Pročitao sam miniserijal od pet brojeva pod naslovom Chariot koji je prošle godine objavio AWA a koji bi mogao da bude i prvi veliki krosover hit za ovog američkog izdavača praktično nastalog da proizvodi stripove od kojih će se praviti profitabilne filmske i druge adaptacije. Naravno, AWA neće tako nešto reći eksplicitno ali budite sigurni da danas nema strip-izdavača u Americi koji se ne nada da će nešto uspeti da izmuva sa Holivudom ili, verovatnije, sa nekim striming servisom, a na kraju krajeva u ovoj firmi sede ljudi koji su poslednje dve decenije konzistentno imali uspeha upravo u radi za televiziju.
Chariot, da budem iskren, svojim kvalitetom, pa ni svojom generalnom estetikom NE DELUJE kao da ima hit-potencijal na velikom platnu ali činjenica da su Warner Brothers otkupili prava na ekranizaciju i da je posao poveren reputabilnim profesionalcima (Shawn Levy je jedan od producenata, scenario je dat na izradu Julianu Meiojasu, koji je pisao i Flasha, a režira Joseph Kosinski koji je postigao vrlo solidan uspeh sa nastavkom Top Guna) svedoči o tome da se makar prošle godine u ovom studiju vrlo ozbiljno razmišljalo o potencijalu Chariota da bude bioskopski properti. Videćemo naravno šta će ZAISTA biti od ove produkcije u novom Warneru koji je masakriran posle merdžovanja sa Discoveryjem – IMDB za sada ne nudi putniku namerniku nikakve podatke o razvoju filma pa je sasvim moguće da je u pitanju još jedna žrtva Davida Zaslava i njegovih „radikalnih“ ideja o prekomponovanju firme.
Opet, da podvučem, Chariot nije neki veliki strip, naprotiv, ovo je jedna vrlo svedena, čak skromna priča, vrlo „B“ mentaliteta, čiji ambiciozni tehnološko-kibernetsko-naučnofantastični osnov za zaplet baš i nije NAROČITO ambiciozan s obzirom da se bazira na prepoznatljivim tropima baštinjenim na filmu i televiziji još pre četrdeset godina, ali sasvim je moguće da su Warnerovi producenti u ovome upravo videli nostalgični potencijal. Nostalgija se danas vrlo solidno prodaje a NOSTALGIJA ZA OSAMDESETIMA se prodaje bolje od svega drugog. Pa tako Netflix ima Stranger Things koji je kao da ste spojili Stephena Kinga i Stevena Spielberga a Chariot je kao da ste spojili, pa, opet Stephena Kinga i, er, Glena A. Larsona. Ne znate ko je to? OK, onda kao da ste spojili Stephena Kinga i Davida Hasselhoffa!
Da bude jasnije, Chariot je spoj motiva iz Kingovog romana Christine – poznatijeg narodnim masama u ekranizaciji Johna Carpentera istog imena iz 1983. godine – i televizijske serije Knight Rider koju je 1982. godine za NBC kreirao Glen A. Larson a u kojoj je David Hasselhoff u svojoj pre-Baywatch personi igrao šmekerskog borca protiv zločina u inteligentnim, hi-tech kolima koja su bila barem podjednako LIK u narativu koliko i Hasselhoffov Michael Knight.
Autori stripa Chariot su scenarista Bryan Edward Hill i brazilska crtačica Priscilla Petraites, dok je kolore radio Marko Lesco a letering Andworld Design. Hilla već dobro poznajemo, on je radio prilično dobre (OK, i neke manje dobre) stripove i za Marvel i za DC i o njima sam već pisao, a Priscillu možda znate sa Imageovog serijala Rat Queens. Hill i Petraitesova se nikada nisu fizički videli i udružili su se nakon što je on na Instagramu video njene fan-art radove posvećene Blade Runneru. Naravno da sve to ima mnogo smisla jer je i Chariot veoma utemeljen u ’80s estetici naučne fantastike, tehnologije i kolorita koja je opet u solidnoj meri uspostavljena baš kroz naseđe Blade Runnera.
Ovo je, dakle, visokotehnološki a istovremeno retro narativ, vizuelno nimalo stidljivo utemeljen u neonskom sjaju osamdesetih i synthwave nijansama. Petraitesova je veoma dobra u kreiranju dinamičnog i cool grafičkog narativa, sa ikoničkim likovima koji imaju vajb osamdesetih i sa više nego solidnom akcijom. Ovo nije strip nekog velikog nivoa detalja u pozadinama niti koji se nešto ubija od napora da kreira „svet“ u kome se njegova priča događa, već je akcenat na kretanju, brzini, akciji.
