Konačno sam, a sa prilično neopravdivog zakašnjenja, pročitao Dead Dog’s Bite, serijal koji je Dark Horse objavio u četiri nastavka 2021. godine, da bi kolekcija, koju sam ja na kraju konzumirao, bila dostupna još prošlog Oktobra. Moja sramota je, da bude jasno, neodbranjiva, pogotovo kada se zna da je ovaj serijal nacrtao, napisao, kolorisao i leterovao, sve svojeručno, Tyler Boss, momak poznatiji tviter-pratiocima kao „Boy Cartoonist“, a u ovim krajevima omiljen kao polovina strip-dvojca koji nam je dao neke od najzanimljivijih američkih stripova poslednjih nekoliko godina.
Tyler Boss i Matthew Rosenberg su svoje dobro ime izborili izvrsnim nadrealističkim serijalom 4 Kids Walk Into a Bank koji je za Rosenberga značio i odskočnu dasku za rad u mejsntrim stripovima, pa ga u poslednjih nekoliko godina svako malo hvalim za ono što pravi u Marvelu ili DC-ju. Boss, iznenađujuće, nije uleteo u superherojsko kolo i čini se da njega mnogo više zanima autorski rad. Ovaj se dvojac ponovo sastavio za potrebe proizvođenja serijala What’s the Furthest Place from Here? koji je, iako potpuno različit po tonu i setingu od njihovog prvenca, doneo adekvatne količine začudnosti, intrige i jedan prefinjeni postapokaliptični senzibilitet koji, verujem, ovom stripu može da obezbedi i televizijski život
No, Boss nije između ova dva projekta sedeo skrštenih ruku i njegovi su tviter-pratioci nekoliko meseci imali enigmatična ukazanja haštagova, izolovanih strip-panela bez obrazloženja, i drugih aluzija na strip za koji nije bilo jasno ni kako će se zvati ni ko ga stvarno pravi.
Dead Dog’s Bite je trebalo da izađe još 2020. godine ali se desila pandemija i Dark Horse je tu malo prikočio dok se ne vidi kako će stajati stvari sa distribucijom ili, znate već, sa generalnim statusom ljudske civilizacije. U međuvremenu su se najave za What’s the Furthest Place from Here? zahuktale i činilo se da će haštagovi i kriptični strip-paneli koje je Boss bez objašnjenja kačio na svoj tviter na kraju biti zaboravljeni. No, Dead Dog’s Bite je na posletku uspešno izašao iz stadijuma glasine i misterije i transformisao se u stvaran, opipljiv strip sa prvom epizodom koja je izašla Marta prošle godine. Danas znamo da je Boss na ovom projektu radio četiri godine, marljivo i bez kompromisa se usredsređujući na svaki element produkcije, od pisanja scenarija i dijaloga, preko crteža i tuširanja, kolorisanja, pa do leteringa. Utoliko, Dead Dog’s Bite je praktično u potpunosti njegova beba a što je u američkom stripu, pogotovo onom koji ipak spada u mejnstrim, srazmerno retko. No, Boss je ne samo bio u srećnoj situaciji gde ima vremena i resursa da se zaista posveti sopstvenoj kreaciji nego i finalni produkt u mnogome opravdava taj solo-pristup. Ovo je strip koji zadržava visok nivo nadrealističke izmaglice što karakteriše Bossove saradnje sa Rosenbergom, ali je u pitanju temeljno ličan rad, sopstvena i karakterna varijacija na žarovske predloške, i vizuelno jedan od najimpresivnijih stripova koje sam video u poslednjih godinu dana. Bossa sam, pišući o What’s the Furthest Place from Here? snažno nahvalio, ukazujući koliko su njegov stil ali i vizuelno razmišljanje napredovali od 4 Kids, a čitajući Dead Dog’s Bite jasno je i gde se svo to napredovanje odvijalo. Ovo je rad koji se svesno i namerno poigrava sa nekim od uobičajenih vizuelnih rešenja žanrovskog stripa i, kao i u samoj narativnoj ravni, izvrće ih i koristi za svoje potrebe, prkoseći očekivanjima čitaoca i dajući mu svežu, nepotrošenu perspektivu na žanr.
