Pošto sam nedavno pisao prilično nostalgičan tekst o Franku Milleru onda je danas red da kažemo nešto i o srazmerno recentnom stripu jednog od njegovih najvećih i najvernijih nastavljača. O Victoru Santosu, španskom crtaču u scenaristi pisao sam prošle godine obrađujući njegov grafički roman Against Hope, koji je, odgovarajuće čak i izašao za Dark Horse, firmu koja je bila neraskidivo vezana za rad Franka Millera u njegovoj post-superherojskoj fazi devedesetih godina prošlog stoleća. Današnji strip, trodelni krimi/ noar serijal Until My Knuckles Bleed je izašao 2021. godine za Behemoth Entertainment, vrlo svežu izdavačku firmu koja je sa stripovima krenula od 2020. godine, dakle, od najgoreg momenta koji možete zamisliti da u njemu krenete da radite posao što se oslanja na fizičku distribuciju. No Behemoth je deo većeg izdavačkog entiteta, Sumerian Records, koji se bavi izdavanjem muzike i nastao je nakon što je Sumerian records kupio španski Amigo Comics, firmu koja je imala i severnoameričku distribuciju, i čini se da je u dobroj meri orijentacija ovog izdavača vezana za propertije iz drugih medija i povezivanje sa filmom i video igrama.
Za sada Behemoth objavljuje dosta stvari koje su bazirane na licencama što su ih dobili od industrije video igara, sa Netlfiksa itd. ali ima i originalnih stripova i Santosov Until My Knuckles Bleed, a koji spada u te originalne naslove, im je jedan od najprodavanijih radova. Što je, na kraju krajeva i pravično. Iako Until My Knuckles Bleed nije „originalan“ u smislu da je u pitanju vizija kakvu do sada nismo videli i koju je autor ostvario posle sedamnaest godina meditacije u pećini, hraneći se samo izmetom šišmiša, svakako se radi o autentičnom iskazu koji nosi ličnu energiju i ne deluje kao puki mišmeš različitih tuđih ideja i već isprobanih pristupa.
Mada, naravno, delom je i stvar u tome da je Millerov Sin City, pored svih ružnih stvari koje ću rado reći o poznijim epizodama ovog serijala, bio takva revolucija u američkom stripu da se njegov nedostatak snažno oseća i danas. A nije da nemamo kriminalističkih i noar stripova u ovom trenutku.
Millerov rad, sa svim njegovim problematičnim elementima – sami odaberite da li vam smeta uzgredno pojavjivanje nacističkih simbola, jedan konzervativni, pa malo i mizogini prikaz žena, infantilna fiksacija na seksualnost koja ignoriše kompleksnot ljudskih odnosa itd. – je imao tako jak STIL da je zauvek promenio pejsaž američkog izdavaštva, legitimišući kriminalistički strip posle mnogo decenija u kojima je tavorio na margini i vraćajući ga u mejnstrim, a zatim probijajući granice medijuma i završavajući u bioskopu sa dva uspešna filma. Sin City je, da ne bude nikakve zabune, važan, ne samo kao istorijski artefakt već i kao strip veoma jakog identiteta i jake ekspresije sa kojim je malo šta moglo da se meri krajem osamdesetih i početkom devedesetih a malo toga i sada može da mu stane na crtu.
Utoliko, njegovo odsustvo se oseća – bar do momenta kada najavljivani novi izdavač Frank Miller Presents proradi, mi dobijemo nove epizode Sin Cityja i zaključimo da bi bilo bolje da se Miller nikada nije vraćao svom starom pojilu i samo na kvario uspomene na neke stvari koje smo voleli – pa je onda i Santos, kao čovek koji je u ogromnoj meri progutao, svario i zatim rekonstruisao Millera, dobrodošla pojava u modernom stripu.
Prošle godine smo već dali kratku biografiju Victora Santosa, pa sada samo kratko: u pitanju je veoma plodan španski autor koji je svoje stripove što ih je sam nacrtao i napisao uspešno prodavao i na tržištima ostalih evropskih zemalja putem francuskih i italijanskih izdavača a kada je krenuo u pohod po severnoj Americi, tu je njegov crtački talenat spojen sa scenarijima nekolicine elitnih spisatelja kao što su Brian Azzareloo, Michael Avon Oeming, Alex De Campi… Naravno Santosov crtež je takav da prirodno naginje stilizovanom krimiću i noar radovima, pa je onda sasvim odgovarajuće što je Until My Knuckles Bleed i sam urađen u ovakvom ključu.
Da odmah bude jasno, ovde nema MNOGO originalnosti i Santos naprosto voli da emulira Millera generalno a Sin City partikularno. Until My Knuckles Bleed se događa u prljavom gradu koji, jelte, jede ljudske duše, sa glavnim junakom koji je bivši vojnik a sada izbacivač u noćnom klubu koji drži ruska mafija a u njemu plešu devojke dovučene iz bivših sovjetskih republika. Svi pričaju polomljenim Engleskim jezikom i imaju pogled životinje zatvorene u kavezu, a Gabin Hart, glavni junak ove priče je tipično millerovski predimenzionirani muškarac velikih mišića, čvrstih pesnica, obrijane glave i grube fizionomije koji ispod svega toga, i još ponečega što su mu ugradili u telo devedesetih godina, krije i meko, ranjeno srce.
