Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ponekad se malo presečem kad shvatim da William Parker ima već sedamdeset godina. Legendarni kontrabasista se u mojoj glavi još uvek računa kao neka vrsta predvodnika „nove“ generacije njujorškog free jazza iako kada malo uradim matematiku postanem svestan da je aktivan od ranih sedamdesetih i da je u međuvremenu gomila njegovih ispisnika otišla i upisala se u big bend na nebu, živeći teškim i nezahvalnim životom džez-avangardista. Parker je možda dobro prošao zato što je pametnije vodio svoju karijeru i život ali, sklon sam da donekle mislim, i zbog toga što kontrabasisti nemaju tu vrstu liderskog pritiska kao duvači pa mu je uprkos liderskoj ulozi tokom mnogo decenija, bilo lako da zadrži hladnu glavu i noge čvrsto na zemlji.
Kakogod, lepo je čuti čoveka od seamdeset godina da ovako krlja. The Deep je album – više od pedeset minuta neprekinute free jazz svirke – a koji su Januara ove godine, tačno negde oko Parkerovog sedamdesetog rođendana snimila četiri muškarca: Joel Futterman, Chad Fowler, Steve Hirsh i sam Parker. Ovo je skoro pa klasičan free jazz kvartet, sa bubnjevima, kontrabasom, klavirom i saksofonom i kako i tekst uz album kaže: snimatelj je pritisnuo dugme za snimanje i malo manje od sat vremena kasnije sve je bilo gotovo. Bez nasnimavanja, drugih pokušaja, alternativnih verzija ili bilo kakvog drugog studijskog šminkanja: The Deep je album nastao u jednom dahu i tako i treba da se sluša.
Jer, da se razumemo, ima free jazza i free jazza i možda je najčistiji ili makar najsmeliji free jazz onaj u kome se muzičari po prvi put skupe, uzmu instrumente, i onda bez dogovaranja, pogotovo bez prethodnog vežbanja istresu iz sebe svoje muzičke iskaze, uklapajući se u hodu ili, pak, svirajući tako da iznenade jedni druge, da impresioniraju jedni druge, da jedni drugima upute izazove. Parker je poznat po svojim ujediniteljskim, mirotiočivim stavovima i gestovima tako da je sigurno da je ovaj džez, ako je i napravljen kao serija izazova koje će svirači uputiti jedni drugima, napravljen u najpozitivnijiem mogućem smislu, kao emanacija svetlosti što dolazi od unutra. „Ekstatični džez“ je termin što ga već nekoliko decenija vezujemo za jedan partikularni ogranak free jazz evolucije formiran u šezdesetim godinama i prepoznatljiv u velikoj meri u radovima Johna Coltranea i Alberta Aylera i mada Parkerovi radovi nikada nisu bili tako naglašeno religiozni kao radovi ove dvojice velikih prethodnika, ne treba ni prenebregnuti njihovu uvek prisutnu duhovnost. Parker svakako jeste „postmoderniji“ muzičar od generacije koja mu je prethodila, sa uspešnim radovima u mnogim ograncima jazza i avangarde koji nisu nužno svi deo identične filozofije i škole mišljenja ali uvek je u tim radovima on jasno prisutan sa svojim identitetom i stavom.
A to je svakako i njegova snaga – kapacitet da bude deo (često stožer) mnogih muzičkih koncepata i da u svakom zvuči prepoznatljivo i karakterno. Tako je i sa ovim albumom na kome se ni jedan od muzičara baš ne uzdržava od ekspresije kako bi napravio mesta nekom drugom, a da sve na kraju zvuči kao dobro nauljena mašinerija koja izbacuje jedinu muziku koja ima smisla.
Jer, naravno, pričamo o veteranskoj postavi . Klavir je ovde svirao Joel Futterman, čikaški pijansta (i ponekad saksofonista) sa karijerom koja je krenula još polovinom šezdesetih u bebop sastavima, a nastavila se razvijanjem stila koji je integrisao uticaje Theloniousa Monka, Erica Dolphyja, Johna Coltranea ali i Josepha Schwarzbauma. Futterman danas živi u Virginia Beachu, gde je i snimljen ovaj album, a čovek je pored svirke sa raznim muzičarima tokom decenija (Joseph Jarman, Jimmy Lyons, Hal Russell, Ike Levin), konstantno snimao albume u ulozi lidera, nižući impresivan opus kome se i dalje redovno dodaje.
Bubnjeve je, dalje, svirao Steve Hirsch, još jedan veteran, koji je kao klinac prvo učio da svira klasičnu gitaru, pa mu se nije dopalo, pa su mu dali saksofon, ali mu je zubar rekao da će mu pisak pokvariti ionako problematične zube, pa je na kraju završio za bubnjevima. Iz lokalne biblioteke je pozajmio ploče Kind of Blue i Blue Trane i bio zapanjen Milesom Davisom i Johnom Coltraneom ali pogotovo bubnjarem Phillyjem Joeom Jonesom. No, godinama je svirao rok i bluz verujući da je džez previše napredan za njega da bi na kraju, polovinom sedamdesetih odustao od svirke, između ostalog da bi se, kako kaže, sklonio od droge. Ni ona nije dobra za zube, kažu mi.
