Privoleo sam se da pogledam Sonyjev ovogodišnji superherojski uradak, Morbius, pušten na Netlfiks evo ni punih pola godine nakon što je ušao u bioskope i tamo bio ismejan, da bi ljudi nastavili da ga ismevaju na internetu, i mada bih voleo da kažem da je u pitanju neobjašnjivo loš film, istina je zapravo da je ovo tek logičan pančlajn u jednoj za Sony depresivno doslednoj situaciji mahanja rukama po mraku u nadi da će nešto da se samo podmetne pod šamar a novac, nekako magično, da šikne iz iznenađenog objekta. „Ovo je savršeno funkcionisalo ranije“, mora da su frustrirano govorili šefovi studija na sastancima sa deoničarima koji su zahtevali da znaju zašto je njihov film od osamdeset miliona dolara izleteo iz bioskopa posle samo par nedelja i mada je Morbius zaradio dvostruko više novca nego što je u njega uloženo – a što bi MORALO da se piše kao uspeh u bilo kojoj ekonomiji – istina je i da filmski biznis danas ne funkcioniše ni po jednoj ljudima razumljivoj logici. Utoliko, činjenica da je Morbius dobio očajne kritike i smara se najgorim velikim superherojskim filmom koji je do sada napravljen verovatno ne drži noćima budnim producente koji novčanicama od sto dolara brišu suze, ali im svakako proizvodi nelagodu, pa možda i anksioznost glede jedine stvari koja se u 2022. godini računa – potencijala da ovo bude razvijeno u „metaverzalni“ properti.
Da se razumemo, Morbius i jeste produkt Sonyjevih napora da nekako iskoriste činjenicu da i dalje imaju prava na Marvelove likove koji su nekako povezani sa Spajdermenom. Ako je Marvel/ Disney gotovo u potpunosti uspeo da im kidnapuje samog Spajdermena, Sony je sasvim spremno iz zadjeg džepa izvukao Plan B i podsetio se da je još u drugom Webbovom Amazing Spider-man filmu bilo jasnih indikatora da se priprema čitav „spajderverzum“ sa klasičnim Spajdermenovim negativcima i nestašnim krosoverima. I da se razumemo, sa Venomom je Sony, a ovo JESTE neobjašnjivo, napravio ogroman hit koji je, kroz dva nastavka zaradio više od milijardu dolara i vrlo plastično prikazao da loši filmovi sa brljavim CGI-efektima, očajnim dijalogom i glumcima koji deluju kao da su ih tri meseca hranili samo kokainom mogu da igraju na maltene istom terenu kao i sam Spajdermen. Drugi film o Venomu je vrlo smelo, neki bi rekli drsko, uspeo i da se ugura u multiverzalnu priču koja ga je i kanonski povezala sa Spajdermenom, pa je Morbius zapravo predvidiv ishod ovakvog sleda događaja.
Lako je sada kriviti panedmiju COVID-19 za to što je film stigao do publike u ovakvom stanju ali je istina i da je to potpuno besmisleno – Morbius je svoju produkciju završio pre početka pandemije i premijera je naprosto odlagana kako bi se velika investicija opravdala propisnom bioskopskom distribucijom. Utoliko, razlozi što je ovo ovoliko loš film moraju da se traže na drugoj strani.
Možda je problem u samom propertiju? Morbius je naprosto nevažan, zastareo i u suštini slabo promišljen Spajdermenov neprijatelj kreiran 1971. godine kada je nakon popuštanja stega Comics Code Authority cenzure postalo malo lakše da se u mejnstrim stripovima prikažu bića poput vampira. Za svaki slučaj, Roy Thomas i Gil Kane su Morbiusa zamislili kao „živog vampira“, dakle, čoveka koji je putem naučnog eksperimenta razvio vampirske moći (i slabosti), žeđ za krvlju i modni stil negde između gotskog Drakule i profesionalnog rvača ali čak ni u sedamdesetima Morbius nije bio naročito harizmatična figura u stripovima o Spajdermenu a pričamo o dekadi u kojoj se Spajdermen borio i protiv nabildovanog kamiondžije Razorbacka čiji je kostim uključivao masivnu glavu divljeg vepra.
