Bio sam malo u gužvi ovih dana, a ja kad god sam u gužvi posegnem za nekim starim stripom koji sam voleo u nekim svojim formativnim godinama, pa mi čitanje nečeg poznatog a opet dovoljno zaboravljenog da ga gledam svežim očima priušti malo mirnoće, osećaja stabilnosti i uverenja da neke vrednosti naprosto ostaju neprolazne. Konkretno, danas pišem o stripu starom pune šezdesetdve godine. Spirou 019 – The Visitor from the Mezozoic, odnosno u originalu Le voyageur du Mésozoïque izašao je još 1960. godine i predstavlja trinaestu priču o paradigmatičnom belgijskom strip-junaku Spiruu koju je kreirao njegov verovatno najvažniji autor, André Franquin.
Na našem jeziku sam ja Spirua kao klinac čitao prevashodno u Biser Stripu, mesečnom magazinu Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca koji je bio specijalizovan za evropski, a prevashodno franko-belgijski strip. Od preko sto svesaka koje je ovaj magazin izdao (u različitim formatima, doduše), svega nekoliko je otpalo na stripove sa engleskog govornog područja (po koja epizoda Princa Valijanta, Popaja, Modesti Blejz ili Hogara), tako da je ovo bio svojevrsni vodič za mladoga Mehmeta, za francusku i belgijsku produkciju, pogotovo onu namenjenu mlađoj publici. Biser Strip jeste tu i tamo objavljivao Bluberija, Komanču, Lika Orijenta i Boba Morana, ali ovo je bilo najpre u njegovoj ranoj fazi dok još nije bio isprofilisan i prepustio ove stripove edicijama kao što je bio Gigant (ili Politikin Zabavnik) a sam se usredsredio na Asteriksa, Štrumpfove, Taličnog Toma, Krcka, Kliftona, ali i na Gastona i Spirua.
Spiru je zapravo, po mom osećaju, bio objavljivan premalo. Biser Strip je na kraju ukupno imao svega pet brojeva u kojima je publikovan Spiru, a što je s obzirom na značaj ovog lika u belgijskom i francuskom stripu naprosto odviše skromno. Pored toga, dok su Asteriks, Talični Tom, Gaston ili Bil i Bul bili redovno objavljivani i u raznim drugim srpskim i jugoslovenskim strip-edicijama, moj utisak je da je Spiru nesrazmerno malo bio zastupljen u to vreme. Njegove je epizode krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavljivala uticajna Panorama a na njenim su stranicama na našem jeziku pored Spirua debitovali i mnogi drugi ključni franko-belgijski radovi poput Umpah-Paha, Gastona, Asteriksa itd. ali Asteriks je kasnije dobio sopstveni magazin, Umpah-Pah je kompletno reprintovan u Biser Stripu, pa su čak i Tangi i Laverdir uspeli da se pojave u Gigantu, dok je Spiru dobijao samo sporadična pojavljivanja u osamdesetima.
Nepravdu su donekle ispravili kasniji tvrdo koričeni albumi Dečijih Novina objavjivani u ovom veku i zapravo, a što uključuje i epizodu Putnik iz Mezozoika, o kojoj danas pričamo, a koju mislim da sam prvi put čitao ranije u nekom od brojeva Panorame ili Stripoteke. U svakom slučaju, ova je epizoda iz 1960. godine paradigmatična po tome da pokazuje Franquina u njegovoj već zreloj fazi rada na Spiruu pa i čin svojevrsnog predavanja štafete svojim saradnicima koji su kratku priču na kraju ovog albuma uradili sami i bez Franquina. Takođe, ovo je i strip u kome se po prvi put, na četrdesetprvoj tabli pojavljuje – neimenovan i bez ikakvog teksta – Gaston, odnosno Gaša Šeprtlja, Franquinova najvažnija kreacija.
