Pre nekoliko dana izašla je druga kolekcija serijala No One Left To Fight u izdanju Dark Horsea pa je idealan trenutak da skrenemo pažnju na strip koji je inspirisan mangama i profesionalnim rvanjem, vizuelno je bučan skoro do granice bola, ali koji uspeva da uđe u svoje likove prilično duboko i na površinu izvuče ozbiljnu, višeslojnu karakternu dramu. Ko je TO očekivao?
Ljubitelji mangi i profesionalnog rvanja (kako nazivamo američki glumljeni rvački spektakl) će se gunđajući javiti da su ONI sve to očekivali jer njihovi preferirani mediji počivaju upravo na likovima i njihovim unutarnjim dramama i interpersonalnim relacijama, a da su spektakl, akcija, kostolom, buka i bes samo dobrodošli začini i, u redu, fer, to je poštena primedba. No One Left To Fight zaista koristi medijum naučnofatnastičnog/ fentezi stripa da se poigra sa herojskim tropima i prikaže kompleksnosti u odnosima ljudi koji se poznaju decenijama i da, kako oni odrastaju i sazrevaju, ne odrastaju i ne sazrevaju sve njihove emocije zajedno sa njima i istom brzinom. Ovo je donekle priča i o ljubavnom trouglu, ali samo donekle. Odnekle je i jasna, eksplicitna dekonstrukcija priče o ljubavnom trouglu, demonstracija da su najbolji ljubavni trouglovi prosto stvar literature i fikcije i da stvarni život, pa makar i onaj smešten na fantazmagoričnu planetu na kojoj su oktopodi kućni ljubimci i nose maske za ronjenje kao ukrase, da čak i takav stvarni život nema mnogo tolerancije za ljude koji žive u tim literarnim tropima.
Kad već pominjemo fantazmagoričnu planetu, vredi reći da u ovom stripu prvo u oči upada crtež ili, da budem konkretniji, njegov vizuelni sloj. Ovde kolor, letering i razni digitalni efekti koji se dodaju preko crteža u velikoj meri određuju atmosferu i senzibilitet onoga što čitate i No One Left To Fight je kaleidoskopski šaren, vizuelno agresivan rad koji, možda kontraintuitivno, u isto vreme želi da čitaocu donese osećaj prijatnosti, familijarnosti i lepote. Fico Ossio, argentinski crtač koji je nacrtao i prvi i drugi tom ovog stripa je iskusan profesionalac sa dosta rada za IDW (Transofrmers, G.I. Joe), ali i sa sasvim solidnim tezgama za Marvel (Marvel Action Spider-man) i DC (Mister Miracle: Source of Freedom). Argentinac ima vrlo detaljan, vrlo dinamičan stil prirođen akcionim pričama u kojima minuciozno dizajnirani junaci udaraju na fantastična čudovišta, a njegova inspirisanost mangom nije toliko u direktnom imitiranju stila koliko u beznapornom spajanju jako lepih, ukusno stilizovanih (ali i stilski jako „bučnih“) likova sa ekstremno dinamičnom akcijom. Kolore je radio takođe Argentinac Raciel Avila i No One Left To Fight pršti od energije. S obzirom da Ossio voli da svoje likove stavlja u jako energične scene, čak i kada samo facijalnom ekspresijom reaguju na jaku emociju koju je u njima nešto probudilo, i da će koristiti brojne mangi primerene trikove da čak i portrete nabije kinetičkom energijom i osećajem kretanja, zanimljivo je gledati kako Avilini dinamični, nemirni ali disciplinovani kolori oživljavaju jedan očigledno u Japanu utemeljeni vizuelni identitet. Leterer Taylor Esposito po sličnoj matrici ima zadatak da mnoge zvučne efekte i proklamacije protagonista koji neretko izvikuju imena poteza što ih izvode u borbi, postavi direktno u crtež i učini delom akcije i njegov doprinos energičnosti ovog stripa mora biti primećen.
