Pročitao sam sa dosta zakašnjenja – a koje je u neku ruku i odraz mog interesovanja – petodelni miniserijal nazvan prosto Hawkeye: Kate Bishop koji je Marvel prošlog Novembra lansirao da se poklopi sa početkom televizijske serije Hawkeye urađene za Disney+. Priznajem da je moj neodstatak entuzijazma donekle bio poduprt time da bih radije čitao minsierijal o originalnom Hawkeyeju, na ime odličnog Hawkeye: Freefall od pre par godina koji nikada nije dobio dostojan nastavak, a zatim i time da mi Kate Bishop uz sve simpatije koje sam upregao, nikada nije postala dovoljno zanimljiv lik.
Možda je to naprosto usud likova koji su kreirani za potrebe lansiranja tima Young Avengers 2005. godine i od kojih su samo vrlo retki ostali ikako aktuelni do danas. Naravno Hulkling i Wiccan su na mišiće sačuvali izvesnu dozu relevantnosti ali nije da se radi o likovima koji dobijaju redovne tekuće serijale ili makar miniserijale. Kate Bishop je u poređenju sa njima zapravo titan relevantnosti jer je ovaj lik imao sopstveni tekući serijal između 2017. i 2018. godine koji je pisala ugledna Kelly Thompson i zapravo uživa izvesnu popularnost sa stalnim miniserijalima i važnom ulogom u West Coast Avengers koja Kate drži u ugodnom fokusu pažnje čitalaca.
A opet, nažalost, meni lično Kate Bishop nit smrdi nit miriše. I priznajem da čak ni serijal Kelly Thompson nisam stigao da pročitam na ime tog pomanjkaja entuzijazma prema Kate a što je suludo jer Thompsonovu veoma volim i sasvim je mogućče da bi mi njen serijal zapravo razgoreo i ljubav prema Kate. OK, videćemo u neko dogledno vreme…
Ljudi opsednuti kulturnim ratovima će verovatno ovde utrčati da obrazlažu kako je Kate Bishop tipičan „diversity“ karakter kojim se od savršeno relevantnog muškog lika nasilno pravi ženski lik samo da se zadovolji suluda destruktuvna žudnja žena koje tajno vladaju svetom i vode ga u propast ali naravno da je ovo samo bezumna konspiratologija. Da smo svaki put kada je nešto slično rađeno u Marvelu reagovali hvatanjem za bacače plamena ne bismo danas imali ni She-Hulk, ni Ms. Marvel (tj. Kamalu Khan), ni Moon Girl i svet, a pogotovo Marvelov univerzum bi bio mnogo siromašnije mesto.
Ono što jeste istina, barem iz moje perspektive, je da Kate Bishop kao „novi“ Hawkleye još uvek nije isprofilisana kao interesantan lik. Ovaj miniserijal, zapravo, sa svojim dubljim zaranjanjem u njenu porodičnu istoriju, kao da pokušava da uradi malo na tom planu (a svakako da je približi onom statusu koji lik ima u televizijskoj seriji), ali recimo da će biti potrebno da još vode protereče rekom Hadson pre nego što Kate zaista zaživi u mom srcu i dobije sopstveno mesto, koje neće zavisiti od oslanjanja na Clinta Bartona, originalnog Hawkeyeja.
Zvučaće možda i malo smešno, ali Kate Bishop kao „kopija“ Hawkeyeja meni od početka deluje kao najelenjiji moguć način da napravite novi lik. Hawkeye, tj. Clint Barton je običan čovek, bez supermoći, čija superherojska persona nije oslonjena na to da je u pitanju izuzetno precizan, jelte, rukovalac lukom i strelom, već na tome da smo ga šezdeset godina unazad gledali kako hoda među supermoćnim bićima i bogovima noseći samo luk i strele (i purpurni, gizdavi kostim), potpuno svestan da je on samo bivši cirkuski zabavljač i čovek sa kriminalnim dosijeom, ophrvan sindromom samozvanca i uvek u unutarnjem konfliktu ima li etičke resurse da bude u istom timu sa ljudima kao što su Kapetan Amerika ili Tor.
