Istovremeno je i najbolji i najgori trenutak da napišem nešto o Marvelovom serijalu Strange Academy koji sam sa zadovoljstvom pratio od Marta 2020. godine, tačno od početka pandemije u našim krajevima, pa do, evo momenta više od dve godine kasnije kada finalnu epizodu, zaključak makar prvog dela života mladih osoba koje sam zavoleo, čekam kao ozebao sunce i dršćem po malo od brige šta će im se desiti, kako će završiti i hoću li ih ponovo videti.
Strange Academy je onaj zapravo prilično redak fenomen u novijem Marvelovom katalogu: tekući serijal nastao praktično ex-nihilo (dakle ne kao spinof nekog DOGAĐAJA), sa novim, neisprobanim likovima, stavljen prilično na stranu od glavnog toka Marvelovih stripova (bez obaveznog učešća u sezonskim krosoverima), a koji ne samo da priča zanimljivu, pa i dirljivu priču o tim svojim likovima već i kreira interesantne koncepte koji će moći da se pametno koriste u budućnosti od strane drugih scenarista, drugih urednika i drugih autora u drugim stripovima, plus da je sve to sve vreme radio jedan isti, nepromenjeni kreativni tim, PLUS da je u pitanju relativno uspešno preduzeće koje je do sada izguralo sedamnaest brojeva a osamnaesti, završni koji sada čekamo sa jakom anticipacijom (i malo anskioznosti), zaključuje samo prvo poglavlje priče o učenicima Čudne, jelte akademije.
Znam koliko svi vole kada je čitav pasus jedna rečenica pa ću vam ostaviti malo vremena da povratite dah i promislite o svim informacijama koje sam u njega i nju zapakovao, kao nekakav poludementni Deda Mraz. Ali, da, Strange Academy je fenomena kakav se srazmerno retko viđa u novijoj Marvelovoj produkciji. Nije da nema novih likova i novih tekućih serijala, ali jeste ređe da se novi tekući serijali pokreću sa novim, neproverenim likovima a i kad se pokrenu, često to na kraju bude otkazano i pre nego što je dobacilo do godinu dana. America Chaves je, recimo bila prilično ambiciozan projekat koji nije dobacio daleko pa su čak i novi Championsi – koji nisu sastavljeni od nepoznatih i neproverenih likova – prilično posrnuli u svom poslednjem jurišu na čitalačka srca i duše.
Utoliko, Strange Academy je onaj jako dobro odmeren koktel pametno osmišljenog koncepta i autorskog pedigrea što je stao iza tog koncepta, kakav nismo videli, pa, iskreno, još otkada su Runaways postali ono što su postali – najbolji „omladinski“ Marvelov strip u ovom stoleću. Strange Academy (još) nije na ovom nivou, ali ima na svojoj strani neka ozbiljna preimućstva, kao što je na primer taj autorski pedigre i odlično odmeren odnos lične kreativne vizije, pisanja unutar jasno definisanog žanra i oslanjanja na prijatne, familijarne trope Marvelovog univerzuma a bez da od njih zapravo zavisite da biste uopšte postojali.
Skottie Young, svestrani ilustrator (stripova ali i dečijih knjiga između ostalog) i scenarista koji je jedan od kreatora ovog serijala je bio inspirisan svojom posetom Nju Orleansu u kome je, očigledno, prepoznao još uvek postojeće prisustvo stare magije i misterija ukorenjenih u lokalnom folkloru i urbanim legendama, pa je crtaču Humbertu Ramosu predložio da naprave strip o odrastanju grupe klinaca u školskom setingu postavljenom u Luizijanu, među močvare, magove i vudu legende. Meksikanac je verovatno bio solidno inspirisan idejom da će raditi sa novim likovima i dobili smo i vizuelno i tonalno vrlo upečatljiv rad.
Young je inače vrstan autor koji ume da sa mnogo elegancije pogodi „dečiji“ senzibilitet u svojim stripovima a bez patronizirajućih klišea – možda ste čitali njegove strip-adaptacije serijala o čarobnjaku iz Oza –a prethodni veći projekat za Marvel mu je bio vrlo solidni Deadpool serijal nastavljen direktno na utemeljujući rad Gerryja Duggana sa ovim likom. Iako ovaj Deadpool nije potrajao predugo, izgleda da je Marvel bio zadovoljan Youngovim radom jer je njemu i Ramosu dato zeleno svetlo za tekući serijal sa neproverenmim likovima i neproverenim konceptom. U kombinaciju je upao i kolorista Edgar Delgado i Strange Academy je brzo dobio svoj distinktni identitet.