Jedan jedini element Morbiusove (dubiozne) važnosti u Spajdermenovom kanonu tiče se ekstrinzične činjenice da je on uveden u strip u broju 101 serijala The Amazing Spider-man, prvom koji više nije pisao Stan Lee. Roy Thomas će tako postati prvi scenarista da posle Leeja radi na njegovom možda najvećem liku a Morbius će vrlo brzo izgubiti na važnosti nakon što Marvel shvati da naprosto može da koristi pravog grofa Drakulu u svojim stripovima. Poslednjih godina Morbius ima samo sporadična pojavljivanja u stripovima i tretiran je pre svega kao neshvaćena, nesrećna džekilhajdovska figura koju je najbolje iskoristila Gail Simone u svom recentnom serijalu Domino.
Filmska verzija je, makar, verna priči o Morbiousovom poreklu time što ponavlja čitav zaplet o briljantnom naučniku koji sopstvenu (retku i naravno fatalnu) krvnu bolest pokušava da izleči eksperimentalnim naučnim metodama (tj. serumom) koje mu daju i moć ali i prokletstvo koje uz nju ide. Naravno, Morbius nikada nije bio zanimljiv lik sam za sebe pa odsustvo Spajdermena iz ovog filma znači da su autori scenarija posegli za najgeneričkijim mogućim zapletom i radnjom koja gotske trope eksploatiše bez mašte i inspiracije.
Jared Leto kao Michael Morbius je makar neiritantan a što u filmu koji je ovoliko loš ipak nešto znači. Leto se smatra harizmatičnim glumcem ali je činjenica da mu u blokbasterima daju uglavnom uloge u kojima on drastično preglumljuje trudeći se da opravda svoju reputaciju, jelte, glumčine (videti pod Suicide Squad ili Blade Runner 2049). U Morbiusu je on uglavnom sanjiv i zagledan u daljinu što je, iznenadio sam se, prijatna promena i liku koji je napisan samo u najgrubljim crtama zapravo dodaje malo humanosti a koja mu je potrebna s obzirom da je dobar deo vremena prekriven brutalnom prostetikom i ništa manje brutalnim CGI-jem.
Daniel Espinoza nije neiskusan režiser ali utisak je da se njemu uglavnom gadilo da se bavi ovim materijalom pa je Morbius film koji opšta mesta obilazi sa jednom smrknutom determinacijom, odlučan da publici ne pruži ni trunku više od minimuma da se barem maglovito shvati šta se ovde dešava. Rezultat je da je ovo priča kojoj očajnički nedostaje kauzalnost. Ne pričamo o „fridge logic“ rupama u zapletu koje hvatate par sati nakon gledanja filma i shvatate da priča zapravo nema smisla, već o potpunom odsustvu uzročno-posledične veze između scena koje slede jedne iza druge i proste logike ponašanja likova u njima.
Letov Michael Morbius je, tako, rokstar naučnik, čovek posvećen istraživanju krvnih bolesti ne najmanje na ime toga da i sam boluje od jedne koja ga celog života osuđuje na zamorne tretmane, hod sa štakama i najavljuje prevremenu smrt. Njegov doprinos polju hematologije se očitava i u dodeljivanju Nobelove nagrade za medicinu koju ovaj odbija da primi jer je ŠMEKER kog ne zanima da se slika za novine ili da, čak, juri investitore, već samo da izleči sebe i svet i da pomalo, jelte, beskrvno (!!) flertuje sa koleginicom koju igra Adria Arjona a koja bi trebalo da dobije oskara u kategoriji „žene u frižideru“ na ime toga kako je njen lik mesarski iskasapljen da ne služi ni za šta drugo do da se napaljeni muškarci sa vampirskom erekcijom oko nje bore.
Ah, da, za to nam je potreban još jedan muškarac sa (vampirskom) erekcijom i njega igra Britanac Matt Smith – nekadašnji Dr. Who a danas zvezda Kuće zmaja – donoseći jednoj anemičnoj (!!!!) produkciji meru dinamičnije glume. Smith igra Morbiusivog prijatelja iz detinjstva, Miloa, klinca iz old money porodice („što savršeno ide uz njegov britanski naglasak“, mora da je pomislio direktor kasitnga) koji zapravo i finansira sva Morbiusova istraživanja jer i sam pati od iste bolesti a koji, iako vidi da je Morbius užasnut time u šta se pretvorio, ne samo rado već i sa entuzijazmom, pa još na prevaru, popije isti serum i pretvori se u „živog vampira“ koji uživa u svom novom statusu zdrave, moćne i po prirodi nemoralne osobe.
Hoću reći, ovde su Džekil i Hajd razdvojeni na dve persone i film čini manje od minimuma napora da iskoristi njihovu suprotstavljenost u svetonazorima. Morbius je čovek nauke koji ima veliki etički problem sa činjenicom da mu je za preživljavanje potrebna ljudska krv. Milo je čovek, well, nasleđenog bogatstva i njemu je najprirodnije da prost svet gleda kao resurs koji valja jesti i piti kad god dobijete apetit. Ovo nije nimalo slaba postavka za dramski akcioni film, ali ovaj film sa njom zaista ništa ne radi.
