The Monstrous Dreams of Mr. Providence je interesantan i vrlo zanimljivo nacrtan album u izdanju Dupuisa (originalno) i Europe Comics (Engleska varijanta), sveže izbačen ove godine na frankofona i anglofona tržišta. Daria Schmitt, autorka scenarija i crteža za ovaj strip je francuskog porekla i živi i radi u Parizu a njena fasciniranost Lovecraftom je veoma osvežavajuće izmeštena iz danas preovlađujućih diskursa koji se bave likom i delom ovog značajnog žanrovskog pisca. Oh, izvinjavam se, je li iz naslova albuma bilo jasno da pričamo o nekoj vrsti fantazije – štaviše fantazmagorije – u kojoj glavnu ulogu igra Howard Phillips Lovecraft? Mislim, Providence je grad u Rod Ajlendu u kome je krajem devetnaestog stoleća rođen ovaj pisac (i pesnik) što će u tolikoj meri definisati žanrovsku književnost dvadesetog i dvadesetprvog veka da danas bez sumnje imate kritičnu masu ljudi što misle da su „Ktulu“ i „Stari“ zapravo folklorni mitovi i čak ni ne znaju da je sva ta koncepcija kosmičke strave i nezamislivih bića što je danas mnogi baštine potekla iz jednog uma.
Reč-dve o autorki: Daria Schmitt je pre svega ilustratorka sa iskustvom u industriji zabave gde je dizajnirala razne scenografije i storibordove ali i bavila se podučavanjem drugih na školi primenjenih umetnosti. Posle je učestvovala u osnivanju agencije koja se bavi „arhitekturom i muzejografijom“ šta god TO bilo, ali je počela da radi i stripove. Prvo je radila za Casterman i tamo izdala četiri albuma, mada je važno i napomenuti da se radi o ženi koja je rođena još 1967. godine i čiji je rad pod velikim uticajem modernih vizuelnih umetnika, uključujući one iz domena street art i hip-hop kulture. 2018. godine je nagrađena specijalnom nagradom Artémisia za castermanov strip Ornithomaniacs koji opisuju kao „Tim Burton sreće porodicu Adams“. Jedna od njenih biografija kaže da se sama naučila dizajnu u drugoj deceniji ovog stoleća ali je njen generalni grafički stil mnogo širi od onog što bismo normalno podrazumevali pod pojmom „dizajn“ i podrazumeva mnogo interesovanja za misteriozno, čudno, intrigantno. Pominje se tu, daklem, Tim Burton, da bude jasno, i Schmittova je očigledno u velikoj meri usmerena na američku popularnu kulturu u svom radu. Otud svakako i Lovecraft mada Lovecraft nije neko za čiji biste rad u bilo kom smislu odabrali epitet „ljupko“. A opet The Monstrous Dreams of Mr. Providence odiše ljupkošću i svojevrsnom neobaveznom elegancijom. Ovo nije strip ni u tradiciji franko-belgijske čiste linije niti američkog nasleđa – bilo mejsntrima bilo andergraunda – i Schmittova na stranicama ovog albuma demonstrira dosta klasičnog umetničkog razmišljanja, a opet uspeva da kreira pravi sekvencijalni narativ koji tehnike i logiku stripa primenjuje na zaplet i likove što kao da su ispali iz sna. Sasvim u skladu sa naslovom, naravno.
