Pročitao sam My Bad, kratki i slatki petodelni serijal Ahoy Comicsa, koji je izlazio krajem prošle i početkom ove godine a kolekcija je izašla u Maju i ovo je, kao i mnoge druge stvari koje Ahoy radi zabavan strip koji superherojsku matricu uzima kako bi se dobronamerno podsmevao mnogim stereotipima i tropima. Ahoy je poznat po najmanje dve stvari: da je u pitanju izdavač koji izuzetno brižljivo bira autore i radi sa njima pažljivo, upošljavajući odlične scenariste i crtače, kao i to da je izraz koji najviše vole humoristički i satiričan, spakovan uglavnom u miniserijale od po pet brojeva.
Jedan od jakih aduta ovog izdavača poslednjih godina bio je Mark Russell, scenarista o kome smo već pisali lepe stvari na ovim stranicama a koji je neku vrstu mejnstrim slave stekao kada je pre nekoliko sezona radio satirični ribut Flintstonesa za DC. Russellov smisao za simpatično prvoloptaški humor i satiru koja ne ide preduboko ali se dotiče stvarnih socijalnih tema i bolnih tačaka društva je odlično prošao kod publike a autor je imao prilike da ga rafinira radeći vrlo dopadljiv strip o drugom Isusovom dolasku na Zemlju koji je delom ispao satirični superherojski krosover a delom poučna analiza hrišćanstva i njegovih temeljnih vrednosti iz pozicije savremenog, dobronamernog vernika.
Dobronamernost je i jedna od definišućih karakteristika Russellovog pisanja, što se mene tiče, bez obzira što on kao i svaki dobar satiričar razotkriva i ukazuje na ljudsku zatucanost, pohlepu, taštinu i podsmeva im se, a drugi scenarista na My Bad je takođe pouzdani Ahyojev radnik, Bryce Ingman koji je do sada možda najviše radio u okviru njihovove serijalizovane antologije modernih obrada priča Edgara Allana Poea pod kolektivnim nazivom Edgar Allan Poe’s Snifter of Terror. Ingman i Russell su i My Bad zamislili kao ne baš antologiju ali kao staromodni magazin iz vremena Zlatnog doba američkog stripa u kome u okviru jedne sveske ide po nekoliko stripova od kojih su neki u nastavcima i idu iz meseca u mesec a drugi su kratke, samodovoljne epizode, ali sve smeštene u isti univerzum.
Već ime ovog superherojskog univerzuma, Important New Superhero Universe, jasno sugeriše sa kakvim se tonom nastupilo, no jedan od svakako najboljih elemenata paketa je da je glavni crtač na ovom projektu bio Peter Krause, izuzetni superherojski majstor sa snažnom reputacijom na DC-jevim stripovima ali i koautor voljenog dekonstruktivnog omaža baš DC-jevoj superherojštini koji je pre više od decenije radio sa Markom Waidom, pod naslovom Irredeemable*. Krause je možda i presudan za uspešan humoristički naboj stripova u My Bad jer njegov vrlo klasični superherojski crtež na tragu DC-jevih veličina poput Jima Aparoa, Dicka Giordana i, naravno, Neala Adamasa, daje potrebnu dozu verodostojnosti okruženju i likovima koje sam scenario nemilosrdno satirizuje.
*i čiji ću prikaz, svojevremeno napisan za UPPS, možda jednom ponovo učiniti dostupnim…
Dobro, „nemilosrdno“ je možda i jak termin jer ovo nije strip koji će superherojštinu razobličiti kao nekakav mračni imperijalistički projekat i podlu zamenu što se masama potura kako umesto prave literature tako i umesto prave religije (ili makar mitologije), već lakša, mekša satira koja ističe srazmerno očigledne protivrečnosti u srži ovog medijuma. Russellove omiljene mete su uvek materijalizam i kapitalizam oličen u malograđanštini, čak i kada radi stripove koji direktno napadaju milijardere i Ingman ovde radi u istom gruvu. Uostalom ideja i jeste da odvojeni stripovi koje njih dvojica ovde pišu do kraja konvergiraju u jedan narativ i My Bad sa svojim petim brojem zaista dve odvojene priče o dva odvojena protagonista spaja u jednu.