André Franquin je, naravno, jedan od meni najomiljenijih autora stripa uopšte i franko-belgijskog stripa partikularno, a onda i samog Spirua. Kad sam bio klinac, jedno sam vreme mislio da je Franquin i kreator Spirua, samo da bih kasnije shvatio da je njega ipak kreirao Rob-Vel, odnosno Robert Velter, inače Francuz, za potrebe lansiranja istoimenog belgijskog magazina, za izdavača Dupuis 1938. godine. Rob-Vel je pored Spirua kreirao i lik njegovog saradnika, pametnu i malo ciničnu vevericu po imenu Spip, i radio komične stripove o ovom junaku do 1940. godine kada je otišao u rat a rad na stripu preuzela njegova žena. Za franko-belgijski strip je generalno pravilo da su likovi vlasništvo autora koji su ih kreirali, ali je Spiru tu paradigmatičan izuzetak i Dupuis je autorska prava od Veltera otkupio 1943. godine i do danas je sa ovim junakom radilo dosta različitih autora. Naravno, Jijé, tj. Joseph Gillian koji ga je pisao od 1943. godine je jedan od najbitnijih, između ostalog jer je Spirua pomerio iz njegove karijere lifboja (a što je bio i prvi Velterov posao) prema istraživačkom novinarstvu i uveo lik Fantazija koji će biti i u naslovu serijala od neke tačke pa na dalje. Jijé je, pak, svoj veliki uspeh postigao (odličnim) vestern serijalom Jerry Spring, rađenim u realističnom stilu pa je od 1946. u potpunosti rad na Spiruu prepustio Franquinu, koji je bio njegov učenik i pomoćnik.
Franquin je Spirua radio do kraja šezdesetih, kreirajući definitivnu verziju ovog lika i formata njegovih priča koju će njegovi naslednici do danas najvećim delom pratiti. Kod Fanquina je Spiru oslobođen formata kraćih gegova ili humorističkih epizoda od po nekoliko strana i pomeren značajno više u smeru pustolovnog stripa, pretpostavljam u dobroj meri po uzoru na Tintina. Do kraja šezdesetih je Franquin počeo da sarađuje i sa scenaristom Gregom (koji će kasnije slavu naći radom na realističnim pustolovnim i akcionim stripovima kao što su bili Bernard Prins i Bruno Brazil), te crtačem sa pseudonimom Jidéhem (aka Jean De Mesmaeker) koji je radio pozadine za njegove epizode Spirua a kasnije imao sopstveni uspešan serijal Sophie.
Putnik iz Mezozoika je utoliko na neki način i prelomna epizoda ovog serijala jer u njoj drugu priču Greg i Jidéhem rade bez Franquina, ali i jer je tematika stripa lagano, i verovatno pod Gregovim uticajem, počela da se pomera od klasične pustolovne i humorističke matrice prema nešto savremenijim političkim temama. Franquin se nije naročito uplitao u ovakve teme tokom prvih godina rada na Spiruu, a njegov će politički naklon biti mnogo vidniji kada napusti Spirua i posveti se radu na Gastonu i pogotovo Crnim idejama gde su teme pacifizma, antimilitarizma i ekologije bile prominentne. Putnik iz Mezozoika pokazuje ova interesovanja u zametku sa humorističkim (i blago kritičkim) prikazom vojske i političara, ali i sa jednom crnohumornom epizodom koja kao da je teleportovana unatrag kroz vreme iz Crnih ideja, vezanom za naučnika koji radi na dizajniranju termonuklearnog oružja i koga njegove kolege iz drugih oblasti ni malo ne žale kada pogine.
