radi jer, moram da priznam, meni bi u ovim godinama (pa i u nekim drugim godinama), verovatno bio dovoljan jedan uspešan serijal u jednom momentu da smatram da sam odgovorna odrasla osoba koja doprinosi ovom društvu, a on, eto, ima i razne druge radove za nezavisne izdavače. Pisao sam već i o prilično ekscentričnom serijalu Stillwater koji je uspešno izvrnuo naopačke smalltown horror trope, a Newburn je samo još jedan u nizu projekata koje Kanađanin već radi ili najavljuje za mesece koje dolaze, uključujući ozbiljan rad na Betmenu.
Crtač je ovde Jacob Phillips i mada je ovo prvi njegov strip gde ga gledam u ulozi BAŠ crtača (plus tušera, plus koloriste) a ne prevashodno koloriste, naravno da je osećaj kao da se ulazi u stare, udobne farmerke koje poznaju svaki zavijutak i oblinu na našem telu i perfektno nam stoje onako kako nikada ne stoje presavršenim manekenima koji ih reklamiraju na televiziji. Phillipsa sam hvalio mnogo puta pišući o recentnim radovima u serijalima Criminal i Reckless koje njegov otac, Sean, radi sa Edom Brubakerom i koje Jacob koloriše već nekoliko godina, dajući očevim odmerenim olovkama višeslojnost što je nenametljiva ali uspeva da spoji apstraktnost sna sa realističnošću koja nema nikakve veze sa fotografskim dokumentarizmom već pre svega sa jednim perfektnim kreiranjem simbola i arhetipa. Sada kada Jacob radi sve, dakle, raspored panela na tabli, dizajn likova, pripovedanje i ambijente, pokazuje se da je u pitanju veoma dobar, veoma zreo autor koji je za nekoliko godina stigao dosta blizu mesta na koje je njegov otac stizao decenijama. Kraće rečeno, ako volite Criminal ili Reckless, veoma su velike šanse da je Newburn strip baš za vas.
Naravno, Newburn nije tek „Criminal sa isturpijanim serijskim brojem“, ovo je drugačiji pogled na svet organizovanog kriminala i način da autori imaju i jare i pare. Konkretno, da imaju policijski procedural smešten u etički VRLO sivi mizanscen međuprostora između najvećih njujorških mafjaških porodica, a da ne moraju da se hrvu sa problemom što bi onda glavni junaci po definiciji morali da budu prljavi panduri koji primaju mito od mafije i sebi govore da na taj način čuvaju mir u gradu koji ne bi mogao biti sačuvan striktnom primenom zakona.
U Newburn glavni junaci naprosto – nisu policajci. Easton Newburn je zvanično privatni detektiv, tehnički neka vrsta konsultanta sa povlašćenim pristupom mnogim scenama zločina u gradu a suštinski istražitelj oka fino naštimovanog na detalje i ogromnog kapaciteta za dedukciju čije istrage o ubistvima mafijaša ZAPRAVO čuvaju krhki mir u gradu. Easton je nekada bio policijski inspektor ali kada je shvatio da je uzimanje novca od mafije naprosto realnost rada za „plave“, shvatio je da može da više zaradi ako bude frilenser. Otud već godinama unazad njega zovu iz nekog od mafijaških glavnih štabova – a ovde računamo, pored Italijana, i Ruse, Kineze i Japance sa svojim organizacijama – kada neko iz sveta organizovanog kriminala bude ubijen a da to nije bio čin egzekucije što su ga odobrili ljudi postavljeni više u hijerarhiji. Svesni da su njihovi zaposleni jedva kontrolisana masa psihopata a ne nekakva disciplinovana vojska, predvodnici porodica i klanova će rado imati skupog ali objektivnog istražitelja što će ni po babu ni po stričevima utvrditi ko je i kako ubio nekog od njihovih vojnika – najčešće iz, jelte, ljubomore ili besa, ponekad iz koristoljublja itd. – kako bi onda porodica mogla da odredi pravilnu i dobro targetiranu kaznu umesto da se po ulicama puca i da porodice napadaju jedan drugu u slepom osvetničkom besu.
Easton je izvrsno postavljen kao čovek čiji je životni kredo da je znanje moć i epizode koje smo do sada prošli sa njim demonstriraju da ni njegova solidna borilačka ekspertiza, niti dosta novca koji ima na raspolaganju nisu primarni izvor njegovog statusa nedodirljivosti u njujorškom podzemlju, već uvek i isključivo ono što on ZNA i što će umeti da iskoristi da načini najviše štete ako mu se ne prizna diplomatski imunitet među gangovima.