Lovecraft, dakle. U poslednjih nekoliko godina je ovaj veliki, ekstremno uticajni pisac „čudne fikcije“ postao i neka vrsta kontroverzne figure na ime svojih stavova prema pripadnicima drugih, jelte, rasa, poglavito one koju vezujemo za afričko poreklo, ali ne samo nje. Njegova poema „On the Creation of Niggers“ se često i s razlogom citira kao jasan primer vrlo rasističkog, vrlo suprematističkog pogleda na „crnce“ i mada ju je on napisao kao mlad čovek, tri i po decenije pre svoje smrti, nažalost, veliki broj konverzacija o Lovecraftovom političkom/ ideološkom/ rasnom stavu počinje i završava se njome. Da ne budemo neshvaćeni: Lovecraft je bez ikakve sumnje bio naglašeno rasistička osoba – ako ga merimo aršinima treće decenije XXI veka, ali kako to obično kažu: prošlost je strana zemlja. I stvari valja gledati u kontekstu. Kontekst nam naravno govori da, ako posmatramo Lovecraftovo poreklo, mesto na kome je rođen, ono gde je živeo i čime je bio okružen, postoji svakako i dalje važna poenta koju valja napraviti u vezi njegovih rasističkih svetonazora, ali i u vezi toga da su oni bili više nego rašireni u to vreme, praktično opšteprihvaćeni. Kao i to da je Lovecraft prema kraju svog života korigovao svoje stavove u smeru nečeg, pa, humanijeg, svakako. Možda se nije transformisao u pinko commie levičara (pa… nije… smatrao se socijalistom u određenoj smislu ali decidno NE markističkog tipa) ali jeste preokrenuo svoje stavove vezane za kulturnu asimilaciju i pokazao poštovanje za nativne kulture što, jebem mu mater, za ono vreme, mesto i čoveka, predstavlja važan i poštovanja vredan progres.
Sa svim ovim smaram čitaoca ne zato što pokušavam da izbegnem da pričam o ovo stripu, stižemo i do toga, nego da ukažem da je danas svako pozivanje na Lovecrafta, pogotovo u američkom kontekstu praktično nužno osuđeno na tešku, zamornu i verovatno besplodnu raspravu o njegovim stavovima prema rasi i drugim kulturama pa da je donekle i znakovito da je ovaj strip nastao u Francuskoj a da je na američko tržište stigao tek sekundarno – i tek digitalno, preko Europe Comics – kao nekakva švercovana roba, iako se radi o jednom od pisaca koji su u apsolutnom smislu utemeljili američku dominantnost u domenu žanrovske literature i oblikovali njenu formu za čitavo stoleće pa i dalje od toga.
Možda iznenađujuće, možda ne, The Monstrous Dreams of Mr. Providence (u originalu Le Bestiaire du crépuscule) je ljupko (!!) poigravanje ne sa Lovecraftovom biografijom – nema ovde mnogo biografskog materijala – već pre sa simbolikama koje su u Lovecraftovom pisanju izrasle kao ishod njegovog upoznavanja sa značajkama zapadne kulture a onda njihovog procesiranja u umu koji je video dalje i strašnije od onog što su radile kolege. Lovecraft je, naravno, bio pod uticajem gostke literature devetnaestog stoleća, Edgara Allana Poea pre svih (nazivao ga je „bogom fikcije“), pa onda dekadentima, puritancima i tzv. „estetskim pokretom“ koji je izrastao iz talasa dekadentne literature i davao preimućstvo estetskim elementima umetnosti nad njenom sociopolitičkom funkcijom. Lovecraft je, naravno, u svojim delima zbilja prikazao funkcionalan spoj ovakvih uticaja, donoseći pred čitaoca horor metafizičkog tipa, uspevajući da u perspektivi sve naše „normalne“ zemaljske brige pokaže kao nebitne.
No Schmittova beži od lakih meta i očekivanih rešenja i The Monstrous Dreams of Mr. Providence se trudi da uhvati daleko širi spektar uticaja i pokaže Lovecrafta kao neksus u kome se seku i foklorne tradicije (tri starije žene koje jako figurišu u zapletu su, očigledna aluzija na tri Norinije iz nordijskog folklora, sa kojima Mr. Providence u ovom narativu zapravo sarađuje, mada se svakako u njima moraju prepoznati i Howardova majka i dve tetke, kao veoma sbažan uticaj u njegovom životu) ali i literatura iz poznog devetnaestog veka za koju ne znamo je li direktno uticala na Lovecrafta ali koja je bez sumnje oblikovala književni kontekst u kome je on stvarao. Mr. Providence, tako u ovom stripu ima uz sebe mačka po imenu Maldoror, a koji, jasno, aludira na Lautréamontov roman iz sedamdesetih godina XIX stoleća, tu se pojavljuje remboovska kuća koju protagonista vidi ispod vode, dok je sama struktura pripovedanja očigledno pod velikim uticajem Carrollovih romana o Alisi. Naravno, kako Schmittova sasvim eksplicitno navodi Tima Burtona kao veliki uticaj na svoje stvaralaštvo, legitimno je povući vertikalu sve do njegovog filma o Alisi u Zemlji čuda iz 2010. godine.
