Sa pompeznim naslovom kao što je Doctor Strange in the Multiverse of Madness, nastavak priče o Marvelovom najvažnijem magijskom liku sugeriše konvergenciju motiva kakva je i primerena filmu sada već duboko u četvrtoj fazi Marvelove filmske produkcije.
Konvergencija se ovde događa na više nivoa, od činjenice da je Marvel za ovu epohu u potpunosti prigrlio koncept multiverzuma – delom prateći, delom diktirajući tempo trke u popularnoj kulturi zapada generalno da se kreira „jedan multiverzum da vlada svima ostalima“ – preko slobodnog mešanja likova iz različitih filmova, uključujući nekada Foxove franšize, pa do činjenice da se ovde manifestno povlači znak jednakosti između televizije i bioskopa. Doctor Strange in the Multiverse of Madness je film koji možete zaista ispratiti jedino ako ste gledali ne samo prethodne Marvelove filmove već i televizijski materijal proizveden ekskluzivno za servis Disney+. Ovo je na neki način ultimativno razotkrivanje ratnog plana ne samo Disneyjevih stratega već entertejnment korporacija generalno, sa idejom da ćete zauvek biti uhapšeni i osuđeni na „sadržaj“ koji više neće dolaziti u diskretnim paketima svakih par godina već na koji ćemo biti neprekidno priključeni sa filmovima što samo udaraju akcente u stalno tekućem narativu.
U ovom smislu, Marvelovi filmovi još više insistiraju na formuli i ulaze u homogenizaciju koja naprosto ne mora biti zdrava, ali je sa druge strane i ovo neka vrsta urednije, disciplinovanije realizacije nečega što su stripovi odavno patentirali sa stalnim forsiranjem čitanja različitih serijala kako biste ostali u toku sa metanarativom koji se akcentuje povremenim – redovnim – događajima.
Doctor Strange in the Multiverse of Madness je bio žrtva COVID-19 problematike sa snimanjem koje je bilo prekidano zbog pandemije ali ovo je u krajnjem ishodu jedna u sebe prilično sigurna produkcija možda najviše jer je za kormilom sedeo Sam Raimi, vozeći film čvrstom rukom i upravljajući odličnim glumcima. Glavni problem filma je, možda i iznenađujuće, plitak, generički scenario koji forsira „formulu“ i deo je Michaela Waldrona, srazmerno neiskusnog televizijskog i Youtube scenariste i producenta koji je sa Marvelom radio na televizijskoj seriji Loki ali čiji je skript za ovaj film ne samo sklopljen iz opštih mesta već i prepun izlizanih fraza i bledih replika. Da ovo nije režirao Raimi i da ispred kamere nisu stajali neki odlični glumci Doctor Strange in the Multiverse of Madness bi bio apsolutno zaboravljiv produkt uprkos atraktivnoj art-direkciji i kvalitetnim digitalnim efektima.
Artificijelnost koju digitalni efekti donose ovom filmu je, ako ništa drugo, primerena narativu koji se bavi magijom i putovanjem između univerzuma i Doctor Strange in the Multiverse of Madness nema onaj „realistični“ ton koji je neke od ranih Marvelovih filmova utemeljivao u uverljivom, No, njemu to nije zaista potrebno. Ovo je sad veoma zrela faza superherojske naracije u kojoj „stvarni svet“ nije bitan jer se konflikti dešavaju unutar same superherojske zajednice i mada je ne samo univerzum već čitav multiverzum u opasnosti, negativac u ovom filmu nema ni trunku Thanosove grandiozne ambicije. Naprotiv, konflikt u ovom filmu centriran je oko suštinski intimne tragedije majke koja je mislila da ima decu a onda shvatila da je to bila samo iluzija, i njene potrage za univerzumom u kome je ovo stvarnost.
Iako film ima srazmerno mnogo likova sa sopstvenim agendama i prioritetima, uključujući različite „Vrhovne čarobnjake“ različitih univerzuma („naš“ Doctor Strange čak i nije Vrhovni čarobnjak svog univerzuma jer je ova titula otišla odgovornijem ili makar disciplinovanijem bivšem sajdkiku Wongu), te nekoliko alternativnih verzija samog Doctora Strangea, njegove nepreboljene simpatije Christine, te Wande Maximoff aka Skerletne veštice, ovo je zapravo relativno sveden narativ koji se uprkos svom multiverzalnom skakanju i paralelnoj radnji na više mesta odjednom prati lako i sa veoma jasnim motivacijama likova, što mora biti Raimijeva magija na delu. U poslednje vreme nisam imao previše lepih reči za Marvelove filmove, sa Shang-Chijem koji me je razočarao i Eternalsima koji me nisu razočarali uglavnom jer su me kritike pripremile na mnogo gore, pa je Doctor Strange in the Multiverse of Madness zapravo demonstracija da se iz FORMULE i dalje mogu nacediti solidni bioskopski radovi, ako se izrada poveri nekome sa vizijom ali i sa dovoljnom reputacijom da ga se pusti da radi. Raimi, rekosmo, ima posla sa scenarijom koji je u principu bledunjav, sa izlizanim replikama i začudnošću različitih univerzuma koja brzo ispari jer se po pravilu oslanja na lep ali na kraju dana zaboravljiv CGI, ali režiser ovde uspeva da film spase na najmanje dva plana.
