Pre nekoliko dana pao mi je šaka grafički roman Behind the Curtain, to jest njegovo digitalno, na Engleski jezik prevedeno izdanje u produkciji Europe Comics. Original je publikovao francuski Dargaud, iako je autorka Italijanka, nešto ranije ove godine. U početku je sve delovalo kao simpatična, pomalo „emo“ priča o odrastanju mlade, stidljive devojčice koja me je sa naslovne strane gledala pažljivo pomičući zavesu u stranu. Nisam bio svestan kakav horor će me tu na kraju dočekati.
Behind the Curtain, naravno, uopšte nije horor-strip već jedan maltene dokumentaristički, kvazimemoarski zapis devojčice koja je odrastala u Francuskoj baš u najosetljivijem mogućem momentu novije ljudske istorije. Ili drugačije rečeno, Behind the Curtain je, sa svojim jakim metaforičkim naslovom, priča o tome kako je holokaust izgledao u najcivilizovanijim delovima Evrope, ponosnim na svoj egalitarizam, „građanističku“ političku orijentaciju, društveni identitet sagrađen na principima uzajamnog podržavanja, jedinstva, lojalnosti.
Možda je ovo u neku ruku i izlizana tema, kažete sada vi, malo razočarani što zavesa iz naslova ne označava proverbijalnu gvozdenu zavesu i nekakav strip koji bi se bavio teškoćama odrastanja u istočnom bloku tokom hladnog rata. Na to ću vam reći dve stvari: 1. nikada ne možete imati PREVIŠE stripova o holokaustu u ponudi, a što ću obrazložiti kasnije u tekstu i 2. gospodine Boško Obradoviću, drago mi je što čitate moje napise o stripovima a persiram vam isključivo iz navike iako mislim da ste svojim ponašanjem u proteklih nekoliko meseci temeljito izgubili osnovu da vas iko zove i gospodinom…
Elem, iako se Behind the Curtain zaista bavi vrlo stereotipnom, neki bi rekli i „bezbednom“ temom, dopustite mi da ukažem da smo poslednjih godina usred procesa vrlo ozbiljne relativizacije mnogih stvari za koje smo smatrali da su istorijske istine i da oko njih nema prostora za raspravu. Ako na sve strane i slušamo da je antisemitizam u porastu – a znam da će biti onih koji insistiraju da je to sigurno sve izmišljeno kao što su Jevreji poznati po izmišljanju, jelte, svega – a možemo golim okom da vidimo uspon desničarskih i ekstremno desničarskih političkih pokreta i stranaka na sve strane, onda bi se reklo da su ovakve priče ne bezbedne već esencijalne. Takođe, a zaustavite me ako vam je pun kufer priče o Europrajdu, ALI SAMI STE KRIVI, ali imam utisak da u zemlji u kojoj najveća crkvena zajednica, predsednik države i njemu odnosna satelitska svita izvršne vlasti PLUS gomila tradicionalistički nastrojenih stranaka i pokreta svi složno ponavljaju da, eto, jednom identitetu ovde nema mesta, bar ne na ulici, i da ne treba da se provocira većinski identitet (u čije ime, i rekao bih, UMESTO koga oni, eto govore) i da, bre, imaju sve zagarantovane zakonske ravnopravnosti i što mora da se izlazi na ulicu ako već sve to imaju i bla bla bla, dakle imam utisak da u zemlji u kojoj vrlo ozbiljni nosioci društvene moći pronalaze brojna obrazloženja zašto je u redu da se jednom identitetu ne dopusti da uživa svoja zakonski garantovana politička prava, priča kao što je Behind the Curtain treba da bude deo lektire. Za sve razrede. Da se čita svake godine ispočetka, da se umnoži u milion primeraka i baca iz aviona preko plodnih oranica i naših urbanih centara da nikom ne promakne kako je, eto, lako da društvo skrene u pogrešnom smeru i pusti niz vodu deo svojih sugrađana, sve po zakonu i u skladu sa maksimom da institucije samo rade svoj posao. Nisam, što kažu, Amerikanac, ali treba povremeno čitati ovakve stvari da se Evropa, kojoj mi, eto, istorijski pripadamo, podseti kakve svinjarije u njoj vole da se dese. I da danas još imamo živih ljudi koji se sećaju tih svinjarija, doživljenih iz prve ruke.
Elem, Behind the Curtain nije delo jevrejskog autora a to je možda i najzanimljiviji element priče – naprosto, navikli smo da ovkve stripove rade Jevreji i to im se računa u nekakav, jelte, rok službe. Autorka Behind the Curtain je italijanka sa francuskom granom u svojoj porodici i, uprkos tome što je strip pisan memoarski, u prvom licu, u pitanju je vrlo mlada osoba. Sara Del Guidice je rođena u Milanu 1998. godine i tamo je studirala ilustraciju i animaciju a onda je za potrebe izrade master-rada prešla u francusku, konkretno Angulem, gde radi taj svoj master vezan za medijum stripa. Štaviše, i sam ovaj strip, u originalu nazvan Derrière le rideau nastao je iz istraživanja vezanih za tu tezu i inspirisan je pre svega prizorom deteta koje je autorka videla da se krije iza zavese na nekom koncertu i iz te slike je izrastao čitav imaginarijum ove priče. U daljem kontekstu, kao inspiracija je poslužio i strip Irmina Barbare Yelin, nemačke umetnice koja se u više svojih radova bavila holokaustom, ali onda i knjige za decu iz serijala La Petit Nicolas koje je slavni francuski crtač i ilustrator Jean-Jacques Sempé radio sa Renéom Goscinnyjem, i koje su bez sumnje Del Guidiceovoj dale okvirni ton kojim je pričana priča o detinjstvu iz pozicije glavne junakinje Behind the Curtain.
