Priznajem da ne znam bogznašta o portugalskoj strip tradiciji pa me je grafički roman Ballad for Sophie aka Balada para Sophie iz 2021. godine solidno protresao, pozitivno iznenadio i, hajde da otvorimo karte, malko doveo i do suza. Ovo je dirljiva, duhovita, vrlo kinematska a opet nekako nepristojno realistična priča koju su napravila dva bezgranično talentovana čoveka. Kad kažem „kinematska“ hoću da kažem da je ovo u tradiciji klasične (holivudske) ljubavne drame sa teškim, a plemenitim emocijama, kakve će posle šablonskom izradom biti svedene na nivo melodrame. Ali ovo nije melodrama. Ovo je the real deal, priča o stvarnim (mada potpuno izmišljenim) ljudima koji imaju stvarne emocije i prolaze kroz stvarne tragedije u meri koja na kraju i čitave njihove živote pretvara u produženu agoniju iako pričamo o pripadnicima, nominalno, visoke društvene klase. Ballad for Sophie taj trik da harizmatične i, uostalom, bogate osobe uspeva da nam prikaže kao zaista tragičke (anti)heroje sa kojima je prirodno saosećati izvodi tako sigurno i ubedljivo da se pitam kako neki ljudi naprosto lako i prirodno pišu ovako dobre priče iako im je pisanje samo sekundarna profesija a nama drugima proviđenje nije dalo talenta (u bilo kojoj jelte, struci) ni da se napuni rakijska čašica.
Jer, gledajte, Filipe Melo, autor scenarija za ovaj strip je istovremeno i bez mnogo, reklo bi se napora, napisao je i saundtrak za taj strip (doduše jednu pesmu samo, koju na Spotifyju možete čuti ovde) jer je čovek po vokaciji kompozitor. I to ozbiljan. Melo je džez pijanista koji je u svoje muzičko školovanje uključio i studije na Berkliju a natrag u Portugaliji je nastupao sa mnogim uglednim muzičarima, pa i sa veličinama kakav je recimo Andrea Bocelli, ali i sa pravim džez pregaocima (Benny Golson, Seamus Blake Peter Bernestein itd.). Ali ima on i druge vokacije. Njegov prvi kratki film, I’ll See You in My Dreams podobijao je silne nagrade i danas se, vele, smatra prvim portugalskim zombi-filmom, a onda je seo i pisao pa i režirao televizijsku seriju Un Mundo Catita, pa režirao dva spota za doom metalce Moonspell, pa zatim dobio još nagrada od Portugalske filmske akademije za svoja kasnija dva kratka filma.
Nije loše? Nije. Melo iza sebe ima i stripove objavljene za američki Dark Horse (The Adventures of Dog Mendonça & Pizzaboy), a sve ovo dolazi nakon što je sa petnaest godina bio hapšen zbog, jelte, hakovanja, i nekoliko mu je godina bilo zabranjeno da koristi računare.
Kreativan, dakle, nemiran um, ali Ballad for Sophie je strip urađen sa visokim nivoom ne samo umetničke vizije već i zanata.
Doduše, neki bi rekli da je lako napraviti dobar strip kada vam je crtač Juan Cavia. Ovaj argentinski ilustrator je možda najpre poznat kao scenograf jer je posle mladosti u kojoj je razvijao različite slikarske i crtačke veštine studirao film i bavio se proizodnjom storibordova za razne produkcije, ali je pored već pomenutog The Adventures of Dog Mendonça & Pizzaboy sa Melom radio i druge stripove. Film mu je svakako glavni posao i izvor prihoda – 2010. godine je film na kome je on radio scenografiju, El Secreto de Sus Ojos dobio Oskara za najbolji film izvan Engleskog govornog područja – no kada vidite koliko je Ballad for Sophie fenomenalno nacrtan pomalo vas uhvati ljubomora i poželite da ovaj čovek ima više vremena za, jelte, „naš“ medij. Moguće je da Cavia dobija poseban napad inspiracije kada sarađuje sa Melom, tek, Ballad for Sophie je izuzetno grafički opremljen strip sa pomoći koju je oko pozadina pružio Juan Cruz Rodriguez dok su letering i dizajn, kao i prevod na engleski pali u dužnost ženi po imenu Gabriela Soares. Ovo je na kraju na engleskom jeziku izdao IDW u okviru svog imprinta Top Shelf, krajem prošle godine i nekako je i lepo videti da jedan zaista izuzetan rad biva prepoznat izvan, jelte, usko stručnih inicijativa kao što je evropski Europe Comics.
To što na početku stripa ne vidite nikog ko se zove Sophie ne treba da vas zbuni. Ovo je priča koja ima smisla kada je pročitate do kraja, ali je zgodno da u nju uđete bez previše predznanja, otvorena uma i, jelte, čista srca. Opet, hitam da ukažem kako ovo nije nekakav postmoderni, eksperimentalni, metatekstualni narativ, naprotiv, ovo je staromodna, odlično ispričana biografska priča o ostarelom kompozitoru i muzičaru koji je, čini se, u životu imao sve sem onoga što je najviše želeo.
Ballad for Sophie je formatiran kao dugački intervju koji mlada novinarka-pripravnica Adeline radi sa proslavljenim autorom i izvođačem lakih nota po imenu Julien Dubois. Protagonisti su Francuzi i Ballad for Sophie deluje kao franko-belgijski strip uključujući Cavijin stilizovan, sočan crtež, ekspresivne protagoniste i ukusan, uzdržan vizuelni humor. A što je veoma zgodno jer je ovo pored svoje dirljivosti i topline, zapravo velikim delom mučna priča.