Kate Bishop naprosto nema ovakvu karakternu osnovu, a što je bio problem i sa gomilom njenih kolega iz Young Avengersa koji su svi dobili instant-persone bez dovoljno rada da se one IZGRADE, kako je bio slučaj sa originalnim Avengersima i imam utisak da, evo, sedamnaest godina nizvodno, scenaristi još uvek pokušavaju da nađu SRŽ njenog lika, nešto po čemu će ona biti zapravo unikatna i zanimljiva. Recentni serijal, Hawkeye: Kate Bishop, o kome danas pišem, mislim još nije pronašao tu srž. Ali se đavolski potrudio.
Jedna od najboljih stvari u vezi sa Marvelovim „diversity“ naporima – zbog kojih ih, jelte, konspiratolozi i ljubitelji lika i dela Jordana Petersona stalno napadaju – je to da se pruža prilika autorima koji do sada nisu radili za kuću ideja i dolaze iz drugih konteksta i okruženja, da se poigraju unutar Marvelovog univerzuma. Tako ovde scenario radi nizozemska autorka proze za omladinu, Marieke Nijkamp koja je sa svojim romanom This is Where it Ends postigla solidan uspeh u SAD i uletela na Njujork Tajmsovu listu bestselera a kasnije je postala i deo web-senzacije Critical Role, pišući jedan prikvel roman u okviru ovog multižanrovskog propertija. U stripu je debitovala za DC 2020. godine jednim grafičkim romanom ali ovo je bilo usred pandemijskog haosa, pa je Marvel sasvim ispravno regrutovao mladu ženu (koja je inače po vokaciji filozof i stručnkak za srednji vek) da odradi posao sa Kate Bishop. No za moj račun, možda je i bitnije da ovaj serijal crta meksički ilustrator Enid Balám, jedan vrlo solidan profesionalni (sa sve master diplomom) crtač koji se tesao radeći kolore za francuske izdavače poput Delcourta i Humanoidsa a za Marvel je pored ovog stripa radio – praktično u isto vreme – serijal Reptil. Balám je IDEALAN crtač za property kao što je Kate Bishop i njegov je crtež u velikoj meri zaslužan za ipak pozitivan utisak koji je ovaj serijal ostavio na mene. Ovde nikako ne smem da izostavim da je tušer bio Oren Junior i obavio izvrstan posao dajući Balámovom crtežu oštrinu, jasnoću i eleganciju potrebne da se iznese njegov duh, dok su kolori delo ne-binarne osobe iz Severne Karoline Brittany Peer koja je već radila razne stvari kao što su Teenage Mutant Ninja Turtles ili G.I. Joe i ovo je vrlo sigurno, profesionalno obavljen posao. Kreativni tim zaokružuje iskusni Joe Caramagna na leteringu i on ovde obavlja ozbiljan posao, imajući u vidu koliko se teksta u ovom stripu zapravo šalje putem čet-aplikacija za mobilne telefone.
Ovo poslednje u dobroj meri određuje ton ovog stripa. Kate Bishop je mlada žena, uostalom kreirana da bude bliska mladoj, tinejdžerskoj i nešto starijoj publici i njen odnos prema borbi protiv zločina ofarban je upravo tom mladošću. Ona je preduzimljiva i sigurna u sebe ali istovremeno ne i nadmeno nepogrešiva, a dobar deo stripa će provesti tekstujući svojim prijateljicama o tome šta joj se sve događa. A događaju joj se borbe protiv maskiranih zločinaca, hipnotisanih bogataša itd. Ovo je dinamičan strip sa, moram da primetim, viškom zapleta a koji treba da posluži u tesanju karaktera protagonistkinje i scenario ne uspeva uvek da bude na visini zadatka.