Što je zgodna smicalica i svakako simpatično postmoderni zahvat da izmislite novi superherojski univerzum, čitaoca spustite in medias res i onda do petog broja spojite razdvojene priče u jednu kreirajući krosover kao jednu od ultimativnih tehnika privlačenja čitalaca, samo da biste onda završili serijal.
Russellov glavni strip ovde bavi se superherojem po imenu The Chandelier a koji je očigledna i ne mnogo suptilna rekonstrukcija/ dekonstrukcija Betmena/ Brucea Waynea u liku razmaženog naslednika industrije stonih lampi i drugog kućnog osvetljenja koji je i svoju superherojsku personu oblikovao uvodeći temu lustera u svoj kostim. Krause uspeva da dizajn kostima i izgled The Chandeliera „rade“ onako kako neki drugi crtač, skloniji klasičnoj karikaturi ne bi mogao da postigne i zbog toga je važno što je baš on dobio priliku da crta My Bad. Ovde nema puno „prave“ superherojske akcije ali Krause nam uvek bez ostatka i efikasno prodaje estetiku i senzibilitet klasične ’70s superherojštine, ubedljive kostime, energične poteze, relatabilne likove a što je presudno da bi satira radila kako treba.
Naravno The Chandelier je narcisoidan, razmažen, uglavnom socijalno potpuno nekoristan i opsednut svojim (dosta slabim) statusom na društvenim mrežama. Ima i batlera koji je, naravno, sav u prevrtanju očima i sarkazmu, ali koji makar ima povremene seksualne kontakte sa sobaricom što radi u velikoj kući. Ovo je, razume se, vrlo laka, na prvu loptu odrađena parodija i satira Betmena i mislim da opet vredi naglasiti kako My Bad nije neko duboko kritičko zasecanje u tkivo superherojske kulture već pre svega fanovska, familijarna zajevancija zapravljena od strane ljudi koji i sami rade na marginama ovog medijuma.
Sa druge strane proverbijalne medalje je negativac, Emperor King, koji je neka vrsta kombinacije DC-jevog Jokera i Riddlera, osim što nije u pitanju zaista zla osoba. Emperor King je i sam pripadnik najviše klase i neko kome je život terminalno dosadan pa je njegovo flertovanje sa zločinom više serija „prenkova“ nego ozbiljna kriminalna karijera. Čak i kada Ingmanov scenario pokazuje u flešbeku kako ovaj negativac kreira armiju inteligentnih robota koji će glasanjem na saveznim izborima fatalno preokrenuti smer, jelte, američke demokratije – jasno praveći referencu na decenijski paranoični strah Republikanaca od izbora na kojima glasaju „lažni“ glasači – ovo i dalje pre deluje kao eksperiment deteta sa previše slobodnog vremena nego kao satanski plan stvarnog kralja zločina kome su sadizam i pokoravanje drugih ljudi u krvi. Takođe, ovo je još jedan indikator da je satirični sloj ovog stripa funkcionalan i duhovit ali da ne ide u preveliku dubinu i radije će se zadržavati na referencama na nešto što već znamo nego se truditi da dublje diskutuje o pojedinačnim problemima. Internet-humor? Pa, praktično da.