I seksu, dobro, ima ovde i eksplicitnog seksa, ali i implicitnog. Muška ljubav prema automobilima je jedan izdržljivi kliše modernog sveta a seksualizacija automobila kroz različite pristupe kako njihovom dizajnu tako i imaginarijumu koji ih okružuje je takođe već stara i poznata priča. U Chariot se postiže jedan vrlo jednostavan spoj time što se uzimaju lepa, aerodinamična, brza kola i onda se u njih praktično uliva ličnost preduzimljive, erotične, samovlasne i seksualno prilično oslobođene ženske osobe.
(Pseudo)nauka koju ovde Hill poteže kako bi napravio priču je dirljivo besmislena i neuverljiva. Nabacano je tu malo nekakvih podataka o špijunskim narativima iz doba hladnog rata i prototipu inteligentnog vozila koje bi imalo ličnost, o dve sestre koje su nakon rada za razne tajne službe rešile da postanu frilenserke i rade pre svega za sebe itd. itd. itd. ali sve je ovo vrlo tanan literarni sloj opravdanja za GLAVNI deo stripa u kome muškarac po imenu Jim, bivši osuđenik sa propalim brakom iza sebe i detetom na intenzivnoj nezi na ime teške bolesti, mora da pronađe način da plati skupe terapije a umesto toga naleti na automobil koji ne samo da govori već mu jebe majku što je propalica koja nikada nije zaista u ruke uzela dizgine sopstvene sudbine.
Hill ovo piše u izrazito „B“ ključu i Chariot u domenu zapleta, karakterizacije ili dijaloga retko uspeva da izdigne glavu iznad direct-to-video razine kvaliteta, ali to i jeste u dobroj meri deo njegovog šarma. Jim jedva da ima karakter, a to je i poenta Jimove ličnosti i razlog što ga je žena ostavila i sada su samo prijatelji koji podižu bolesno dete, a kada Gillian – žena-automobil – upadne u njegov život, ovo će od njega, konačno, napraviti čoveka. Ili ga ubiti. Jedno od ta dva.
Chariot ima uslovno rečeno trilerski zaplet ali zaista ima samo njegove najosnovnije obrise. Ovo je ultimativno strip napravljen da se kreiraju atraktivne scene potere i borbe i sve ostalo je garnirung koji u najboljem slučaju treba da bude funkcionalan. Ovde nema preterano mnogo zaranjanja u transhumanističke elemente zapleta, meditacije o besmrtnosti koja se dobija prenošenjem nečije svesti i ličnosti u digitalni medijum, i ako se strip ovim stvarima bavi to je pre svega da bi razradio odnos između Jima i Gillian koji treba da ima dozu erotike, jednog „prirodnog“ antagonizma između ljudske i post-ljudske osobe, biologije i digitalne tehnologije, ali i nesigurnog muškarca i vrlo u sebe sigurne žene, a na kraju i meru neograničenog poverenja.
I strip to postiže. Kvalitet dijaloga varira, sama radnja se prilagođava trenutnim potrebama zapleta i ne muči se naročito mnogo da se održi konzistentnost i kontinuitet informacija, pa čak ni motiva, ali odnos između Jima i Gillian oko koga se sve vrti svakako dobijamo u jednoj razvojnoj formi, gde njih dvoje postaju – zajednički – više i manje ljudski, bliži jedno drugom, pa i intimniji. Mislim, pojebu se. Digitalno, doduše, ali to je danas ionako sve prisutniji standard.
Priscilla Petraites i naglašava da je saradnja između nje i Hilla išla uglavnom preko slanja direktnih poruka na tviteru a Chariot, uprkos svojoj estetskoj zakopanosti u osamdesetima definitivno provocira razmišljanja u čitaocu koja se tiču današnjeg trenutka i odnosa tehnologije i čoveka. Pametni automobil je do pre samo desetak godina bio još uvek najviše domen naučne fantastike a danas je primamljivi investicioni program nekoliko firmi. Nije preterano neverovatno pomisliti da će, makar isprva samo među najbogatijim klijentima za tu robu, postojati i interesovanje da se automobilima da nekakva ličnost koja bi bila jedinstvena i ugođena sa njihovim preferencama. A od toga do Chariota je samo mali korak.
Tako Chariot, uprkos tome što ne govori mnogo – ali bar se kreće brzo i ne smara sa puno teksta – uspeva da ponešto nabaci i o našem današnjem trenutku a sve se oslanjajući na trope osamdesetih i pružajući atraktivan vizuelni program sa puno brze, energetične akcije, erotike, i karaktera. Ne i ORIGINALNOG karaktera, ali svakako karaktera. Ako se osećate kao da biste uživali u ovoj ludoj vožnji, AWA ovaj serijal prodaje putem svog sajta.