Iako ima reč „strange“ u imenu i radi se o školi koju je osnovao Doctor Strange, koji će se i sam nekoliko puta pojaviti u ovom stripu – barem u periodu pre svoje smrti o kojoj smo divanili na ovom mestu – Strange Academy je zaista prevashodno strip o sasvim novim likovima. Uzimajući koncept od škole za nadarenu omladinu – čitaj mutante – iz X-men stripova, Strange Academy se vaspostavlja kao škola za decu koja pokazuju talenat za mađijsko delanje i treba istovremeno da bude i bezbedno, podsticajno okruženje u kome će klinci potencijalno izopšteni iz zajednice da se osete sigurni u pronalaženju svojih pravih ja, ali i akademija iz koje izlaze vešti magovi i, er, magice, što će ubuduće pomagati iskusnim i moćnim čarobnjacima u odbrani Zemlje i čitave ravni na kojoj ona počiva, od nebrojenih magijskih, demonskih i onostranih pretnji što se nad nju nadvijaju.
Ovo je možda neoriginalan ali sasvim udoban, prirodan koncept, sa Doktorom Strejndžom koji jeste „Vrhovni čarobnjak“ i zaštitnik Zemlje, ali koji shvata da ni on sam nije večan i da je i socijalno odgovorna ali i dobra ratna strategija metodično se pozabaviti novom generacijom klinaca koj su vični magiji.
Naravno, „dobrodošli u školu, nadajmo se da ćete je preživeti“ je u današnjem kontekstu sve češćih pucnjava u američkim obrazovnim ustanovama vrlo mračan slogan, ali on se odnosio na originalni X-Men setap pa se njegov odjek čuje i u ovom stripu, bez mnogo prikrivanja da se radi o pokušaju da se sličan koncept iskoristi za sveže i nepotrošene likove. I, ovo je, barem po mom osećaju jedan od onih stripova koji zbilja shvataju kako bi „strip za omladinu“ trebalo da izgleda.
Hoću reći, svakako, Doktor Strejndž se ovde pojavljuje više puta, a Doktor Voodoo je direktor škole, dok su gostujući profesori razni Marvelovi magijski likovi, uključujući Sina Sataninog ili Iljanu Raspućin i ovo su simpatične spone sa mejnstrimom, ali klinci koji u školu idu su novi, sveži, nepotrošeni i zanimljivi. Ramos i Young su ovde okupili jako šaren ansambl priličnog broja različitih likova, postigli „diverzitet“ na vrlo prirodan, neisforsiran način i onda svoje protagoniste stavili u pregršt situacija koje idealno balansiraju između „herojskog“ rada vezanog za demone, magiju, zle čarobnjake, prokletstva i predskazanja sa jedne strane, i standardnog tinejdžerskog dramljenja sa druge.
Glavna junakinja, Emily Bright bez mnogo prikrivanja ima odjeke haripoterovskih tropa u svom navigiranju kroz obrazovni sistem škole što studente podučava zazivanju đavla, teleportaciji, letenju kroz različite ravni postojanja itd, ali i kroz složeni socijalni lavirint uspostavljen spontano među klincima od kojih su neki asgardsko plemstvo, neki neme, neljudske kreature iz drugih svetova, neki su zombiji, neki demoni iz pakla, a neki samo klinci koji su imali užasno detinjstvo skačući od jedne do druge usvojiteljske porodice dok nisu naleteli na kožnu jaknu koja im je obezbedila magijsku moć.
Emily je, pa, „bright“, dakle pametan lik i često će iz njenih usta doći potrebne poduke klincima koji se ne snalaze ni sa magijom ni sa najosnvnijim socijalnim ritualima, ali Emily nije i starmala na neki iritantan način. Štaviše, njeno nepoverenje prema autoritetima i bundžijski odnos prema školi u koju je došla sa radošću i entuzijazmom, samo da bi stalno išla uz nos svim profesorima, bibliotekarki, direktoru pa i samom Strangeu je vrlo simpatično „detinjast“ ili makar primeren tinejdžerskom uzrastu i čitajući nju i ostale Youngove likove pomislio sam koliko bi ovaj strip bio katastrofalan da ga je umesto Younga pisao Brian Bendis. Young možda nije najsavršeniji scenarista svih vremena ali njegovi tinejdžeri pričaju prirodnije, strip je manje zatrpan tekstom i manje isforsirano „duhovit“ od bilo čega što je Bendis napisao poslednjih pola decenije.
Tajni sastojak Marvelovih stripova ili makar onih dobrih među njima je uvek ta svest da sistemi ne rade, velikim delom jer iza njih stoje nesavršeni ljudi. Pa je i od početka jasno da je Strange Academy škola čiji osnivač, direktor i osoblje i sami nisu uvek 100% usredsređeni na svoj posao, da neke stvari namerno kriju od studenata, da su, uostalom, uvek i sami u riziku da poginu (neki od njih su bili mrtvi više puta pre ovog stripa, pa i pričaju o tome) i da je „nadajmo se da ćete preživeti“ fraza koju trena shvatiti ozbiljno u ovom okruženju. Ima ovde tajnih, pretećih kultova, ima oportunističkih prodavaca magije, i Youngov scenario uspeva da sve ove standardne elemente zapleta vrlo prirodno spoji sa tipičnim tinejdžerskim problemima u blago sapunskom, školskom okruženju. Tako jedan klinac postaje diler magije, a drugi je nesrećno zaljubljen u devojku za koju se pravi da je ne primećuje, a ovo postaju problemi koje mora da rešava osoblje škole jer dobrobit studenata uvek mora biti na prvom mestu – pogotovo ako od njih, suštinski, pravite vojnike za budući rat.
