Pročitao sam grafički roman Zoc, izdanje francuskog izdavača Dargaud a koje je ujedno i prvi samostalni komercijalni rad mlade francuske autorke Jade Khoo. Khoo je rođena 1998. godine i još uvek je na studijama animacije a njena kratka biografija kaže da uglavnom radi kao autor lejauta za, pretpostaviću animacije i stripove. Zoc je urađen na njenoj poslednjoj godini studija i on istovremeno ima i jednu simpatičnu neposrednost, neću da kažem naivnost, koja je nekako primerena mladim autorima što žele da pošalju jasne poruke koje će rezonirati ne samo sa njihovom generacijom, ali i vrlo uverljiv kvalitet izrade, pogotovo u domenu crteža i kolora koji sugeriše da autorka pred sobom može da ima zaista blistavu karijeru u animaciji ili stripu.
Zoc je ime glavnog lika ili, što bi rekle moje bratanice, glavne likuše stripa koji je smešten u jedno, reklo bi se savremeno okruženje provincije koja bi mogla biti francuska ili švajcarska ili belgijska, ali hajde da kažemo da je francuska čisto zbog porekla autorke, gde imamo pitoma polja, pitome rečice, male gradove sa simpatičnim stanovnicima i gde, iako je svet u kome se priča dešava očigledno moderan, život i dalje ima neki neužurban, intiman ton. Jade Khoo se ne zamara sa previše teksta koji bi objašnjavao bilo svet bilo karaktere i ima poverenja u svoj crtež i dijaloge koji bi trebalo da budu dovoljni da u čitaočevoj glavi stvore adekvatnu sliku ali i adekvatan ton sveta.
Ovo je uglavnom vrlo opravdano i Zoc – strip – generalno deluje razumljivo i konzistentno bez potrebe da se previše „objašnjava“. To što je svet realističan ne smeta da drumovima lutaju ministreli što na putu kreiraju i izvode svoju poeziju i koji su velike, humanoidne ptice. Ovo je, bez ikakve sumnje i fantazijsko okruženje ali ono, kako rekosmo, nema potrebu da bude podrobno objašnjeno.
Jedna blaga nejasnoća u pogledu vizuelnih informacija odnosi se na, iznenađujuće ili ne, uzrast likova. Sama Zoc koju na početku vidimo kako se šeta po kiši deluje veoma mlado. Njena sestra deluje veoma mlado i njihov otac – koga je žena pre izvesnog vremena ostavila zbog mlađeg muškarca, ali on to prihvata dosta sportski – deluje, uprkos brkovima i čupavoj frizuri veoma mlado. Trebalo mi je malo ubeđivanja da moj mozak prihvati da je Zocina sestra stara skoro trideset godina jer u stripu ona izgleda kao da ide u srednju školu, kao i da je sama Zoc negde pri kraju svog školovanja i da razgovara sa savetnikom za zapošljavanje o tome koja bi profesija njoj najviše odgovarala.
Hoću reći, ne znam koji su bili glavni uticaji na Jade Khoo u pogledu vizuelnog identiteta i senzibiliteta ovog stripa, ali ne bi me iznenadilo da čujem da žena veoma voli animirane filmove iz Studio Ghibli kuhinje pa su otud i likovi možda vizuelno predstavljeni mlađe nego što zaista jesu. Opet, ovo je, ne zaboravimo, fantazijski svet, iako JAKO liči na naš i u njemu se neke stvari valjaju prihvatati zdravo za gotovo jer su naprosto deo postavke.
Opet, strip ima vrlo ugodan, prirodan način da nas ovome poduči i Jade Khoo definitivno ume da čitaocu stvari prikazuje organski, bez veštačkih objašnjavanja kada ona nisu neophodna.
Tako prva scena u stripu prikazuje titularnu junakinju kako se, rekosmo, šeta po kiši i sa njene kose upletene u kiku visi čitava reka vode. Ovo nam je, doduše dodatno pojašnjeno reakcijom prolaznika čija je funkcija upravo da ukaže da se sa Zoc dešava nešto neuobičajeno. Ali, zapravo uobičajeno u svetu u kome Zoc živi, ili bar uobičajeno za nju. Zoc jeste „obična“ srednjoškolka, malo povučenija i zainteresovana maltene isključivo za pomenute ministrele, bez jasne slike o tome šta bi dalje u životu želela ili volela da radi, ali njen jedinstveni talenat je da njena kosa privlači vodu i da, čini se, nema gornje granice količine vode koju ona može da vuče za sobom, prilepljenu za svoju kosu.