Scenarista Aubrey Sitterson je, neće vas iznenaditi, pored profesije pisanja stripova ujedno i podkaster koji se bavi profesionanim rvanjem. Njegov možda i najpoznatiji strip-rad je The Comic Book Story of Professional Wrestling urađen sa Chrisom Morenom, a koji mnogi slave kao definitivnu istoriju profesionalnog rvanja u strip-medijumu. Pored toga, Sitterson ima solidnu saradnju sa Dark Horseom na serijalima Savage Hearts i The Worst Dudes i, kako je No One Left To Fight, koji je sa izlaženjem započeo 2020. godine ispao solidan hit verujem da će se ova saradnja i nastaviti a da će i Sitterson dobijati tezge i kod drugih izdavača.
No One Left To Fight je do sada izbacio dva toma, odnosno dva miniserijala od po pet epizoda koji zajednički tvore jednu priču. Hoću da kažem, nisam pisao o stripu nakon završetka prvog toma jer je bilo sasvim jasno da ovo nije kraj i da će tek druga polovina doneti stvarno razrešenje. Sad kada je drugi tom završen, moram da podelim sa auditorijumom svoje impresije i da kažem da jesam prilično impresioniran.
No One Left To Fight, za početak, nema ambiciju da se čitaocu predstavi kao neka duboka filozofija. Ovo je strip za strip-publiku (i manga publiku, svakako) koja voli da čita stripove o lepim, mišićavim muškarcima koji idu unaokolo i mlate se ko nenormalni a posle se vidi i da imaju čitavo more uzburkanih, često konfliktnih emocija ispod te mišićave površine, o lepim ženama koje su, ne sumnjajte, možda i suviše zrele za muškarce koji ih okružuju pa pored funkcije objekta žudnje moraju da im ispunjavaju i ulogu svojevrsne majčinske figure, o simpatičnim kućnim ljubimcima (pomenuti oktopod sa ronilačkom maskom), ali i pripadnicima decidno ne-ljudskih rasa koji nose veliki deo humanosti u srcu ovog stripa.
Autori ne kriju da su bili inspirisani magama a mada je Dragon Ball Z najočigledniji uzor, a pominju se tu i One-Punch Man pa i Jojo’s Bizarre Adventure, ovo nije, po svojoj strukturi ili elementima zapleta puka „zapadnjačka manga“. No One Left To Fight, naprotiv, uzima elemente manga-estetike ali ih smešta u jedan sasvim prepoznatljivo zapadnjački mizanscen koji spaja decidno futuristički, naučnofantastični look and feel sa fentezi elementima koji su inspirisani kako zapadnjačkom fantazijom tako i istočnjačkim/ japanskim tretmanom magije i mistike. Rezultat je mešavina koja odmah ostavlja utisak prepoznatljivosti i familijarnosti a da se potpuno izbegava nekakav generički, me too senzibilitet.
Likovi koje su Sitterson i Ossio osmislili zrače ikoničkom snagom a da opet iz njih isijava i jedan humanistički kvalitet, ne samo u smislu da su to dobronamerne, pozitivne osobe, već i u tome da su pored svojih herojskih aura u pitanju sasvim nesavršena bića sa mnogo protivrečnih emocija i sukobljenih nagona u sebi.
Strip, a što je možda i nekarakteristično za „herojske“ narative, kreće u momentu kada je „veliki događaj“ već odavno prošao i stvar je, praktično, već folklora. Vale, veliki ratnik i heroj je u jednom herojskom sukobu porazio negativca što je pretio čitavom životu na planeti i danas je on bukvalno idol omladine, meta seksualne i reproduktivne želje žena i devojaka, generalno junačina iz mita koja i dalje živi i hoda među ljudima.
Problem je možda upravo u tome što je Vale živ i što ne ume da se nosi ne samo sa svojom slavom već i sa složenim odnosima koje je decenijama gradio sa svojim prijateljima iz detinjstva. Njegova bivša simpatija, Krysta udata je za prijatelja iz detinjstva, Timora i rodila mu je dvoje dece koja Valea obožavaju dok je Timor ekstremno ljubomoran i posesivan i ne može da proguta činjenicu da su Vale i on nekada bili jednaki, obojica studenti borilačkih veština i budući zaštitnici planete, a da je Vale danas naprosto nadrastao format obične ljudskosti i postao hodajući mit.
