Batman The Detective je toliko generički naslov da sam iznenađen da su urednici u DC-ju rekli „Aha, OK, u redu je da miniserijal iz 2021. godine bude tako nazvan, to neće izazvati nikakvu konfuziju niti će delovati kao da naprosto nemamo snage da smislimo ništa originalnije“. Srećom, sam strip, šestodelni miniserijal koji je izlazio između Aprila i Decembra prošle godine, sa kolekcijom izašlom u Februaru ove, je maštovitiji i bolji nego što bi naslov sugerisao.
Nije da to nisam očekivao jer je kreativni tim bio veoma ugledan. Scenario je radio Tom Taylor koji je, definitivno, u DC-ju trenutno na vrhuncu svojih moći sa vrlo cenjenim serijalima o Nightwingu (decidno drugoligaškom stripu koji sada sasvim neočekivano igra u prvoj ligi) i Supermenovom sinu Jonu. Taylor je svoju reputaciju iskovao uglavnom radeći energične, blago prevratničke narative u paralelnim, nekanonskim verzijama DC univerzuma (Injustice i DCEASED), ali se pokazalo da se vrlo dobro snalazi i u glavnom, „zvaničnom“ kontinuitetu i da je u stanju da svoju levičarsku, humanu agendu ugradi u tekuće serijale na kojima je, nominalno, kreativna sloboda ograničena a prostor u kome možete inovirati skučeniji. No, Batman The Detective je povratak alternativnim univerzumima, osim što je u ovom slučaju to urađeno u vrlo svedenom registru. Svet u kome se ova priča dešava je veoma sličan mejnstrim verziji DC-jevog univerzuma i razlika je samo u detaljima i tome kako Taylor prilagođava neke elemente Betmenovog mitosa sebi da bi ispričao priču izmeštenu od centra taman toliko da deluje sveže.
Sa druge strane stola imamo Andyja Kuberta, mlađeg od dvojice sinova legendarnog Joea Kuberta. I Joe i Adam i Andy su, da ne bude zabune, veoma cenjeni crtači i Andy je neko ko danas može da apsolutno bira na čemu će da radi. Batman The Detective je očigledno prijao njegovom senzibilitetu, dajući mu mogućnost ne samo da crta atraktivnu akciju i mračne scene isleđivanja već i da to čini u evropskom mizanscenu koji, čak i u ovom našem globalizovanom dobu očigledno i dalje inspiriše severnoameričke crtače.
Taylorov i Kubertov pogled na Betmena u ovom serijalu je, rekosmo, malo izmešten iz centralnog položaja. Ovo je stariji, mračniji Betmen, koji je sahranio svog batlera i, praktično, drugog oca, Alfreda, i koji je izgubio većinu kontakata sa svojom „porodicom“, konkretno drugim herojima baziranim na temi šišmiša. Poslednjih godina mejnstrim priče o Betmenu dosta snažno insistiraju na tom porodičnom elementu – a ovde i ne računam njegovu dugačku romansu sa Catwoman – i u tom smislu, Batman The Detective uspostavlja svoju tezu o alternativnom univerzumu najpre na ovom planu. Ovo je ogorčeniji, usamljeniji Betmen koji na početku prilično programski napušta Gotam, sa dva kofera u rukama, svestan da se grad snalazi i bez njega i da je, na ime nekih svojih pređašnjih aktivnosti, on u ovom trenutku potrebniji u Evropi. Taylor ovo ne koristi samo kao zgodan izgovor da kreira uzbudljivu evropsku avanturu za Mračnog viteza i ovde zapravo dobijamo malo rada sa samim likom koji u svojim kontemplacijama i refleksijama zaključuje da njegov doprinos boljitku društva na kraju nije naročito veliki. Možda namerno a možda i slučajno, ovo donekle pravi paralelu sa onim kako je Pattinsonov Betmen u poslednjem filmu rezigniran i na ivici depresije jer njegove višegodišnje aktivnosti ne doprinose smanjenju kriminala u Gotamu. Taylorov i Kubertov Batman naprosto zaključuje da jedan čovek, ma koliko posvećen, ne može da značajno promeni situaciju na nekom širem planu, ali i prihvata da je doneo promenu u životima ljudi kojima je direknto pomogao – konkretno onima kojima je spasao živote i praktično im dao novu šansu da ih žive.
Ovo je, naravno, dalje i tema čitavog stripa sa misteroznom organizacijom koju predvodi misteriozna žena i svi su obučeni u imitacije Betmenovog kostima, samo u beloj boji, a čija je agenda ubijanje ljudi za koje se zna da ih je Betmen u nekom trenutku svoje istorije direktno spasao. U vrlo dinamičnoj prvoj sceni prve epizode gledamo kako dvoje pripadnika ove organizacije ruše avion pun ljudi koje je Betmen nekada spasao i ovo je način da se čitaocu odmah pokaže da će ulozi ovde biti ozbiljni a atmosfera mračna.
Tayloru svakako ide mračnjaštvo, na kraju krajeva ovo je čovek koji je napisao serijal o Supermenu kao globalnom tiraninu i drugi serijal o zombi apokalipsi koja uništava planetu Zemlju, ali Batman The Detective nema ovako apokaliptičan ton i ovo je više trilerski, akcioni narativ u dobroj meri inspirisan džemsbondovskom estetikom.
A što funkcioniše vrlo solidno. Posle početnog set pisa sa borbom u avionu i njegovim padom dalje gledamo Betmena koji jeste mračan, jeste ophrvan pomalo i depresivnim mislima, ali koji nema gotski preliv u svom karakteru, niti je strip gotski intoniran. Ovo je hi-tech Betmen koji koristi vrlo naprednu opremu za svoj detektivski rad, uključujući sasvim bestidno hakovanje državnih baza podataka i postavljanje opreme za nadzor u javne institucije. Ovo je Betmen koji ima pokretnu, kompjuterizovanu bazu – on je naziva mobilnom Bet-pećinom – i koji je, a što je ključno, u bliskom i stalnom kontaktu sa mnogim ljudima na važnim pozicijama u sistemima bezbednosti širom čitave Evrope.