Zapravo scenario, u smislu zapleta, a zatim rasplitanja tog zapleta kroz radnju, je verovatno najslabiji deo ovog paketa. Kate strip započinje na Zapadnoj obali, u vrlo stereotipnom set pisu sprečavanja pljačke banke što mi je odmah delovalo kao nemaštovito i naprosto neprimereno za lik koji teba da bude predstavnik nove generacije što ima jaču svest o društvenim problemima i protivrečnostima. No, dobro, ovaj miniserijal je pre svega o tome kako se Kate vraća na Istočnu obalu, na neki način označavajući novu etapu u njenom životu, a kroz i vrlo simboličko a i vrlo konkretno ponovno ujedinjenje sa svojom starijom sestrom. Zaplet je, hajde da kažem dosadan i bolno isforsiran – Kateina porodica je old money ekipa i ona svoju sestru smatra starmalom i klasno udaljenom od sebe (koja se posvetila socijalno odgovornom poslu borbe protiv zločina i nepravde) ali sestra je upletena u konspiraciju koja se tiče parčenceta kosmičke kocke, a kojim se može menjati realnost i bla bla bla – ali makar služi da se Kate kroz gomilu epizoda i set pisova što ne slede ni malo logično jedan iz drugog, približi svojoj sestri, stekne drugačiju perspektivu o njenom karakteru i sopsvenoj porodici, pa i malo sazri.
Nijkampova zbilja nije napisala interesantan zaplet i mada je na kocki čitava, jelte realnost, čitalac nikada nema utisak da čita uzbudljiv akcioni triler već, prosto, da ga priča baca iz jedne u drugu tačku jer scenaristkinja tako hoće, bez jasnih uzročno-posledičnih veza i sa odsustvom stvarne pretnje i tenzije, pogotovo jer je protagonistkinja sve vreme u čet-vezi sa vrlo moćnim superherojskim prijateljima koji uvek mogu da izvedu deus-ex-machina saving throw ako stvari zaguste. Kad se na to dodaju i potpuno nezanimljivi tematski superzločinci, ovaj strip zaista nema zaplet koji biste umeli i da prepričate nakon čitanja najviše zato što ste njegov najveći deo već zaboravili.
No, Nijkampova svakako stripu daje dobar ton i ukus. Njeni dijalozi, čet-razmene i Kateini unutarnji monolozi su solidni i pogađaju pravu atmosferu, dajući nam toliko potreban karakterni rad i mada do kraja nisam zaista razvio neko VELIKO novo interesovanje za lik Kate Bishop, nisam ni umanjio svoje simpatije za nju što je sasvim solidan rezultat.
Cretž je, pak, vrlo dobar i tim Balám-Junior-Peer ovde nudi jednu vrlo lepo dizajniranu, ako smem da kažem „žensku“ estetiku sa odličnim kostimima, ne predetaljnim ali karakternim okruženjem i likovima koji su blago karikirani i sa dosta karaktera. Ovo je strip koji se najvećim delom događa u velikoj, bogatoj kući i na posedu koji je okružuje, i crtež uspeva da čitaocu prenese atmosferu „posh“ glamura i bogatstva, kojoj Kateina buntovna persona, šmekerski kostim i prkosni izrazi lica donose prigodan kontrast. Akcione scene su takođe vrlo lepo osmišljene i mada nije da sad svaki sledeći panel najlogičnije proističe iz prethodnog, Balámovo kadriranje je atraktivno a rad sa anatomijom hvalevredan pa sam u svemu tome prilično uživao.
No, u celini, ovo nije SJAJAN serijal. Naravno, možda bih da sam trideset godina mlađi sasvim drugačije gledao na Kate Bishop i njene avanture pa je fer i reći da ovo nije serijal namenjen baš meni. No, kako sam vrlo dokumentovano uživao u mnogim sličnim stripovima sa „diversity“ verzijama klasičnih Marvelovih likova, od Ms. Marvel Kamale Khan, preko Spider-mana Milesa Moralesa i Nove Sama Alexandera, usudio bih se da nagađam da problem nije samo i isključivo u meni. No, hajde, Kate Bishop se lagano kreće dalje i dobro je da se Marvel ne odriče ovog lika. Amazon serijal prodaje ovde.