Emperor King ima i sopstvenu superherojsku nemezu po imenu Accellerator, a koji je kombinacija Supermena i Flasha, sa vanzemaljskim poreklom i ogromnom narcisoidnom personom koju besomučno koristi u marketingu lanca brze hrane zasnovane na crvenom mesu. Ovde je taj klasični element klasičnog superherojskog stripa – večni odnos između dva lika sa suprotnih strana etičke diskusije, a koji ima i jednu sasvim ličnu, intimnu dimenziju – lepo ispitan i ispisan iz bekgraunda, bez mnogo popovanja ali sa jasnim prikazom da je Emperor King zapravo old money, trust fund kid koji je prevashodno razmažen ali ne suštinski maliciozan, čak i kad čini zlo, dok je imigrant sa preduzetničkim duhom koji igru kapitalizma igra bolje od nativnih Amerikanaca, zapravo „stvarni“ negativac. Opet, sve ovo je urađeno usput i u kul, lejd bek maniru.
„Zapleti“ priča su, utoliko, vrlo jednostavni. U slučaju The Chandeliera, za rođendan njegovom civilnom identitetu stiže poklon od Empror Kinga i The Chandelier provodi nekoliko dana u jakoj paranoji da je genije zločina nekako saznao njegov tajni identitet. Sa strane Emperor Kinga, u sadističku klopku koju je na vrhu svoje skupe kuće sagradio kako bi u nju uhvatio Accelleratora hvata se drugi superheroj koji uprkos veoma nezavidnoj situaciji u kojoj se zatekao, pokazuje izuzetnu vrlinu i kapacitet za praštanje. Iako je ovaj narativ Ingmanovo delo, može se ukazati da je Rush Hour, superheroj koji se bori protiv saobraćajnih prekršaja zapravo jedini lik koji demonstrira humanost na tragu klasične hrišćanske dobrote – a što je nešto što biste pre očekivali od Russella.
My Bad, dakle ne nudi stripove intrigantnih, složenih narativa niti kompleksne karakterizacije. Ovo je mnogo više serija gegova koji se bez neke maliciozne dekonstruktivne energije sprdaju sa stereotipima klasične superherojštine, ukazujući, ako ćete da iz njih izvlačite pouku, na to da stvarni heroizam nema veze sa kostimima i tajnim identitetima, da je prijateljstvo najdragoceniji poklon koji možete dati ljudima i da su „zle“ osobe zaista možda uglavnom neshvaćene, same, bez ljudske topline koja bi u njima inspirisala dobrotu.
Ali ovo je sve i duhovito ako volite ovu vrstu humora. Russell i Ingman pišu stilom koji mene dosta podseća na internet-humor iz prve decenije ovog veka – što svakako ima smisla s obzirom na njihove godine – dakle, na pre svega Seana „Seanbabyja“ Reileyja ali i druge autore koji su njime bili inspirisani, poput Jayja Pinkertona ili Christophera Birda (poznatog po nekadašnjem nadimku MightyGodKing i divljačkoj URNEBESNOJ parodiji na Marvelov Civil War) i koji su i sami koristili superherojsku parodiju kao jedan od glavnih vidova svog izražavanja. Njihovi gegovi su jednostavni, dobrog tajminga i bez previše teksta što je presudno za rad u strip-medijumu a pogotovo kada radite sa crtačem kao što je Krause.
U konačnici, My Bad je vrlo lepo nacrtan i zabavno napisan strip (kolori Kelly Fitzpatrick i letering Roba Steena svemu daju potreban autentični „A“ superherojski šmek) čija supstanca nema ambiciju da nešto specijalno gromoglasno kaže o medijumu ali ga satiriše sa ljubavlju i simpatijom, ne bežeći od njegovih očiglednih protivrečnosti ali ih ni ne razvlačeći do granice neprijatnosti. Svakako, ako sebe smatrate ljubiteljem superherojskog stripa, ovo bi trebalo da je za vas ali čak i „novi“ superherojski čitaoci, koji su do stripova došli nakon što su filmovi u njima proizveli interesovanje ovde će moći da uživaju u Krauseovom sjajnom crtežu i dobrohotnim socijalnim komentarima. Ahoy Comics vam razne oportjunitije za kupovinu ovog stripa obezbeđuje ovde.