Naprosto, Morbius sa svojih jedva sat i po – kad se izbace špice – deluje kao da je montiran od nekog znatno dužeg filma, nakon što je neko iz studija stao iza montažera i govorio mu šta sve da iseče. Motivacija likova, dublje sociopolitičke implikacije, rasprava o evoluciji ljudske rase koja je ovde pogurana naučnim eksperimentisanjem, AMA ŠTA ĆE NAM TO, kao da je taj egzekjutiv razgnevljeno pitao, PUBLIKA SVE TO ZNA, GLEDALA JE DRUGE FILMOVE. Tako je u ovom filmu ostavljen samo najmršaviji skelet zapleta i puno CGI brljanja.
Ali Morbius se ne drži ni na najosnovnijem nivou egzekucije – FBI i policija koji pokušavaju da uhapse Morbiusa nakon što ovaj u prvoj instanci uzimanja seruma postane, jelte vampir i satre ceo odred najamnih vojnika (i popije im krv) nikako da se sete da pogledaju da nije slučajno otišao u svoju, jelte, laboratoriju u bolnici u kojoj, jelte, on inače radi (spojler: baš je tamo otišao); Milo je old money trust fund kid (dobro, četrdesetogodišnjak) koji u jednoj sceni MANIFESTNO ima obezbeđenje (čak postoji i dijalog o tome) samo da bi se kasnije šetao gradom sam i da niko nije svestan gde je i šta radi; Martine (pomenuti ženski lik spreman za frižider) se u Morbiusa zaljubljuje valjda jer odlepi na njegov muževni torzo nakon što ga serum od mršave ruine pretvori u mršavog ali ipak sa teretanom upoznatog holivudskog stara (ali dobro, mommy porn kadrovi su opravdani nakon tolikih godina male gaze dominacije u bioskopu) iako između ova dva lika nema ni naznake ikakve hemije u prethodnom delu filma; konačno, možda najgluplji momenat je kada Morbius mora da nađe novu laboratoriju u kojoj valja smućkati nekakav „protivotrov“ pa za to bira garažu u kojoj lokalni geng pravi falsifikovani novac, pošto su štamparije, jelte, po prirodi stvari opremljene centrifugama i aparaturom za ekstrakciju i destilaciju…
Sav ovaj narativni krš i lom dolazi do vrhunca u finalu koje pokušava da ima i akcioni klimaks i gotsku eleganciju i to mu uspeva otprilike onako kako zamišljate. Neću da kažem da je sve loše i mada psihodelični CGI i stalni ultra-slo-mo koje Espinoza koristi da da svojim akcionim scenama malo stila daju filmu filing jedne ambicioznije Youtube produkcije, to je makar bučno, i to je najbolja stvar koju mogu da kažem za produkt koji do samog kraja ne ume sa sobom da se dogovori oko toga kako vampirske moći funkcionišu i sebi ostavlja otvorena vrata za nastavke blatantnim uvođenjem novih ideja u minut do dvanaest a zatim i mid- i post-kredit sekvencama koje – iz ove perspektive gledano sumanuto ambiciozno – najavljuju krosover sa Spajdermenom.
Nisam naročito siguran da će toga biti – Morbius je, rekosmo, ismejan u svom inicijalnom bioskopskom pokušaju, da bi zatim postao svojevresni mem na internetu gde je narod film (neautorizovano) gledao na Twitchu i pravio praktično žurke ismevanja u četu, a što je Sony podstaklo da PONOVO uđe u bioskope u Junu i zatim podvijena repa, posle vikenda koji je zaradio svega 300.000 dolara, digne ruke od daljeg blamiranja.
Ali, da se razumemo, ja ne mislim da u Sonyju iko ima stida i pošto je Morbius tehnički povratio pare i nešto zaradio, veliko je pitanje je li ovo kraj za film koji se usuđuje da omažira i Murnaua (pored Thomasa i Kanea), stavljajući sebe na neki način u istu ravan sa ključnim vampirskim radom ere nemog filma. Neće me previše iznenaditi ako za godinu ili dve čujemo najave za Morbius 2 sem ako u Sonyju odmah ne naprave skok prema krosoveru Sinister Six. Nije teško biti najgori, rekli su svojevremeno KUD Idijoti i čini mi se da Sony operiše upravo pod ovim sloganom.