Naravno, policija ga mrzi, ali mu i ona uz škrgutanje zubima dopušta pristup scenama zločina jer će Easton, bez obzira što radi za kriminalce, i njima često dati gratis informacije koje će da iskoriste u cilju rešavanja konkretnog ili nekog drugog slučaja.
Ovo je simbioza koja deluje efektno i strip zaista u prvih nekoliko epizoda deluje kao ugodna „puzzle of the month“ serija malih zapleta koje će Easton rešiti zajedno sa svojom asistentkinjom Emily, promućurnom Afroamerikankom koju je regrutovao tokom rešavanja prvog slučaja što su ga čitaoci imali priliku da vide.
Emily svakako donosi potreban dah „normalnosti“ u postavku koja je vrlo formalizovana, vrlo ritualizovana, gde se svi akteri poznaju odavno, imaju vrlo betonirane stavove jedni o drugima i pričaju jedni sa drugima isključivo kroz zube promrmljanim cinizmom. Čitalac će kroz Emilyne dnevničke zapise dobiti i dobrodošle „šire“ informacije o kontekstu u kome se stvari dešavaju ali ona nije puki njegov surogat u svetu ovog stripa, niti samo dispanzer informacija.
Zdarsky i Phillips, naprotiv, dobar deo dubljeg i dužeg zapleta ovog serijala baziraju baš na Emily. Jedna od epizoda je praktično čitava flashback na njenu životnu istoriju koji pokazuje kako je klinkica što je volela da rešava kvizove i čita krimiće izrasla u ženu sa sive strane zakona koja asistira sivoj, jelte, eminenciji frilens istražiteljstva u njujorškom podzemlju, a da pritom ona nije njegov puki privezak da se oduševljava njegovom dedukcijom i služi kao reflektor za Eastonove „Elementary“ ekspozicije.
Newburrn je odličan strip velikim delom na ime svog „slowburn“ razvoja priče. Pojedinačne epizode nam daju uvid u to kako funkcionišu mafijaška pravila, kako se u njih uklapaju policajci (i njihov moćni sindikat koji u velikoj meri diktira kako će se odvijati policijski posao u Njujorku), a kako civili, pa i civili sa posebnim statusom kao što su Newburn i Emily. Ali istovremeno ove epizode nam daju detaljčiće i informacije koje isprva ne moraju delovati značajno, međutim, kada postane jasno da su epizode povezane, da postoji vrlo jasan kontinuitet i da Emily i Easton neće tek tako lagodno raditi slučaj po slučaj do zaslužene penzije, onda čitalac, bogami, krene da se i malo vraća unazad, da gleda imena i face likova koji su se pojavili u prethodnim epizodama i ono što je delovalo kao samo salata italijanskih prezimena, pretvara se u neku vrstu istorijske lekcije koju ćemo tek dobiti u celini u narednim epizodama.
I samo pripovedanje od table do table je lako i bez mnogo opterećenja tekstom. Čitaoci Daredevila znaju da Zdarsky ne voli da preteruje sa dijalozima i da mu je važniji ritam nego da nakrka ogromnu količinu informacija na stranicu. Kako ovde radi sa vrsnim crtačem koji će crtežom preneti najveći deo potrebne informacije tako je i Newburn strip koji prosto klizi. Ovde nema taranitovskih indulgencija u dijalozima i karakter likova se dobija kombinacijom efikasnih verbalnih replika i savršenim Phillipsovim radom na izrazima lica, pozama itd. Uredan lejaut i ekonomičnost crteža dopuštaju i da se, kada je potrebno, nađe mesta za fine, efektne dekompresije koje funkcionišu perfektno i ne ostavljaju utisak ubacivanja menjača u najnižu brzinu. Phillips pritom akciju crta izvrsno, režirajući borbe – koje nisu naročito česte – tako da čitalac potpuno shvata njihov tok i veruje u ono što se događa pred njim.
Ako bih uopšte tražio zamerke Newburnu to je da Phillipsov letering iako lep nije uvek, zahvaljujući izboru fonta, i sasvim čitak ali ovo je velikim delim i do mojih sve slabijih očiju pa ne moramo to uzimati kao ozbiljnu kritiku. U principu za sada se radi o izvrsnom neo-noir serijalu koji je pronašao svež ugao da nam iz njega priča naizgled poznate priče sa naizgled tipiziranim likovima a onda radi puno i dobro na tome da pokaže kako se likovi i priče menjaju i odstupaju od klišea. Na sve to, svaka epizoda ima nekoliko dodatnih strana stripova koje rade drugi autori i u pitanju su male, ali interesantne žanrovske priče. Ne propustiti. Amazon ga ima ovde.