U svojoj suštini, Dead Dog’s Bite je „murder mystery“ prepoznatljive strukture. Poprište dešavanja je mali grad u američkoj provinciji, Pendermills, jedna sasvim namerno stereotipna zajednica u kojoj se ne razmišlja o tome je li konzervativnost loša ili dobra, pošto je ona naprosto način života. Ovde se manje-više svi znaju, gradonačelnik Quesling je bizarni brka sa kaubojskim šeširom i decenijama provedenim u javnoj službi na ime toga što, čini se, građane zabavlja njegova teatralnost a gradom zbilja upravlja bogata porodica Pendermills, čiji je matrijarh, lady Pendermills kriptična, ćutljiva vlasnica najvećeg industrijskog postrojenja u kome se proizvode mentol-bombone što predstavljaju najjači ekonomski adut male zajednice.
Tu mora da ima nečeg pretećeg, kažete sad vi, poučeni decenijama praćenja narativa koji su svi insistirali da u ovakvim zajednicama ima nečeg pretećeg. To isto misli i protagonistkinja, Joe (Josephine, ali ne voli da je tako zovu) Bradley, starija tinejdžerka čija je dobra drugarica Cormac Guffin nestala uveče nakon proslave svog osamnaestog rođendana. Grad jeste uznemiren i policija izdaje saopštenja, a gradonačelnik se obraća stanovništvu da ga uveri kako će svi potrebni napori biti preduzeti da se nestanak mlade devojke reši, no Joe u svemu kao da prepoznaje obrise zavere iza koje, rezonuje ona, mora da stoji moćna porodica sklona misteriji i pomanjkanju transparentnosti. Zbog toga će, uprkos upozorenjima lokalne šefice policije da pustimo institucije da rade svoj posao, Joe preduzeti i sopstvenu istragu.
Ova istraga je, u skladu sa pravilima žanra, proces u kome čitalac najmanje otkriva o samoj Cormac Guffin, ali više saznaje o prirodi zajednice u kojoj se priča dešava, pa i o samoj Joe Bradley. Cormac, čije lice nas sada gleda sa svakog tetrapaka mleka, kako je i tradicija u SAD, nije, na kraju krajeva bila samo njena drugarica i strip nam skoro uzgredno, bez nabacivanja na volej našem nosu, prikazuje biseksualni ljubavni trougao kakav samo tinejdžeri umeju da skuvaju, u njemu se ne snađu, depresivno pate, ali i dalje osećaju plemenite emocije.
Ali, da bude jasno, ovo NIJE bitno. Ili makar, ovo nije centralni element ove priče. Motivacija zbog koje Joe traži svoju drugaricu-a-malo-i-ljubavnicu je time učvršćena, ali već samo ime predmeta njene potrage čitaocu eksplicitno saopštava da Cormac Guffin (mekgafin, jelte, ako moram da nacrtam) nije bitna za priču i da ovo nije priča o njoj.
Ovo je najviše priča o malom gradu i njegovoj inerciji običaja i stila življenja, naravno, kao i mnogo priča ovog tipa, ali Tyler Boss OVOJ priči daje svež i neočekivan spin, formatirajući je kao tradicionalnu trilersku misteriju a onda zasecajući direktno u osećaj jeze, pretnje i zla koji je tako pažljivo gradio tokom tri epizode da bi u četvrtoj izvukao čitaocu tepih ispod nogu i razobličio svoj rad kao žanrovsku dekonstrukciju i korisno podsećanje da 1) tinejdžeri nisu ZAISTA najpametnije osobe na svetu i da to što veruju svojim emocijama ne znači da će uvek biti u pravu i 2) da su žanrovski tropi naširoko korišćeni jer je to lako a ne jer su priče nužno bolje zbog njih.
No, da ne bude zabune, Bossov pristup pripovedanju je i pre tog anti/ klimaktičnog finala dekonstruktivan i zapravo dolazak do kraja stripa će čitaoca bez sumnje podstaći da se vrati na početak i da odatle ponovo krene u čitanje ne bi li video kako će ga sad SA OVIM ZNANJEM pogoditi razni set pisovi, simbolike, igre reči i poučne priče koje priča narator ovog serijala.
Dead Dog’s Bite je veoma inspirisan nekim klasičnim televizijskim uzorima, pa se ovde, recimo, baštini na Twin Peaks nalik atmosfera nadrealističke jeze i ekscentrične karakterizacije, a čitava priča je uokvirena naracijom neimenovanog ali značajnog naratora koji poput Roda Serlinga, oca Zone sumraka, svaku od epizoda najavljuje kriptičnim uvodima, ali se i pojavljuje kasnije u njima sa poučnim pripovetkama, praktično basnama, koje na prvi pogled nemaju jasnu vezu sa žanrovskim programom „na ekranu“.