Ima li to smisla? Ne zaista, ali ovo zato i jeste fantazijski narativ u kome se Zocina jedinstvena sposobnost tretira kao nešto u principu dato i oko toga se ne podiže mnogo buke, sem kada Zoc izazive poplavu na drumu, hodajući nepokrivene glave po kiši. Zoc je svesna da je ovo sa jedne strane i prilično zamorna sposobnost, ali sa druge da ona može da uradi nešto što niko drugi ne može i pita se da li treba da bude ponosna na svoj jedinstveni kvalitet.
Vučenje ovde kosom je ovde jasna metafora za te neke jedinstvene talente koje mnoga mlada osoba vidi u sebi. To što oni ne moraju biti zaista jedinstveni nije toliko bitno. Možete zamisliti da ste mlada devojka koja zna da lepo crta u maloj zajednici koja uopšte ne ceni crtanje ili ga smatra u najboljem slučaju beznačajnom razbibrigom od koje niko ozbiljan neće ni pomisliti da pravi karijeru i možda će ta mlada devojka osećati tenziju i nelagodu što zaista zna da radi samo jednu stvar koja, čini se, niti ima stvarnu upotrebnu vrednost niti je iko zbog nje prepoznaje kao korisnu za ovaj svet.
Zoc je, naravno u takvoj poziciji ali u jednom momentu se pojavljuje situacija gde njen jedinstveni talenat može da bude od koristi. Malo mesto u provinciji je poplavljeno nakon obilne kiše i Zoc je pozvana da svojom kosom izvuče vodu iz grada i zatim je prenese stotinak milja dalje i prebaci na mesto gde neće praviti štetu nikome. Protagonistkinja je presrećna što nekoliko dana ne mora da ide u školu i što će učiniti nešto korisno za NEKU zajednicu i njen put preko, rekosmo, pitome provincije se pretvara na neki način i u inicijantsko putovanje.
Zoc na ovom putu odrasta utoliko što sa jedne strane sreće ljude koji su joj zbilja zahvalni za pomoć koju im pruža, a sa druge upoznaje dečaka po imenu Kael koji ima još, reklo bi se, beskorisniji jedinstveni talenat od nje – a to je da se spontano zapali kad god neko u njegovoj blizini oseća fizički ili emotivni bol. Kael i Zoc su na neki način kompatibilni jer njena voda može da ugasi njegovu vatru i spreči je da načini štetu, dok njegova vatra može da ispari najveći deo njene vode i spreči vodu da načini štetu.
A što nije beznačajno jer koliko god da Zoc radi altruističku stvar, vučenje ogromne količine vode preko polja i drumova kreira isto onoliko problema koliko i rešava. Dvoje mladih ljudi do kraja stripa moraju da nađu način da svoje jedinstvene ali kompatibilne kapacitete nekako uklope na svačiju polzu…
Priča je dakle prilično jednostavna i jednostavno emotivna ali ona radi svoj posao velikim delom na ime toga da Jade Khoo zaista JAKO lepo crta. Ovo je izuzetno prijatan za oko strip sa pastoralnim krajolicima i bajkovitim kolorima koji zapravo deluju realistično uprkos svojoj jakoj stilizovanosti. Likovi deluju mlado, to smo već rekli, ali su istovremeno lišeni prenaglašene slatkosti i imaju, iako su slatki, naravno, dovoljno emotivnog raspona da im verujemo. Pripovedanje je relaksirano, veoma neužurbano sa očiglednim uživanjem koje je autorki donelo kreiranje mnogih tabli na kojima se ne događa ništa značajno ali koje veoma uverljivo prenose emotivni naboj stripa.
Ne znam da li bih Zoc OBAVEZNO nazvao stripom za decu, ali je svakako to moj prvi instinkt. Ovo je pripovest o jednostavnim ali snažnim emocijama i jasnim, relatabilnim dilemama iako one nisu nužno vezane za najmlađe čitatelje već za neke malo starije. Ipak, mislim da će one i deci biti jasne a izuzetno lep crtež i kolor će im bez sumnje razgoreti maštu i pomoći da budu transportovani u svet toliko nalik našem ali sa samo malo više mašte i fantazije. Ako sve to zvuči primamljivo, strip se putem Europe Comics sajta može kupiti ovde.