Julien Dubois je star i na početku stripa gotovo stereotipno ogorčen čovek koji ne daje intervjue i u prvom cugu glatko odbije da da ikakvu izjavu mladoj novinarki bez obzira što je intervju zakazan i dogovoren preko njegovog izdavača. Kada ona kaže da želi da piše o njegovoj karijeri on gotovo da povrati govoreći da je ta karijera gomila laži i suštinski bezvredna. Naravno, njena posvećenost ali i takt malo pripomognu, a najviše pomogne kada Dubois shvati da ona prepoznaje pijanistu Francoisa Samsona samo po izvođenju koje on pusti sa ploče. Dubios na kraju ipak pristaje na intervju…
Ono što sledi je dugački flešbek na čitav život muzičara sa početkom još pre Drugog svetskog rata i nemačke okupacije Francuske, skaska o gotovo bolesno ambicioznoj majci ali i talentovanom dečaku koji bi, možda, ipak želeo da radi i nešto drugo u životu. Dubois je drilovan da bude najbolji, da, ali susret sa mladim, siromašnim pijanistom-genijem Francoisom Samsonom mu ukaže da on naprosto u sebi nema neuhvatljivi, onostrani talenat koji bi od njega zbilja i napravio najboljeg.
Ono što sledi je salijerijevska tragedija o dva muzičara od kojih jedan ima sve – slavu, novac, kokain, žene, sopstveni šou na televiziji – a da sve vreme zavidi drugom koji živi život socijalne izolacije i potpune posvećenosti klaviru iz kog izvlači zvuke kakve niko drugi na planeti ne može. No, Ballad for Sophie nije tek prepričavanje Formanovog Amadeusa u novoj eri već i izuzetno slojevita psihološka analiza ne samo protagoniste već i njegove majke i njenog ljubavnika koji će biti odgovoran za najveći deo karijere koju Dubois ima kao „klavirista“ što nosi šmekerske frizure i svira popularne zabavne pesme.
Ovo je istovremeno i jedan interesantan roman o čoveku koji nije specijalno „dobar“, čiji je veliki deo života zasnovan na lažima a veliki deo motivacije koju ima da radi to što radi baziran na zavisti, a koga čitalac ipak u potpunosti razume i sa njime saoseća, nesiguran da bi i on sam u sličnoj situaciji ikako drugačije postupio. Dubois prolazi kroz brojna iskušenja u životu, od majčinog „kurvanja“ sa Nemcima koje posle oslobođenja donosi prilično problema maloj porodici, preko beskućništva do kasnijih izazova koje donosi slava i robovanje entertejnment industriji bez obzira na to koliko ste ploča prodali, ali suštinski on je osoba koja je iznad većine toga jer ima, koliko god to smešno zvučao, plemenitu dušu.
Naravno, plemenita duša nije garant plemenitih postupaka i Ballad for Sophie je vrlo pažljiva i detaljna analiza ljudskog karaktera koja uzima jednu kinematsku priču, stavlja je u istoricistički kontekst, ali onda se bavi zaista vrlo univerzalnim, vrlo sveprisutnim emocijama, govoreći o frustriranosti, o narcisoidnosti, ali na kraju i o sazrevanju i, pa, da, o plemenitosti. Koja, da bude jasno, ne dolazi nužno kroz plemenite postupke ali čiji su ishodi, na kraju, posle mnogo godina, ipak plemeniti.
Moćno je to izvedeno, ali Ballad for Sophie je pored te „velike“ priče istovremeno i zabavan narativ ispričan sa punom svešću o kapacitetima strip-medijuma i za humor i za patos. Melov scenario je neužurban i odmerenog tempa da se jedna životna priča spakuje u opširan, detaljan grafički roman a kome Cavijin crtež daje veliku količinu karaktera.
Zbilja, Cavia ovo radi samo olovkom, bez tuširanja, ali su njegove linije toliko dobro odmerene a teksture toliko fino podešene da Ballad for Sophie ni u jednom trenutku ne deluje haotično ili mutno. Ovo je u svakom momentu perfektno kadrirano, perfektno vođeno pripovedanje sa likovima koji su „stvarni“, uprkos povišenoj ekspresivnosti i tome da je jedan od njih sve vreme prikazivan kao humanoidni jarac. Kolor je takođe perfektno odmeren i ovo je u vizuelnom smislu naprosto raskošan strip. A ima i jednu slatku mačku sa važnom ulogom u priči.
Ali i u skoro svakom drugom smislu koji vam padne na pamet, Ballad for Sophie je neumereno snažna priča. Centrirana na frustraciju, zavist i ljubomoru, ona do kraja pronalazi one najtananije, najplemenitije emocije u čoveku i u čitaocu izaziva snažan poriv da bude bolja osoba, čak i ako njegov život nije bio tako dramatičan kao što ga je imao Julien Dubois.
Drago mi je da je ovaj album našao prostora da izađe i izvan Portugalije, pa je ove godine bio nominovan i za Eisnerovu nagradu u SAD u četiri kategorije (i za Harveyjevu u dve), a letos je objavljeno da Universal International Studios ima planove da pretoči ovaj narativ i u televizijsku seriju. A što, evo da jednom i ja to kažem, deluje kao sjajna ideja. Ballad for Sophie ima snažan narativ i zanimljive likove i serija će, ako je bude, biti kratka i upečatljiva. Sve u svemu, jasno je da dajem majtoplije preporuke za ovaj izvrsni strip a IDW ga prodaje na ovom mestu, pa pogledajte sami o čemu se radi.