Naravno, Boss ovakve narativne alatke ne koristi isključivo da bi čitaoca zbunjivao ili ga zavodio ekscentričnim tehnikama. Dead Dog’s Bite je u velikoj meri analiza, dekonstrukcija i komentar na žanr pa je i posezanje za prepoznatljivim alatom način da se čitalac usmeri u određenu stranu, kako bi lakše kasnije prepoznao zablude koje je navikao da očekuje čitajući (ili gledajući) reciklirane priče. Dead Dog’s Bite ima i sasvim opipljivu emotivnu komponentu ali ovo nije strip-drama u kome ćemo se sručiti na pod zarozani od plača zajedno sa protagonistima već jedna vrlo lepo odmerena kombinacija ljudske (mada ekscentrične) pripovesti i esejističke analize žanra.
Ono što je vrlo pohvalno je da Boss nije, sa jedne strane, suv i poslovan u tom svom esejističkom radu i strip ima puno osećaja za duh pa i humor u svom tempu pripovedanja, ali i ljubav za likove koji su mogli da budu samo ekscentrični stereotpi. S druge strane, on je i pažljiv da ne otera stvari predaleko u sprdnju i lokalizovano šegačenje i Dead Dog’s Bite uvek održava dobar tempo pričanja, ne uzimajući čitaočevu pažnju zdravo za gotovo.
Crtež i kolor su ovde, naravno, apsolutno impresivni i Boss ovim stripom demonstrira šta može da se napravi kada vam nad glavom ne vise sumanuti rokovi i urednici koji svaki čas šalju SMS-ove da podsete da su ti, jelte, rokovi pred istekom. Dead Dog’s Bite je strip koji IZUZETNO promišljeno koristi odabrani format pravougaonih, pravilnih panela, koji se nikada ne narušava. Već sam pisao o tome da su moji strip-senzibiliteti tako naštelovani da mi stripovi sa pravilnim, simetričnim panelima deluju kao najprirodnije, jedino „pravo“ rešenje a Boss onda sa ovakvim lejautom čini čuda, bilo kada su mu čitave table sastavljene od maltene identičnih crteža sa jedva primetnim razlikama, bilo kada u sukcesicnim panelima agresivno varira kadriranje, ali i kolor, teksturu, debljinu linije. Ovo je strip koji filmsko, ali pre televizijsko, kadriranje koristi za maksimalni efekat postizanja prepoznatljivog žanrovskog rezultata i šmeka, samo da bi dalje radio ono što jedino strip može da zaista efikasno uradi, praveći vizuelne aluzije, i pitanja-odgovor uparivanja slika i motiva koja mi nikada ne bi delovala efektno na filmu – još manje na televiziji – a ovde funkcionišu besprekorno. Samo dizajn pepermint-bombona koje su, rekosmo, ekonomska kičma ove zajednice, i ponavljanje ovog dizajn-motiva na ključnim mestima u stripu je praktično masterklas iz kreiranja tenzije i „značenja“ koje izmiče prostom diskurzivnom objašnjavanju.
Koloristički takođe ne mogu da prehvalim ovaj strip. Boss ekstremno dobro razume snagu kontrasta, pogotovo između primarnih boja i njegovo poigravanje sa tablama prekrivenim maltene identičnim panelima (a svakako identičnih dimenzija i formata) gde korišćenje kolornih ekstrema ne doprinosi samo atmosferi već pripoveadnju stoji kao primer kako se ove stvari rade. Opet, naravno da treba imati u vidu da je Boss ovaj strip radio studiozno i dugo, ali stoji da je njime kreirao tako moćan uzor za druge autore da ćemo mu se vraćati tokom mnogo godina da ukažemo na neka rešenja što naprosto treba da budu deo opšteg jezika stripa.
Ukratko, Dead Dog’s Bite je odličan strip koji uspešno na sebe uzima da komentariše i dekonstruiše žanr dok isti taj žanr koristi da nam ponudi i likove sa kojima ćemo saosećati. Narativno inteligentan i odmeren, vizuelno apsolutno impresivan – a i dalje odmeren – ovo je rad koji valja imati, čitati i iznova iščitavati. Ne mogu da dočekam da vidim šta će Boss sledeće uraditi u solo-aranžmanu jer je pokazao da mu to izvanredno ide od ruke, a do tada, kolekciju Dark Horse prodaje na ovom mestu pa se poslužite.