Ovaj element sudbinskog, svesti da ovo nije samo škola već i priprema za ratovanje je uvek prisutan i utiče i na ponašanje studenata koji spontano sklapaju unutarnja savezništva, spontano kriju stvari od profesora, spontano štite jedni druge i jedni drugima pomažu čak i ako se ne vole i taj element građenja lojalnosti među klincima je jedna od najlepših sržnih linija ovog narativa.
Naravno, na to dolazi i dosta humora, posebno u epizodama kada roditelji dolaze da provedu jedan vikend sa svojom decom u internatu ili kada se ide na ekskurziju u Asgard, no Young uvek pazi da ovo ne budu samo zabavne epizode već da u njima uvek dobijemo i dalji rad sa likovima, produbljivanje njihovog karaktera, motivacija, emocija i može se reći da Strange Academy neosetno tokom svojih sedamnaest dosadašnjih epizoda razvija jedan vrlo dosledan i zanimljiv centralni zaplet koji treba da kulminira u osamnaestoj epizodi što će okončati prvi tom.
Ovo je pre svega vezano za proročanstvo o „jednom izabranom“ koji će odigrati presudnu ulogu u budućem magijskom ratu a u kome Doyle Dormammu – sin transdimenzionog čarobnjaka i vekovnog neprijatelja Doktora Strjendža – prepoznaje sebe. Doyle je inicijalno prilično stereotipan lik, pogotovo za Marvelove stripove, sin „velike zloće“ koji nastoji da pokaže kako biološko poreklo ne znači i sudbinu u smislu karaktera i ponašanja ali njegova psihološka meandriranja, sindrom samozvanca, socijalna neuklopljenost, kompleks anti-mesije, ali i nervozna zaljubljenost u Emily su do kraja, pa, neodoljivi. Nadam se da će Doyle imati prilike da i dalje živi i radi u Marvelovim stripovima čak i ako ne bude druge sezone Strange Academy jer je u pitanju lik koji naprosto ima više „života“ od većine novih likova koji nastaju u Marvelu svake godine.
No, Emily i Doyle su samo neksus jednog i inače veoma dopadljivog i simpatičnog ansambla raznorodnih likova koji imaju ne samo kompleksne i interesantne prirode već i upečatljiv vizuelni dizajn.
Naravno, Humberto Ramos je čovek upečatljivog dizajna i crteža i dok njegov rad volim decenijama, prihvatam i da često ume da bude „glasan“ i agresivan u meri koja neće prijati svakom čitaocu. No, Strange Academy je možda njegov najfiniji strip do sada sa pročišćenim lejautom, panelima koji nisu pretrpani a da i dalje nose tradicionalni Meksikančev energični crtež pun oblih, izuvijanih kontura i ekspresivnih likova, i pripovedanjem koje nikada nije bilo jasnije. Posebno moram da istaknem koliko Delgadovi kolori čine da Ramosov crtež blista upravo time da ga umiruju, možda i prigušuju, dajući Ramosovim snažnim konturama, agresivnim linijama i oštrom tušu mekoću, dubinu i senku ne samo primerene tonu ovog stripa već zaista ugođene sa njegovim senzibilitetom. Clayton Cowles na leteringu, naravno, paket zaokružuje na idealan način.
To da je ovo „najgori“ trenutak da pišem o Strange Academy odnosi se na činjenicu da poslednju, osamnaestu epizodu čekamo, evo, tri meseca. Najavljena za April, epizoda koja treba da nas šokira i protrese i posle koje više ništa neće biti isto – a i kojom će se završiti prvi volumen ovog stripa – iz meni nepoznath razloga još nije izašla i, u trenutku dok ovo kucam, najava je da izlazi šestog Jula. Što je dobra vest, jer znači da ako ovaj tekst čitate na dan njegovog izlaska, do dana izlaska osamnaeste epizode stripa imate još samo malo čekanja. Priznajem da sam malo i šokiran ne samo kvalitetom Strange Academy već i činjenicom da je ovakav strip – dakle, prilično originalan i sa „neproverenim“ likovima – uspeo tokom celog perioda izlaženja da održi isti kreativni tim i da bude uzbudjiv, zabavan, dirljiv na vrlo ubedljive načine. Činjenica da Marvel najavljuje da će uskoro krenuti i „drugi semestar“ ovog serijala, sa novim brojem jedan me, naravno, ispunjava blagom zebnjom i sumnjičavošću ali da ne budemo unapred pesimisti – za sada se radi o stripu koji je kreativno imao vrlo uspešne dve godine i koji je zadovoljstvo dočitati. Pa, ako sve to deluje zanimljivo, evo stranice na Amazonu.