Santos ovde pravi jednu zanimljivu postmodernu sponu sa devedesetima, crtajući prvih nekoliko strana prve epizode u IZRAZITO ’90s ključu Franka Millera, dajući nam izlomljene, ekspresivne konture i snažni crno-beli kontrast kakav vezujemo za Sin City, ali prikazujući istoriju sveta u kome se ova priča dešava, a u kojoj su devedesetih godina osobe sa supermoćima bile regrutovane u oružane snage – nacionalne i privatne – da vode proksi ratove po raznim dalekim destinacijama.
Ovde Santos dosta srećno koristi EKSTREMNI senzibilitet kasnih osamdesetih i devedesetih godina u superherojskom stripu, predvođen pre svega Marvelovim crtačima što su izbegli i osnovali Image Comics i kanalisan kroz Marvelove i Imageove superheroje koji su bili manje maskirani viđilante-aktivisti a više naoružani i sociopatski nabrijani likovi sumnjivog morala. U Santosovom stripu, kao i u mnogim Marvel i Image stripovima tog vremena će superheroji imati imena koja treba da emituju auru kul, eksplozvnog nihilizma, pa se tako glavni junak u svojim vojničkim danima zvao Damager što bi u „klasičnom“ Marvelovom periodu gotovo neizbežno bilo ime za negativca.
A u tome je i poenta, Gabin Hart, nekada Damager a sada izbacivač u klubu u kome igraju devojčice što pare šalju famili koja i dalje sedi u nekom selu u nekoj od bivših sovjetskih republika, taj Gabin Hart nije BAŠ pozitivac. On je sprženi, umorni snagator koji je nekada mislio da nadljudski kapaciteti koje ima mogu bar da mu donesu punp para ako ne već da budu upregnuti u službi boljitka čovečanstva a danas je, kao i gomila bivših kolega sveden na brdo mišića plaćeno od strane imigrantske mafije da održava red u lokalu i napolje izbaci goste koji se malo zaborave.
Santos, iako Španac, fino pogađa sve elemente grubog, dripačkog noara, Hartovu mačo-melanholiju i viteški odnos ka bivšoj ženi koji nam pokazuje da i osoba kojoj nije ostalo puno ljudskih emocija, ipak ima i osećaj što ga vodi da čini dobro, ali i kompleksnost rada u zoni organizovanog kriminala koju vlasti tolerišu a zajednica, iako zvanično osuđuje, i dalje tretira kao nasušnu potrebu. Tenzije između old school seksualnog rada kao što je igranje oko šipke i performans u kabini i novovekovnih tehnologija koje drkadžijama omogućuju da preko interneta zadovoljavaju sve svoje sve nabujalije i egzotičnije strasti zapravo se fino nadovezuje na tu tough guy nostalgiju koja je uvek bila deo Sin City svetonazora i umešno kreira taj analogni-čovek-u-digitalnom-svetu vajb koji tako paše ovoj priči.
Priča je, naravno, nimalo orignalna i starinska ali Santos je izvodi bez gubljenja koraka, pokazujući da je dostojan naslednik ne samo Millera već i generacija palp i noar autora koje su inspirisale obojicu. Naravno da će Hart izaći iz svoje amoralne obamrlosti kada percipira nepravdu i opasnost po osobu koju smatra nezaštićenom i prema kojoj ima i neiskazanu žudnju, naravno da će se okrenuti protiv ljudi protiv kojih NE BI SMEO da se okrene u tom trenutku, kreirajući poremećaj ravnoteže u složenom odnosu raznih delova podzemlja. Naravno da će ovo delom podrazumevati povratak vojničkim praksama, metodama i opremi. Naravno, čak i da će požrtvovanost koju ovaj MUŠKARAC iskazuje, prinoseći sav svoj, jelte, kakav takav ali SAV svoj život na lomaču pravednosti, dobiti i određeni simbolički odgovor od strane ŽENE – sve je to vrlo millerovski i vrlo noarovski dosledno i svedeno na trop. Ali Santos dobro rukuje tropima i, sem ako ste naivno očekivali nekakvu dekonstrukciju, daje vam TAČNO ono što je najavljeno od samog početka.
Ali ako volite Santosov, vrlo millerovski stil crtanja, ovo je pravi praznik za oči. Oštar, snažan i ekspresivan crtež, pripovedanje koje je uredno ali onda i taman toliko neuredno da se sugeriše zaslepljenost i sužen vid glavnog junaka, pornografski nihilistična destrukcija i odlično korišćenje kolora sve su elementi koji se moraju snažno pozdraviti u Until My Knuckles Bleed. Santos bojom rukuje izvanredno, odlazeći korak dalje od Sin City predloška i pokazujući kako se poznatom imaginarijumu može ubaciti dodatna dimenzija i Until My Knuckles Bleed je bez ikakve sumnje praznik za oči ako imate oči naštelovane na ovakvu vrstu praznovanja. A, statistički, imate.
Dakle, radi se o stripu koji se ne da hvaliti sad nekom velikom originalnošću ali koji, u kategoriji omaža, doseže vrlo visok kvalitet, dostižući, a u nekim elementima i prestižuću izvornik. Santos, hvala bogu, nema toliko naglašen sloj proverbijalne toksične muškosti koji se uvukao u poznije Millerove radove, pa je Until My Knuckles Bleed bezbolniji za čitanje od mnogo toga što je sensei uradio u ovom veku. Proverite i sami.