Ovo je možda i glavni odmak od „klasičnog“ Betmena, i standardnog DC univerzuma, ali i u skladu sa temom stripa. Jedan od likova koji bitno figurišu u narativu je i Henry Ducard, jedan od starih Betmenovih „učitelja“, karijerni kriminalac koji je mladog Brucea Waynea u zamenu za opscenu monetarnu naknadu podučio veštini uhođenja i lova na ljude. Ducard i dalje živi u decidno sivoj zoni što se tiče zakona i odnosa sa vlastima, pa je njegov ponovni susret sa Bruceom/ Betmenom nabijen i tom vrstom tenzije, ali njegova ključna poruka Bruceu je da je njegov problem što sve pokušava da uradi sam.
Betmenov odgovor je upravo prisećanje da je mnogim ljudima u Evropi pomogao kroz svoje nebrojene pustolovine tamo i oslanjanje na njihovu pomoć koja dolazi ne samo iz pozicije puke zahvalnosti već i svesti da Betmen, iako radi izvan sistema, u suštini čini dobro a koje se ne meri samo i isključivo direktnim spasavanjem života ljudi koje može da dodirne.
Ovo se solidno uklapa kao narativ i mada je sam glavni negativac zapravo prilično neupečatljiv i njegova motivacija da radi to što radi deluje predimenzionirano (bolje bi funkcionisala u stripu sa manje „realističnim“ a više gotskim tonom), Batman The Detective se dosta dobro vozi na tom sržnom odnosu između Betmena i Ducarda, ali i na činjenici da je ovo uzbudjiv Euro-troterski narativ koji prolazi kroz Ujedinjeno kraljevstvo, Francusku i Belgiju, pokazuje nam neke lepe znamenitosti starog kontinenta i simpatično kontekstualizuje amerilčkog superherojskog veterana u ovom mizanscenu, u saradnji sa lokalnim superherojima (britanski Knight & Squire) ali i organima reda. Taylor, kao Australijanac svakako ima i osoben pogled na Evropu koliko i na Ameriku pa je interesantno videti kako kroz Betmenove oči on vidi društvo koje je kroz svoj kolonistički napor kreiralo moderne Amerike i Australije.
No, ovo je u svojoj osnovi akcioni triler džemsbondovskog tipa i glavno zadovoljstvo u njegovom čitanju ekstrahovaćete kroz zanimljive set pisove u kojima nije uvek Betmen glavni akter, već dobijamo priliku da vidimo i Brucea Waynea kako radi znatno više nego što je standard u ovakvim stripovima. To je fino osveženje, a Taylor je poznat i po tome da ne voli generičke akcione scene i da se trudi da mu akcioni set pisovi budu distinktni i dobro režirani.
Naravno, ovde ima Kuberta za volanom i može da se opusti. Kubert stripu daje snažno betmenovski štimung kroz osvetljenje i rad sa senkama, a što je oduživanje duga gotskom nasleđu, dok su sami likovi urađeni u njegovom stilu, da izgledaju masivno i snažno. Bruce Wayne ovde više izgleda kao Marvelov Punisher nego kao uglađeni pripadnik gotamskog visokog društva – što je u skladu sa njegovim odmaklijim godinama i mračnijom dispozicijom – a scene akcije su veoma dinamične pa i visceralne sa lomljenjem kostiju i razbacivanjem protivnika unaokolo. Kako Taylorov scenario insistira na jednom povišenom ali ipak realističnom tonu, tako i ovde nema mnogo metaljudskih elemenata. Neki od protivnika deluju kao omaž džemsbondovskim negativcima, ali sve se uglavom drži u prizemljenoj ravni gde sevaju noževi i meci a pancir i pesnice obavljaju najveći deo posla. Kuberta ne zanima uvek da mu kompozicije budu najčistije i najčitljivije koliko da budu snažne i dinamične i ovde ga Taylor pušta da kroz sukcesivne panele vodi borbu onako kako njemu odgovara i rezultati su uglavnom veoma dobro. Na ovo svakako treba dodati i generalno vrlo lep dizajn Betmenovog kostima za ovu priliku kao i jednu očiglednu fasciniranost evropskim turističkim znamenitostima kojima Kubert pristupa sa izraženim apetitom. Kolor Brada Andersona stripu daje dovoljno mračnog tona da isprati scenario ali i snažne akcente kad je to potrebno, dok je letering radio Clem Robins i kao i obično obavio nenametjiv, hiperefikasan posao.
Batman The Detective nije preterano revolucionaran pogled na klasičnog superheroja ali jeste dobro osmišljen hi-tech triler koji uprkos relativno ravnom negativcu uspeva da dobro proradi i glavnog junaka i njegovog starog učitelja, i da nam podari brzu, energičnu vožnju po Evropi, nekoliko odličnih akcionih set pisova, pa na kraju i poruku o važnosti prijateljstva i oslanjanja jednih na druge. Sve to spakovano u vrlo lepo produciran strip i uz izbegavanje baš direktnog didaktičkog tona. Za razliku od Taylorovog rada koji obično ima izrazitije prevratnički karakter, ovo je prostiji, udoban, solidno osmišljen i dobro vođen trilerski narativ koji čoveka zabavi uz taman dovoljnu količinu provokacije da ne bude puki comfort food. Svakako preporčujem, a evo kolekcije na Amazonu.