The Monstrous Dreams of Mr. Providence smešta Lovecrafta, odnosno Mr. Providencea u ulogu nadzornika parka u kome se igraju deca ali i koji je neka vrsta emanacije mnogih elemenata podsvesti kulture u kojoj je Lovecraft rastao i stvarao. Ovo je fantazmagorično mesto u kome će Mr. Providence imati svojevrsnu ličnu Odiseju, možda po uzoru na Joyceovog Bluma (ne zaboravimo da je Lovecraft uprkos svom, jelte, rasizmu, bio oženjen Jevrejkom, ali ni to da je kao veoma mlad pisao svoje verzije Odiseje u stihovima), sa vizijama stvari i bića koja će kasnije figurisati u njegovoj poetici i radovima. Lovecraft je ovde prikazan kao začuđeni sanjar radije nego kao izmučeni mesečar gonjen košmarima, što je svakako fer mada može biti malo i neobično njegovim ljubiteljima koji fetišizuju stravu.
The Monstrous Dreams of Mr. Providence svakako nije strip strave. Ovo je zaista više strip začudne fantazmagorije, smešten na teritoriju između romana o Alisi, joyceovskog Uliksa i, ako hoćemo da stvari vratimo u domen stripa, radova Granta Morrisona, sa visokom gustinom simbolike u svom tekstu (u koji, naravno, ubrajam i slike) ali i sa jednim veselim, pomalo i nestašnim poigravanjem sa tim tekstom koje sugeriše da je optimističko, nadahnuto čitanje ne samo Schmittove već i samog Lovecrafta najbolji način da se materiji pristupi.
Ovo se vidi i iz likova koji imaju nežno humorističke karakterizacije, iz (pod)zapleta koji satirizuju kulturu rada u velikim preduzećima, na kraju krajeva i iz ponovljenih referenci na neke moderne koncepte (kao što su društvene mreže) koje potkazuju tekst i daju mu dodatni sloj satire i odmak od pukog omažiranja Lovecrafta.
Rekao bih, na ime toga, da je The Monstrous Dreams of Mr. Providence strip svakako interesantan i za čitaoca koji o Lovecraftu ne zna mnogo ili ga on ni ne zanima, jer je ovo jedna generalnija semiotičko-filozofska smeša slika i simbola koja i ne mora da se prevashodno percipira kao predlog za analizu psihologije i karaktera H.P Lovecrafta već sasvim solidno funkcioniše kao hipnagogički narativ u kome likovi i zapleti služe da bismo videli slike što same po sebi i za sebe imaju „smisla“.
Naravno, pomaže to što je Shmittova tako sigurna sa perom u ruci, što njen gotski stil deluje razigrano i optimistički (dve reči koje decidno ne srećete tako često u opisima gotskih dela), što su joj kompozicije atraktivne i funkcionišu čak i kada ono što imate pred svojim očima sasvim jasno NE MOŽE DA POSTOJI – a što je tipično lovecraftovska ideja, ovde upotrebljena na originalan i impresivno svež način. Prevashodno crno-beli crtež, u kome se svetlost definiše isključivo disciplinovanim radom tušem, dalje jako profitira od strateški iskorišćenog kolora koji i inače dubokim slikama, sa puno teksture i „šuma“ (mada uvek jako urednog šuma) daje sasvim nove dimenzije kada je to autorki potrebno.
Utoliko, The Monstrous Dreams of Mr. Providence je strip koji, verovali ili ne, možda u velikoj meri treba preporučiti za čitanje deci. Možda ona neće moći da pohvataju satirične elemente dijaloga i možda će ih poplašiti neke od slika, ali The Monstrous Dreams of Mr. Providence će bez sumnje stimulisati njihovu maštu, da li belom mačkom koja govori, da li ribama koje lebde iznad trošne kolibe, da li prikazima „Starih“ koji su sočni i upečatljivi. Probajte svakako i sami pre nego što ovo podelite sa nekim, kao što bi odgovorna osoba uradila sa svakom halucinogenom supstancom. Europe Comics strip prodaje ovde.