Još nekoliko puta se Hirsch vrćao bubnjevima i napuštao ih ali se na kraju početkom ovog veka vratio za stalno, kada je svom sinu kupio set bubnjeva. Od tada je, sada već siguran u svoje kapacitete, svirao sa ljudima kao što su Parker, Ivo Perelman, Matthew Ship, Chad Fowler, Steve Swell i još mnogi drugi što, da primetimo, nije loše za nekog ko većinu života pati od sindroma samozvanca.
Na kraju, saksofonista Chad Fowler vodi dualni život i kao profesionalni muzičar ali i kao programer pa i svojevrsni stručnjak za pomaganje malim firmama da kreiraju uspešan biznis. Fowler vodi i izdavačku kuću Mahakala Music koja izdaje mnogo interesantne free muzike, uključujući ovaj album, a neki od ljudi koje možete naći kod njega su Hamid Drake, Edward „Kidd“ Jordan, Perelman i Shipp, itd.
Sve ove muzičare na kraju povezuje Parker, koji je sa svima sarađivao, nastupao i snimao a i kombinovao ih u raznim postavama. Dakle, ovaj album ne predstavlja susret četiri neznanca već prvi put da se četiri kreativna čoveka, sa istorijom unakrsne saradnje nađu zajedno u studiju. I kunem se da biste, da ne znate da im je ovo zaista prvi put, bili sigurni da se radi o kvartetu koji stalno nastupa zajedno.
Jer, The Deep nema ni najmanji momenat nesigurnosti, traženja, ili pukog šlajfovanja u mestu dok se muzičari malo saberu i odluče kuda bi mogli dalje. Ovo je svita od pedesetjednog minuta odsvirana ne uvek u istoj brzini i istim volumenom, ali čiji su i najtiši delovi sigurni i efektni koliko i intenzivno free jazz krljanje koje karakteriše dobar deo minutaže. Slušajte recimo, zatišje koje nastupa u kompoziciji nakon energične, a jednostavne, organske, prave FREE solaže na bubnjevima oko tridesetpetog minuta – ovo je toliko prirodan ulazak u impresiuonistički, meditativan prostor koga Parker najavljuje preuzimajući od Hirscha štafetu da biste se kladili kako je sve to uvežbano, a pijanista i saksofonista se uključuju bez ikakvih sumnji u to kuda se dalje ide i kako treba svirati. Samo ljudi koji se poznaju JAKO dobro – i pod tim mislim da poznaju SEBE koliko i kolege – mogu da naprave nešto što je istovremeno ovoliko spontano i ovoliko ugođeno sa zvukom kolektiva koji nadrasta svaku individualnu personu u kvartetu.
A što me dovodi i do druge poente: u skladu sa modernijim free jazz shvatanjima, ovo jeste kvartet četvorice ravnopravnih muzičara – nema ovde neke rigidne podele na ritam sekciju i soliste, a da opet postoji jedna izvanredno izražena svest o tome šta svaki od instrumenata donosi kolektivu. Od Williama Parkera svakako niko ne očekuje da sedi pozadi i svira bebop rifove dok ostali soliraju, ali William Parker nikad ni ne uleće nametljivo u prvi plan i tera druge da se sklone kako bi se sad čuo on. I ostali rade na sličan način, sa Hirschom koji je glasan ali ostavlja prostor za Parkera, sa Parkerom koji prelazi na gudalo i vraća se čupanju prateći Futtermana, sa Fowlerom koji takođe razmenjuje fraze i ideje sa svima ostalima a onda kreira i jednostavne, ikonične teme na koje će oni spiontano i uvek ispravno reagovati.
Možda je najdragoceniji element ovog albuma to da na njemu nema ni trunke glume. Ovo su muzičari, sve njihove pauze i druge obaveze na stranu, koji sviraju već dekadama i free jazz im je maternji jezik pa je njihova izvedba najprirodnija moguća, kao hodanje ili disanje, sa potpunom fascinacijom time kad neko drugi pronađe kompulzivnu temu koju zatim svi drugi uhvate u letu i pretvore se u jedan um sa šesnaest udova koji svi rade sinhronizovano – slušajte recimo kako Futterman negde na 42:54 krene da opsesivno udara disonancu koja čitav bend – već zabavljen u kovitlacu energičnog free sviranja – izbaci u sasvim novu stranu i sledećih nekoliko minuta kao da slušate rezurekciju Cecila Taylora. Ovaj urnebes se ipak smiruje do ulaska u pedesetprvi minut kada Futterman i Parker lagano i dostojanstveno predvode prizemljenje ovog kosmičkog broda u mirnu luku, da se napuni gorivom i malo odspava.
The Deep je i odlično produciran, sa kvalitetnim ali ne beživotno upeglanim studijskim zvukom, donoseći toplinu imanentnu sviračkom stilu ovih ljudi ali i dinamiku potrebnu da se čuje kako ovo nije tek standardni džez kvartet več četvorka muzičara koji svaki put kada uzmu instrumente u ruke smišljaju džez od nule. I to od nule do sto za 5-6 sekundi. Mnogo free jazza sam čuo ove godine a i mnogo sam Williama Parkera slušao tokom decenija bavljenja ovom muzikom, no The Deep zvuči uistinu posebno, neverovatno inspirisano i tako prirodno da ne mogu a da ne pomislim da će SLEDEĆI album ovog kvarteta, ma kad ga snimili, biti još neverovatniji. Obavezno slušanje: