Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Današnji džez album donosi jako lepu kombinaciju džeza i folklorne muzike sa ostrva Reinion, pod nazivom Maloja. Gaël Horellou: Dalonaz je ploča lepih tema, dostojanstveno razrađenih u kompozicije koje improvizaciju besprekorno venčavaju sa ritualnim, plesnim ritmovima a tradicionalne narodne instrumente, uglavnom udaraljke, sa orguljama. Zavalite se i uživajte.
Gaël Horellou je pre svega saksofonista sa klasičnom naobrazbom i sada već tridesetogodišnjom karijerom u džezu, improvizaciji ali i elektronskoj muzici. U prvoj polovini devedesetih bio je član sastava/ kolektiva Collectif Mu i bio jedan od osnivača džez kluba Le Crescent u Mâconu, gde je nastupao sa raznim muzičarima poput Stevea Grossmana, Waynea Dockeryja ili Petera Kinga, ali je paralelno tražio i način da spoji interesovanje za elektronsku muziku sa svojim džez zaleđem. Već 1996. godine je počeo saradnju sa „electro-drum’n’jazz“ sastavom Cosmik Connection, da bi prema početku novog veka svirao sa sekstetom Laurenta de Wildea ali i radio sa elektronskim muzičarima (UHT, DJ Volta, DJ Ben) pa zatim krenuo i u solo nastupe pod nazivom Dual Snake gde je kombinovao drum’n’bass i džez.
Radovi u ovom stoleću su za Gaëla uglavnom bili, dakle, smešteni između elektronike i klasičnijeg džeza, sa projektima poput NHX, i saradnjom sa muzičarima kao što su Ari Hoenig ili Abraham Burton sa kojim je, recimo, pre osam godina snimio vrlo lep album akustičnog džeza, Legacy, posvećen klasičnom Blue Note zvuku (možete ga poslušati ili kupiti ovde). Ovo naglašavam jer Horelloua možda u pretežnoj meri doživljavaju kao eksperimentalnog muzičara sa sklonošću ka elektronici (što nije netačno, veliki broj njegovih projekata jesu istraživanje interakcije između džeza i elektronske muzike/ kompjuterske kompozicije) iako on sam insistira da „njegovo bavljenje elektro-džez fuzijom njega ne sprečava da bude ozbiljan igrač na francuskoj džez sceni“.
Pre nešto više od pola decenije Gaël Horellou je krenuo u saradnju sa orguljašem po imenu Florent Gac, klasično obrazovanim francuskim pijanistom koji je nakon okončanja standardne edukacije u klasičnoj muzici svim srcem počeo da se bavi džezom i već oko dve decenije mu je ovo glavno interesovanje. Od 2004. godine je Gac počeo da se sve više bavi sviranjem električnih Hammond orgulja – jednog možda više rok nego džez instrumenta – i uveo ih na bine mnogih džez festivala u Evropi. Od 2015. godine on učestvuje sa Horellouom u projektu pod nazivom Identité koji je izbacio prvi album, takođe nazvan Identité 2017. godine, spajajući klasičan, američki džez zvuk sa pomenutom folklornom tradicijom ostrva Reinion koja se, rekosmo, naziva Maloja. 2019. godine je snimljen i drugi album projekta, Tous les Peuples a Dalonaz je treći nastavak istog koncepta, sa nešto promenjenim muzičarima, i još izraženijom posvećenošću da se Maloja naglasi i organski uveže sa džezom krzoz spajanje francuskih muzičara sa perkusionistima sa Reiniona. Originalni album Identité je bio od strane autora opisan rečima „Identitet koji treba tražiti negde između krova kolibe od valovitog gvožđa i crvene cigle u Bruklinu“, ali je istina i da je, barem za moje uho, ova ploča nešto više naginjala Americi, sa pesmama poput Nature Boy i Lonely Woman, klasicima američkog džeza aranžiranim za egzotičniji perkusionistički instrumentarij (i, dobro, orgulje). Sa druge strane, Dalonaz akcenat više stavlja na originalne kompozicije i sklad između džeza i maloje je prirodniji i harmoničniji.
Maloja je jedan od dva glavna tipa lokalne muzike pravljene na ostrvu Reinion. Ova daleka, veoma daleka prekomorska francuska teritorija nalazi se duboko na jugu Indijskog okeana i mada do ovog ostrva doći nije ni tako lako, ono se zvanično smatra delom Evropske unije i na njemu je valuta Evro. Naravno, kako je ostrvo bilo nenaseljeno kada su ga prvo otkrili Portugalci a kasnije naselili Francuzi, svo stanovništvo danas je po poreklu migrantsko i mešavina kulture koja dominira na ovom otoku ima elemente francuskog, afričkog, kineskog, malajskog i indijskog nasleđa. Maloja je relativno novog datuma, sa korenima u muzici robova dopremanih sa afričkog kontinenta i Madagaskara i mada se često zna reći da je to neka vrsta ostrvskog bluza – zbog sličnih korena – istina je da ona ne zvuči baš mnogo kao bluz i da je u pitanju mnogo „afričkiji“ zvuk oslonjen pre svega na udaraljke, glasove i „muzički luk“. Ovo stoji u jasnoj opoziciji sa drugim glavnim muzičkim stilom na Reinionu, muzikom koju zovu séga i koja koristi zapadnjačke žičane i duvačke instrumente. Maloja je u tom smislu svedeniji, pa i ritualniji stil, zasnovan na strukturi poziva i odziva i kompulzivnom, zaraznom ritmu.
Nećete se iznenaditi da album Dalonaz pored trojice francuskih muzičara (Horellou na saksofonu, Gac na orguljama i gitarista Nicolas Beaulieu) ima još četvoro muzičara sa Reiniona koji svi sviraju udaraljke: Vincent Aly Béril, Emilie Maillot, Fredo Ilata i Guillaume Vizzutti, dodajući i dosta napeva u kompozicije pored vokala koje daje Vincent Philéas.
Dalonaz je jako lepa ploča snimljena u koncertnom prostoru Auditorium Harry Payet, u mestu Saint-Joseph na Reinionu i njen skori izlazak (zvanično 30. Septembra) je najava i francuske turneje koja počinje u Oktobru. Moram da kažem da album ekstremno dobro komunicira ideju da će ovo biti sjajni koncerti izuzetnog raspoloženja i vrelog ritma.
Naprosto, ovo je odličan koncept. Gaël Horellou sa svojim kompozicijama i aranžiranjem na Dalonaz – a što u prevodu sa Kreolskog koji se između ostalog priča na Reinionu i na kome se peva većina Maloja pesama znači „drugarstvo“ – demonstrira jedan sasvim novi, zreliji uvid kako uvezati džezerske improvizacije sa klasičnijim Maloja temama i ritmovima. Već Kisa Larivé koja album otvara zvuči perfektno odmereno, neužurbano, sa jasno vođenom poziv-odziv temom koju nose vokali i lepim Horellouvim soliranjem na alt-saksofonu.
Pesme su uglavnom duže, kako i dolikuje plesnim komadima koji treba da vas dovedu na povišenu radnu temperaturu i tamo onda drže mešavinom ritma i hipnotičkih tema, ali ima ovde dosta džeza, pa sledeća, Somin Lespwar počinje uvodom na saksofonu pre nego što pređe u vokalnu temu i moćni ritam. Gacov Hammond se ovde prirodno i organski (heh) uklapa a glavni vokali Emilie Maillot i harmonsko pevanje ostatka benda idealno idu uz orgulje i saksofon.
Antananarivo je još jedna sjajna plesna tema sa sjajnim džez rifovima i vrelim ritmom, dok je sledeća, Ti Brine, najkraća pesma na albumu sa jedva preko šest minuta trajanja i nešto najbliže baladi što ćete ovde čuti. Naslovna kompozicija, Dalonaz je još jedan brz, ritmičan komad sa mnogo lepog soliranja i zapravo vrlo malo pevanja. Ovde kao da Gac i Horellou hoće da pokažu šta imaju. Piedbwa part I kreće svedenije, sa akcentom na tradicionalnim ritmičkim matricama da bi se do kraja razvila melanholična ali poletna tema, dok njen nastavak Piedbwa part II odmah kreće saks-temom koja je izuzetno energična i optimistična, podcrtavana Gacovim orguljama i, naravno, vatrometom čitave raspoložene ritam-sekcije. Album zatara Kala, najduži komad na albumu sa gitarskim uvodom koji se razvija u vrlo afrički-zvučeću vokalnu temu i do kraja, naravno, dobijamo puno soliranja i zapaljivog ritma.
Dalonaz je izvrsna ploča na kojoj će ljubitelji klasičnog džeza dobiti neke odlične solaže vođe benda sa sve sinkopama i modalnim programom koji vole da čuju, ali i sa aranžmanima koji sa zaista izuzetnim autoritetom spajaju dva nasleđa, oba sa poreklom od afričkih robova ali sa različitim razvojnim putevima, u celinu koja zvuči impresivno i opojno prirodno. Uživanje: