Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman A Man’s Skin u izdanju američkog Ablaze Publishing, a koji je originalno, na Francuskom i pod naslovom, jelte, Peau d’Homme izdao francuski Glenat još 2020. godine. Ablaze je ovo izdao pred kraj prošle na Engleskom jeziku i na američko tržište doneo album ovenčan gomilom nagada koje je podobijao po francuskim festivalima i konvencijama. A u pitanju je strip koji je seo tačno na volej današnjem, jelte, cajtgajstu i to maltene doslovno današnjem jer sam ga čitao baš na poslednji dan održavanja ovogodišnje manifestacije Europride u Beogradu.
„Uh-oh“, kažete sad vi, „Mehmete“, pa pitate, „da li je ovo strip koji bi bio zabranjen u Rusiji sa obrazloženjem da propagira homoseksualnost?“ Jeste, bogami jeste, to je takav strip.
No, ovo je i strip koji je bio poslednji projekat u karijeri za scenaristu Huberta. Hubert Boulard je preminuo Februara 2020. godine, u svojoj 49. godini i nije ni dočekao izlazak ovog stripa na francuskom tržištu niti te silne nagrade koje su usledile. U pitanju je čovek sa više od trideset godina iskustva u francuskoj i belgijskoj strip industriji, sa počecima u ranim devedesetima gde se prvo bavio kolorisanjem da bi nešto kasnije napravio tranziciju u scenarističke vode. Hubert je, koristeći uglavnom samo svoje ime, radio u različitim žanrovima i za različite izdavače (uključujući Dupuis i Dargaud), dobijajući priliku i da radi za tako prestižne serijale kao što je Spirou et Fantasio, (gde je doduše bio kolorist a ne autor scenarija). Stripovi za koje je pisao scenario su se često bavili rodnim temama, feminizmom i LGBT tematikom, a nadobijalo se tu i silnih nagrada što u Evropi a što i u Sjedinjenim američkim državama.
Dakle, pričamo o cenjenom, uspešnom scenaristi čiji je poslednji rad na neki način sažeo veliki deo njegovih interesovanja i radikalnih filozofskih promišljanja. Crtač je na ovom grafičkom romanu bio Zanzim, takođe iskusni francuski ilustrator i crtač stripova, a koji je pored Huberta dosta sarađivao sa Fredom Duvallom. Zanzim ima vrlo osoben, prilično karikaturalan stil koji izlazi iz opsega onog što se smatra „klasičnim“ franko-belgijskim stripom a to je i u redu jer A Man’s Skin nije klasičan franko-belgijski album i nalazi se u polju alternativnijeg stripa, i po tematici a i po, bogami egzekuciji. Hoću da kažem, u nekom malo konzervativnijem tumačenju, ovaj bi se strip mogao nazvati i pornografskim. I to ne sad ni vanila-pornografskim, već gej-pornografijom. A zna se da je ona najopasnija ali i najslađa.
I, mislim, to je na neki način i tematski u središtu ove priče. Destigmatizacija gej orijentacije i njeno prikazivanje kao ne samo „alternativnog“ životnog stila već i kao jedne mnogo raširenije pojave nego što mi mislimo je u suštini ono oko čega se vrti A Man’s Skin, a što bi bez sumnje i bilo problem za nekog ko na sve strane vidi tu zloslutnu „propagandu homoseksualizma“. Homoseksualizam, naravno, ne postoji, ali A Man’s Skin jeste strip sa agendom, pa i strip koji ima izvesnu propagandnu notu. Srećom, ima i dovoljnu meru umetničkih kvaliteta da se ne može čitati kao puka propaganda, sem ako niste baš, jelte, zatucana osoba ili Boško Obradović.
A Man’s Skin se dešava u renesansnoj Italiji u jednom vrlo simpatičnom gradu u kome, doduše, postoje klasne razlike, ali ljudi načelno deluju kao dobri a društveni život je prijatan, ispunjen socijalnim događajima i kulturnim provodom. Renesansa je i inače doživljavana kao period procvata građanske kulture u Evropi pa tako i A Man’s Skin svoj zaplet postavlja u okruženje u kome se vide zameci modernijih shvatanja društvenih uloga.
Ali, da bude jasno, samo zameci. Protagonistkinja ovog stripa je Bianca, mlada devojka iz ugledne i dobrostojeće porodice kojoj su roditelju ugovorili brak. Ona će uskoro poći za Giovannija, takođe finog momka iz takođe ugledne porodice i to što se mladi uopšte ne poznaju ne da nije problem nego je to naprosto način na koji su se brakovi sklapali u ono vreme. Ili makar to Bianci govore majke i tetke koje sve vele da nisu poznavale svoje muževe pre nego što su se udale, pa je ispalo dobro. Dobro, ispalo je i da neke od njih dobijaju batine a da većinu muževi varaju ali ajde sad, ne treba da primenjujemo dvadesetprvovekovne kriterijume na šesnaesti vek.
Ali naravno da se strip bavi velikim delom upravo buđenjem modernijeg shvatanja rodnih i porodičnih uloga u ovom vremenu i Bianca dobija priliku, posredstvom tetke koja ima nešto buntovniji duh od Biancine majke, da upozna svog budućeg supruga pre nego što njih dvoje stupe u brak.
Način na koji se ovo upoznavanje dešava, pak, kvalifikuje ovaj strip za fantatsički narativ jer tetka objašnjava Bianci da u njihovoj porodici sa kolena na koleno žene jedna drugoj prenose veliku dragocenost – mušku kožu. I to je stvarno koža muškarca koju žene na sebe navlače i onda se među muškarcima mogu kretati kao da su jedna od njih. Ovo služi da bi žene, kaže tetka, bolje shvatile muškarce pre nego što se sa jednim od njih vežu za čitav život, ali Bianca ovu koncepciju razrađuje na mnogo višem nivou, uzimajući za sebe potpuno novi identitet mladog muškarca po imenu Lorenzo koji će se sa Giovannijem upoznati, postati prijatelj a onda… pa, onda i nešto više.
Ako želite A Man’s Skin da čitate kao pornografski narativ, fakat je da on pruža dosta zanimljivih, kinky fetiša sa transseksualnošću i nekom vrstom reverzne autoginofilije (autohomofilije???), ali je i fakat da ovaj narativ ide daleko preko granice pukog fetišizma i pornografije. Lorenzo i Giovanni postaju ljubavnici, da, ali Giovannija nije u gej muškarca „pretvorio“ ljupki Lorenzo već je Giovanni pripadnik vrlo brojne populacije lokalnih muškaraca koji imaju redovne seksualne odnose sa drugim muškarcima jer se sa njima osećaju prijatno i seksualno zadovoljeno onako kako sa ženama – od kojih žive odvojene živote sve do ugovorenog braka – ne mogu. Strip ne postavlja tezu da separacija žena i muškaraca od muškaraca „pravi“ gejeve, ali ukazuje da seksualni nagon na kraju ide tamo gde ima prolaz.
Dalji narativ, pak, ide u vrlo interesantne strane, sa prikazom drame koja dobija neočekivana razrešenja kada Giovanni i Bianca strupe u brak i gde je jasno da među njima neće biti ljubavi jer on čezne za sada misteriozno odsutnim Lorenzom a ona polako počinje da shvata kako će imati sreću u životu samo ako iskorači iz tesnih društvenih stega onog vremena. Sve komplikuje Biancin brat, religiozni zilot koji u gradu pokreće vrlo snažnu konzervativnu revoluciju u kojoj će žene biti kažnjavane za sve moguće percipirane grehe a seksualnost svedena na reproduktivnu funkciju.
Razrešenje zapleta donosi malo i lepih, optimističnih, neki bi rekli i utopističkih tonova u tome da društvo uviđa da je manjak slobode naprosto generator tenzija i da će maskulinistički centrirane zajednice moći da opstaju jedino ako te tenzije eksploatišu, a ne ako ih rešavaju. Što je lekcija koja bi nama ovde bila dragocena kada bismo samo hteli da je saslušamo. A Man’ Skin, možda će vas iznenaditi, uopšte nije strip „protiv porodice“, kako to često znaju da kažu zatočnici tradicije, već samo ima inkluzivniju, neki bi rekli i lepšu viziju porodice.
Lepota je svakako na kraju u središtu ovog narativa sa glavnim likovima koji su na kraju suštinski dobri iako veliki do onog što rade predstavlja laganje i sakrivanje a mada Zanzimov crtež nije „lep“ u klasičnom smislu, on je veoma lep u karakternosti likova, ali i u vrlo sigurnom pripovedanju. Ovo je, na kraju dana, narativ koji provocira oko koliko i intelekt, ali, najviše možda srce koje, čak i ako je malo konzervativno, ne može da sasvim ignoriše iskrenost i autentičnost emocija što ih ovaj strip prenosi. Svakako vredi biti malo isprovociran, pa ako ste odvažni, Amazon vam ovaj strip prodaje ovde.
Edit: zahvaljujući drugu Neomeđenom koji mi je ukazao da je ovo prošle godine izdala i naša Fibra, dodajem i link za Fibrinu stranicu sa izdanjem na kojoj ima i trideset strana besplatnog privjua na jeziku nama bliskijem: https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/kolorka-189-muska-koza/735/