No One Left To Fight prati fomat herojske potrage u kojoj Krysta, Timor i Vale idu od lokacije do lokacije, obilazeći ljude i mesta koji su ih formirali kao ličnosti od njihove rane mladosti, tražeći lek za Valeovu nespecifikovanu ali smrtonosnu bolest, ali ovo je herojska potraga u kojoj se najpre otkrivaju sve dublje i dublje emocije u protagonistima.
I, da tako kažem, retko u ovakvim stripovima nailazite na ovako detaljnu vivisekciju karaktera, u kojoj ljubomora, posesivnost, manipulativnost, gluma itd. nisu uvek i isključivo signali da imamo posla sa negativcem. Likovi u No One Left To Fight deluju zrelo i trodimenzionalno upravo jer demonstriraju da u nekim elementima nikada nisu zaista sazreli, da ih i dalje vode sujete, takmičarski nagoni, žudnja da nešto proglase svojim i izazovu svakog ko se sa tim ne bi složio na borbu do smrti.
Utoliko, ovo nije samo sapunska-opera-sa-pesničenjem već zaista ozbiljan rad na demontiranju herojskih tropa i humanizaciji heroja i njihovih kompanjona ne samo time da će se pokazati da oni imaju emocije već i demonstriranjem da te emocije nisu uvek od one najpozitivnije sorte. Opet, Sitterson i Ossio apsolutno izbegavaju da se No One Left To Fight pretvori u „Toxic Masculinity: The Graphic Novel“ obezbeđujući višeslojnost likova. Scenario pravi značajne napore da nam organski, ali detaljno pokaže kako su likovi došli do mesta u svom duhovnom i emotivnom razvoju na kojima ih zatičemo, gde su koreni njihovih frustracija, šta su njihove neispunjene želje, a šta detinjaste fantazije ili traume koje nikada nisu prerasli, dok Ossiov crtež veoma pažljivo prikazuje emotivne nijanse na licima protagonista ali i u njihovim pozama i ponašanju.
Ossiov crtež je, rekosmo, bučan, ali veoma atraktivan i pored kvalitetnog rada sa likovima mora se istaći njegov detaljni rad na dizajnu sveta, opreme, odeće likova… Ovo je prednost stripa koji ne menja crtače i čiji je glavni i jedini crtač istovremeno i ko-kreator, pa likovi mogu da imaju jako mnogo vizuelnog karaktera i stilskih i modnih detalja koji su konzistetni sa njihovim ponašanjem ali i sa prirodom sveta u kome se priča dešava. A taj je svet, rekosmo, negde između fantastike i SF-a i Ossio briljantno meša fantastičke trope sa modernim i tehnološkim elementima, nudeći okruženje koje je agresivno „dizajnirano“ a koje ipak odiše životom i, čak, proživljenošću do mere da čitalac intuitivno shvata (i veruje) da ovi likovi imaju i civilne živote i slobodno vreme, ako već stalno nose istu odeću.
Naravno, akcija je eksplozivna i dinamična do te mere da ponekad ne možete da odmah shvatite šta uopšte vidite pred sobom. Ossio ovde jako kanališe manga-uticaje – ako već ne kopira direktno postojeće kompozicije sasvim je jasno kada ih omažira – a uz jaki Avilin kolor i mnogo efekata ovo je vrlo atraktivan vizuelni program čak i ako neće uvek biti po volji čitaocu koji želi da vidi čistiju „režiju“ i tok borbe.
No One Left To Fight svoj drugi tom zapravo završava na logičnom mestu ali onda na kraju i ostavlja možda i neočekivan klifhenger koji sugeriše da je popularnost stripa premašila očekivanja autora i izdavača i da ima smisla planirati dalje nastavke. S obzirom da je do sada ovo bio zaista interesantan rad, lišen cinizma i generičkih rešenja, sa izraženom ljubavlju prema onom što ga je inspirisalo ali sa još izraženijim sopstvenim agendama i porukama, ne mogu da se žalim, rado ću ćitati još No One Left To Fight. Molim da kolekcije, ako je sve ovo pobudilo vašu pažnju proverite na Amazonu ovde i ovde.