Sama priča Putnika iz Mezozoika ipak nema neku veliku kritičku ambiciju i ovo je prevashodno kombinacaija komedije i katastrofe, odnosno humoristički intorniran kaiđu-narativ. Ne znam koliko su japanski filmovi o Godzili bili poznati u Evropi u ono vreme – uostalom do 1960. godine snimljena su samo dva – pa ne smem da tvrdim šta je zaista bila inspiracija za Franquina i Grega ali ovo je strip o dinosaurusu koji pustoši gradić u pitomoj belgijskoj provinciji i sadrži mnoge elemente kaiđu-žanra koje danas smatramo tropima. Tu je entuzijastični naučnik koji se (malo) igra boga, tu je politička vrhuška koja ne ume da se snađe ali i ne želi da razume problem pa na njega šalje armiju koja, naravno, problem takođe ne razume i ne uspeva da reši. Tu su požrtvovani civili koje niko ne sluša iako oni možda imaju rešenje. Tu je, na kraju, neko ko problem rešava spuštajući stvari na nivo prirode, iz koje je sve i poteklo.
Nije ovo nekakav superioran kaiđu-narativ, ali radi se o stripu koji se prevashodno bazira na seriji humorističkih gegova uokvirenih kaiđu-zapletom i Franquin je naprosto neko od koga niko bolje nije radio ovakve stvari. Njegov humor, istovremeno vizuelno vrlo kinetičan ali i suv, bez preteranog teatra je kasnije u Gastonu doveden do savršenstva ali već je ovde prominentan i atraktivan. Franquin je jednostavno jedan od najboljih crtača koji su ikada radili u ovom medijumu, sa savršenim osećajem za vizuelni geg i briljantnim radom sa likovima. Jedna od tekućih šala u ovoj konkretnoj epizodi je da se Fantazio na početku prehladi i provodi praktično čitav narativ nesvestan šta se oko njega dešava jer stalno ima groznicu i kija, i mada bi neko drugi teško učinio da to bude smešno kroz više od 40 tabli, Franquinu to polazi za rukom sa lakoćom.
Naravno, veliki deo atraktivnosti je i u tome kako Franquin i Jidéhem rade akciju. Ovo je na kraju krajeva priča o dinosaurusu koji pustoši mali grad i nivo detalja, dinamičnost kompozicija, jedna SOČNOST prikazane destrukcije su neponovljivi.
Putnik iz Mezozoika podseća i na to koliko je mnogo teksta Franquin voleo da koristi u svojim stripovima, nešto što će njegov naslednik, Jean-Claude Fournier smanjivati. Franquin je, uprkos izvanrednim grafičkim kvalitetima svog stripa mnogo polagao i na sočan, jak jezik i verbalni humor pa je ova epizoda na nekim tablama maltene potpuno usredsređena na tekst.
Dopunska priča u ovom albumu je La Peur au bout du fil, odnosno Fear on the Line, odnosno Strah na kraju žice, kraća, kompaktnija ali vrlo efektna mračno-humoristička epizoda koja načelno povnavlja mnoge motive glavnog narativa – naučnika koji ima dobru nameru ali pravi jednu kobnu grešku, teror koji pogađa malu zajednicu u provinciji itd. – ali na manje strana i sa veoma dinamičnim tempom. Greg i Jidéhem ovde demonstriraju izvanrednu sinergiju i ovo je veoma uspeo trilerski rad nadeven odličnim vizuelnim humorom.
Raduje me što i posle ovoliko decenija mogu da kažem da Spiru ostaje onako dobar i snažan strip kako sam ga zapamtio a i da izdavač, u ovom slučaju Cinebook, čiji sam engleski prevod čitao, ne mora na početku da daje disklejmer kako su pre šezdeset godina ljudi bili malo zatucani u svojim uverenjima pa da ovaj strip zbog toga treba čitati sa malo podignutim gardom, već je disklejmer, simpatično, o tome da se pre šezdeset godina manje znalo o dinosaurusima nego što se danas zna. Bez sumnje, u pitanju je zabavan, atraktivan rad koji je izdržao test vremena. Srpska ili hrvatska izdanja ovog albuma možete tražiti po raznim aukcijama, a Cinebookovo izdanje na Amazonu imate ovde.