Utoliko, kada počnete da čitate Behind the Curtain, nemate utisak da se radi o zlokobnom narativu koji će vas suočiti sa ljudskom surovošću što se krije iza društvenih normi. Ovo je jedan vrlo umiren, ljubak mada ne i idealizovan prikaz detinjstva koje se odvijalo u okviru jedne fine, građanske porodice u nekom od provansalskih gradova poznih tridesetih godina prošlog veka. Yaël je na početku stripa, 1937. godine predpubertetsko čeljade koje ima i mlađu sestru, Émilie i njihova je jedina briga kako da ubiju vreme na Yaëlinom osmom rođendanu gde se kuća napunila odraslima koji se bave jedni drugima a ne decom. Yaël je narator ovog stripa po uzoru na, možda, Anu Frank, i njeno shvatanje sveta je jednostavno i prirodno detinje, pa su i prve traume – očevo muvanje iza zavese sa jednom od gošći, uskoro majčina smrt – prikazane na prirodan način i ne kao teatralni, prenaglašeno dramatični „žanrovski“ akcenti.
Ono što je za ovaj nartiv značajno je da su Yaël i Émilie Jevrejke po majci, ali da im je otac „goj“, odnosno ne-Jevrejin, odnosno pripadnik većinske hrišćanske zajednice u Francuskoj. Ovaj podatak izaziva malo tenzije na početku stripa ali i njega protagonistkinja tumači iz perspektive deteta i ovo je rani signal da će ovaj strip imati vrlo ozbiljan pa i zastrašujući pančlajn s obzirom da, iako pričan sa neke tačke u budućnosti, on prilično jasno uvek zadržava detinji rakurs i ton.
Autorka stripa vrlo sposobno rukuje materijalom i spaja intimno i porodično sa društvenim, prikazujući postepeno i neizbežno klizanje Evrope u novi veliki rat i brige kroz koje porodica prolazi. Od srazmerno imućne familije sa ozbiljnom sluškinjom i guvernantom, ova porodica sa početkom rata ima iskustvo laganog pada u siromaštvo, pogotovo kada otac biva regrutovan i poslat na front.
Naravno, snaga ovog narativa je upravo u tome da se ne bavi uobičajenim tropima ratnog stripa. Del Guidiceova sistematično i uverljivo pokazuje kako je francusko društvo objektivni vojni poraz transformisalo u neku vrstu narativa o pobedničkom kompromisu sa Pétainovom vladom koja je građansku, egalitarističku prirodu francuskog društva uspela da relativno brzo i bezbolno skrene u pravcu nacionalističkih mitomanija i diskriminatorske političke prakse.
Svakako je najjači utisak koji ovaj strip ostavlja upravo to da se „bezbolnost“ o kojoj pričamo odnosila na većinsko stanovništvo dok su cenu plaćali Jevreji. Prvo imigranti, naravno, a onda i domicilno stanovništvo jevrejskog porekla, sa promenljivim kriterijumima za to ko se tehnički smatra Jevrejinom i postepenim odlascima u fašističkom smeru čitavog društva kroz uvođenje sve sramotnijih propisa i eksplicitnim napuštanjem građanskih vrednosti u korist onih „patriotskih“. U ovom stripu, da bude jasno, nema Nemaca i ljudi koji na kraju dolaze u porodičnu kuću da u njoj traže devojčice čija je pokojna majka bila Jevrejka, su pripadnici francuske policije, etnički Francuzi koji samo rade svoj posao.
U tom smislu, „iza zavese“, naravno, funkcioniše i kao fina metafora za društvo koje ima jedne vrednosti na, jelte, ulici a ipak neke druge kada je skriveno iza zavese i dvoličnost francuske zajednice koja se kasnije – koliko je mogla – sakrila iza Pétaina je u ovom stripu jedna univerzalna dvoličnost kakvu i mi ovde znamo sa našim objašnjavanjem da je, jelte, odnos koji je Milan Nedić imao sa okupatorskom vojskom bio, jelte, „komplikovan“.
Mislim, naravno da jeste, ali, eto, neka streljani đaci iz Kragujevca budu podsećanje na to koliko je čišćenje Srbije od Jevreja zapravo pomoglo da, jelte, Srbi budu pošteđeni…
Enivej, da se vratim još malo stripu. Del Guidiceova uprkos mladosti ima vrlo solidno izgrađene pripovedačke veštine i mada je ovo na prvi pogled nekomplikovana, pravolinijska priča, ona vrlo dobro drži svoj ton i pogađa krešenda u naraciji tako da čitalac stalno biva ispunjen refleksijama na ono neizgovoreno što protagonistkinja možda i ne shvata ali je njemu jasno. Grafički, Del Guidiceova je isprva i planirala da bude ilustratorka dečijih knjiga pa je pored Sempéa u njenom crtežu prisutna i sjajna Marie Muravski, pogotovo sa njenim finim, nežnim kolorima. Del Guidiceova vrlo uspešno kreira izgled dečije knige, rađene rukom i sa puno ljubavi, a da to ne stoji perpendikularno u odnosu na tu na kraju opominjuću i mučnu priču koja se priča. Pa, eto, ako biste da se mali mučite i budete opomenuti, A TREBA, Europe Comics ovaj strip prodaje ovde.