Prvi je akcija koja je režirana atraktivno, smisleno i konzistentno, sa set pisovima gde se obraća pažnja i na detalj ali i na celinu, dakle, na tok borbe, akcente u njoj, tempo i ritam odvijanja radnji na ekranu. Svakako, Raimi ne radi sa nekakvim akrobatskim kaskaderima, koristi puno rezova i CGI-ja, ali ovo je za razliku od Shang-Chijevog uspavljujućeg finala sve vreme rađeno tako da angažuje oko i maštu gledaoca.
Drugi su likovi, prevashodno lik samog Doctora Strangea ali i antagonistkinje, Wande Maximoff. Ovde se, da bude jasno, podsećamo zašto je bitno da imate karakterne glumce i u filmovima koji su 98% green-screen zanat a možda 2% „pravi“ filmmejking, sa Benedictom Cumberbatchom koji uspeva da donese slojevitost i kompleksnost lika što ima finu, dubinsku antiherojsku crtu veoma u harmoniji sa klasičnim Marvelovim stripovskim senzibilitetom. Doctor Strange je ovde heroj koji pati, heroj koji se žrtvuje, da, ali i heroj kome nisu strani ni arogancija, sebičnost i iskušenja što ih ovi atributi donose. Provozan kroz zabavni park što ga čine ostali univerzumi, on deluje kao maltene jedini stvarni lik u galeriji na brzinu sklopljenih karaktera alternativnih Kapetana Marvela, Charlesa Xaviera (da, Raimi je uspeo da dobije samog Patricka Stewarta za ovu ulogu, čisto jer mu se moglo), Black Boltova itd.
Maltene ali ne i sasvim jer Elizabeth Olsen uspešno parira njegovom maskulinom antiherojstvu sopstvenim femininim padom u zločinstvo. S jedne strane, malo je i nelagodno pomisliti koliko je brzo MCU došao do „definitivne“ karakterizacije Wande Maximoff bazirane na motivima stripa House of M a koja nekada voljen lik reformatira kao psihotičnu, duboko oštećenu osobu na ime frustriranih majčinskih nagona. S druge strane, Olsenova ovom liku donosi meru dostojanstva i odlučnosti koji je ne čine manje „zločinkom“ ali joj daju relatabilnost i uverljivost. Da se razumemo, ovo je za Olsenovu manje karakterna uloga, više prenaglašena sapunica ali to je upravo način na koji glumica uspeva da usidri film u nečem opipljivom, publici familijarnom, ne dopuštajući razularenom CGI-ju i blaziranosti koju proizvodi let između univerzuma da potpuno otupe emocije kod gledalaca.
Raimi izvlači veliku kilometražu iz svoje horor-ekspertize i gura PG-13 rejting do krajnjih granica sa nekim vrlo uspelim scenama jezovitog nasilja i monstruoznim likom glavne negativke, a što pomaže da se temperiraju i neki više „goofy“ elementi produkcije, pogotovo scenografija na planini Wundagore. Naravno, ovo je generalno „hororičan“ narativ u kome jako figuriše Darkkhold, Marvelova verzija Lovecraftovog Necronomicona, ali Raimi je zaista impresivan u tome kako od Skerletne veštice pravi praktično slasher-negativca u filmu što je stalno na granici da se rapsline u apstraktnoj žvaki o multiverzumu.
Sa svoje strane, pak, lik Americe Chavez je prilično bledunjav i ima samo funkcionalnu vrednost. Utisak je da je ovo bio napor od strane samog Marvela da od relativno recentnog lika koji ni u stripovima nije uspeo da specijalno zaživi napravi neku vrstu sveže senzacije – možda i neophodne s obzirom da su i Strange i Maximoff već godinama na ekranu – ali Raimi kao da nije znao šta da započne sa njom i ona je ostavljena na nivou mekgafina koji priču tera napred ali nema stvaran karkater. Što je, svakako, šteta.
No, u celini, Doctor Strange in the Multiverse of Madness je uspešan film. Nikako „veliki“ i nikako prevratnički, ali film koji uspešno svodi svoju apsurdno preglomaznu premisu o ugroženosti celog multiverzuma na jasnu, relatabilnu ljudsku dramu između poznatih i voljenih likova. Ovde je premisa o alternativnim životnim putanjama karakteristična za multiverzalne priče (videti pod Everything Everywhere All at Once ili Spider-Man: No Way Home) urađena bez velike inspiracije ili svežeg ugla iz koga se može posmatrati, ali glumci i dobar rad sa njihovim likovima spasavaju film u dovoljnoj meri da mogu da ga preporučim. Naravno, njegova suštinski ucenjivačka priroda, gde ćete dobiri ono „pravo“ tek ako ste se kao talac svojevoljno predali Dizniju za vjeki vjekov jeste problematična, ali ona je znak vremena i sreća je makar da smo ovde imali Raimija da od „sadržaja“ mestimično napravi, pa, FILM.
